Srbija Tema
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (21)

Srbija kao talac svojih zločina, laži i mitova

Srebrenički kontinuitet i beogradski falsifikati

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: FoNet/AP

Presuda Međunarodnog suda pravde obavezivala bi svaku državu koja želi da bude deo civilizovanog sveta. Srbija je tek u maju 2010. uhapsila genocidnog komandanta sestrinske Vojske Republike Srbije Ratka Mladića. Tek 2007. Skupština Srbije donela je uvredljivi akt, nazvan Deklaracijom, u čijoj su izradi korišćeni sramni, bećkovićevski literarni lupinzi, da se, navodno, najoštrije osudi " zločin izvršen nad bošnjačkim stanovništvom u Srebrenici jula 1995. godine", ali bez jedino presuđenog termina. Predstavnici naroda su, očito uz pomoć stručnih, unekoliko sputanih poetskih umova, izglasali da se osuđuje zločin počinjen "na način utvrđen presudom Međunarodnog suda pravde". Gotovo savršen izvedba, samo što u presudi Međunarodnog suda pravde nije reč o "načinu", nego o "genocidu", koji Skupština Srbije naziva "zločinom"

U Srbiji se nastavlja kontinuitet poricanja genocida u Srebrenici, pod različitim vidovima primitivnih falsifikata i afektivnog negiranja bilo kakvih veza države sa planskim masovnim uništenjem Bošnjaka u zaštićenoj enklavi Ujedinjenih nacija. Zabranjeno je i pomisliti da se o presuđenom genocidu u Srebrenici može raspravljati, a nekmoli izjasniti za deklaraciju koja se temelji na presudi Međunarodnog suda pravde. Tek, žrtva nacionalističke lavine zakotrljane ovih dana je ministarka u Vladi Srbije Zorana Mihajlović koja je, prva je informacija, na sednici Vlade glasala "za" predlog britanske deklaracije o Srebrenici. Nakon pobune pomahnitalih patriota na društvenim mrežama ludila, čiji su zahtev da se ministarka spali preneli tabloidi, bilo je izvesno da se ministarkin život mora sačuvati uz pomoć trikova, te je objavljeno da se ona izjasnila samo za raspravu o deklaraciji.

Dan ranije (24. jun) provladin pornografski tabloid saopštio je čitateljstvu kako je, uz konstataciju o broju seksualno zlostavljanih žena, devojaka, muškaraca i dečaka (nije presuđeno), neprihvatljivo to što se deklaracijom zahteva da države u regionu razvijaju obrazovne programe "koji će usaditi u buduće generacije lekcije koje su naučili iz prošlih genocida", te osuđuju genocid u Srebrenici i njegovo negiranje. Sve po slovu ignorisane i ismevane presude Međunarodnog suda pravde iz 2007.

"I ona misli da su Srbi silovali dečake" objavio je u poternici "Informer", uz laž da se za silovanja dece osuđuju Srbi. Poternica i presuda.

Vojska Republike Srpske bila je pod opštom kontrolom Beograda: Na suđenju Dušku Tadiću
Izvor: www.9bedfordrow.co.uk

Presuda i podsmevanje

Međunarodni sud pravde presudio je, 26. februara 2007, u procesu Bosna i Hercegovina protiv SR Jugoslavije, docnije samo Srbije, da je u Srebrenici počinjen genocid, a da je Srbija kriva što nije učinila sve da taj zločin spreči, iako su je na to obavezivale Konvencija UN o zabrani genocida iz 1948. i upozorenjia tog suda iz 1993. da bi se takav zločin mogao realizovati. "Preventivne zaštitne mere" su još 1993, kada je cvetala ljubav Slobodana Miloševića sa genocidnim paljanskim prvacima, obavezivale SR Jugoslaviju da “preduzme sve što je u njenoj moći, kako bi sprečila zločine genocida, kao i da obezbedi da takve zločine ne čine vojne ili paravojne formacije... koje bi mogle da budu pod njenom kontrolom ili da imaju njenu podršku”. Srbija se oglušila, liferovala je artiljerijsko oružje, granate, hranu i velike količine novca oficirima koje je angažovala za rat u BiH. a nije u julu 1995. godine učinila ništa da bi pokušala da spreči srebrenički masakr, "mada joj je moralo biti jasno da postoji ozbiljan rizik genocida."

Ostao je, za Sud nevažan, zaključak Haškog tribunala iz presude bosanskom Srbinu Dušku Tadiću, da je Vojska Republike Srpske bila pod "opštom kontrolom" Beograda, odnosno Vojske Jugoslavije. Ključni zaključak, koji bi ukazivao na krivicu Srbije za saučesništvo u genocidu.

U sramnoj presudi Suda - ničim zasluženom oprostu za zverstva nad Bošnjacima u logorima, te opsadu Sarajeva i slična zlodela, poklonu Veća kojim je predsedavala predsednica Rozalin Higins, kaže se i to da su vlasti u Beogradu "imale određena saznanja" o zločinu genocida u najavi, te "određeni uticaj" na bosanske Srbe, čitajmo počinioce zločina i njihovo zapovedništvo. Taj je uticaj bio vojni, policijski i finansijski, ističe se u presudi, ali nema ničega o učešću u genocidu državne formacije Srbije "Škorpioni", nema ni o angažovanju autobusa srbijanskih prevoznika "Rakete" iz Užica, "Sedmi jul" iz Šapca. To nisu bile turističke ture, tim su se vozilima prevozili žene i deca, što je poremećenim analitičarima bilo dovoljno da ustvrde kako genocida, u tom državnom transportnom poslu, nije bilo. Presuđeno je, ipak, da zvanična Srbija nije imala genocidnu nameru.

Poricanje genocida u Srebrenici ravno je poricanju Holokausta: Vojin Dimitrijević
Photo: slobodnaevropa.org

Nevinost zlikovkinje

Presuđene su i obaveze "nevine stranke", da privede pravdi krivce za genocid, a neki od njih se skrivaju u Srbiji, da edukuje građane, da zabrani negiranje genocida. Presuda podrazumeva, kazao je ekspert za međunarodno pravo, sada pokojni, Vojin Dimitrijević, kako nema spora da je genocida u Srebrenici bilo, odnosno da je "poricanje tog strašnog srebreničkog zločina ravno je poricanju Holokausta". U jedinoj raspravi o presudi (Beograd, jun 2007, Fond za humanitarno pravo) - a obaveza je Srbije da ovaj akt kontinuirano razrađuje - Vojin Dimitrijević je rekao i to da je Srbiji izrečena prva presuda uopšte Međunarodnog suda pravde o genocidu, "pri čemu treba imati u vidu da je genocid jedino krivično delo koje je dato u nadležnost ovom sudu koji, inače, sudi u onim sporovima koje mi, klasično pravnički, nazivamo građanskim sporovima." On je podsetio i na to da, "kako je profesorka Higins u obrazloženju rekla više puta, sud zna za druge strašne stvari koje su se desile, ali nisu u njegovoj nadležnosti". Premalo da izazove stid, dovoljno za medijsko šenlučenje o "nevinosti Srbije".

Istina je ostala jedino u presudama Međunarodnog tribunala za ratne zločine, oficir VRS Radislav Krstić osuđen je na 35 godina zatvora, a Ljubiša Beara i Vujadin Popović na doživotnu robiju. Drago Nikolić je za pomaganje u izvršenju genocida osuđen na 35 godina.

"Presuda navodi da je Srbija na različite načine pomagala, pa i vojno, počinioce genocida, ali da nije bila svesna da će ovi na kraju oružjem Srbije počiniti genocid", rekao je Sakib Softić, zastupnik BiH u procesu protiv Srbije. Bratija se zaigrala, Ratko Mladić, prvi među zločincima, nastavio je četnički kontiuitet čišćenja istočne Bosne od nesrba, osvetio se "Turcima", poklonio" Srebrenicu Srbima.

Doneta je i sumanuta drugostepena presuda Tribunala, kojom je oslobođen Momčilo Perišić, bivši načelnik Generalštaba VJ. Utvrđeno je da pomoć koju je Vojska Jugoslavije, s Perišićem na čelu, pružila Vojsci Republike Srpske nije bila data sa "konkretnim uputstvom" da bude upotrebljena za činjenje ratnih zločina u Sarajevu i Srebrenici, već za "opšti ratni napor" VRS.

Predsedavajući Teodor Meron, predsednik Tribunala, "pronalazač" kontradiktorne "konkretne usmerenosti", kazaće da "VRS nije ni de jure, ni de facto bila podređena VJ". On je izgovorio i zanimljivost da "VRS nije bila u potpunosti zločinačka vojska, iako je njena strategija uključivala počinjenje zlodela nad civilima".

Kakva gomila laži, kakvo politikanstvo.

Savršeno skoro kao genocid

Presuda, dakle. Obavezivala bi svaku državu koja želi da bude deo civilizovanog sveta. Srbija je, uprkos naoružavanju i finansiranju zločina i zločinaca, tek u maju 2010. uhapsila genocidnog komandanta sestrinske Vojske Republike Srbije Ratka Mladića. Godinu dana ranije, ali tri godine nakon obavezujuće presude Međunarodnog suda pravde, Skupština Srbije donela je uvredljivi, ljigavi akt, nazvan Deklaracijom, u čijoj su izradi korišćeni sramni, bećkovićevski literarni lupinzi, da se, navodno, najoštrije osudi "zločin izvršen nad bošnjačkim stanovništvom u Srebrenici jula 1995. godine", ali bez jedino presuđenog termina. Predstavnici naroda su, očito uz pomoć stručnih, unekoliko sputanih poetskih umova, izglasali da se osuđuje zločin počinjen "na način utvrđen presudom Međunarodnog suda pravde". Gotovo savršena izvedba, samo što u presudi Međunarodnog suda pravde nije reč o "načinu", nego o "genocidu", koji Skupština Srbije naziva "zločinom".

Photomontage: Azazel

Zvuči poznato, nepoštovanje presude Međunarodnog suda pravde, preskup, nedopustiv hobi, posebno za predsednika Vlade Srbije Aleksandra Vučića, koji kaže da se "u Srebrenici dogodio težak, jeziv zločin". Kolokvijalna sintagma težak, jeziv zločin primerena je nejavnim mestima, odgovoran čovek trebalo bi da se, blago rečeno, drži presude Međunarodnog suda pravde, a ne da, čak i laički iskaz, pretpostavimo duboko iskren, začini drugim delom rečenice u kojem će izgovoriti da "Srbi kao narod koji je mnogo, najviše stradao, da bi pokazao svoju veličinu, mora da pokaže da poštuje tuđu patnju i bol". Možda se ova trapava komparacija stradanja odnosila na Drugi svetski rat, ali bi, u svakom slučaju, poštovanje tuđe patnje i bola trebalo da počne nazivanjem zločina pravim, presuđenim terminom genocid.

Izvinila se Skupština Srbije u onom aktu "porodicama žrtava zbog toga što nije učinjeno sve da se spreči ova tragedija". Niko se nikada neće izviniti zbog toga što se o genocidu ne uči u školama, što "Nož, žica, Srebrenica" skandiraju oni što se nisu rodili kada njihova država "nije učinila sve da spreči genocid". Što ni danas ne poštuje presudu po kojoj se od nje traži da edukuje i zabranjuje.

Valja na put u Potočare. I sa ovakvom kartom.

star
Oceni
4.54
Ostali članci iz rubrike Tema
Tagovi
Nema tagova za ovaj članak