Srbija Tema
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (7)

Otvoreno pismo gospodi iz Komisije za gradnju Memorijalnog centra Sajmište

Sajmište, neobeleženo stratište

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Prisilno odvođenje Jevreja u logor Staro sajmište: Nedićevski Beograd, 1941. godine
Prisilno odvođenje Jevreja u logor Staro sajmište: Nedićevski Beograd, 1941. godine
Photo: www.holokaust.rs

Poštovana gospodo iz Komisije, ne fasciniraju me autoriteti koji dolaze iz sveta da kao gosti izjavljuju i podržavaju određene poteze, smatram da je žalosno da se o ovome još sastaju komisije, da se nestanak 17.000 naših sugrađana Jevreja toliko ispolitizovao. Siguran sam da ovo pismo mnogi od vas neće ni pročitati jer vas to i ne zanima. Cilj mog pisanja nije da promenim nešto, siguran sam da ni ne mogu, nije ni da utičem na vas jer siguran sam da ni to ne mogu... Jedino želim da moja deca i moji unuci kažu da im otac nije ćutke posmatrao sve ovo. Moja savest je sada mirna, a vi gospodo iz komisije ne znam sta ćete sa vašom

"Ako želite da odložite rešenje problema u nedogled osnujte komisiju
Sir Winston Churchil

Sabirni centar: Jevreji na Kalemegdanu
Photo: Stock

Nepunih pola godine po završetku Aprilskog rata, koji je trajao nešto od više dve nedelje, Nemačka komanda u Beogradu sa upravom grada Beograda odlučila je da se osnuje jevrejski logor, na mestu gde je do početka rata bio izložbeni prostor Beogradskog sajma. Tehnički gledano, Sajmište je bilo smešteno na teritoriji NDH i NDH kao takva je dala dozvolu da se tu logor i napravi. Logor je ubrzo počeo da radi, i u njega su svaki dan pristizale na hiljade jevrejskih žena i dece, dok su muškarci odvođeni u logor Topovske šupe, i tamo, po kratkom postupku, likvidirani. Ovom poduhvatu, odnosno lovu na Jevreje svesrdno je pomagala beogradska tajna policija Dragog Jovanovića kao i policijske snage i žandarmerija Dimitrija Ljotića. Sva ova priprema za veliki zločin se dešavala pod okriljem prvog ministra srpske Vlade, generala Nedića. Ovo su činjenica sviđalo se to nekome ili ne.

Jevrejska populacija Beograda koju je sačinjavalo 17.000 duša je izbrisana za manje od godinu dana i zatrt joj se svaki trag. Naravno, sve ovo praćeno je opštom pljačkom jevrejske pokretne i nepokretne imovine i to po rasnim zakonima Nedićeve Vlade. Podsećamo da je 2011. godine donet zakon o restituciji u Republici Srbiji po kome se sva stečena imovina oduzeta ili nacionalizovana, vraća njenim vlasnicima, počevši od 1941. godine na ovamo. Na taj način je izbrisan i zadnji trag nekada velike i prosperitetne jevrejske zajednice u Beogradu i sva njihova imovina. Od Jevreja, naravno, 1945. godine kada je započeta nacionalizacija i konfiskacija nije bilo moguće oduzeti bilo šta jer Jevreja nije bilo, a njihova imovina je još 1941. opljačkana.

Znajući sve ove prethodne stvari, svako iole razuman bi zaključio da je memorijalni centar odavno sagrađen, no to na žalost nije slučaj, staviše ovo je poslednje stratište u Evropi koje uopšte nije obeleženo, da stvar postane još gora nedavno na mestu logora Topovske Šupe je bila u planu izgradnja velikog tržnog centra. U civilizovanom i kulturnom svetu, bez obzira na religiju, pravo svakog mrtvog čoveka je da mu se obeleži grob. Mi grobove 17.000 Jevreja ne možemo da obeležimo jer su još uvek rasuti, sa izuzetkom par stratišta gde je nešto pronađeno, stoga posle 71 godine pošteno bi bilo, ako ništa više, obeležiti njihovo stradanje.

Okupljanje radi likvidacije i deportacije: Jevreji na Kalemegdanu, april 1941. godine
Photo: Stock

Pre neki dan sam saznao za jednu novu, a staru vest. Ponovo je formirana Komisija za gradnju Memorijalnog centra na mestu logora Staro sajmište. Ova Komisije ne samo da je re-osnovana nego i radi i planira, te je u pripremi Memorijalni centar na drugoj strani Save. Verovatno će već na samom početku mnogi sa čuđenjem ili ljutnjom dići obrvu i pitati s kojim pravom ja uopšte pišem i komentarišem ovakve stvari iz tamo neke Crne Gore, i šta se ja nepozvan u to mešam.

Svim dizačima obrva želim da objasnim svoje pravo – pravo na mešanje u unutrašnja pitanja druge države sam nažalost stekao preko 58 članova moje najuže porodice: Alfandari, Talvi i Albala. Njihova tragedija mi daje za pravo i obavezuje me da ove redove napišem bez ikakve dodatne dozvole. 71 godina je pošla od kad su se kapije ovog prokletog mesta - starog Sajmišta zatvorile. Bila je to godina 1944, a vi još 2015. raspravljate i odlučujete koji oblik Memorijalnog centra ćete sagraditi.

Prvo bih želeo da vam objasnim, gospodo iz Komisije, da gradnja ovakvog centra neće zadužiti nas preostale Jevreje u Srbiji, s obzirom da se od naših predaka opljačkalo dovoljno da bi se ovakav centar sagradio.

Streljanje Jevreja u Beogradu: 17.000 ubijenih ljudi
Photo: www.holokaust.rs

Kao drugo molio bih gospodu iz Komisije da ne menjaju istoriju, mada je to veoma isplativo, jer čak i monstrumi koji su sagradili taj logor imali su za njega dva imena i dve namene. Prvi naziv je bio Jevrejski Logor Zemun, a koji je, kako mu ime samo kaže, bio namenjen dekontaminaciji i deratizaciji glavnog grada Beograda od Jevreja i Roma (ne svih Roma) ili kako se to narodski kaže, a zvuči jako simpatično i slatko, uklanjanje čifuta i cigana. Čak je i predsednik vlade, “gospodin” Nedić koga Srbija želi rehabilitovati, period istrebljivanja, znači između 41. i 44. nazivao periodom mira, i periodom posle rata. U vreme kada su sva beogradska pozorišta, kabarei, kafane i javne kuće (jedna od većih javnih kuća je bila u Sinagogi u Beogradu) radile punom parom da bi dočarale atmosferu mira i blagostanja moj narod, starci, žene, deca, bolesnici iz jevrejskih bolnica su gušeni i ubijani.

Posao je urađen sa nemačkom preciznošću, tako da je iz posleratnog Nedićevog Beograda poslata depeša za Berlin sa porukom da je Beograd čist od Jevreja. Kasnije, logor je preimenovan u Sabirni Logor, kroz koji su prošli partizani, komunisti, Srbi iz Bosne, Grci i Albanci. Kroz logor je prošlo oko 30.000 robijaša, od kojih je deset hiljada svoju političku, nacionalnu ili rasnu pripadnost platilo životom.

Žrtva Nedićevog režima: Beogradski Jevrejin, april 1941. godine
Photo: Stock

Treće, Gospodo iz komisije, ne želim da vas zamaram istorijskim činjenicama i podacima koje vi isto tako dobro znate nego da vas molim da prestanite već jednom da nas delite, množite, spajate, razdvajate, sabirate i oduzimate. Imajte u vidu jednu stvar, dok oni pod zemljom ne budu imali mir, ni vi nad zemljom ga nećete imati. Bojim se da će za par godina autori ovakvih pisama da nestanu i da nove generacije neće ni znati da je tu, u samom centru prestonice, ubijeno, ma čak i par Jevreja iz Beograda, a kamoli na hiljade. Znate, nemački kamion za davljenje koji je stigao iz Berlina nije ostao u gradu Beogradu do 1944. godine, nego je po završetku svog posla – davljenju Jevreja, vraćen u Berlin. Gledam prenos sa komemoracije na stratištu Jajinci i kako reče jedan od uglednika tu je ubijeno 10.000 ljudi. Ovo ne sme da postane ustaljeni izraz. Naime, u Jajincima nije ubijeno deset hiljada nekakvih ljudi, slučajnih prolaznika – ti ljudi su imali svoju versku, nacionalnu ili političku propadnost, neki i jedno i drugo i treće i zbog toga su zverski ubijeni.

I na kraju poštovana gospodo iz Komisije, ne fasciniraju me autoriteti, koji dolaze iz sveta da kao gosti izjavljuju i podržavaju određene poteze, smatram da je žalosno da se o ovome još sastaju komisije, da se nestanak 17.000 naših sugrađana Jevreja toliko ispolitizovao. Siguran sam da ovo pismo mnogi od vas neće ni pročitati jer vas to i ne zanima. Cilj mog pisanja nije da promenim nešto, siguran sam da ni ne mogu, nije ni da utičem na vas jer siguran sam da ni to ne mogu... Jedino želim da moja deca i moji unuci kažu da im otac nije ćutke posmatrao sve ovo.

Moja savest je sada mirna, a vi gospodo iz komisije ne znam sta ćete sa vašom.

* Autor Otvorenog pisma Komisiji za gradnju Memorijalnog centra Sajmište je predsjednik Jevrejske Zajednice u Crnoj Gori iz Podgorice

star
Oceni
4.60
Ostali članci iz rubrike Tema