Srbija Tema
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (7)

Za poslove u Srbiji robijali bi u Evropi: Evropska komisija

Velika zarada u neprofitnom biznisu

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Madame Claude neprofitnog sektora: Gordana Igrić, sponzoruša Evropske komisije
Madame Claude neprofitnog sektora: Gordana Igrić, sponzoruša Evropske komisije
Photo: mc.rs

Prve nevladine organizacije u Srbiji bile su osnivane novcem stranih donatora, tada se činilo, za borbu protiv režima Slobodana Miloševića i uvođenje demokratije u ovaj deo sveta. Do 2000. godine ta finansijska injekcija je imala smisla, bez obzira na to što je davana bez puno kontrole, na ruke i bez posebnog zahteva za pravdanje troškova, svakom ko je bio “za promene”. Posle 2000. godine, međutim, mnogi koji su rušenjem Miloševića ostali bez posla i političkih pozicija, shvataju da je najlukrativniji sektor posle politike – upravo nevladin sektor

Čovek od poverenja Evropske komisije: Dereta, derač fondova velikog tereta
Photo: Stock

Tada počinje vreme usko kanalisanih, pažljivo kalkulisanih “ulaganja u NVO PR”. Demokratija je uvedena, izbori su postali slobodni, političke stranke su se tokom godina smenjivale na vlasti. Ono što je, međutim, ostalo isto i 15 godina nakon demokratskih promena, jeste nepromenljivost kompetencije i izuzetnosti nekoliko vodećih eksperata iz NVO sektora Srbije.Teško je danas objasniti ikome kako je moguće da se za 20 godina nije pojavila nijedna mlada i pametna osoba koja je sposobna da se bavi temama poput vladavine prava ili ekologije.

Tih dvadesetak ličnosti “postpetooktobarskog nevladinog sektora Srbije” nastalo je iz redova nezadovoljnih tadašnje Demokratske stranke, onog dela koji nije podnosio reformsku politiku Zorana Đinđića. Onog trenutka kada se ukazala prilika da njihov izabranik dođe na vlast, tada počinje decenija vrtoglavog profita za taj “neprofitni” konzorcijum vlastodržaca. Boris Tadić je tada u znak zahvalnosti za političku podršku, osigurao postojano finansiranje ove grupe, preko svojih veza sa korumpiranim delom Evropske komisije (KEK) koji je na vreme shvatio da se novac građana Evropske unije mnogo lakše zarađuje na Balkanu nego u Briselu, kao i činjenicu da u srpskom državnom provizoriju mogu da se bave “biznisom” za koji se u njihovim domicilnim i pravnim državama ide na robiju ili, u najmanju ruku, dobija premeštaj u Azerbejdžan.

Tokom poslednjih 15 godina, dve su osnovne uloge ovako uspostavljenih mehanizama. Prva se odnosi na pružanje legitimiteta i političkog PR-a američkim i evropskim nameštenicima na Balkanu, koji moraju da na papiru dokažu da su “demokratizovali” Srbiju, što će ih onda pomeriti za stepenik više u hijerarhiji. Nauk iz devedestih je da se glasnogovornici moraju odabrati pažljivo, uz što manji rizik nesposlušnosti, jer niko ne želi novu sramotu poput one sa Sonjom Liht i Soros fondom ili Natašom Kandić i REKOM-om.

D'une honnêteté très légère: Vensan Dežer, en France serait punis d'une manière sévère
Photo: Tanjug

Druga osnovna uloga odnosi se na pružanje tačno određenog vida podrške ciljanim političkim strukturama u targetiranim zemljama. Ta podrška je i danas oličena u političkim aktivnostima takozvanog Beogradskog fonda za političku izuzetnost Sonje Liht, koji je prema zvaničnim podacima Evropske komisije, samo u 2012. godini dobio tri (3) ugovora na ukupan iznos od skoro milion evra (919,415,00 EUR). A da strani poreski obveznik postavi pitanje za koju svrhu je upotrebljen taj novac, odgovor ne bi znala ni izuzetno prepredena Licht, a još manje onaj mamlaz koji se povodom donacija potpisao u ime Evropske komisije.

Statistička evidencija ukazuje da je izvesna Grupa 484, gde je jedan od tih i Božidar Đelić (u to vreme potpredsednik Vlade i Nacionalni koordinator za neidrživo primamljive IPA fondove), tokom 2009.i 2010. godine dobila čak pet (5) ugovora od Evropske komisije, u ukupnom iznosu od, takođe, blizu milion evra.

Moje poštenje jednako je mojoj lepoti: Sonja Licht, vajarsko je delo pobesnele prirode
Photo: Stock

Po količinama novca u ugovorima sa stranim donatorima takođe se ističe i periferni Centar za Demokratiju vlasnika Dragoljuba Mićunovića, onog osnivača Demokratske stranke kome je ta korumpirana partija valjala samo pre i posle Zorana Đinđića, za čijeg se života posvećeno trudio, žrtvovao i mučio da i on ukuca bar jedan ekser u Zoranov sanduk, a sada, uz pomoć saučesnika iz Evropske komisije širi Đinđićeve reformske ideje.

Računajući da onaj koji može mnogo da pojede, može mnogo i da radi, Evropska komisija se ljuto, ali namerno zajebala, te stupidno prepoznala gabaritne kapacitete Miljenka Derete, osnivača Građanskih inicijativa, nevladine organizacije koja dve decenije prodaje muda za bubrege, za velike pare evropskih poreskih obveznika, nesrećnika koji očito nemaju pojma da se njihovim novcem raspolaže na ovaj, najblesaviji mogući komisijsko-burazersko-provizionistički način.

Dok većina organizacija za ženska prava iz unutrašnjosti funkcioniše na volonterskoj bazi, izvesni Autonomni ženski centar samo je u 2012. godini imao dva ugovora, u ukupnom iznosu od 640.000 eura, dok je Udruženje poslovnih žena Srbije, za period od tri godine, dobilo ukupno 350.000 evra za “projekte”.

Ono što je u ovoj priči oko neprofitne, građanski orijentisane delatnosti najtragičnije, jeste količina novca koja je prošla kroz ruke (i brendirane tašne po briselskim konferencijama) dama koje su svoje propale političke karijere zamenile unosnim NVO-PR biznisom.

Odleti do Brisela i reši stvar za kafanskim stolom: Gordana Igrić i Andres Kesteris
Photo: Stock

Pored Sonje Biserko, jedna od najlukavijih predstavnica ovog dela establišmenta je svakako i javnosti malo poznata Madam nevladinog sektora, Gordana Igrić. Godinama unazad, ne može, a da ne zadivi njena neverovatna sposobnost adaptacije, poput kakvog virusa, na sve novonastale uslove, promene i zahteve međunarodne zajednice i političkih ubica Srbije. Naučena poslu tokom vladavine Slobodana Miloševića kako da propagira interese tajne službe bezbednosti, ova bivša menadžerka Instituta za rat i mir i dan danas zna kako da osigura milione za svoju “istraživačku” organizaciju (koja se danas grana u šest država bivše Jugoslavije). Njenim talentom za “dogovaranje projekata za kafanskim stolom” oduševljeni su i novinari zaposleni u njenoj organizaciji, pa često ne izdrže da se pohvale na konferencijama kako “Goca odleti u Brisel i reši sa Kesterisom novu tranšu”.

Da ovo nije samo hvalisanje malih “novinara” Balkanske istraživačke mreže, potvrđeno je i na poslednjem konkursu koji je Evropska komisija raspisala početkom ove godine, samo da bi se osiguralo finansiranje BIRN-ovog portal “Tranziciona pravda” na naredne dve godine. Kako je i potvrdio direktor jednog od lokalnih medija koji se godinama unazad, pored proizvodnje redovnog programa bavi izuzetno teškim temama iz oblasti suočavanja sa ratnim zločinima kada su u pitanju dešavanja na Kosovu, niti jedna organizacija iz Srbije, Kosova i BiH nema nikakvu šansu na evropskim konkursima od BIRN-a. Svaki grant koji se dodeljuje medijskim organizacijama (kojih je vrlo malo), unapred je predodređen za njih. Čak ni njihovi zaposleni to ne kriju.

"A ni Komisija to ne krije. Rezultate konkursa koji su bili najavljeni za kraj maja meseca objavila je u sred neradnog avgusta, u sred godišnjih odmora, kada niko ne čita ništa, samo prosledivši odbijenice stotinama organizacija koje su aplicirale, bez ikakvog obaveštenja ko je grant dobio i po kom sistemu. A BIRN, očekivano, jeste.

I ja radim za donacije, ali mnogo poštenije od koleginica: Little Lupe, porno aktivistkinja
Photo: Stock

 

star
Oceni
4.35
Ostali članci iz rubrike Tema
Tagovi