Srbija Tema
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (7)

Glavni haški tužitelj ponovo u Beogradu

Država unapređenih koljača

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Isijavanje lake tuposti: Serž Bramerc, objekat srbijanske zajebancije
Isijavanje lake tuposti: Serž Bramerc, objekat srbijanske zajebancije
Photo: EPA

Evo Strategije Tužilaštva za ratne zločine Srbije, možda je trebalo tu jednu optužnicu iz 2014. (samo se zlonamernik hvata za posve skromne rezultate, naravno) podići u novembru, a ne nekoliko meseci kasnije, nije to posao za laike, pogotovu za žrtve, ne rasuđuju oni strateški. U državi državnih zločina, u kojoj sudije Odeljenja za ratne zločine nemaju kome da sude, pa dobijaju u rad materiju koja nema veze s ratom. U kojoj zamenik tužioca Bruko Vekarić izgovara predivnu, optimističnu rečenicu: "Dođe mi da dignem ruke od svega!"Još bolje, ima opravdanje za strpljivo statiranje: "Reći će nam naša javnost: 'Hej, ljudi, pa da li su samo Srbi činili ratne zločine'"!

Serž Bramerc, glavni tužilac Haškog tribunala, ponovo je u Beogradu (sloboda kretanja i nastanjivanja, jeftina hrana i sve ostalo); ovoga puta ostavio je, snažnije nego dosad, karikaturalno-relaksirani utisak, k'o kod svojih, a Vrhovni Asanator Vladimir "Grmeč" Vukčević to, fakat, i jeste. Eto, dakle, Bramerca, ali prvo u policiji, kod ministra, da pozdravi, saopštiće državni Tanjug, "borbu protiv organizovanog kriminala i terorizma, koje preduzima srpska policija". Ima to veze sa njegovim poslom, ako se malo dublje zamislimo, no, Serž je Bramerc takođe ocenio i da dobro sarađuju srbijanska policija i Rezidualni mehanizam. Možda i ovo ima nekakve veze sa logikom, možda nemamo dovoljno informacija, šta ako Beograd samo čeka povoljan trenutak da haškom potomku liferuje zlikovce koje drži na oku (na komandnim položajima diljem Srbije, budimo precizniji).

Nakon tolikih količina uvreda njegove skromne inteligencije, kojim je redovito, uglađeno, dočekivan, i nakon vlastite, tobož diplomatske spremnosti da bruka svoju firmu, gutajući izmišljotine o "multidisciplinarnom traganju" (Vukčević) za Ratkom Mladićem i ostalim zlikovcima, Bramerc je tu i da popuši dokument nazvan, da se uplašite, Strategija Tužilaštva za ratne zločine u Srbiji. 'Artiju koja je, među nama, contradictio in adjecto (oximoron, takorekuć). Jer - ovde ni uz najbolju volju, nema tragova logici - zašto pravi bilo kakvu strategiju najgnusniji i najlažljiviji državni organ, koji tokom jedne godine podigne rekordnih devet optužnica (2010), a potom, pažljivo prateći šta rade kolege u komšiluku (ista bagra, uglavnom), tri (2011), svih pet (2012, vratila se porodilja), četiri (2013, influenca) i jednu (2014, peludna groznica, čovječe).

Logike ipak ima, možda je trebalo tu jednu (samo se zlonamernik hvata za posve skromne rezultate, naravno) podići u novembru, a ne nekoliko meseci kasnije, nije to posao za laike, pogotovu za žrtve, ne rasuđuju oni strateški. U državi državnih zločina, u kojoj sudije Odeljenja za ratne zločine nemaju kome da sude, pa dobijaju u rad materiju koja nema veze s ratom. U kojoj zamenik tužioca Bruko Vekarić izgovara predivnu, optimističnu rečenicu: "Dođe mi da dignem ruke od svega!". Ko veli, kad već nije postao žuti ministar pravde, iako je prilježno stražario ispred Tadićevog čadora na Obilićevom vencu. Ili, dođosmo do opasne istine, ključno opravdanje za strateško taktiziranje: "Reći će nam naša javnost: 'Hej, ljudi, pa da li su samo Srbi činili ratne zločine'"!

Zločinčić po zločinčić, možda padne i neka tužba: Vladimir Vukčević i Serž Bramerc, veseljaci
Photo: FoNet/Aleksandar Levajković

Bramerc i Vukčević - ili sudnice za dve bitange

Sve ovo stane u ono, u Strategiju. Kad država ima Akcioni plan, donesen na preporuke Evropske komisije, lako je napraviti strategiju, sve u okviru Poglavlja 23 „Pravosuđe i temeljna prava". Strategija, kladite se, kao da je stvorena za Bramerca, koji tek kada su objavili da je Ratko Mladić navodno uhapšen, stidljivo progovori da su ga (Bramerca), možda ismevali, pominjući jatake. A svakih je šest meseci isijavao laku tupost i pisao do bola smešne izveštaje Ujedinjenim nacijama. Gutao je vukčević-vekarićevske izmišljotine, izgovorene, šatro, u odbranu države i naroda, te neće i njihovu strategiju, kako god se zvala. Možda baš kao i haška - izlazna.

Nije gotovo, ko odustaje, doviđenja u sledećem tekstu.

Vukčević je spremio i ekspoziciju za ovaj nakazni performans, te je neštedimice podelio sa beogradskim elektronskim medijima; ovoga puta pod imenom i prezimenom, a ne kao drugim povodom (o kojem će, takođe, ovde biti reči) sa Politikom, gde je predstavljen pod kodnom šifrom Saznajemo iz Tužilaštva. Reagovao je Asanator vrlo konzistentno, dosledno čak, na izjavu hrvatskog predsednika Ive Josipovića u vezi sa iživljavanjem haškog optuženika Vojislava Šašelja. Nije se ustezao da skreše predsedniku susedne države, iako za to nije ovlašćen, najbolja je ilustracija naslov iz Kurira: Nije mi jasno šta hoće Hrvati. Nikad Vukčević nije hteo da kaže kako mu je potpuno jasno šta Hrvati hoće, imao je, ćosićevski smatra, državotvorni asanatorski razlog da ćuti ili besramno laže.

Dođe mi da dignem ruke od svega, a ne na sebe: Bruno Vekarić, klasa optimist
Photo: Dragan Kujundžić

Zatečen u prevarama

"Riječ je o tome, sasvim sigurno, da po dosadašnjoj praksi Haškog suda Šešelj krši uvjete pritvora, da ponovno zaziva onu politiku mržnje i razdora koja nas vraća u onu politiku iz 1990-ih koja je bila uzrok rata i svih ovih stradanja, a vidimo da ga nisu ni u Beogradu dobro primili. Zato mislim kako je vrijeme da Haški sud razmotri jesu li se stekli uvjeti da Šešelj ostane na slobodi ili ponovno ode tamo gdje mu je inače i mjesto", uzdržan beše Josipović.

Hrvatski je predsednik učtivo i odmereno konstatovao isto što i građani Srbije neodvaljenog mozga, da "Šešelj ponovo govori jezikom mržnje i svojim izjavama i govorima obnavlja ideologiju koja je bila ishodište rata na području bivše Jugoslavije, ideologiju koja je iza sebe ostavila brojne zločine, smrt, razaranja i neizmernu patnju". Kao i Josipović: "To destruktivno deluje na sam krivični postupak koji se vodi u Hagu, unosi strah među ljude, posebno žrtve i svedoke i dezavuiše samu ideju međunarodne pravde", naglasio je hrvatski predsednik u pismu predsedniku Haškog tribunala Teodoru Meronu.

Valjda je Vukčevića najviše zabolelo to što se podseća na nekažnjene zločine velikosrpske ideologije. Njemu neko da spočitava nekakve nekažnjene velikosrpske zločine, Njemu, koji potpisuje već pomenute rekorde u broju podignutih optužnica i unapređenih koljača. "Nerazumljiva mi je pobuda predstavnika jedne države da vrši pritisak na pravosuđe druge države. Imamo dobre odnose sa predstavnicima pravosuđa iste te države, pa sam malo zatečen", izgovorio je Asanator.

Šta to beše Grmeč: Vrhovni Aasanator, duboko zamišljen u smeru zataškavanja
Photo: daylife.com

Primitivni cinizam zapovednika vojske zločinačkog jedinstva, tužilačke konjice greškom uhapšenih odmetnika, personifikacije patriotskog tužilaštva olakšavajućih okolnosti za Srbe - ratne zločince, besramne institucije koja zna da napravi razliku između svojih i tuđih. Zločinaca dakako. Uvek je to znao Vladimir Vukčević, tužilac odan Službi, kadrovik reforme pravosuđa, dosledni svedok nedostojnosti sudija. Besramni državni zastupnik u ubistvu vojnika Dražena Milovanovića i Dragana Jakovljevića u Topčideru (2004), proizvođač nevinosti krivaca za slučaj “Grmeč” iz juna 1995, stradanje jedanaestoro radnika koji su, u bezumnom činu, pokušaju da, po nalogu iz vrha vlasti, proizvode raketno gorivo u hali za proizvodnju toplih podova, poginuli od razorne eksplozije. Krivci za njihovo žrtvovanje sudski su nevini, jer je, po slovu rešenja Krivičnog veća Okružnog suda u Beogradu od 3. oktobra 2000, “njihovim radnjama prethodilo donošenje odluke na nivou Predsednika Republike i načelnika Službe državne bezbednosti”

Ličnost godine Vremena (2005), karate-majstor iz metastaza-intervjua Danasu od pre par nedelja.

"Ovčara" i "Grmeč" ne uznemiravaju Vukčevića

Reagovanju "Grmeč"-Vukčevića na izjavu Josipovića prethodilo je, kao što je već bilo reči, anonimno vežbanje, treniranje patriotsko-tužilačke lojalnosti. Najpre je hrvatski ministar pravosuđa Orset Miljenić, povodom izlaska Šešelja na slobodu, konstatovao da se, očekujući pristup Evropskoj uniji, "Srbija mora držati određenih kriterijuma". "Reći nekome da Ovčara završava na činu kapetana bivše JNA je potpuno neprihvatljivo“, rekao je Miljenić. Poručio je i da od tog stava Hrvatska odstupiti neće. I nešto još, što patriote u zanosu prevideše, da je Srbiji bolje da počne odmah. Da sudi, valjda. Bez strategije za dve bitange.

"U Tužilaštvu za ratne zločine Srbije Miljenićevu poruku ocenjuju kao 'mešanje izvršnih vlasti jedne države u pravosuđe druge države'. Uz naglasak da imaju direktnu saradnju sa Tužilaštvom Hrvatske, 'koja se odvija veoma korektno', kažu nam da izjava hrvatskog ministra predstavlja vrstu pritiska na koji nisu navikli. 'Nikakav pritisak, pa ni taj, ne želimo da prihvatimo', ističu u srpskom tužilaštvu (Politika, 13. novembar). Potom se oglasi Josipović, a "Grmeč" Vukčević isto, malo je dosadno, sve uz laž o dobroj saradnji sa DORH (razmenili 116 'artija, nema evidencije o epilogu procesa, ne vodi se ni u jednom od ova dva tužilaštva). Dopisuje se "Grmeč", troši energiju, a i čemu će mu. Da neće možda on i njegovi proizvođači svedoka odbrane policijskih generala da ispitaju Borislava Jovića, bilo bi glupo, neka uživa penzionerske dane. Kao donedavno poslednji ministar vojni SFRJ Veljko Kadijević (kako se taj prevario kad je otišao u Rusiju, uz Vukčevića bi dobio još koji orden, naravno, bio bi doživotno neispitan), do pre dve godine Blagoje Adžić, načelnik Generalštaba JNA u vreme Vukovarske operacije.

Razglednica za Vukčevića: Mačka u razrušenom Vukovaru
Photo: Stock

Opet Vukovar, evo još jedne godišnjice patriotskog bacanja cveća pred tenkove. U kojima su bili tenkisti koji su odlazili da ruše grad i ubijaju ljude. U "odbranu mira", ne u rat, nikako ne menjati dobitnu kombinaciju Slobodana Miloševića, po kojoj "Srbija nije u ratu". Odlazili su, dakle, u grad koji im čak nije ni stajao na putu. I neko opet pominje "Ovčaru", uznemirava Vukčevića taman koliko i eksplozije, u "Grmeču" i gde god pucale. Došlo se do pomenutog kapetana, pukovnika Mrkšića, mahnitog majora iz susedstva Veselina Šljivančanina, teško je kad neko podseti na Šešeljeve dobrovoljce kojima je JNA poklonila više od 250 ljudi da se njima iživljaju. Sve civile i ratne zarobljenike na "Ovčari" pobili su pripadnici Teritorijalne odbrane i Šešeljeva naoružana državna formacija. Mučili su i ubili žene, starce, decu, jednu trudnicu.

A Hrvatima baš sad stalo do krivca. A Srbima i velikom među njima, "Grmeč-Vukčeviću, baš do toga da krivaca više nema, uprkos haškim presudama i svedočenjima. Nema krivaca, "Ovčara" diže patriotski tužilački adrenalin; u "Grmeču" su poginuli Srbi, na Ovčari Hrvati. Vukčević zna da nacionalnost nije važna. Služba i država, nema trećeg.

star
Oceni
4.40
Ostali članci iz rubrike Tema
Tagovi