Srbija Tema
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (2)

Analiza "registra žrtava" Državne komisije za tajne grobnice (3)

Čačak, Gornji Milanovac i Lučani

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Izvor: znaci.net

Koliko je teror koji su pripadnici snaga kolaboracije sprovodili nad pristalicama NOP-a, bio karakterističan upravo za područje doline Zapadne Morave, Dragačeva i Takova, svedoči konstatacija u biltenu kvislinškog Ministarstva unutrašnjih poslova (april 1943): "Ilegalni odredi poručnika Vlaste Antonijevića, Dače Simovića, Milutina Jankovića, poručnika Vasića i kapetana Rakovića nemilosrdno ubijaju sve one koji su makar i jedan dan bili i sarađivali sa partizanima. Neki od ovih odreda vode tako bezumnu akciju da se njihova delatnost može ravnati sa radom običnih odmetnika." Teror koji su sprovodili saradnici okupatora u čačanskom kraju, prvenstveno pripadnici JVuO, nad pripadnicima NOP-a i antiokupatorski nastrojenom stanovništvu na ovom području, intenziviran je 1944. i traje u danima koji neposredno prethode famoznom 12. septembru 1944, a borbena saradnja sa okupatorom dodatno se intenzivira nakon ovog datuma

PROCENE BROJA STRADALIH, POPIS  I STRUKTURA STRADALIH STANOVNIKA ČAČANSKOG KRAJA NAKON OSLOBOĐENJA

Opštine Čačak, Gornji Milanovac i Lučani (ili šire područje čačanskog kraja) tokom Drugog svetskog rata imale su izuzetno velik broj stradalih. S obzirom na to da se u literaturi događaji iz razdoblja Drugog svetskog rata na području ove tri opštine po pravilu razmatraju u okviru jedne celine, bilo da je reč o literaturi propartizanske ili pročetničke provenijencije, odlučili smo da uvažimo ovu činjenicu.

Nepoznanica o broju stradalih nakon oslobođenja, neutemeljene pretpostavke o broju stradalih, kao i utvrđivanje broja stradalih, ulaze u okvir vrlo zastupljene kontroverze kada je reč o aktuelizaciji događaja iz razdoblja Drugog svetskog rata i prvih posleratnih godina na tlu Srbije. Medijske interpretacije ovih događaja aktuelizovane su 2009. osnivanjem Državne komisije za tajne grobnice. Ova tema je u doba izražene socijalne krize dodatno nametana u provladinim medijima, odnosno u vodećim mainstream medijima. Tema je anticipirana najpre na lokalnoj razini, u pojedinim gradovima i opštinama u Srbiji, tokom 1990-ih i, naročito, nakon političkih promena 2000, kada su lokalni mediji ili pojedini lokalni istraživači prošlosti, ali ponegde i lokalne vlasti, inicirali otvaranje teme “zločina oslobodilaca”. Republičke vlasti su 2009. reaktuelizovale, ali i institucionalizovale ovu temu. U međuvremenu je tema “zločina oslobodilaca” postala “zadatak srpske istoriografije visokog prioriteta” (Momčilo Pavlović).[1]

Licitiranje brojem stradalih pripadnika i simpatizera snaga kolaboracije uoči i nakon oslobođenja, jedan je od simptoma revizije lokalne istorije u mnogim delovima centralne Srbije. Ovaj fenomen tokom poslednjih 20-ak godina bio je vrlo karakterističan u lokalnoj sredini kojoj smo posvetili ovaj deo analize registra Državne komisije za tajne grobnice. Rezultati popisa stradalih stanovnika ove tri opštine, koje su prezentovali čačanski istoričari Goran Davidović i Miloš Timotijević i delom dopunili saradnici Državne komisije za tajne grobnice, demantuju prethodne visoke brojke, odnosno neutemeljene pretpostavke broja stradalih na ovom području, nakon oslobođenja.

Na popisivanju stradalih sa područja ovih opština (koji su umrli nasilnom smrću za vreme i neposredno nakon Drugog svetskog rata), radio je veći broj lokalnih istraživača, tokom poslednjih pet decenija. Zahvaljujući rezultatu njihovog istraživačkog rada koji je najpre objavljen 1977, potom dopunjen 2004. i revidiran i dopunjen 2006, poznato je da je sa područja ove tri opštine od 1941. do 1946. (manjim delom i nakon 1946) život izgubilo najmanje 6.696 lica.[2]

U publikaciji Čačanski kraj u NOB. Pali borci i žrtve (Čačak, 1977), objavljeni su podaci o 4.642 stradala lica sa područja ove tri opštine, tokom rata, za čiju smrt su odgovorni „okupatori i njihovi saradnici“. „U spisak nije uneto 2.123 imena poginulih koji su uglavnom pripadali formacijama suprotstavljenim partizanskom pokretu, tretiranih kao izdajnici, pa i zločinci.“[3] U spisak koji su (2004, 2006) priložili čačanski istoričari Goran Davidović i Miloš Timotijević uvrštena su imena stradalih pripadnika formacija koje su tokom čitavog razdoblja okupacije, ili jednog dela okupacije, sarađivale sa okupatorom, kao i imena drugih lica (simpatizeri snaga kolaboracije) koja su lišena života na ovom području prvih meseci nakon oslobođenja.

Prema podacima Državne komisije, evidentiranim do 15. aprila 2014, na području ove tri opštine nakon 12. septembra 1944. stradalo je 1.467 lica (izuzimajući lica koja su nakon oslobođenja ubijena od strane četničkih odmetnika i poginule pripadnike NOVJ na jugoslovenskom ratištu, nakon ovog datuma). Opština Čačak: 757 stradalih (677 ubijenih, 80 nestalih). Opština Gornji Milanovac: 465 stradalih (330 ubijeni, 135 nestalih). Opština Lučani: 245 stradalih (175 ubijenih, 70 nestalih). Napominjemo da su četnički odmetnici nakon oslobođenja čačanskog kraja na ovom području ubili 103 lica.

Ratko Mitrović, komesar Čačanskog partizanskog odreda, govori na zboru u oslobođenom Čačku, oktobra 1941. Obešen je 11. decembra 1941. na istom mestu na kom je držao govor narodu. Prethodno su ga zarobili četnici i predali Nemcima.
Izvor: znaci.net

Treba napomenuti da se među 1.467 evidentiranih lica nalazi veliki broj pripadnika JVuO i četničkih odmetnika koji su poginuli u borbama. Takođe, traba napomenuti da se među 1.467 stradalih nalazi nemali broj onih koji umesto streljanja zaslužili vremensku kaznu (neki od njih možda i oslobađanje od odgovornosti). Na osnovu podataka Državne komisije nije moguće govoriti koliko je lica u registrima tri opštine poginulo u borbama jer su saradnici Državne komisije prećutali činjenicu da je veliki broj stradalih poginuo u borbi.

 

Na osnovu podataka iz registra Državne komisije moguće je govoriti o strukturi stradalih stanovnika čačanskog kraja. Velika većina stradalih bili su pripadnici ili aktivni saradnici oružanih formacija, pri čemu je broj pripadnika formacija veći od broja aktivnih saradnika. Među onima koji nisu bili pripadnici oružanih formacija zabeležen je jedan broj imena saradnika okupatora. Formacije SDS i SDK tokom čitave okupacije aktivno su sadejstvovale sa okupatorom, dok su brojni pripadnici JVuO krajem 1941. i tokom 1942. bili pripadnici legalizovanih četničkih odreda koji su aktivno sarađivali sa okupatorom (većina četnika u Srbiji pod prethodnom komandom Draže Mihailovića legalizovana je krajem 1941), da bi formacija JVuO od kraja 1943.  započela povremenu, a od leta 1944. stalnu vojnu saradnju sa okupatorom. Većina četnika pod komandom Koste Pećanca, koji od leta 1941. sarađuju sa okupatorom, nakon ukidanja ove formacije (krajem 1942) prešli su tokom 1943-1944. pod komandu Draže Mihailovića (na području tri navedene opštine četnici pod komandom Koste Pećanca i tzv. vladini četnici bili su 1941. malobrojniji u odnosu na ravnogorske četnike, kao što su 1942. bili malobrojniji u odnosu na legalizovane ravnogorske četnike).

U registru za opštinu Čačak evidentirana su imena 543 pripadnika JVuO (71,7%), 50 pripadnika SDS i 45 pripadnika SDK (kao i 7 članova političke organizacije JNP Zbor), što čini 638 pripadnika navedenih formacija (izuzimajući članove JNP Zbor, ali uključujući dupla imena i druge sporne upise u registru), odnosno 84,2% stradalih.

U registru za opštinu Gornji Milanovac evidentirana su imena 339 pripadnika JVuO (72,9%), 65 pripadnika SDS i 19 pripadnika SDK, što čini 423 pripadnika navedenih formacija, odnosno 90,9% stradalih.

U registru za opštinu Lučani evidentirana su imena 189 pripadnika JVuO (77,1%) i 2 pripadnika SDS.

 

JVuO

SDS

SDK

žene

ostali

ukupno

Čačak

543

50

45

19

100

757

Milanovac

339

65

19

7

35

465

Lučani

189

2

-

3

51

245

U registrima ove tri opštine navedena su imena 29 žena: Čačak (19), Gornji Milanovac (7) i Lučani (3), što je jedan od pokazatelja da su pripadnici snaga kolaboracije odgovorni za veći broj stradalih civila nego NOVJ i organi nove vlasti nakon oslobođenja. Pripadnici JVuO su tokom rata na ovom području van borbe ubili 99 žena od čega su klanjem usmrtili 61 ženu. Takođe, tokom rata, u fašističkim logorima, život su izgubile 33 žene sa čačanskog područja, od čega ih je 20 ubijeno na stratištima logora Banjica (sa čačanskog područja u fašističke logore je internirano 170 žena, od čega 149 u logor Banjica i 21 u Zavod za prinudno vaspitanje omladine u Smederevskoj Palanci). U redovima NOVJ poginula je 21 borkinja sa područja tri opštine.[4]

U protekle dve decenije u lokalnoj javnosti iznošene su neutemeljene pretpostavke o broju stradalih nakon oslobođenja čačanskog kraja.

Slavko Tomašević, žitelj sela Konjevići pokraj Čačka, počev od 1991. u javnosti se predstavljao kao svedok „komunističkih zločina“ u Čačku, nakon oslobođenja grada, tvrdeći da je kao zatvorenik učestvovao u pokapanju streljanih ljudi na stratištu pokraj reke Morave.

Dara Paunović (u sredini), skojevka iz sela Mojsinja pokraj Čačka, i njeni roditelji: majka Sibinka i otac Gojko. Sve troje su zaklani od strane četnika pod komandom Žarka Borišića (RKTG-5253). Najpre je uhvaćena Dara. Pre ubistva bila je podvrgnuta svirepom mučenju. Iste noći, dok je Dara ležala u lokvi krvi, četnici su doveli njenu majku Sibinku i podvrgli je mučenju. Zaklali su i nju i obe bacili u jamu rudnika u Donjoj Gorevnici. Kada je Darin otac Gojko došao da se interesuje za kćerku i ženu, zaklali su i njega. Zločin se dogodio 22. marta 1943. U ovom zličinu četnici su ubili (mahom zaklali) 10 lica, simpatizera NOP-a, od čega 7 lica iz Donje Gorevnice i 3 lica iz Mojsinja. Leševi žrtava pobacani su u jamu obližnjeg rudnika. Prema podacima iz literature, u ovom zločinu učestvovali su i Žarko Adžemović (RKTG-4514) i Borisav Milovanović (RKTG-28554).
Izvor: znaci.net

U nekoliko izjava medijima, Tomašević je pominjao visoke brojke streljanih lica na ovoj lokaciji, pri čemu je stvarana sugestija o više hiljada ubijenih stanovnika Čačka i okoline nakon oslobođenja. U izjavi koju su 1991. preneli kragujevački Pogledi, Tomašević je tvrdio da je učestvovao u pokapanju „oko 3.500 ljudi koje je UDB-a u Čačku ubila neposredno posle rata“.[5] U beogradskom dnevnom listu Glas javnosti 2001. preneta je Tomaševićeva tvrdnja u kojoj se iznosi drugačija brojka: „Prema njegovim rečima, u dolini Zapadne Morave ubijeno je oko 1.500 ljudi po onome što je uspeo da vidi i čuje tih dana 1944.“[6] U izjavi Čačanskom glasu 2005. Tomašević je tvrdio da je „za nekoliko meseci“, 1944-1945, „zakopao oko 4.500 ljudi“ na stratištu pokraj Morave u Čačku. U istom tekstu prenosi se navodna Tomaševićeva tvrdnja da je učestvovao u zakopavanju „7.000 Srba iz čitave Šumadije“ na navedenom stratištu u navedenom razdoblju![7] Takođe, Tomašević je izneo tvrdnje da je u februaru 1945. u Gornjem Milanovcu navodno video  „dvadesetak kolektivnih grobnica“ u kojima je „bilo preko 1.000 ubijenih“.[8]

 

U želji za publicitetom i aktualizacijom vlastite ličnosti, iznošenjem neutemeljenih i kontradiktornih tvrdnji, Tomašević je instrumentalizovan od strane senzacionalističkih medija i antikomunističkih propagandista. Ipak, jedan broj istraživača teme „zločini oslobodilaca“ poklonio je pažnju ovim fabuloznim tvrdnjama. Tako naprimer, istoričar Srđan Cvetković navodi: „Detaljno i uverljivo svedočenje o prvim posleratnim čistkama dao je Slavko Tomašević“, pri čemu se poziva na Tomaševićeve tvrdnje objavljene u Pogledima 1991.[9]

Visoke brojke stradalih u Čačku i okolini nakon oslobođenja, godinama su kolportirane u medijima. Publicista Miloslav Samardžić je 2004. izneo tvrdnju o „preko 3.000 koliko su komunisti u ovom gradu i okolnim selima svirepo poubijali“.[10] Predsednik opštine Čačak, Velimir Stanojević, na opelu stradalima na stratištu pokraj Morave u Čačku 11. septembra 2005, izneo je tvrdnju da je na toj lokaciji „streljano oko 3.000 nevinih ljudi“. Predstavnici čačanskog SUBNOR-a predložili su da se izvrše iskopavanja kako bi se utvrdilo koliko lica je nakon oslobođenja grada streljano na ovom mestu, pri čemu napominju da je na ovoj lokaciji streljan značajan broj zarobljenih nemačkih vojnika u znak odmazde za velik broj poginulih vojnika NOVJ i Crvene armije tokom borbi za oslobođenje grada i čitavog čačanskog kraja.[11]

Navođenje preuveličanih brojki stradalih stanovnika Čačka i okoline nakon oslobođenja ovog grada, sastavni je deo istorijskog stereotipa o stradanju ovog kraja kao pretežnog „uporišta četnika“ i navodno „izrazito četničkog kraja“ (Srđan Cvetković),[12] pri čemu se zaboravlja da je Čačanski partizanski odred krajem septembra 1941. brojao oko 2.400 boraca, a da pri tom nijedan četnički odred u Srbiji tokom 1941. nije imao ovako velik broj boraca (na tlu Jugoslavije početkom jeseni 1941. samo je Užički partizanski odred bio brojniji od Čačanskog partizanskog odreda).[13]

Na osnovu registra Državne komisije za tajne grobnice poznata su imena 362 lica za koja se tvrdi da su streljana u Čačku od oslobođenja grada (3. decembar 1944) do 1947. Većina ovih lica poticala su sa područja opštine Čačak, ali su među licima koja su streljana u Čačku u navedenom razdoblju zabeležena imena više desetina stanovnika okolnih opština (Lučani, Gornji Milanovac, Kraljevo, itd.). Ove brojke znatno su manje od projektovanih brojki streljanih u Čačku u prvim mesecima nakon oslobođenja, koje su iznošene u javnosti tokom protekle dve decenije, čime je unošena zabuna o navodno nekoliko hiljada streljanih stanovnika Čačka i okoline u ovom gradu nakon oslobođenja. Prema podacima iz registra, nakon 12. septembra 1944. stradala su 153 stanovnika grada Čačak koje su lišili života pripadnici organa nove vlasti, pri čemu nisu svi stradali u Čačku.

Prema podacima iz registra Državne komisije poznata su imena 115 lica za koja se tvrdi da su streljana u Gornjem Milanovcu nakon oslobođenja (17. septembar 1944), pri čemu je većim delom reč o stanovnicima opštine Gornji Milanovac. Prema ovim podacima, nakon oslobođenja stradala su 42 stanovnika varoši Gornji Milanovac, pri čemu jedan deo njih nije stradao u samoj varoši već je poginuo ili nestao u borbama.

Navedeni podaci o broju lica koja su ubijena u Čačku i Gornjem Milanovcu su gotovo približni realnom broju jer su registri ove dve opštine potpuniji u odnosu na registre mnogih drugih opština u Srbiji. Iz navedenih podataka (broj streljanih lica u Čačku i Gornjem Milanovcu nakon oslobođenja) treba isključiti zarobljene nemačke vojnike, koji su streljani u znak osvete i kažnjavanja zbog velikog broja poginulih pripadnika NOVJ i Crvene armije u borbama protiv nemačkih snaga na području Čačka, ali i visokog broja ubijenih civila, u poslednja dva meseca prisustva nemačkog okupatora na ovom području. Međutim, oni koji su u javnosti širili dezinformacije o „3.000 nevinih ljudi“ koji su navono streljani u Čačku nakon oslobođenja, mislili su isključivo na lica srpskog porekla.

Goran Davidović, istoričar iz Čačka i spoljni saradnik Državne komisije za tajne grobnice, ubrzo nakon političkih promena 2000, objavio je novinski tekst, svojevrsni javni apel građanima Čačka, u kome se osvrće na nerasvetljene događaje u Čačku nakon oslobođenja grada. U uvodnom delu teksta naznačen je razlog obraćanja javnosti koji je nesumnjivo opravdan: „Budući da se brojem streljanih špekuliše u dnevno-političke svrhe (pominje se čak cifra od 12.000 stradalih), krajnje je vreme da nadležni organi dozvole uvid u dokumentaciju čime bi se to pitanje skinulo s dnevnog reda.“ Međutim, nastavak teksta je karakterističan po emfazama koje su nedopustive u tumačenju kontroverznih i tragičnih istorijskih događaja, što nagoveštava glavnu intenciju autora. Kazujući o „tragovima krvavog komunističkog zločina“ autor podrazumeva nevinost svih ubijenih lica nakon oslobođenja Čačka i apsolutizuje njihovu žrtvu kao i učinak strane koja je počinila ova ubistva: „Njihov zločin je bio pokolj – kazna za čin neprihvatanja komunizma i aktivnog suprotstavljanja njihovom osvajanju vlasti. Bestijalnost njihovog zločina u Čačku prevazilazi nemačke zločine u Kraljevu i Kragujevcu.“[14]

Smatramo da je netačno i vrlo uprošćeno tumačenje koje podrazumeva da su lica streljana nakon oslobođenja, pretežno ili isključivo, lišena života zbog „neprihvatanja komunizma“, naročito u kontekstu događaja iz perioda okupacije koji prethode događajima nakon oslobođenja. Ogromna većina osoba koje su lišene života nakon oslobođenja, bilo da su u pitanju vansudska pogubljenja ili pogubljenja na osnovu sudskih presuda, lišene su života prvenstveno zbog njihove uloge tokom okupacije (participacija u formacijama koje su sarađivale sa okupatorom i koje su počinile ratne zločine nad lokalnim civilnim stanovništvom i pripadnicima NOVJ i neposredna odgovornost za izvršenje ratnih zločina). Tumačenje koje zastupa Davidović bagatelizuje negativan učinak snaga kolaboracije i proglašava sve stradale nakon oslobođenja žrtvama terora („pokolj“) koji je bio navodno prvenstveno politički i ideološki motivisan.

Zbog poslednje rečenice, u kojoj se izjednačavaju počinioci masovnog zločina nad civilnim stanovništvom u Kraljevu i Kragujevcu (uključujući brojna maloletna lica i lica koja u ogromnoj većini nisu bila angažovana u oružanim sukobima, među kojima nije bilo počinilaca ratnih zločina) sa likvidacijama vojnih i političkih protivnika NOVJ i nove vlasti (među kojima je bilo počinilaca ratnih zločina, saradnika okupatora, ali nažalost i nemali broj lica koja nisu zaslužila da budu streljana, što opet mnoge od njih ne čini nevinim), aktivisti lokalnog SUBNOR-a podneli su tužbu protiv istoričara Davidovića.[15]

U odgovoru na deo optužbe za poistovećivanje streljanja kolaboracionista i drugih protivnika nove vlasti u Čačku nakon oslobođenja sa streljanjima koje je izvršio okupator u Kragujevcu i Kraljevu 1941, koji je izrekao na suđenju, istoričar Davidović dodatno je markirao vlastitu ideološku poziciju: „Moja ljudska i stručna savest, vera pravoslavna, mi nalažu da kažem da je zločin komunista posebno bestijalan, jer egzekutori nisu bili pravi Srbi, već posrnuli i odnarođeni Srbi, koji su od mržnje oslepeli. Njima srpstvo i Srbija nisu bili majka i otadžbina, jer su se olako odrekli svog imena, porekla i vere.“[16] Kazujući o vlastitoj odbrani na sudu, istoričar Davidović je naknadno istakao: „Moja odbrana je bila odbrana Božje pravde i istine, srpstva, slobode govora i istorije kao nauke koja istražuje istinu.“[17]

Predstavnici političkih partija koje baštine istorijsko i ideološko nasleđe ravnogorskog četničkog pokreta obavljaju lokalnu vlast na području opštine Čačak od 1990. Javne komemoracije „žrtvama komunističkog terora“, uz podršku lokalnih vlasti i Srpske pravoslavne crkve, održavaju se u Čačku od 1990.[18]

Srpska pravoslavna crkva inicirala je 1991. zidanje novog hrama u Čačku. Javnost je 9. oktobra 2000. upoznata da je crkva Uspenija Presvete Bogorodice, jedan od najmonumentalnijih hramova u Srbiji, zamišljena kao mesto na kome će biti pohranjeni zemni ostaci „žrtava komunističkog terora“ sa područja opštine Čačak. „U samom početku gradnje crkve bilo je predloga da se ovaj hram tako proglasi, kao i namenska izrada kripte pod celim delom, i da se pokupe sve kosti u opštini Čačak i polože u kriptu. Odluka o ovome doneta je još 17. marta 1991, ali se nije objavljivala zbog političkih prilika u državi i opštini Čačak.“[19]

Zahvaljujući lokalnim istraživačima poznati su podaci o broju stradalih, zatim podaci o strukturi stradalih, kao i podaci o formacijama iz kojih su poticali počinioci ubistava, tokom i nakon Drugog svetskog rata na području opština Čačak, Gornji Milanovac i Lučani.

Istoričari iz Čačka, Goran Davidović i Miloš Timotijević, objavili su 2004. dopunjeni spisak stanovnika ove tri opštine koji su umrli nasilnom smrću tokom i neposredno nakon Drugog svetskog rata. Ovaj registar predstavlja dopunu rezultata istraživačkog projekta „Čačanski kraj u NOB“ (1960-1982), koji je finalizovan monografijom u kojoj su navedeni podaci o 4.642 stradala lica (ime, prezime, očevo ime, godina i mesto rođenja, način smrti, formacija odgovorna za smrt, mesto pogibije, datum smrti, formacija kojoj je stradalo lice pripadalo tokom rata ili civilni status).[20]

Prema rečima Davidovića i Timotijevića, u registar koji je objavljen 1977. „nije uneto 2.123 imena poginulih, koji su uglavnom pripadali formacijama suprotstavljenim partizanskom pokretu, tretiranih kao izdajnici, pa i zločinci“.[21] Prema istraživanju ove dvojice istoričara, koje je publikovano 2004, na području opština Čačak, Gornji Milanovac i Lučani tokom 1940-ih stradalo je ukupno 6.667 lica.[22]

Međutim, dvojica aktivista čačanskog SUBNOR-a, Radisav Nedović i Pantelija Vasović, izvršili su reviziju registra koji su objavili Davidović i Timotijević. Nedović i Vasović, kao savremenici i dobri poznavaoci ratnih zbivanja i ljudi u čačanskom kraju, ustanovili su da su u spisku od 2.123 imena, navedena 24 lica koja su umrla prirodnom smrću ili su, u manjem broju, čak bila živa 2004, 42 lica koja su dva puta uvrštena u spisak, 10 lica za koja tvrde da nikad nisu postojala, kao i 10 lica koja su se nastanila u čačanskom kraju kao izbeglice nakon aprila 1941, „pa samim tim nisu žrtve iz čačanskog kraja“, što ukupno čini 87 imena.[23]

Istoričari Davidović i Timotijević objavili su 2006. delimično revidirani i dopunjeni spisak stradalih za opštine Čačak, Gornji Milanovac i Lučani. „Prilikom prethodnih istraživanja utvrđeno je da je u čačanskom kraju nastradalo 6.667 osoba iz svih formacija. Naknadnim proverama utvrđene su greške i previdi u spisku, koji je, inače, na tri mesta u knjizi najavljen kao nepotpun i podložan daljim ispravkama i dopunama. Utvrđeno je da se u spisku nalaze imena 87 osoba koje, na osnovu raznih kriterijuma, nisu žrtve. (...) Tako je spisak od 6.667 žrtava umanjen na broj od 6.580 osoba koje su izgubile život. Međutim, u isto vreme došlo se do saznanja za nova imena stradalih, ukupno 116 osoba iz čačanskog kraja, tako da je spisak žrtava opet povećan na 6.696 ljudi koji su nasilno izgubili život u čačanskom kraju tokom Drugog svetskog rata.“[24]

Ipak, Davidović i Timotijević su propustili da istaknu da su greške i previdi u prethodnom spisku uočene od strane druge dvojice autora.

Saradnici okupatora u čačanskom kraju su skrivili smrt velikog broja ljudi, tokom Drugog svetskog rata. Primera radi, četnici Draže Mihailovića i legalizovani četnici (koji su pre legalizacije, do decembra 1941, mahom bili pod njegovom direktnom komandom, a većinom su nakon ukidanja ove formacije, od kraja 1942, ponovo stupili pod njegovu komandu) tokom Drugog svetskog rata u čačanskom kraju skrivili smrt 1.199 lica koja su bila pripadnici ili simpatizeri partizanskog pokreta. Od ovog broja neposredno su ubili 702 osobe, među kojima 99 žena, od čega su streljali 457 osoba, zaklali 209 (među kojima i 61 žensku osobu). Od 702 osobe koje su usmrtili četnici u čačanskom kraju, 103 su ubijene od strane četničkih odmetnika nakon oslobođenja, pri čemu je reč o najvećem broju ubijenih lica od strane četničkih odmetnika u nekom regionu u Srbiji. Četnici su tokom okupacije u čačanskom kraju uhvatili 497 pripadnika partizanskog pokreta i njihovih simpatizera i predali ih Nemcima koji su ih tokom rata lišili života.[25]

Pripadnici snaga kolaboracije u čačanskom kraju odgovorni su za smrt 20,19% lica od 6.696 ukupno stradalih, dok su pripadnici partizanskog pokreta i posleratne vlasti odgovorne za smrt 19,45% lica. Pri tom treba istaći da je najveći broj lica ubijenih od strane partizana usmrćen uoči i nakon oslobođenja. Među njima je primetan broj onih koji su stradali u neposrednoj borbi protiv partizana, na strani okupatora, kao i nemali broj počinilaca ratnih zločina.

Ipak, treba istaći da činjenica smrti ne izjednačava sve osobe stradale u ratu. Nisu svi stradali u ratnom sukobu - nevine žrtve. Među onima koje su 1941-1945. van borbe ubili pripadnici snaga kolaboracije u čačanskom kraju (prvenstveno četnici Draže Mihailovića) gotovo svi se mogu smatrati žrtvama terora, dok je više nego diskutabilno da li pripadnici JVuO koji su neposredno počinili ratne zločine ili su komandno odgovorni za ratne zločine i kolaboraciju, a koji su vansudski lišeni života krajem 1944. i tokom 1945, mogu biti svrstani u žrtve terora. Prema našoj oceni oni to nisu, niti su to lica koja su osuđena na smrt nakon oslobođenja, zbog odgovornosti za stradanje drugih ljudi, uključujući neposredno učešće u masakrima. Teror koji su na području čačanskog kraja sprovodili pripadnici snaga kolaboracije (prvenstveno četnici Draže Mihailovića, od početka novembra 1941. do kraja rata) bio je dugotrajniji od revolucionarnog terora sprovođenog nakon oslobođenja i treba ga sagledavati u kontekstu stvaranja ambijenta koji je omogućavao okupatoru da lakše sprovodi svoju volju. Četnički teror tokom okupacije, na ovom području kao i širom Srbije, između ostalog, rezultirao je slabljenjem i ugrožavanjem antiokupatorskog i oslobodilačkog pokreta (Narodnooslobodilački pokret), samim tim podupirao je okupaciju. Teror koji su sprovodili saradnici okupatora u čačanskom kraju, prvenstveno pripadnici JVuO, nad antifašistima i antiokupatorski nastrojenom stanovništvu na ovom području, intenziviran je 1944. i traje u danima koji neposredno prethode famoznom 12. septembru 1944, a borbena saradnja sa okupatorom dodatno je intenzivirana nakon ovog datuma.

Iako ne postoji nijedan ozbiljan argument koji bi negirao nužnost popisivanja svih stradalih u ratnom sukobu i u događajima koji su bili posledica ovog sukoba, kako na tlu Republike Srbije, tako i na području opština Čačak, Lučani i Gornji Milanovac, nemoguće je ne primetiti da se u spisku stradalih na području ove tri opštine, koji su 2004. priložili i 2005. dopunili čačanski istoričari Davidović i Timotijević (a poslednjih godina delimično dopunili saradnici Državne komisije), nalaze brojne žrtve i njihovi dželati. Naime, u ovom objedinjenom spisku nalaze se imena mnogih počinilaca ratnih zločina, prvenstveno iz redova JVuO, ali i imena njihovih žrtava. Ova činjenica se prećutkuje u literaturi koju svrstavamo u revizionističku istoriografiju.

Naravno, registar koji su priložili istoričari Davidović i Timotijević, a koji su dopunili saradnici Državne komisije za tajne grobnice (uz određene greške i tendenciozna tumačenja izvornog materijala), predstavlja značajan doprinos sagledavanju ukupnog konteksta događaja u čačanskom kraju 1941-1946, iako iznošenje brojki i strukture stradalih nisu dovoljan pokazatelj ukupnog istorijskog konteksta, pogotovo ukoliko se prećutkuje, minimizira ili normalizuje činjenica da su istorijski favoriti pojedinih istraživača i istoričara aktivno sarađivali sa nemačkim okupatorom, uključujući razdoblje nakon 12. septembra 1944.

REGISTRI ZA OPŠTINE ČAČAK, GORNJI MILANOVAC I LUČANI, KAO PRIMER PREĆUTKIVANJA ČINJENICA O ODGOVORNOSTI ZA KOLABORACIJU I RATNE ZLOČINE

Analiza registara stradalih za opštine Čačak, Gornji Milanovac i Lučani, značajna je kako bi se ukazalo na činjenicu da je u registrima ove tri opštine evidentiran velik broj lica odgovornih za ratne zločine tokom okupacije i za kolaboraciju sa nemačkim okupatorom (pretežno je reč o pripadnicima JVuO, a u manjoj meri i o pripadnicima SDS i SDK), što su saradnici Državne komisije za tajne grobnice nisu apostrofirali u kartonima ovih lica, iako im format kartona (rubrika „napomena“) daje takvu mogućnost. Postavlja se pitanje, zbog čega nije iskoišćena takva mogućnost?

Koliko je teror koji su pripadnici snaga kolaboracije sprovodili nad pristalicama NOP-a, bio karakterističan upravo za područje doline Zapadne Morave, Dragačeva i Takova, svedoči konstatacija u biltenu kvislinškog Ministarstva unutrašnjih poslova (april 1943): "Ilegalni odredi poručnika Vlaste Antonijevića, Dače Simovića, Milutina Jankovića, poručnika Vasića i kapetana Rakovića nemilosrdno ubijaju sve one koji su makar i jedan dan bili i sarađivali sa partizanima. Neki od ovih odreda vode tako bezumnu akciju da se njihova delatnost može ravnati sa radom običnih odmetnika."[26] Teror koji su sprovodili saradnici okupatora u čačanskom kraju, prvenstveno pripadnici JVuO, nad pripadnicima NOP-a i antiokupatorski nastrojenom stanovništvu na ovom području, intenziviran je 1944. i traje u danima koji neposredno prethode famoznom 12. septembru 1944, a borbena saradnja sa okupatorom dodatno se intenzivira nakon ovog datuma.

Predrag Raković ( RKTG-100586); komandant Drugog ravnogorskog korpusa; najodgovorniji za brojne zločine pripadnika JVuO u čačanskom kraju tokom rata, naročito tokom 1942-1944. Izvršio samoubistvo 25. decembra 1944, kako bi izbegao hvatanje i odgovornost za brojna ubistva i kolaboraciju.
Izvor: www.pogledi.rs

Predrag Raković (nepoznato, RKTG-100586), komandant Ljubićkog četničkog odreda, a zatim Drugog ravnogorskog korpusa JVuO, vojvoda ljubićki, odgovoran za čitav niz ratnih zločina nad civilnim stanovništvom i zarobljenim partizanima na području Čačaka, kao i za neposrednu vojnu saradnju sa nemačkim okupatorom. Prema podacima Državne komisije, Raković je „likvidiran 1945.“ na nepoznatoj lokaciji, međutim Raković je izvršio samoubistvo u rodnom selu Prijevor, 25. decembra 1944, kao odmetnik, kako bi izbegao havatanje i potencijalno suđenje.[27] Raković je početkom decembra 1941. legalizovao Ljubićki četnički odred, nakon čega odred biva inkorporiran u oružane snage pod kontrolom kvislinške vlade i nemačkog okupatora. Upravo su legalizovani četnici, uz nemačkog okupatora, odgovorni za najveći broj ubistava i zločina u čačanskom kraju, decembra 1941. Od početka novembra 1941, odnosno od početka četničkog napada na partizane, pa do 31. decembra 1941, četnici su na čačanskom području (opštine Čačak, G. Milanovac, Lučani), uključujući četnike Ljubićkog četničkog odreda, ubili 166 pripadnika NOP-a. Sem toga, četnici su u poslednja dva meseca 1941. na području ove tri opštine uhvatili na stotine partizana i njihovih simpatizera (u literaturi se najčešće pominje broj od 1.200), od čega su Nemci ubili 449. Ukupan broj stradalih pripadnika i simpatizera NOP-a, za čije stradanje su odgovorni četnici, tokom ova dva meseca, iznosi 615. Velik broj uhapšenika, pre likvidacije ili predaje Nemcima, bio je izložen torturi u improvizovanim četničkim zatvorima.[28] U depeši Draži Mihailoviću, 29. marta 1943, Raković navodi: „U vezi zaplenjene arhive inž. Poštića, kao njegovi saradnici  u srezu ljubićkom streljano je 63 osobe. Još ima da se pohvata 84 u srezu trnavskom i ljubićkom, ali rešio sam da ove pohvata žandarmerija i sprovede u Beograd u lager, te da se tamo streljaju kada se desi da neki okupatorski vojnik pogine kao što je bio slučaj u Dragačevu nedavno.“[29] Naime, četnici 2. ravnogorskog korpusa su 5. marta 1943. izvršili opkoljavanje i napad na grupu boraca Čačanskog NOP odreda u selu Ostra, kada je izginulo 14 partizana, među kojima i Radiša Poštić, zamenik komandira odreda, pri čemu je zaplenjena arhiva odreda koja se kod njega nalazila. Sudeći po citiranoj depeši, Raković je naredio hapšenje i streljanje određenog broja partizanskih saradnika (postoji mogućnost da je broj od 63 streljanе  osobe - preuveličan, kako bi Raković istakao vlastite "zasluge" kod Mihailovića). U svakom slučaju, Mihailović nije pozvao Rakovića na odgovornost, ni nakon ove depeše i priznanja zločina, niti bilo kad tokom rata. Predrag Raković je najodgovorniji za teror koji su pripadnici JVuO 1943-1944. sprovodili u čačanskom kraju nad simpatizerima i saradnicima NOP-a i članovima partizanskih porodica, pri čemu je ovaj teror rezultirao velikim brojem civilnih žrtava.

Pavle Gučanin (Čačak, RKTG-99989), pripadnik tzv. vladinih četnika koji je od kraja novembra 1941. pod svojom komandom imao veći broj legalizovanih ravnogorskih četnika. Četnici pod komandom Pavla Gučanina, koji je zapovedao sa 15 četnika pod svojom prethodnom komandom i sa 30-40 četnika pod prethodnom komandom Draže Mihailovića, zajedno sa pripadnicima 5. srpskog dobrovoljačkog odreda (ljotićevci) i nemačkog Vermahta (Wehrmacht), 1. decembra 1941. opkolili su sela Gornja Trepča i Donja Trepča, pokraj Čačka, pohapsili sve muškarce od 15 do 70 godina starosti i izdvojili 14 pripadnika i simpatizera NOP-a koje su streljali. Četnici pod komandom vojvode Pavla Gučanina 3. decembra 1941. streljali su u Mojsinju pokraj Čačka 36 zarobljenih partizana, stanovnika Donje Gorevnice, Ostre i drugih sela sa područja Čačka i Kragujevca, koje su zarobili Nemci, pripadnici 5. srpskog dobrovoljačkog odreda (ljotićevci) i četnici. Reč je uglavnom o zarobljenim partizanima koji su se vratili kućama nakon znatnog osipanja Čačanskog partizanskog odreda i koji u momentu zarobljavanja nisu bili pripadnici neke oružane formacije. Rodbini streljanih nije bilo dozvoljeno da mrtve sahrani na seoskim grobljima, već na porodičnim imanjima. Egzekuciji su prisustvovali i Nemci. Među streljanima bili su i Stevan Đorđević iz Donje Gorevnice (nosilac Albanske spomenice), kao i braća Velimir (17) i Svetomir Anđelić (21) iz Donje Gorevnice.[30] Pavle Gučanin je prema sećanju Mićuna Bojovića, decembra 1941 zaklao Radoja Bojovića, pripadnika NOP-a iz Donje Trepče.[31] Navedeni primeri predstavljaju samo deo zločina koji su u čačanskom kraju počinili četnici pod komandom Pavla Gučanina. Podsećamo da ukupan broj stradalih pripadnika i simpatizera NOP-a, za čije stradanje su odgovorni četnici, tokom poslednja dva meseca 1941, iznosi 615.

Miloje Mojsilović (Beograd, RKTG-87638), komandant Jeličkog četničkog odreda, najpre pod komandom Draže Mihailovića, potom legalizovan u okviru tzv. vladinih četnika (pogrešno uvršten u registar za grad Beograd). Mojsilović je uz vojvode Božu Ćosovića (Ivanjica, RKTG-87648) i Đuru Smederevca, najodgovorniji za streljanje 14 zarobljenih partizana, pripadnika Rudarske čete Kopaoničkog partizanskog odreda, koje je izvršeno 19. novembra 1941. Partizani su zarobljeni prethodnog dana, 18. novembra, u selu Kaona u Dragačevu (ukupno je zarobljeno 19 partizanskih boraca). Streljanje je izvršeno na Vencu pokraj sela Lisa, između Ivanjice i Guče. Sa stratišta je pobeglo 5 partizana, tako da je streljano 14 zarobljenika. Dvojica begunaca su uhvaćena i ubijena nakon nekoliko dana. Dragačevski i ivanjički četnici, na Vencu, pokraj sela Lisa, između Ivanjice i Guče, 24. novembra 1941. zaklali su zarobljene komuniste: Radomira Prelića, poštanskog činovnika iz Guče i Ljubišu Zečevića, zemljoradnika iz Kušića pokraj Ivanjice. Trojica ubijenih partizana zarobljeni su u Guči, 19. novembra 1941, od strane četnika pod komandom Miloja Mojsilovića. Pre ubistva bili su izloženi brutalnoj torturi u četničkom zatvoru. Radomir Prelić je ubijen klanjem. Prema četničkim izvorima, Prelić je poludeo tokom mučenja.[32] Decembra 1941, u selu Brekovo, pokraj Arilja legalizovani četnici pod komandom Miloja Mojsilovića zarobili su 17 partizana i potom ih sproveli u selo Lisa pokraj Ivanjice, gde su pobijeni.[33] Miloje Mojsilović nije, kako se navodi u njegovom kartonu u okviru registra Državne komisije, „streljan po oslobođenju na Sajmištu“ u Beogradu. Prema podacima iz litereture, Miloje Milojević je uhapšen 1942. od strane nemačkog okupatora, iako je bio legalizovani četnik i, potom, sproveden u Prihvatni logor Zemun na Beogradskom sajmištu, gde je, prema sećanjima preživelih zatočenika, pretučen od logoraša koji su u logor dopremljenji kao zarobljeni partizani koje je Mojsilović predao Nemcima. Prema ovim svedočenjima Mojsilović je umro na putu za Mauthauzen, verovatno od posledica batinanja.[34] Ovo je još jedan primer koji ilustruje samovoljno umetanje nepostojećih podataka u kartone pojedinih stradalih lica, od strane saradnika Državne komisije.

David-Dača Simović (Čačak, RKTG-31762), komandant Prve dragačevske brigade, odgovoran za aktivnu vojnu sradnju sa nemačkim okupatorom i sprovođenje određenog broja ratnih zločina na području Dragačeva, uključujući klanje Gvozdena Šipetića (45), komandanta Grabske čete Jeličkog četničkog odreda, koji je ubijen 3-4. maja 1943. kao protivnik borbe protiv partizana.[35] Prema podacima iz literature, Simović je predvodio grupu četnika koja je u noći 8-9. decembra 1942. pohvatala grupu aktivista NOP-a u selu Rajac pokraj Čačka i pri tom zaklala dvojicu muškaraca, od kojih je jedan preživeo, iako je bio teško ranjen.[36] Simović je osuđen na smrt po presudi Divizijskog vojnog suda u Kragujevcu (veće u Čačku), 12. juna 1946. Streljan je nakon 29. avgusta 1946. Terećen je za ubistvo 7 osoba. Kako pišu istoričari Davidović i Timotijević, Simović i grupa osuđenika na smrt pokušali su, vrbovanjem i potkupljivanjem zatvorskih stražara, da pobegnu iz vojno-sudskog zatvora u Kragujevcu. Zbog ovog dela na smrt su osuđena trojica stražara, uključujući Dragoljuba Stepanovića (Žagubica, RKTG-31770), koji je greškom izostavljen iz registra za opštinu Čačak (bio je rodom iz sela Bresnica). „Optuženi su za pokušaj organizovanja bekstva osuđenika na smrt, ali i za pokušaj doturanja otrova u zatvor kojim su osuđenici hteli da otruju vojsku. Međutim, ovaj pokušaj je sprečen izdajom nekog od zatvorenika koji je radio za novu vlast.“[37]

Miodrag Mile Vasić (Kraljevo, RKTG-21483; nepoznato, RKTG-101033), komandant Prve žičke brigade JVuO. Četnici koje je predvodio Vasić, 14. septembra 1943. u Ježevici pokraj Čačka su zaklali su 2 žene, a u Rajcu jednu ženu i jednog muškarca iz sela Lipnica.[38]

Vlastimir Antonijević (Kraljevo, RKTG-12082; Kraljevo, RKTG-99558; Kraljevo, RKTG-8850), komandant Druge žičke brigade JVuO. Antonijević je odgovoran za ubistvo 3 simpatizera NOP-a na području Čačka, koje se dogodilo 14. septembra 1943. Ovog dana je grupa četnika koje je predvodio Antonijević, u selu Banjica ubila je 3 stanovnika (2 žrtve su zaklane).[39] Antonijevićevo ime u registru DKTG za opštinu Kraljevo egzistira čak tri puta. Zbog odgovornosti za ratne zločine, Antonijević je osuđen na smrt 19. februara 1945. od strane Vojnog suda u Čačku: “što je u svojstvu komandanta 2. žičke brigade JvuO od 1941. godine pa nadalje, proganjao partizane i njihove porodice i kao takav na područnom mu reonu ubio preko 50 osoba, pripadnika NO pokreta. Što je kao komandant 'Leteće brigade' počinio mnoga zverstva po srezovima ljubićkom i trnavskom. Isto tako imenovani je organizovao i izvršio pokolj partizana i njihovih simpatizera u selima: Vapi, Baluzi i Zablaću.” (Saopštenje Vojnog suda Veća Čačanskog područja, Čačak, 19.2.1945).

Žarko Anđelković (Kraljevo, RKTG-5702), komandant Treće žičke brigade JVuO. U noći 15-16. marta 1943. četnici Treće žičke brigade, pod komandom Žarka Anđelkovića, uhvatili su Vojina Propadovića (23) i Radmila Joksića (40) iz sela Lipnica između Čačka i Kraljeva i žive ih zakopali u selu Premeća.[40]

Hristivoje Stojanović Babinac (Čačak, RKTG-4614), zapovednik Mrčajevačke četničke čete, 5. marta 1943, prema podacima iz literature, učestvovao u ubijanju zarobljenih i ranjenih boraca Čačanskog partizanskog odreda, u selu Ostra.[41]

Žarko Borišić (RKTG-5253), komandant 8. bataljona Ljubićke četničke brigade, potom ađutant i oficir za vezu Predraga Rakovića; odgovoran za mnoge zločine na području Čačka, uključujući i ubistvo 9 zarobljenih partizana, stanovnika Trbušana, njegovog rodnog sela (6-7. decembar 1941). Među streljanima je bila i njegova sestra od strica, Živana Borišić. Izvršio je samoubistvo 19. januara 1945, kako bi izbegao hvatanje i odgovornost za zločine.
Izvor: www.pogledi.rs

Žarko Borišić (Čačak, RKTG-5253), komandant 8. bataljona Ljubićke četničke brigade, potom ađutant i oficir za vezu Predraga Rakovića, komandanta Drugog ravnogorskog korpusa, rodom iz sela Trbušani. U Borišićevom kartonu proizvoljno se navodi da je „likvidiran 17/19.1.1945.“. Međutim, Borišić je kao četnički odmetnik izvršio samoubistvo u Trbušanima, 19. januara 1945, kako bi izbegao hapšenje i odgovornost za ratne zločine.[42] Borišić je odgovoran za čitav niz ratnih zločina na području Čačka, što uopšte nije napomenuto u njegovom kartonu. U kartonu se navodi samo da je bio „pripadnik JvuO“ i „komandant bataljona“. Ovo tim više začuđuje jer je Borišić, između ostalog, uvršten u registar na osnovu izvorne građe Zemaljske komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača. U noći 6-7. decembra 1941. u selu Trbušani pokraj Čačka, četnici pod komandom Žarka Borišića streljali su 9 partizanskih zarobljenika, stanovnika Trbušana, Borišićevih komšija, uključujući jednu ženu (Živana Borišić, sestra od strica Žarka Borišića). Reč je uglavnom o zarobljenim partizanima koji su se vratili kućama nakon znatnog osipanja Čačanskog partizanskog odreda i koji u momentu zarobljavanja nisu bili pripadnici neke oružane formacije. Među streljanima bili su Dušan Mićović, nosilac Albanske spomenice (solunski borac), i njegov sin Miodrag, sekretar ćelije KPJ u selu.[43] Tokom rata četnici su van borbe ubili 16 stanovnika Trbušana.[44] Četnici pod komandom majora JVuO i četničkog vojvode Predraga Rakovića, predvođeni četnikom Žarkom Borišićem, 22. marta 1943, u selu Donja Gorevnica pokraj Čačka ubili su (mahom zaklali) 10 lica, simpatizera NOP-a, od čega 7 lica iz Donje Gorevnice i 3 lica iz Mojsinja.  Leševi žrtava pobacani su u jamu obližnjeg rudnika. Među ubijenima bila su 3 člana porodice Paunović iz Mojsinja: Sibinka (45), njen suprug Gojko (50) i njihova jedinica Dara (19). Prema podacima iz literature, u ovom zločinu učestvovali su i Žarko Adžemović (Čačak, RKTG-4514) i Borisav Milovanović (Čačak, RKTG-28554).[45] Pripadnici JVuO, koje je predvodio Žarko Borišić, 14. septembra 1943, ubili su 7 stanovnika sela Slatina i Mršinci, pokraj Čačka. Prema podacima iz literature, ovom zločinu učestvovali su Dragoslav-Crnjak Vučićević (Čačak, RKTG-5655), koji je zaklao Spiridona Smiljanića iz Mršinaca, Miloš Ćirković (Čačak, RKTG-4575), koji je ubio Radovana Rovinca iz Mršinaca i Stanko-Crni Jovanović (Čačak, RKTG-5426).[46]

Bojan Ristanović (RKTG-70899), agent Specijalne policije u Beogradu do aprila 1943, potom predsednik četničkog prekog suda (tzv. vojni sud), šef crnih trojki i obaveštajni oficir 2. ravnogorskog korpusa JVuO, rodom iz Gornje Gorevnice pokraj Čačka. Odgovoran za brojne zločine na području Čačka, 1943-1944. Lično ubijao i mučio simpatizere NOP-a. Imao nadzor nad četničkim zatvorom u selu Rakova. Izvršio je samoubistvo 19. januara 1945, kako bi izbegao hvatanje i odgovornost za zločine.
Izvor: www.pogledi.rs

Bojan Ristanović (Čačak, RKTG-70899), agent Specijalne policije u Beogradu do aprila 1943, predsednik četničkog prekog suda (tzv. vojni sud) i obaveštajni oficir 2. ravnogorskog korpusa JVuO, rodom iz Gornje Gorevnice pokraj Čačka. U Ristanovićevom kartonu proizvoljno se navodi da je „streljan 1944.“ Međutim, Ristanović je izvršio samoubistvo kao četnički odmetnik, u  Trbušanima, 19. januara 1945, kako bi izbegao hapšenje i odgovarnost za zločine.[47] Ristanović je odgovoran za čitav niz ratnih zločina na području Čačka, što uopšte nije napomenuto u njegovom kartonu, iako je Ristanović uvršten u registar na osnovu izvorne građe Zemaljske komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača, kao jedan od najistaknutijih ratnih zločinaca sa područja Čačka. U kartonu se navodi samo da je bio „pripadnik JvuO“. Prema podacima iz literature, „četnička crna trojka Bojana Ristanovića“, 18. oktobra 1943. zaklala je 2 žene u selu Baluga Ljubićka kod Čačka i njihove unakažene leševe ostavila na raskrsnici lokalnih puteva.[48] Ristanovićevi četnici su februara 1944. u selu Rakova ubili partizanku Nadu Simović, studentkinju iz Mojsinja („odsekli su joj dojke i jednu ruku“).[49] Četnički preki sud, na čelu sa Bojanom Ristanovićem, osudio je na smrt 4 aktivistkinje NOP-a sa područja Čačka. Posle svirepog mučenja zaklane su u noći 22-23. maja 1944, na raskrsnici puteva Preljina-Baluga, gde su ostavljena njihova gola i unakažena tela. Zaklane su: Lenka Krupež iz Rakove, Marija Komadinić-Đurović iz Sokolića, Zora Gojković-Jovanović iz Prislonice i Franciska Novak, izbeglica iz Slovenije. Prema priznanju Ljubomira Lužanina, zapovednika četničkog bataljona u Ljubiću, Zora Gojković-Jovanović je pre klanja silovana.[50] Prema podacima iz literature, u ovom zločinu su učestvovali Rajko Ilić (Čačak, RKTG-4714), Previslav Milovanović Ebir (Čačak, RKTG-4718), a za počinjeni zločin posle rata na sudu je kao saučesnik odgovarao Ljubomir Lužanin (Čačak, RKTG-25642; Čačak, RKTG-4585), komandant JVuO za ljubićki srez.[51] U selu Pranjani pokraj Čačka četnici Bojana Ristanovića su 3. avgusta ubili Vojmira Toromana iz Gornje Gorevnice i njegovo potpuno nago telo ostavili na putu. Njegovog oca Aleksandra, Ristanovićevi četnici su zaklali 28. juna 1944. Po odobrenju četnika Vojmirova majka Danica donela je sinov leš radi sahrane. Bojan Ristanović i Milenko Arsenijević, predsednik seoskog ravnogorskog odbora iz Gornje Gorevnice, oduzeli su joj leš i naložili su da se leš zakopa van groblja. U toku noći 3-4. avgusta 1944. četnici su zaklali Vojmirovu sestru Grozdanu, koja je bila u drugom stanju i njenu babu Stanu. Isti počinioci su iste večeri zaklali i Svetislava Matijevića iz sela Vranići.[52] U selu Rakova, pokraj Čačka, četnički preki sud, na čelu sa Ristanovićem, 25. avgusta 1944, posle „strahovitog i zverskog mučenja“, osudio je na smrt 11 uhapšenih pripadnika i saradnika NOP-a. Među zaklanima bilo je 5 stanovnika sela Vapa, 2 stanovnika sela Zablaće, 2 stanovnika sela Stančići i 2 stanovnika sela Ježevica. Među ubijenima bile su 2 žene, uključujući Ljubinku Popović majku devetoro dece.[53] U selu Rakova komanda Drugog ravnogorskog korpusa osnovala je zatvor u kom su zatvarani i mučeni pripadnici i simpatizeri NOP-a. Isleđivanja je vršio šef crnih trojki Bojan Ristanović, pri čemu je batinao i mučio zatočenike. U ovom zatvoru je zasedao preki sud Drugog ravnogorskog korpusa. Bojan Ristanović je ostao upamćen po osionom ponašanju prema meštanima njegovog rodnog sela Gornja Gorevnica.

Previslav Milovanović Ebir (RKTG-4718), pripadnik JVuO, crnotrojkaš iz Ljubića, učestvovao u klanju nekoliko žena, simpatizerki NOP-a, tokom rata. Posle rata skrivao se kao odmetnik. Prema podacima četničkog emigranta Stanojla Plazine, Milovanović je izvršio samoubistvo 1949. ili 1950, nakon što su ga otkrili organi vlasti. Prethodno je ubio verenicu, teško ranio njenu sestru i ubio njihovu majku, jer je posumnjao da su ga one odale.
Izvor: Državna komisija za tajne grobnice

Previslav Milovanović Ebir (Čačak, RKTG-4718), crnotrojkaš iz Ljubića. Već smo pomenuli da je Milovanović učestvovao u klanju Lenke Krupež, Marije Komadinić-Đurović, Zore Gojković-Jovanović i Franciske Novak. Takođe, Milovanović je učestvovao u klanju i masakriranju bračnog para Ognjena i Nade Levajac iz Mrčajevaca, 28. februara 1944.[54] Prema podacima iz literature, Milovanović je zajedno sa grupom četnika pod kontrolom Bojana Ristanovića učestvovao u ubistvu trudnice Grozdane Toroman, u Rakovi pokraj Čačka, 4. avgusta 1944.[55] Prema tvrdnjama četničkog emigranta Stanojla Plazine, Milovanović je „najverovatnije 1949. ili 1950. krenuo svojoj verenici u Ljubić, ćerci Risima Zatežića. Tu ga je opkolila milicija. Pribislav je najpre ubio verenicu, zatim taštu, teško ranio svastiku i na kraju se sam ubio.”[56] Postavlja se pitanje na osnovu kojih kriterijuma je odmetnik koji je tokom rata učestvovao u klanjima, a posle rata takođe bio počinilac nekoliko ubistava, i potom počinio samoubistvo, proglašen za žrtvu?

Slobodan Pejović (Čačak, RKTG-5485; Čačak, RKTG-27911), čije ime se dva puta navodi u registru za opštinu Čačak, odgovoran je za pokolj u selu Mršinci između Čačka i Kraljeva, koji se dogodio 28. avgusta 1943. Pokolj su izvršili lokalni četnici pod komandom Slobodana Pejovića. Ubijeno je 8 stanovnika Mršinaca od čega 2 žene. Žrtve su odvedene do obale Zapadne Morave gde su poklane i potom bačene u raku pokraj Morave (sem Radomira Kaplarevića koji je kao bolesnik zaklan u krevetu). Među ubijenima bili su otaci sin Radomir i Nenad Kaplarević, otac i sin Filip i David Kaplarević, supružnici Milan i Kosana Karović, kao i Žarko Đorđević i Malina Kovačević.[57]

Branislav Pantelić (Lučani, RKTG-79985), "koljaš", pratilac Milutina Jankovića, komandanta Prve dragačevske brigade Prvog ravnogorskog korpusa JVBuO. U noći 23-24. aprila 1943. četnici pod komandom Milutina Jankovića u selima dragačevskog i aričjskog sreza ubili su 11 lica i popalili određen broj kuća dezertera iz redova JVuO. U ovim zločinima učestvovao je i Branislav Pantelić, za koga se ističe da je ubio Miladina Markovića iz Dljina.[58]

Dragan Stanisavljević Ćora (Čačak, RKTG-5670; Kragujevac, RKTG-31773) koljaš Dragačevske četničke brigade. U noći 3-4. maja 1943. dragačevski četnici zaklali Gvozdena Šipetića (45), komandanta Grabske čete Jeličkog četničkog odreda, zbog protivljenja da se bori protiv partizana. Šipetića je zaklao Dragan Stanisavljević, pripadnik "crne trojke" iz Prve dragačevske četničke brigade. Nakon izvršenog zločina, Stanisavljević je odneo odsečeno uvo svom komandantu Davidu Dači Simoviću.[59]  Napomena: Stanisavljevićevo ime je duplirano u registru DKTG i pogrešno je uneto u spisak za opštinu Kragujevac.

Božo Vasiljević (Kraljevo, RKTG-99546; Kraljevo, RKTG-98054; Užice, RKTG-21494), četnički komandant sela Atenica pokraj Čačka (koji je dva puta pogrešno unet u registar za opštinu Kraljevo i jednom u registar za opštinu Užice). Vasiljević je predvodio grupu četnika koja je u Atenici 29. avgusta 1943 uhapsila 16 saradnika i simpatizera NOP-a, pri čemu su zaklali 5 lica, dok je jedno umrlo od posledica batinanja (pretučeni su i svi ostali uhapšenici). "Posle dva dana četnici su dozvolili rodbini da ubijene sahrani, ali bez sanduka, pratnje, plakanja i žaljenja." Vasiljević je 20. decembra 1943. u Atenici, zajedno sa Davidom Kojovićem (Čačak, RKTG-4547) učestvovao u ubistvu bračnog para Jova i Ruže Nenadić.[60]

Vojin Ratković (Čačak, RKTG-6693; Kraljevo, RKTG-11938), major Vojske kraljevine Jugoslavije, pripadnik ravnogorskog četničkog pokreta 1941, član "komisije uglednih građana" koja je vršila izdvajanje i prepoznavanje pripadnika i simpatizera NOP-a u Čačku, nakon što je nemačka komanda 7. decembra 1941. naredila da "sva lica od 15 do 60 godina dođu i jave se u Vojnotehnički zavod radi dobijanja legitimacija". U Zavodu je istog dana zatočen velik broj građana. "Odmah zatim je formirana 'komisija od uglednih građana', koju su sačinjavali Nemci, ljotićevci, nedićevci, četnici, koja je vršila izdvajanje partizana i njihovih saradnika. Na čelu ove komisije bili su jedan nemački viši oficir i major BJV Vojin Ratković. (...) Pred sam početak rada 'komisije uglednih građana' iz prostorija zavoda izvedena je trčećim korakom i na obližnjem stratištu streljana grupa od oko 50 partizanskih boraca. U toku noći, oko 23 časa, u blizini Zavoda, na mestu Vasovića rupe, streljana je još jedna grupa od oko 70 partizanskih boraca koji su bili doterani iz gučkog zatvora."[61] Sutradan je u Vojnotehničkom zavodu formiran preki sud koji je odlučivao o sudbini zatočenih lica. Na čelu suda nalazio se sveštenik Dragutin Bulić, član JNP Zbor. Vojin Ratković je, prema podacima iz literature, figurirao i kao član prekog suda. Među članovima komisije pominje se i ime Stevana Batinića (Čačak, RKTG-63-64), pripadnika JNP Zbor, dok je među članovima prekog suda figurirao i Kosta Mihailović (Beograd, RKTG-6626), direktor gimnazije u Čačku i član JNP Zbor.[62] Prema podacima državne komisije, Vojin Ratković je osuđen na smrt i streljan u Čačku, 23. aprila 1945, dok je Stevan Batinić kao pripadnik SDK nestao u Bosni, dok je Kosta Mihailović streljan u Beogradu, novembra 1944. Prema poimeničnim podacima, u Vojnotehničkom zavodu u Čačku, od 4. do 20. januara 1942. Nemci su streljali 173 pripadnika NOP-a (pretežno zarobljena od četnika).[63] Reč je o poimeničnim podacima streljanih lica sa područja opština Čačak, G. Milanovac i Lučani, dok su podaci za susedne opštine nepoznati. Takođe, iz Vojnotehničkog zavoda su decembra 1941. i januara 1942. u logor Banjica internirana 272 pripadnika NOP-a, od kojih većina nije preživela rat.

Kosta Mihailović (RKTG-6626), direktor gimnazije u Čačku i član JNP Zbor. Prema dostupnim podacima, Mihailović je bio član prekog suda u privremenom logoru u Vojnotehničkom zavodu u Čačku. Prema poimeničnim podacima, u Vojnotehničkom zavodu u Čačku, od 4. do 31. decembra 1941. streljana su 164 pripadnika NOP-a, a zaključno sa 20. januarom 1942. - 173, dok je još veći broj pripadnika NOP-a od prekog suda određen za internaciju u fašističke logore.
Izvor: Državna komisija za tajne grobnice

Milisav Radović (Čačak, RKTG-4571), kočijaš iz Ljubića, pripadnik tzv. vladinih četnika 1941, kasnije pripadnik JVuO, batinaš i ubica u privremenom logoru u Vojno-tehničkom zavodu u Čačku, krajem 1941. i početkom 1942. (u ovaj privremeni logor dovođeni su zarobljeni paripadnici NOVJ i uhvaćeni saradnici NOP-a, nakon nemačke i kvislinške reaokupacije Čačka).[64] Radović je poginuo kao četnički odmetnik 1945. U njegovom kartonu se ne navodi bilo kakav inkriminišući podatak o ličnosti.

Milan Vukosavljević (Valjevo, RKTG-79755; Zemun, RKTG-41101), zvani Milan Valjevac, Milan Zver ili Milan Sekirica, zbog specifičnog načina ubijanja (komadanje žrtve sekirom), rodom iz Valjeva, aktivan 1941-1942. u čačanskom kraju. U oba kartona se ne pominje nijedan podatak koji bi teretio Vukosavljevića, iako je u prvom kartonu Vukosavljević evidentiran na osnovu građe Zemaljske komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača. Prvi zabeleženi zločin koji je počinio Vukosavljević dogodio se 20. septembra 1941. kada je na ulici u Čačku iz pištolja pucao i ubio Nikolu Ikonića, pripadnika NOP-a.[65] Vukosavljević je 5. decembra 1941, posle mučenja, isekao sekirom Ljubišu Todorovića, zarobljenog partizana, inače zemljoradnika i člana KPJ iz Virova i jednog od organizatora ustanka u Dragačevu.[66] Vukosavljević je zajedno sa jednim drugim četnikom, 30. decembra 1941. izvršio ubistvo 5 zatočenih pripadnika NOP-a u četničkom zatvoru u Ljubiću pokraj Čačka. "Tukli su ih ispruženim šakama po grlu, puščanim cevima im provaljivali utrobe, prebijali im noge, lomili ruke i vadili oči."[67] Milan Valjevac je učestvovao u mučenju zarobljenih partizana i pripadnika NOP-a  u privremenom logoru u Vojno-tehničkom zavodu u Čačku, decembra 1941. Više izvora pominje da je sa sobom vodio svog 14-godišnjeg sestrića koga je navodio da učestvuje u mučenjima.[68] Vukosavljević je zarobljen 1942. od Nemaca i sproveden u Prihvatni logor Zemun (Staro sajmište). Prema podacima istoričara Milana Koljanina, Vukosavljević se u logoru stavio na raspolaganje logorskoj upravi, učestvujući u ubijanju zatočenika, kao šef logorske policije. „Posle dva duža boravka u bolnici u Beogradu, na zauzimanje SS-poručnika Georga Capea iz Gestapoa, 2. juna 1943. pušten je iz logora.“[69] Prema podacima iz registra Državne komisije, Vukosavljević je streljan u Zemunu, 2. novembra 1944.

Ljubisav Nikolić (Čačak, RKTG-4524), Milosav Vasiljević (Čačak, RKTG-4522),  Milorad Bojović (Čačak, RKTG-4519), Radojko Radojlo Vidojević (RKTG-25381), četnici iz Donje Trepče, pokraj Čačka, učestvovali su u ubistvu učitelja, solunskog borca i rezervnog potpukovnika Mihaila Miše Đurića u Mojsinju, 23. februara 1943, jer je bio simpatizer NOP-a. Navedeni crnotrojkaši su 9. marta 1943. u selu Stančići zaklali saradnike NOP-a i nosioce Albanske spomenice (solunske borce), Dragoljuba i Radojicu Petrovića.[70]

Radiša Čeković (RKTG-4896), oficir VKJ, tokom 1941. ravnogorski četnik, potom (decembar 1941) zapovednik komande mesta u Čačku, pri formaciji legalizovanih četnika, a potom (od oktobra 1943) komandant ljubićke grupe brigada JVuO. Prema podacima iz literature, Čeković je bio najodgovorniji za torturu nad zarobljenim pripadnicima NOP-a u Čekovićevom štabu u Konjevićima (pominje se tortura nad više uhvaćenih stanovnika sela Kulinovci), decembra 1941. Prema istim podacima, Čekovićev zamenik, Milivoje Radovanović je Nemcima predao veći broj zarobljenih partizana (izvor pominje 80 zarobljenih partizana).[71] Prema drugim podacima, naredio je mučenje i klanje Miloša Anđelića, partizanskog saradnika iz sela Ostra pokraj Čačka (17. februar 1943).[72] Stradao je kao odmetnik 1946. Neizvesno je da li je poginuo u borbi prilikom pokušaja hvatanja ili je streljan nakon zarobljavanja.

Miodrag Zelenović (Gornji Milanovac, RKTG-8470), crnotrojkaš iz Pranjana (Takovo), učesnik u ubistvu Anke Tanasković i Sredoja Markovića iz Pranjana (6. avgust 1943).[73]

Đurđe Petković (Lučani, RKTG-7886) i Gvozden Šubulurić (Ivanjica, RKTG-8024), prema podacima iz literature, učesnici su ubistva zarobljenih boraca NOVJ, Milana Bate Jankovića i Rada Prelića, 24-25. novembra 1941. Prethodno su dvojica zarobljenih partizanskih boraca svirepo mučena u četničkom zatvoru u Lisi.[74] Ovo nisu usamljeni primeri ubijanja partizana i njihovih simpatizera koji su bili zatočeni u ovom zatvoru. Jedan od najodgovornijih za zločine nad zarobljenim pripadnicima NOVJ i NOP-a u četničkom zatvoru u Lisi bio je kapetan Milić Milićević (Lučani, RKTG-8253), zapovednik četničke komende u ovom selu. U ubijanjima zatočenih partizana učestvovali su i Milićevićev sin Milan i lokalni sveštenik Miodrag Šolajić, o čemu je nakon rata svedočio četnik Nikola Šuluburić.[75]

Radovan Tolić Canovac (G. Milanovac, RKTG-89239; nepoznato RKTG-100488), četnik iz Pranjana (Takovo). Prema podacima iz literature, Canovac je 30. decembra 1941. organizovao hapšenje i prebijanje 20-ak pripadnika i simpatizera NOP-a iz Pranjana i Leušića, koji su sprovedeni u četnički zatvor u Pranjanima. „U zlostavljanju su se posebno isticali Radovan Tolić Canovac, Dragutin Drago Jeremić (G. Milanovac, RKTG-8305), predsednik opštine, i Branislav Marković (G. Milanovac, RKTG-8474), komandant sela. Formiran je zatvor u podrumu kafane u Pranjanima. Prilikom dovođenja u zatvor bio je 'zakon' da se svakom lišenom slobode odmah udari 25 batina. Kako su Tolić i njegovi jednomišljenici voleli da piju i orgijaju, to su u svako doba noći i dana upadali pijani u zatvor i tukli zatvorenike po svojoj volji. Većinu zatvorenih devojaka i žena su izvodili noću i silovali. Uhapšene su predavali Nemcima, koji su ih većinom streljali.“[76] Tolić je stradao 1944, pod neizvesnim okolnostima; Jeremić je stradao 1945. kao odmetnik, a Marković je streljan u G. Milanovcu 1945.

Milisav Bojović (Čačak, RKTG-4518), rezervni potpukovnik, pripadnik JVuO iz sela Donja Trepča pokraj Čačka, komandant mesta Donja Trepča u vreme legalizacije ravnogorskih četničkih odreda krajem 1941. i tokom 1942; član četničkog prekog suda u Ivanjici 1941. U Bojovićevom elektronskom kartonu navodi se da je bio „pripadnik JVuO“, pri čemu se prećutkuje da je prethodno bio četnik Koste Pećanca.[77] Prema podacima iz literature, Bojović je kao komandant mesta i član četničkog prekog suda u Donjoj Trepči, odgovoran za smrt Milutina Bojovića, borca Treće ljubićke čete i Isaila Bojovića, komandira Šeste ljubićke čete Čačanskog partizanskog odreda, koji su od strane četnika iz Donje Trepče predati kvislinškoj žandarmeriji u G. Milanovcu koja ih je straljala (prethodno mučila) 8. decembra 1941. Milutin Bojović je mučen i u Donjoj Trepči, pre nego što su ga četnici predali žandarmima.[78] Bojović je streljan novembra 1944. u G. Milanovcu. U njegovom kartonu, u rubrici „napomena“, navedeno je da je bio „rezervni potpukovnik, solunac“, što je tačno i što bi trebalo da naznači njegov ugled, ali isto tako u ovoj rubrici bi trebala da bude napomenuta i njegova odgovornost za stradanje određenog broja ljudi. Tokom Drugog svetskog rata četnici su van borbe ubili 15 stanovnika Donje Trepče, uključujući i Vasilija Bojovića (53), solunskog borca i člana lokalnog Narodnooslobodilačkog odbora.[79]

Miodrag-Caka Ilić (G. Milanovac, RKTG- 8038), policijski pisar iz Gornjeg Milanovca, jedan od najistaknutijih predstavnika kvislinške vlasti u ovom gradu, od marta 1944. načelnik takovskog sreza (u dosluhu sa četnicima Draže Mihailovića, u čije redove je prešao u leto 1944), odgovoran za stradanje većeg broja stanovnika G. Milanovca i okoline, između ostalog, i kao član prekog suda u ovom gradu, krajem 1941. i početkom 1942. Međutim, u Ilićevom kartonu ne ističe se ništa optužujuće po njegovu ličnost, već se navodi da je bio „pravnik“ i da je kao pripadnik JVuO „nestao u Bosni septembra 1944.“, iako u tom razdoblju nije mogao boraviti u Bosni, bez navođenja pretpostavke o mogućoj pogibiji u borbi. Miodrag Cako Ilić i sreski načelnik Petar Mihailović (G. Milanovac, RKTG-6493) (verujemo da se ovo lice takođe pominje u registru, iako se navodi da je reč o zemljoradniku iz G. Milanovca, što je donekle neobično zanimanje za jednu varoš) 10. februara 1942. naredili su da se iz G. Milanovca u logor u Kragujevcu sprovede 51 pripadnik NOP-a. „U sprovodnom pismu navode da za njih ’nema garancije’ da u danom momentu ne bi pristupili ’komunističkim redovima u cilju razorne akcije’. Koliko su njih dvojica bili strogi i revnosni u ovome, najbolje se može zaključiti iz akta koji je uputio komandant kragujevačkog logora, u kome se, između ostalog, kaže: ’da sreski načelnik pruži dokaze za optužbe protiv navedenih lica iz priloženog spiska, jer ima osnova podozrenju da sreski načelnik terajući ljude u zatvor ili smrt ima nameru da sebe na jedan kukavički način predstavi kod nemačkih vlasti kao ispravnog predstavnika Srpske vlasti u zemlji.’“ Naime, Petar Mihailović je nakon oslobođenja G. Milanovca postavljen za komandanta četničke (ravnogorske) komande u mestu, a decembra 1941. je legalizovan u okviru kvislinških struktura i postavljen za sreskog načelnika. Miodrag Ilić je izbegao iz G. Milanovca uoči 28. septembra 1941, odnosno uoči prvog oslobođanja grada i, potom, se prebacio u Beograd i vratio se u grad početkom decembra 1941. nakon reokupacije takovskog kraja.[80] U Ilićevom kartonu priložena je i porodična fotografija koja prikazuje Ilića u prijatnom svetlu kao oca porodice.

Sem Ilića, u „registar žrtava“ uvšten je još jedan član prekog suda u Gornjem Milanovcu, koji je formiran od strane majora Milana Kalabića: Radovan Stojanović (nepoznato, RKTG- 100309).[81] Radovan Stojanović je pre legalizacije kod kvislinških vlasti, odnosno pre nego što je postao član prekog suda u G. Milanovcu, bio kapetan ravnogorskih četnika Draže Mihailovića. Zajedno sa Zvonimirom Vučkovićem, najodgovorniji je za napad pripadnika takovskog četničkog odreda na pripadnike NOVJ u G. Milanovcu, 4. novembra 1941. Neposredno uoči napada kapetan Stojanović uveravao je partizane da ne želi oružani sukob, iako je upravo on predvodio napad koji je usledio kroz nekoliko dana. Prema četničkim podacima (izveštaj Zvonimira Vučkovića Draži Mihailoviću), četnici su u G. Milanovcu 8. novembra 1941. zarobili oko 135 partizana. Partizani koji su bili zarobljeni u zgradi bolnice (oko 125 boraca) predali su se nakon što im je garantovana bezbednost. Partizani zarobljeni u G. Milanovcu, zajedno sa partizanima zarobljenim u okolnim selima, 8. novembra su oterani na Ravnu goru, odnosno u selo Brajiće. Od ovog broja 74 su bili borci Čačanskog NOP odreda, a 30 borci Šumadijskog NOP odreda, kao i određen broj boraca iz drugih odreda. Većina zarobljenika je 13. novembra 1941. bila predata Nemcima, nakon čega su većinu streljali Nemci, krajem novembra u Valjevu.[82]

Među batinašima koji su pomagali islednicima prekog suda u Gornjem Milanovcu, bili su žandarmerijski podnarednik Milosav Jeremić (pravo ime: Milisav) (G. Milanovac, RKTG- 6477) i Milojko Borovnjak (G. Milanovac, RKTG-5768), za koga se u podacima DKTG ističe da je bio pripadnik JVuO.[83] U kartonima navedenih lica ne navode se podaci koji bi bili optužujući po njihove ličnosti. Svakako da ovo nisu jedina lica koja su učestvovala u hapšenju, izolaciji, isleđivanju, sprovođenju u logore i likvidacijama pripadnika i simpatizera NOP-a u ovom gradu, krajem 1941. i početkom 1942. Prema podacima iz literature, Milojko Borovnjak je 1941. učestvovao u ubijanju zatvorenika četničkog zatvora u selu Brajići, nedaleko od Ravne gore. Među onima koji su 1941. učestvovali u mučenju i ubijanju zatvorenika u zatvoru u Brajićima, pominje se i Sreten Čutović (G. Milanovac, RKTG-8503).[84]

U registru Državne komisije navedena su imena nekoliko lica koja su 19. febrara 1945. osuđena na smrt od strane Vojnog suda u Čačku. U njihovim kartonima izbegnuta je napomena o odgovornosti ovih lica za stradanje drugih ljudi, iako o tome postoje podaci u izvornom materijalu na koji se pozivaju saradnici Državne komisije (Saopštenje Vojnog suda Veća Čačanskog područja, Čačak, 19.2.1945).[85]

Stojan Milojević ačak, RKTG-6611), „JVuO“ (bez ikakve druge napomene u kartonu o angažovanju za vreme okupacije). U Milojevićevom kartonu se ne pominje da je odgovoran za stratanje drugih ljudi, zbog čega je osuđen na smrt, “što je u svojstvu policijskog agenta hapsio, tukao i progonio u koncetracioni logor pripadnike i simpatizere NO pokreta iz Čačka, u kojoj je između ostalih bio i Čedomir Stefanović iz Čačka. Ovu grupu su Nemci uputili u koncentracioni logor na Banjici. Što je u svojstvu četničkog obaveštajca optužio 26 đaka čačanske gimnazije i zahtevao da oni budu poubijani. Što je optužio sudiju Miodraga Simovića, koji je po toj optužbi streljan.” (Saopštenje Vojnog suda Veća Čačanskog područja, Čačak, 19.2.1945)

Đorđe Bašanović (Kraljevo, RKTG-5704), „JVuO“ (bez ikakve napomene u kartonu o angažovanju za vreme okupacije). U Bašanovićevom kartonu se ne pominje da je odgovoran za stratanje drugih ljudi, zbog čega je osuđen na smrt, “što je učestvovao u više ubistava, između ostalog i u ubistvu porodice Kaplarević iz Zablaća.” (Saopštenje Vojnog suda Veća Čačanskog područja, Čačak, 19.2.1945)

Miloš Bajović (Ivanjica, RKTG-12250), „narodni neprijatelj - lice označeno kao protivnik komunističke vlasti“ (proizvoljna konstatacija koja prikriva Bajovićevo učešće u ratnim zločinima, i koja može navesti na pogrešan zaključak kako je ovo lice stradalo iz političkih razloga). U Bajovićevom kartonu se ne pominje da je odgovoran za stratanje drugih ljudi, zbog čega je osuđen na smrt, „što je je kao četnik zloglasnog vojvode Bože Javorskog zaklao 12 osoba u okolini Ivanjice i što je učestvovao u groznom mučenju i ubistvu drugova Bate Jankovića i Rade Prelića.” (Saopštenje Vojnog suda Veća Čačanskog područja, Čačak, 19.2.1945)

Slobodan Vuković (Čačak, RKTG-4733), „JVuO“ (bez ikakve napomene u kartonu o angažovanju za vreme okupacije). U Vukovićevom kartonu se ne pominje da je odgovoran za stratanje drugih ljudi, zbog čega je osuđen na smrt, „što je kao član ’crne trojke’ ubio Selimira Nikitovića, Rada Vlastelicu i Radoja Stevanovića, a pored toga učesnik je u mnogim drugim ubistvima.” (Saopštenje Vojnog suda Veća Čačanskog područja, Čačak, 19.2.1945)

Isidor Marković (Čačak, RKTG-4766), „JVuO“ (bez ikakve napomene u kartonu o angažovanju za vreme okupacije). U Markovićevom kartonu se ne pominje da je odgovoran za stratanje drugih ljudi, zbog čega je osuđen na smrt, „što je kao islednik i član prekog suda osudio na smrt sledeća lica: Životu Krupeža, Mihaila Čarapića, sva iz Rakove, Janka Šenčevića iz Brđana i Dragana Bojovića iz Preljine. Pored navedenih, kao islednik i član prekog suda, osudio je takođe na smrt i Nadu Simović, studentkinju agronomije iz Mojsinja." (Saopštenje Vojnog suda Veća Čačanskog područja, Čačak, 19.2.1945)

Rade Zarić (Čačak, RKTG-6387; G. Milanovac, RKTG-6466), sudija iz Čačka, „SDS“, u prvom, i „JVuO“ u drugom kartonu (bez ikakve napomene u kartonu o angažovanju za vreme okupacije). U Markovićevom kartonu se ne pominje da je odgovoran za stratanje drugih ljudi, zbog čega je osuđen na smrt, „što je kao nepomirljivi protivnik NO pokreta, postavljen za islednika i člana prekog četničkog suda i osudio 1941. godine u Brajićima veliki broj partizana na smrt. U istom svojstvu učestvovao je u predaji Nemcima u Valjevu velike grupe partizana, koji su zarobljeni u bolnici u Milanovcu. 360 ovih partizana Nemci su streljali u Valjevu. Kao istaknuti protivnik NO pokreta postavljen je, pred dolazak NOV, za komandanta žandarmerije (četničke milicije) koja je progonila i predavala koljašima simpatizere i pripadnike NO pokreta.” (Saopštenje Vojnog suda Veća Čačanskog područja, Čačak, 19.2.1945)

Vojin Belić (Čačak, RKTG-4625), predsednik seoske opštine Ostra pokraj Čačka i Dragojlo Simić (Čačak, RKTG-5059), četnički komandant sela Ostra. „Nemačka kaznena ekspedicija [2. decembra 1941.] blokirala je selo [Ostra], pohvatala sve odrasle muškarce i doterala ih u centar sela. Uz pomoć predsednika opštine Vojina Belića i četničkog komandanta sela Dragojla Simića izdvojila je 6 partizanskih boraca i predala četnicima, koji su ih streljali u Mojsinju.[86]

Sreten Kovačević (RKTG-8184), "četnik iz Dučalovića, zaklao je u Markovici (Dragačevo) januara 1942. Miloša Šćepanovića, 16-godišnjeg dečaka iz Lumbarde". Prema sećanjima savremenika, Kovačević je decembra 1941. učestvovao u mučenju zatočenih pripadnika NOP-a u četničkom zatvoru u selu Markovica. Prema istim podacima, u mučenju su učestvovali i Dragutin Protić (Lučani, RKTG-8579) i Miljko Jovašević (Lučani, RKTG-8496), četnik iz Mirkovice. Jovašević je sa Avramom Obrenovićem (Lučani, RKTG-8501), četnikom iz Markovice, 21. januara 1942, izvršio ubistvo Milomira Milosavljevića, zarobljenog komandira čete u Dragačevskom bataljonu Čačanskog partizanskog odreda, rodom iz Dučalovića.[87]

Mito/Mita Ćebić (Lučani, RKTG-8146; Požega, RKTG-89345), četnik iz Dljina u Dragačevu, početkom decembra 1941. ubio je u Dučalovićima partizanku iz Čačka, Rosu Aleksić.[88]

Bogosav Mirković (Lučani, RKTG-8651), četnik iz sela Rtari u Dragačevu. Posle rata Mirković je osuđen na dugogodišnju robiju zbog ubistva Dragutina Krstića, partizana i kovača iz Umke.[89] Mirković je umro 1954. u KPD Sremska Mitrovica. U njegovom kartonu nije napomenuto zbog čega je osuđen na robiju.

Milivoje/Milorad Sudimac (Lučani, RKTG-8198, Lučani, RKTG-31591), pripadnik Posavske brigade Avalskog korpusa JVuO, učesnik u poznatom masakru nad stanovnicima sela Vranić, pokraj barajeva, 20-21. decembra 1941, kada je ubijeno 67 osoba, pretežno žena i dece. Dokazano je njegovo učešće u ubijanju stanovnika Vranića. Osuđen je na smrt nakon rata.[90]

U „Otvorenoj knjizi – registru žrtava“, nalaze se imena sledećih lica (pripadnici JVuO), iz čačanskog kraja (opštine Čačak, Lučani i Gornji Milanovac) za koja se u literaturi navodi da su bili počinioci ratnih zločina, između ostalog, kao pripadnici tzv. crnih trojki, koji su svoje žrtve ubijali klanjem. Većina ovih lica lišena su života nakon oslobođenja kao odmetnici.[91]

Opština Čačak: Miloš Ćirković (RKTG-4575), Ilija Mangović (RKTG-4553) Slaviša Đurović (RKTG-4541), Stanko Jovanović Crni (RKTG-5426), Vićentije Mišović (RKTG-5430), Radoslav Radonjić (RKTG-5344), Dragutin Poluga (RKTG-5642), Dragoslav Vučićević Crnjak (RKTG-5655), Radosav Blagojević (RKTG-5499), Petar Vujović (RKTG-6084), Ljubiša Tomašević (RKTG-5889), Milan Novaković (RKTG-5043), Milisav Radović (RKTG-4571), Adam Adžemović (RKTG-4513), Miloš Gavrilović (RKTG-4535).

Opština Lučani: Ratko Kovačević (RKTG-8182), Milivoje/Milorad Sudimac (RKTG-8198, RKTG-31591), Sima Dramlić (RKTG-8121), Milosav Čopica (RKTG-8116), Dobrivoje Vukajlović Kaluša (RKTG-7911), Mihailo Nikolić (RKTG-7855), Milić Milićević (RKTG-8253), Mito Ćebić (RKTG-8146), Slobodan Dragović (RKTG-8640), Milutin Lazarević Žućo (RKTG-8245), Aleksandar Vujović (RKTG-8301), Miloje Vukašinović (RKTG-8243), Božidar Obrenović (RKTG-8513), Nikolić Radisav (Beograd, RKTG-8319; napomena: pogrešno unet u registar za grad Beograd)

Opština Gornji Milanovac: Radovan Obradović (RKTG-8067), Svetolik Pavlović (RKTG-8267), Svetolik Popović Purnjo (RKTG-8273; Beograd, RKTG- 31541), Predrag Nikolić Gebo (RKTG-8199), Dragić Mrkeljić (RKTG-14721), Dobrivoje Avramović (RKTG-8599), Milovan Milovanović Ičkovac (RKTG-8309), Milisav Nikolić Ćoso (RKTG-8540), Milutin Ignjatović Miljur (RKTG-6199).

PODACI IZ REGISTARA ZA OPŠTINE ČAČAK, GORNJI MILANOVAC I LUČANI, KAO ILUSTRACIJA PROIZVOLJNIH UPISA U REGISTAR DRŽAVNE KOMISIJE ZA TAJNE GROBNICE

U „Registar žrtava Državne komisije za tajne grobnice ubijenih posle 12. septembra 1944.“, kao što smo napomenuli, uvrštena su imena 1.467 stradalih lica sa područja opština Čačak, Gornji Milanovac i Lučani.

Međutim, mnoga lica koja su uvrštena u spisak kao „ubijena“ (pripadnici JVuO i SDS) poginula su u borbi (na strani okupatora), a jedan deo njih je streljan nakon zarobljavanja pri čemu su streljana lica prethodno učestvovala u borbama (streljanje zarobljenika bila je podrazumevajuća praksa koju su sprovodili i pripadnici JVuO i SDS), iako su tokom 1944. zabeleženi mnogi primeri puštanja zarobljenih pripadnika JVuO od strane pripadnika NOVJ, na teritoriji čitave Srbije. Takođe, za mnoga lica koja su uvrštena u „registar žrtava“ Državne komisije, za koja se tvrdi da su „nestala“, može se opravdano pretpostaviti (ili za to postoje podaci) da su poginula u borbi i, u manjem broju slučajeva, umrla od tifusa ili, u pojedinačnim slučajevima, izvršila samoubistvo. Za ove osobe se u registru Državne komisije tvrdi da su „ubijeni“ ili, pak, „streljani“ ili „likvidirani“, iako su, zapravo, poginuli u borbi.

Saradnici Državne komisije nisu uopšte uzeli u obzir činjenicu da je velik broj lica sa područja tzv. uže Srbije (mahom pripadnici JVuO) poginuo u borbi nakon 12. septembra 1944, pri čemu je ova lica nemoguće smatrati „žrtvama komunizma“, iako je saradnicima Državne komisije, na osnovu uvida u izvornu građu, poznata ova činjenica. Iz navedenog zaključujemo da su saradnici Državne komisije odlučili da grubo ignorišu ovu činjenicu iz njima poznatih motiva. Naša pretpostavka je da su na taj način želeli da viktimiziraju poginule pripadnike JVuO. Uvrštavanje poginulih pripadnika JvuO i četničkih odmetnika u registar Državne komisije uvećava se broj navodnih „žrtava komunizma“. Ovakav pristup karatkerističan je i za registre stradalih za opštine Čačak, Gornji Milanovac i Lučani.

Postavlja se, napokon, pitanje koliki broj registrovanih je zaista „streljan“ ili „likvidiran“, odnosno ubijen iz represivnih pobuda, a koliko ih je poginulo u borbi? Odgovor na ovo pitanje zahteva dodatno istraživanje i nedostupan je u registru Državne komisije.

U registrima za ove tri opštine navedena su imena pripadnika JVuO koji su stradali pre 12. septembra 1944, zatim imena nekoliko pripadnika JVuO koji su umrli od posledica ranjavanja, pri čemu se podrazumeva da su ranjeni u borbi protiv NOVJ. Zatim, u registru se navode imena nekoliko lica koja nisu rođena niti su imala prebivalište na području ovih opština, kao i određen broj duplih imena.

U registru za opštinu Čačak navedeno je 47 lica za koje se tvrdi da su „ubijena u poteri“ ili „ubijena od KNOJ-a“, ili „ubijena u bunkeru“. Takođe, u registru je navedeno najmanje 36 lica za koja je po datumu i mestu smrti moguće pretpostaviti da su takođe stradala u istim okolnostima. Reč je, dakle, o najmanje 83 lica koja su stradala pretežno nakon završetka Drugog svetskog rata kao četnički odmetnici. Svakako da je među njima nemali broj onih koji su poginuli prilikom pokušaja hvatanja od strane državnih organa, možda čak većina.  Većina odmetnika u čačanskom kraju bili su počinioci ratnih zločina ili su tokom rata participirali u jedinicama koje su odgovorne za stradanje civila i zarobljenih pripadnika NOVJ.

U registrima ove tri opštine navedeno je 285 imena lica za koja se tvrdi da su nestala (Čačak: 80; Gornji Milanovac: 135; Lučani: 70). Može se opravdano pretpostaviti da su mnogi od njih poginuli u borbama protiv NOVJ, na strani okupatora, na teritoriji čačanskog kraja, poslednjih meseci 1944, ili u Bosni, poslednjih meseci Drugog svetskog rata, pogotovo s obzirom na brojne podatke o intenzivnim borbama u čačanskom kraju u jesen 1944, u kojima su pripadnici JVuO učestvovali na strani nemačkog okupatora, pri čemu su zabeleženi visoki gubici JVuO i nemačkih snaga, ali istovremeno i gubici NOVJ.

Naročito ističemo činjenicu da je nemački okupator na području ove tri opštine, od 12. septembra do 6. decembra 1944. ubio 292 poimenice poznata lica (civilno stanovništvo), pri čemu su zabeležena brojna zverstva i ubistva žena, dece i staraca. Primera radi, u Bresnici pokraj Čačka, 27-28. oktobra 1944, Nemci su ubili 25 stanovnika. U istom selu su 4-5. novembra 1944. ubili 40 stanovnika, da bi u Bresnici ponovo počinili masovan zločin 27-28. novembra 1944, kada su ubili 95 stanovnika. Sem Bresnice, koja je ubedljivo najviše stradala, nemački vojnici su izvršili masovne zločine i u nekim drugim selima: u Lopašu su 4-6. decembra 1944. ubili 15, a u Pilatovićima 5-6. decembra 1944. Ubili su 6 stanovnika.[92] Zločine nad lokalnim stanovništvom izvršili su pripadnici tzv. Korpusne grupe Fridriha-Vilhelma Milera (Friedrich-Wilhelm Müller, general osuđen na smrt 1947, pred grčkim pravosudnim organima, zbog ratnih zločina u Grčkoj), uključujući i delove 7. SS divizije Princ Eugen.

Ovi podaci bacaju tamno svetlo na vojnu saradnju JVuO sa nemačkim formacijama u čačanskom kraju u jesen 1944,[93] i uopšte na kolaboraciju JVuO sa nemačkim okupatorom, u raznim aspektima, u pojedinim, kraćim ili dužim, intervalima Drugog svetskog rata, širom Srbije i u drugim delovima Jugoslavije, a naročito od jeseni 1944. do kraja rata, kada je ova saradnja kontinuirana, pri čemu treba naglasiti da je u tom razdoblju nemačkom okupatoru vojna pomoć JVuO bila najpotrebnija, jer je okupator tada bio najranjiviji i najviše izložen poteškoćama. Dakle, vojna saradnja JVuO sa nemačkim okupatorom, u ovom razdoblju, pomogla je okupatoru da prolongira prisustvo u pojedinim delovima Jugoslavije. Produžetak okupacije svakodnevno je odnosio nove žrtve, kako među civilima tako i među pripadnicima NOVJ.

U borbama za oslobođenje doline Zapadne Morave, Takova i Dragačeva, u jesen 1944, zabeleženi su visoki gubici NOVJ, uključujući i borce iz čačanskog kraja, a takođe su zabeležena ubistva civila od strane pripadnika JVuO, uz već pomenute zločine nemačkog okupatora prema civilnom stanovništvu.

Stradanje pripadnika JVuO nakon 12. septembra 1944. svakako bi bilo manje brojno da su se zapovednici JVuO odazvali na poziv kralja Petra II Karađorđevića, koji je 12. septembra 1944. pozvao jugoslovenske narode da se ujedine i pristupe Narodnooslobodilačkoj vojsci Jugoslavije „pod maršalom Titom“. „Svi oni koji se oslanjaju na neprijatelja protiv interesa svog vlastitog naroda i njegove budućnosti, i koji se ne bi odazvali ovom pozivu, neće uspeti da se oslobode izdajničkog žiga ni pred narodom, ni pred istorijom.“[94] U narednom razdoblju, sve do kraja novembra 1944, beleženi su primeri prelaska pripadnika JVuO u redove NOVJ, bilo da je reč o dezerterima ili o zarobljenim i premobilisanim četnicima. Ovi primeri su se događali uporedo sa primerima streljanja zarobljenih pripadnika snaga kolaboracije.

Prema dostupnim podacima iz literature, pripadnici NOVJ su prilikom borbi za oslobođenje Gornjeg Milanovca, 17. septembra 1944, „ubili 10, ranili 15 i zarobili 539 pripadnika ravnogorskih i SDS formacija“, pri čemu je od 539 zarobljenih bilo oko 500 pripadnika JVuO. „Četnici su se razbežali ili su položili oružje“, kako ističu istoričari Davidović i Timotijević, uoči ulaska partizana u grad, za razliku o pripadnika SDS koji su nastavili pružanje otpora. Nakon zarobljavanja, vojni sud 17. (istočnobosanske) udarne divizije NOVJ osudio je na smrt oko 30 zarobljenih žandarma (SDS).[95] Iz navedenog može se zaključiti da su zarobljenim pripadnicima JVuO pošteđeni životi, iako Davidović i Timotijević to direktno ne pominju, ali ni negiraju. Partizanski izvori ("Operaciski dnevnik štaba 17. NOU divizije") sem što potvrđuju brojku od 539 zarobljenih "neprijateljskih vojnika", potvrđuju pretpostavku o poštedi života zarobljenim pripadnicima JVuO i njihovom premobilisanju. U navedenom izvoru se pominju slučajevi dezertiranja premobilisanih četnika, kao i primeri otpuštanja premobilisanih četnika zbog bolesti, u naredna dva dana, nakon oslobođenja grada.[96] Prema istim podacima, u 15. brigadu NOVJ, 19. septembra 1944, dobrovoljno je stupilo 26 omladinaca iz G. Milanovca.[97] Najveći broj pripadnika JVuO u G. Milanovcu zarobili su borci Drugog bataljona Druge krajiške brigade NOVJ. "Drugi bataljon Druge krajiške kradomice je ušao u grad, bez pucnjave pohvatao i razoružao četničke straže kod podvožnjaka i produžio prema barakama u kojima su bivakovali četnici. Njihovo gnijezdo opkoljeno je i nije ga bilo teško likvidirati. Komandant i politički komesar bataljona smatrali su da je daleko cjeloshodnije da se četnici, ukoliko ne pruže žešći otpor, primoraju na predaju i pohvataju živi. Puškomitraljescima naređeno je da ispale nekoliko rafala iznad krovova baraka. Potom su komandiri gromoglasno upozorili četnike da su opkoljeni i da polože oružje. Kratkotrajno komešanje u barakama završilo se odgovorom četnika da se predaju. I počeli su izlaziti napolje, sa rukama podignutim u vis, preplašeni, očekujući i najgore. Donekle ih je smirio glas komandira Prve čete da se postroje i ruke priljube uz butine. Kada su izbrojani, bilo ih je 482, 2 oficira i 5 podoficira. Oni su u stavu mirno iščekivali šta će ih dalje snaći. Kad im je politički komesar Pero Knežević objasnio da su bili u zabludi i služili okupatoru, da sramotu mogu sprati stupanjem u NOVJ, svi su spontano, prijatno iznenađeni, izrazili želju da ostanu u Drugoj krajiškoj brigadi, čak i oficiri i podoficiri čiju je prošlost trebalo provjeriti. Odmah su preduzete mjere da im se vrati oružje i da budu raspoređeni u bataljone i čete. Dok se to dešavalo, u dubini grada, nije se smanjivala pucnjava i jenjavao otpor. Ljotićevci i nedićevci, koristeći čvrstu zgradu gimnazijskog internata, odbijali su pozive na predaju."[98]

Borci Druge krajiške brigade, oktobar 1944, selo Trnava pokraj Čačka.
Izvor: znaci.net

Takođe, prema postojećim podacima, dva dana nakon oslobođenja Gornjeg Milanovca, komandant Omladinske četničke brigade, Kapetanović, pojavio se u gradu ponudivši „stupanje u partizanske redove što je prihvaćeno“.[99] Može se pretpostaviti da su, sem Kapetanovića, NOVJ pristupili i vojnici pod njegovom komandom.

Prilikom nastupanja NOVJ na čačanskom području, partizani su 13. septembra 1944. dospeli u selo Loznicu, pokraj Čačka, gde su razoružali četničku stražu i zatekli određen broj ranjenih boraca u četničkoj bolnici. „Stigavši u selo, partizani su razoružali stražu kod bolnice i pokupili sav sanitetski materijal. Ranjenike nisu dirali, a jedan komandir im je održao govor. Zarobljeni stražari su im nosili sanitetski materijal. Partizani su ih pozvali da pođu sa njima i svi su na to pristali mada pretežno iz straha da im se što ne dogodi ako odbiju. Sutradan su u selo došli Nemci, a partizani se posle kraće borbe povlače ka Dragačevu. Nemci su ranjene četnike pokupili i odveli u čačansku bolnicu.“[100] Iz navedenog citata može se zaključiti da su u vreme kada su bili aktuelni pozivi na amnestiju pripadnika JVuO, pripadnici NOVJ zarobljene četnike nastojali da premobilišu u svoje redove, dok je nemački okupator omogućavao ranjenim četnicima da se leče u gradovima pod njegovom kontrolom. Obe pojave su u to vreme bile karakteristične i za druge delove Srbije.

Treba naglasiti da je 28. novembra 1944, na inicijativu Predraga Rakovića, komandanta Drugog ravnogorskog korpusa JVuO, u selu Brđani kod Gornjeg Milanovca, došlo do pregovora između predstavnika JVuO i NOVJ. Prema podacima iz literature, „partizani su postavili uslove; da im se četnici predaju i ko hoće može da ostane u partizanima, a ostali da idu kućama. Komandno osoblje bi se takođe predalo i pod prismotrom partizana sačekalo kraj rata, kada bi mu se sudilo. Četnici su pristali na sve uslove, izuzev zadnjeg. I tako od pregovora nije bilo ništa.“[101] Oficiri JVuO, na čelu sa Rakovićem, koji su odbili navedenu ponudu, kako bi izbegli poslaratna suđenja i odgovornost za brojne ratne zločine i kolaboraciju, snose nesumnjivu odgovornost za stradanje boraca pod njihovom komandom. Paradoksalno je što je Raković izvršio samoubistvo već 25. decembra 1944.

U prethodna dva nastavka teksta apostrofirali smo brojne primere pogrešnih, ali i proizvoljnih upisa u kartone stradalih u registru Državne komisije za tajne grobnice.

U registrima za ove tri opštine navedeno je 14 lica koja su stradala pre 12. septembra 1944: reč je o pripadnicima JVuO koji su poginuli u borbama protiv partizana u leto 1944, mahom u borbi na Jelovoj gori, 6-9. septembra 1944.

Milenko Kuzmanović (Čačak, RKTG-4781), komandir SDS u Rgotini kod Zaječara, ubijen od partizana 12. oktobra 1943.[102] Dakle, netačno je, kako se proizvoljno navodi u njegovom kartonu, da je Kuzmanović „nestao 1945.“

Miroslav Domanović (Čačak, RKTG-5194): karton: način stradanja – ostalo, status – ubijen 1944; Davidović, Timotijević (DT): borba/partizani/Jelova gora/septembar 1944.

Napomena: podaci o ovom i za narednih 11 lica preuzeti su iz knjige G. Davidovića i M. Timotijevića.[103] 

Miloš Jevđović (Čačak, RKTG-5039):  karton: način stradanja – likvidiran, status - ubijen; DT: borba/partizani/Jelova gora/septembar 1944.

Boško Ostojić (Požega, RKTG-24576):  karton: pripadnik JvuO, nestao po oslobođenju u Bosni 1944; DT: borba/partizani/Jelova gora/septembar 1944.

Rade Milinković (Lučani, RKTG-8664):  karton: način stradanja – ostalo, status – ubijen, oktobar 1944; DT: borba/partizani/Papratište/septembar 1944.

Andrija Bežanić/Bešević (Čačak: RKTG-4728): karton: način stradanja – ostalo, status – ubijen, Jelova gora, septembar 1944; DT: borba/partizani/Jelova gora/septembar 1944.

Ljubiša Burojević (Čačak, RKTG-4730): karton: način stradanja – ostalo, status – ubijen, Jelova gora, septembar 1944; DT: borba/partizani/Jelova gora/septembar 1944.

Milomir Vujičić (Čačak, RKTG-6372): karton: način stradanja – ostalo, status – ubijen, Jezdina, septembar 1944, napomena – posledica ranjavanja; DT: posledica ranjavanja/partizani/Jezdina/6. septembar 1944.

Grujović (Čačak, RKTG-5656): karton: način stradanja – ostalo, status – ubijen, Jelova gora, septembar 1944; DT: borba/partizani/Jelova gora/6. septembar 1944.

Radailo Mandić (Čačak, RKTG-5648): karton: način stradanja – ostalo, status – ubijen, Jelova gora, septembar 1944; DT: borba/partizani/Jelova gora/6. septembar 1944.

Rakica Štavljanin (Čačak, RKTG-5353): karton: način stradanja – streljan, status – ubijen, Jelova gora, septembar 1944; DT: borba/partizani/Jelova gora/6. septembar 1944.

Vitomir Bujošević (Lučani, RKTG-7470): karton: način stradanja – ostalo, status – ubijen, Jelova gora, septembar 1944; DT: borba/partizani/Jelova gora/7. septembar 1944.

Jeroslav Novaković (RKTG-4736): karton: način stradanja – streljan, status – ubijen, Jelova gora, septembar 1944; izvor: streljanje/JVuO/Jelova gora/9. Septembar 1944.

Napomena: Davidović i Timotijević navode da je Novaković streljan od strane svojih saboraca iz JVuO, 9. septembra 1944, tako da, sudeći prema ovom izvoru, na osnovu dva kriterijuma ne bi trebao biti evidentiran u registru.

U registre opština Čačak, Gornji Milanovac i Lučani uvrštena su imena 86 osobe koje su stradale nakon 12. septembra 1944, za koje Davidović i Timotijević navode da su poginule u borbi, umrle od posledica ranjavanja (9) ili izvršile samoubistvo (11), što ova lica ne čini tzv. “žrtvama komunizma”. Međutim, ni za jednu ovu osobu se u registru ne navodi da je poginula u borbi, ili izvršila samoubistvo, dok se za nemali broj čak navodi da su streljane ili likvidirane, što predstavlja primer prećutkivanja, ali i prekrajanja činjenica, odnosno primer manipulisanja podacima iz izvornika. Ovo je pokazatelj da su saradnici Državne komisije proizvoljno tumačili dostupne arhivske izvore (npr. IAČ, Upisnici SUBNOR-a o poginulim neprijateljima NOP-a; AS, BIA, Zbirka dokumenata A.F. Istorijat Požege) i literaturu (Goran Davidović, Miloš Timotijević, Zatamnjena prošlost. Istorija ravnogoraca čačanskog kraja. Knjiga treća. Agonija i slom. Ratne 1944. i 1945. godina, Čačak-Kraljevo, 2004; Goran Davidović, “Poginuli i streljani protivnici NOP-a iz knjige Privremena evidencija konfiskovane imovine”, Izvornik, 26, Čačak, 2010).

Na osnovu činjenice da su predratni Dragačevski i Trnavski srez obuhvatali i nekoliko naselja na teritoriji današnjih opština Ivanjica, Požega i Kraljevo, nekoliko imena iz Davidovićevog i Timotijevićevog spiska je s pravom uvršteno u registre za ove opštine.

Spisak od najmanje 91 stanovnik opština Čačak, G. Milanovac i Lučani (u spisak je uvršteno 6 lica koja su tokom rata bila aktivna na čačanskom području, a uvrštena su u registre susednih opština):, pripadnika JVuO, za koje postoje podaci da su poginuli u borbi, umrli od posledica ranjavanja ili izvršili samoubistvo kako bi izbegli zarobljavanje:

Milija Dunjić (Čačak, RKTG-451), Ilić Rajko (Čačak, RKTG-4714), Dragoslav Cvijović (Čačak, RKTG-4576), Ljubisav Lukić (G. Milanovac, RKTG-8352):  Slavoljub Mangović (Čačak, RKTG-4556), Petar Janković (Kraljevo, RKTG-5705), Mirko Miladinović (Kraljevo, RKTG-5706), Radovan Milenković (Čačak, RKTG-5350), Miodrag Milošević (Čačak, RKTG-5306), Miodrag Baralić (Čačak, RKTG-4538), Nikola Vasiljević (G. Milanovac, RKTG-14718), Vasilije Diklić (Čačak, RKTG-101031), Dušan Prtenjak (Lučani, RKTG-7857), Gojko Đukanović (Čačak, RKTG-5160), Vukoman Azanjac (Čačak, RKTG-5424), Ljubiša Anđelković (Kraljevo, RKTG-5703), Blagoje Branković (Čačak, RKTG-5647), Stevan Bulić (Požega, RKTG-8346; Požega, RKTG-23187), Bogoljub Vujović (Čačak, RKTG-6080), Miloš Vulović (Čačak, RKTG-4578), Obren Glavonjić (Čačak, RKTG-4539), Milan Dmitrović (G. Milanovac, RKTG-8300), Srećko Dmitrović (G. Milanovac, RKTG-8303), Petar Dušić (Lučani, RKTG-7881), Žarko Đurović (G. Milanovac, RKTG-8091), Ljubiša Žunjić (Čačak, RKTG-5202), Miodrag-Mile Ilić (Čačak, RKTG-4543), Strahinja Ilić (Čačak, RKTG-4544), Stanimir Janjić (Čačak, RKTG-4545), Žarko Jevtić (G. Milanovac, RKTG-8527), Mihailo Kulašević (Lučani, RKTG-8661), Dušan Luković (Čačak, RKTG-5428), Vojimir Majstorović (Čačak, RKTG-5349), Dobrivoje Mangović (Čačak, RKTG-4551), Milutin Matijašević (Lučani, RKTG-8206; Lučani, RKTG-24490), Mileta Prodanović (G. Milanovac, RKTG-8488), Jovan Stanojević (Čačak, RKTG-6700), Srećko Trifunović (G. Milanovac, RKTG-23045), Novica Tutunović (Čačak, RKTG-4725), Milan Ćirković (Čačak, RKTG-4572), Sreten Čutović (G. Milanovac, RKTG-8503), Žarko Borišić (Čačak, RKTG-5253), Bojan Ristanović (Čačak, RKTG-70899), Vitomir Matijašević (Lučani, RKTG-8204), Ljubinko Milić (G. Milanovac, RKTG-8618), Marko Strugarević (G. Milanovac, RKTG-5910), Prvoslav-Previslav Railić (G. Milanovac, RKTG-8494), Dragutin Jeremić (G. Milanovac, RKTG-8305), Milovan-Ičkovac Milovanović (G. Milanovac, RKTG-8309), Radisav Popović (Čačak, RKTG-4985), Radiša Petrović (G. Milanovac, RKTG-8068), David Čupo Kojović (Čačak, RKTG-4547), Miroslav Stefanović (Čačak, RKTG-5340), Milutin Joksić (Čačak, RKTG-5327), Todor Milivojević (Lučani, RKTG-7879), Joksim Janjić (Lučani, RKTG-7884), Rajica Mikanović (Lučani, RKTG-8215), Aleksandar Alempijević (Čačak, RKTG-4581), Vojmir Markeljić (G. Milanovac, RKTG-14721), Dobrivoje Savićević (Čačak, RKTG-5668), Risim Ružičić (Čačak, RKTG-7887), Dobrivoje-Kaluša Vukajlović (Lučani, RKTG-7911), Petar Vujović (Čačak, RKTG-6084), Milisav-Ćoso Nikolić (G. Milanovac, RKTG-8540), Miloljub-Mito Bralović (G. Milanovac, RKTG-8455), Tomislav-Toma Kićanović (G. Milanovac, RKTG-4506), Milun Lazarević (Lučani, RKTG-8727), Slavoljub Likić (G. Milanovac, RKTG-14712), Milan Sretenović (Lučani, RKTG-8194), Milojko Sretenović (Lučani, RKTG-8196), Slobodan Tešić (Lučani, RKTG-4752), Desimir Nikolić (Lučani, RKTG-8626), Lazar Đokanović (Lučani, RKTG-7867), Slobodan Dragović (Lučani, RKTG-8640), Radisav Stojković (Lučani, RKTG-7876), Srećko Žunjić (Čačak, RKTG-5245), Sreten Kovačević (Lučani, RKTG-8184), Bogdan Milutinović (G. Milanovac, RKTG-8481), Previslav-Ebir Milovanović (Čačak, RKTG-4718), Slavko Nikšić (G. Milanovac, RKTG-8310), Avram Obrenović (Lučani, RKTG-8501), Milan Stefanović (Čačak, RKTG-4616), Miladin Božović (Požega, RKTG-8333), Naum Gavrilović (Lučani, RKTG-7929), Petar Mladenović (Čačak, RKTG-4876), Srećko Nikolić (Lučani, RKTG-8669), Radoslav Strugarević (Ivanjica, RKTG-8020); Dragiša Pelivanović (Arilje, RKTG-8736); Miodrag Seničanin/Seničić (Lučani, RKTG-7859); Velibor Koljajić (G. Milanovac, RKTG-4742; Čačak, RKTG-6745); Dragutin Janković (Lučani, RKTG-8134); Mladen-Šuljaga Maksimović (Čačak, RKTG-4872); Dragiša-Šajica Strugarević/Saračević (Lučani, RKTG-8409).

Primera radi, Dragiša Pelivanović (Arilje, RKTG-8736), nije „streljan u poteri, decembra 1946.“, već je kao četnički odmetnik izvršio samoubistvo, zajedno sa dva pratioca, nakon opkoljavanja od strane Narodne milicije, u Belom Kamenu (Dragačevo).[104] Ovo je tipičan primer proizvoljnog tumačenja i izvrtanja činjenica, s obzirom da se saradnici Državne komisije pozivaju na knjigu istoričara Davidovića i Timotijevića, a da u njihovoj knjizi nema podataka o navodnom streljanju Pelivanovića, već se ističe da je izvršio samoubistvo. Miodrag Seničanin/Seničić (Lučani, RKTG-7859), nije „ubijen“, već je 18. januara 1945, zajedno sa pratiocem Božom Stefanovićem, izvršio samoubistvo bombama, pri čemu je, na prevaru, ubijeno i nekoliko pripadnika organa unutrašnjih poslova. Velibor Koljajić (G. Milanovac, RKTG-4742; Čačak, RKTG-6745), nije „ubijen u bunkeru“ u Brđanima, kako je navedeno u prvom kartonu, niti je „streljan u Čačku“, 12. oktobra 1946, kako se navodi u drugom kartonu. Prema tvrdnjama koje preuzimaju istoričari Davidović i Timotijević, „milicija je uspela da 11. oktobra otkrije Velibora Koljajića, komandanta Brđanske čete, kod njegove kuće. Velibor je ranjen u bekstvu i naknadno se ubio iz pištolja. Prilikom okršaja teško je ranjen i njegov mlađi brat Ljubomir, koji je izdahnuo u bolnici u Gornjem Milanovcu.“[105] Dakle, Ljubomir Koljajić (G. Milanovac, RKTG-4743; Čačak, RKTG-6747) nije „likvidiran u bolnici u Gornjem Milanovcu“, kako se pogrešno navodi u jednom od njegova dva kartona, već je umro u milanovačkoj bolnici, od posledica ranjavanja prilikom pokušaja hvatanja njegovog brata, četničkog odmetnika, što nam sugeriše da nije postojala namera da bude ubijen (kada je stradao, Velibor Koljajić je imao 13-15 godina, u zavisnosti od izvora). Petar Mladenović (Čačak, RKTG-4876), dugogodišnji četnički odmetnik, nije „ubijen 1956.“, kako se proizvoljno navodi u njegovom kartonu. „Mladenović se uspešno krio do 22. Decembra 1956, kada je opkoljen u kući Bradonjića u Brđanima. Nije čekao da ga zarobe, već se sam ubio.“[106] Dragiša-Šajica Strugarević/Saračević (Lučani, RKTG-8409), nije „ubijen u poteri“, kako se navoi u registru. Prema podacima pročetničke provenijencije, izvršio je samoubistvo u Rtima u Dragačevu, zajedno sa nekolicinom saboraca, kako bi izbegli hvatanje i suđenje.[107] Mladen-Šuljaga Maksimović (Čačak, RKTG-4872), pre nego što je ubijen prilikom hvatanja od strane državnih organa 1950, u Rekovcu (Levač), „u Rakovi je ubio sekretara partije i komandira seoske milicije. U Viljuši je 4. marta 1950. ubio Dragutina, brata Radenka Mandića“[108] (Radenko Mandić: narodni heroj i jedan od partizanskih komandanata na području Čačka, oficir UDB-e NR Srbije).

U registru za opštinu Čačak, slično registrima za grad Beograd i opštine Sombor i Novi Sad, iako u daleko manjem broju, navode se imena najmanje 6 lica koja nikad nisu imala prebivalište na teritoriji ove opštine: Mato Drašković (RKTG-28134), Muharem Halilović (RKTG-28147), Fra Miroslav Buzuk (RKTG-25676), Alija Hindić (RKTG-25663), Gavro Milić (RKTG-25695), Nikola Rovčanin (RKTG-25692).

Drašković je bio rodom iz sela Močioci pokraj Ivanjice, Halilović je bio rodom iz Prnjavora u Bosni. Obojica su 1951. osuđeni na smrt kao dezerteri iz JA, odlukom Višeg suda u Skoplju. Fra Buzuk (rodom iz Briševa pokraj Prijedora, sveštenik Banjaločke biskupije) i Hindić (rodom iz Bojske pokraj Gornjeg Vakufa) prvostepeno su osuđeni na smrt presudom Vojnog suda 5. (krajiškog) korpusa NOVJ/JA, što je potvrdio Vrhovni vojni sud u Beogradu, kao drugostepeni sud. Milić (rodom iz Orahovca pokraj Podgorice)  i Rovčanin (Vukola, a ne Nikola, takođe Crnogorac) osuđeni su na smrt presudom Vojnog suda 2. udarnog korpusa, što je Vrhovni vojni sud potvrdio.[109] Iz izvorne građe (upisnici vojnih sudova u Vojnom arhivu) ne vidi se bilo kakva povezanost ovih lica sa Čačkom, niti je u izvornom materijalu zabeležen podatak da su ova lica imala prebivalište u Čačku, kako se proizvoljno navodi u njihovim kartonima.
U registru za opštine Čačak, Gornji Milanovac i Lučani navedeno je 29 duplih imena: Risim-Ćebo Zatežić (Čačak, RKTG-4562) = Rasim Zatežić (Čačak, RKTG-100587); Milovan Vasilijević (Lučani, RKTG-79743) = Milovan Vasiljević (Lučani, RKTG-8726); Milojko Trajanović (G. Milanovac, RKTG-97544) = Milojko Trojančević (G. Milanovac, RKTG-5912); Nedeljko Stefanović (Čačak, RKTG-27915; Čačak, RKTG-5292); Milan/Milun Savić (G. Milanovac, RKTG-83686; G. Milanovac, RKTG-4751); Ranko Protić (Čačak, RKTG-6679; Čačak, RKTG-8109); Milutin Matijašević (Lučani, RKTG-24490; Lučani, RKTG-8206); Ljubomir Lužanin (Čačak, RKTG-25642; Čačak, RKTG-4585); Petar Šijan (Čačak, RKTG-28398 = Čačak, RKTG-25645), Josif Safid (Čačak, RKTG-16967) = Josif Sefner (Čačak, RKTG-38443) = Josif Safner (Čačak, RKTG-6697) = Josif Sofner (Čačak, RKTG-101027); Velibor Koljajić (Čačak, RKTG-6745; G. Milanovac, RKTG-4742), Ljubivoje Koljajić (G. Milanovac, RKTG-4743; Čačak, RKTG-6747); Aleksa-Lekso Jovašević (Čačak, RKTG-28626; Čačak, RKTG-4702); Radovan Joković (Lučani, RKTG-8459; Lučani, RKTG-8229; Kragujevac, RKTG-31375); Dragoljub-Đeda Ilić (Čačak, RKTG-100755) = Dragoljub Ilić (Čačak, RKTG-35240) = Dragutin-Đedo Ilić (Čačak, RKTG-4771); Mladomir Grujović (Čačak, RKTG-23766; Čačak, RKTG-5637; Užice, RKTG-23245); Radenko Drobnjak (Čačak, RKTG-27908) = Radenko Drobnjak/Drobnjaković (Čačak, RKTG-4621); Boško Ševarliga/Ševarlić (Čačak, RKTG-25386; Čačak, RKTG-38444); Dragutin Dramčić (Lučani, RKTG-) = Dragutin Dramlić (Lučani, RKTG-8105); Živorad Dobričić (Čačak, RKTG-6382; G. Milanovac, RKTG-8147); Dragiša Danilović (Čačak, RKTG-28541; Čačak, RKTG-4700); Zdravko Brković (Čačak, RKTG-4832; G. Milanovac, RKTG-14699); Milutin Božović (Čačak, RKTG-27898; Čačak, RKTG-4696); Milorad Sudimac zvani Ustaša (Lučani, RKTG-31592) = Milivoje Sudimac (Lučani, RKTG-8198), Nikola Todorović (Lučani, RKTG-16738, Lučani, RKTG-8115); Ljubinko-Kurjak Čukljević (Čačak, RKTG-4822; Čačak, RKTG-4554; Užice, RKTG-21478).

Takođe, u registrima za ove tri opštine greškom je navedeno 7 lica koja su evidentirana u njihovim matičnim opštinama: Vitomir Usiljanin (Ivanjica, RKTG-12246; Čačak, RKTG-27917); Živan/Živojin Ponjavić (G. Milanovac, RKTG-8376) = Živojin Ponjavić (Niš, RKTG-12863);[110] Stanimir Mladenović (Čačak, RKTG-13699; Kragujevac, RKTG-28656); Vlastimir Mihailović (G. Milanovac, RKTG-101016) = Vlastimir-Vlasta Mihajlović (Zaječar, RKTG-10903),[111] Jefto/Jevta Matković (Čačak, RKTG-6551; Kraljevo, RKTG-16976); Milinko Civrić (Ivanjica, RKTG-4700; Čačak, RKTG-27918); Dušan-Ševa Šević (Čačak, RKTG-6742) = Dušan Šević (Kraljevo, RKTG-11946).

Dakle, u registrima tri opštine navedeno je 29 duplih imena, 7 imena lica koja su evidentirana u njihovim matičnim opštinama, 6 lica koja nikad nisu imala prebivalište na području tri opštine (koja su potpuno proizvoljno uvrštena u registar ovih opština), 14 lica koja su stradala pre 12. septembra 1944, što predstavlja 56 imena (3,8%) koja su nesumnjiv višak u registru. Međutim, ako tome dodamo 9 lica koja su umrla od posledica ranjavanja u borbi, 11 lica koja su izvršila samoubistvo i najmanje 81 lica (iz brojke od 92 prethodno naveena lica isključili smo 11 lica za koje postoje podaci da su kao odmetnici počinili samoubistvo) za koja postoje podaci da su poginula u borbi, onda je ova brojka još veća, pogotovo ako uzmemo u obzir da je potencijalna brojka poginulih pripadnika JVuO koji su evidentirani u registru tri opštine kao nestali, ali i kao ubijeni, verovatno prilično veća od brojke koju smo ustanovili (ova potencijalna brojka iznosi možda nekoliko stotina imena). Ovi podaci umanjuju broj stradalih lica van borbe, koja su evidentirana u registrima opština Čačak, G. Milanovac i Lučani i, takođe, dodatno osporavaju metodološki pristup koji su koristili saradnici Državne komisije za tajne grobnice. Oni koji su poginuli u borbi, sa puškom u ruci, ne mogu biti smatrani „žrtvama terora“ i osobama ubijenim „iz političkih razloga“.


[1] Momčilo Pavlović, „’Zločini oslobodilaca’ – zadatak srpske istoriografije visokog prioriteta“, Istorija 20. veka. Časopis instituta za savremenu istoriju, XXVIII, 3/2010, Beograd, 2010, str. 10-11.

[2] Горан Давидовић, Милош Тимотијевић, „Други светски рат у чачанском крају – супротстављена тумачења“, Зборник Народног музеја, XXXV, Чачак, 2005 [2006], стр. 237.

[3] Исто, стр. 236.

[4] Радисав С. Недовић, Чачански крај у НОБ 1941-1945. Жене борци и сарадници, Чачак, 2010, стр. 34-38.

[5] Сузана Радосављевић, „Добра земљо, јеси ли знала? Ја сам закопавао“, Погледи. Специјално издање, 2/1991, Крагујевац, јун 1991, стр. 30.

[6] Драган Алимпијевић, „Комунистички злочини у Чачку и данас обавијени велом тајни (5) Кћерка му је главу однела у торби“, Глас јавности, IV, 962, Београд, 8.4.2001, стр. 13.

[7] Зорица Зоћевић, „Сведочење Славка Томашевића о злочину на Морави 1945.“, Чачански глас, LXXII, 16, Чачак, 22.4.2005, стр. 16.

[8] Сузана Радосављевић, „Добра земљо, јеси ли знала? Ја сам закопавао“, Погледи. Специјално издање, 2/1991, Крагујевац, јун 1991, стр. 30.

[9] Srđan Cvetković, Između srpa i čekića. Represija u Srbiji 1944-1953, str. 221.

[10] Милослав Самарџић, „14 година после“, Погледи, Специјално издање, 1/2004, Крагујевац, април-мај 2004, стр. 5.

[11] Радосав С. Недовић, Пантелија М. Васовић, Затамњена истина. Манипулације, обмане и преваре у књизи „Затамњена прошлост – историја равногораца чачанског краја“, Чачак, 2006, стр. 303.

[12] Srđan Cvetković, n.d., str. 220, 223.

[13] N. Anić, S. Joksimović, M. Gutić, Narodnooslobodilačka vojska Jugoslavije. Pregled razvoja oružanih snaga Narodnooslobodilačkog pokreta 1941-1945, Beograd, 1982, str. 666.

[14] Горан Давидовић, „Да ли ћемо сазнати истину о злочину крај Мораве? Комунистичка страховлада у Чачку 1944-1945.“, Чачански глас, LXIX, 42, Чачак, 3.11.2000, стр. 5.

[15] „Суђење г. Горану Давидовићу историчару из Чачка“, Српске органске студије, IV, 1-2/2002, Београд, 2002, стр. 117-144.

[16] Исто, стр. 126.

[17] Бошко Обрадовић, „Интервју: Горан Давидовић, историчар: Власт крије комунистичке злочине“, Погледи, Специјално издање, 1/2004, Крагујевац, април-мај 2004, стр. 22-24.

[18] Г. Оташевић, „Молитва за српску слогу“, Политика, CII, 32993, Београд, 12.9.2005, стр. 7.

[19] Зорица Лешовић Станојевић, „Храм жртава комунизма“, Чачански глас, LXVIII, 39, Чачак, 13.10.2000, стр. 6; Хаџи Миодраг Јаћимовић, Храм Успенија Пресвете Богородице, Чачак, 2001, стр. 24.

[20] Чачански крај у НОБ. Пали борци и жртве, (пр. Драгољуб С. Суботић, Радован М. Маринковић), Чачак, 1977.

[21] Горан Давидовић, Милош Тимотијевић, „Други светски рат у чачанском крају – супротстављена тумачења“, Зборник Народног музеја, XXXV, Чачак, 2005 [2006], стр. 236.

[22] Горан Давидовић, Милош Тимотијевић, Затамњена прошлост. Историја равногораца чачанског краја. Књига трећа. Агонија и слом. Ратне 1944. и 1945. година, Чачак-Краљево, 2004, стр. 224-239.

[23] Радосав С. Недовић, Пантелија М. Васовић, н.д., стр. 257-280.

[24] Горан Давидовић, Милош Тимотијевић, „Други светски рат у чачанском крају – супротстављена тумачења“, Зборник Народног музеја, XXXV, Чачак, 2005 [2006], стр. 232-233.

[25] Радосав С. Недовић, Пантелија М. Васовић, н.д., стр. 174-175.

[26] Зборник НОР-а, I/21, Београд, 1965, стр. 431-432.

[27] Горан Давидовић, Милош Тимотијевић, Затамњена прошлост. Историја равногораца чачанског краја. Књига трећа. Агонија и слом. Ратне 1944. и 1945. година, Чачак-Краљево, 2004, стр. 165.

[28] Радосав С. Недовић, Пантелија М. Васовић, Затамњена истина. Манипулације, обмане и преваре у књизи „Затамњена прошлост – историја равногораца чачанског краја“, Чачак, 2006, стр. 116-117.

[29] Zbornik NOR-a, XIV/2, Beograd, 1983, str. 567.

[30] Чачански крај у НОБ. Хронологија, стр. 181-191.

[31] Исто, стр. 197.

[32] Радисав С. Недовић, Чачански крај и НОБ: Слободари на стратиштима: Списак жртава Другог светског рата у чачанском крају, Чачак, 2009, стр. 329-330; Чачански крај у НОБ. Хронологија, стр. 170.

[33] Гојко Шкоро, Истина је у именима. Страдали у Ужичком округу у Другом светском рату, Ужице, 2002, стр. 73-74.

[34] Milan Koljanin, Nemački logor na Beogradskom sajmištu 1941-1944, Beograd, 1992, str. 275.

[35] Пантелија Васовић, „Четнички злочини у чачанском крају“, Злочини четничког покрета у Србији 1941-1945, Зборник радова, (ур. Иван Матовић), Београд, 2012, стр. 56.

[36] Чачански крај у НОБ. Хронологија, стр. 236.

[37] Горан Давидовић, Милош Тимотијевић, Затамњена прошлост. Историја равногораца чачанског краја. Књига трећа. Агонија и слом. Ратне 1944. и 1945. година, Чачак-Краљево, 2004, стр. 267-268.

[38] Чачански крај у НОБ. Хронологија, стр. 285.

[39] Исто

[40] Исто, стр. 257.

[41] Пантелија Васовић, „Четнички злочини у чачанском крају“, Злочини четничког покрета у Србији 1941-1945, Зборник радова, (ур. Иван Матовић), Београд, 2012, стр. 52.

[42] Горан Давидовић, Милош Тимотијевић, Затамњена прошлост. Историја равногораца чачанског краја. Књига трећа. Агонија и слом. Ратне 1944. и 1945. година, Чачак-Краљево, 2004, стр. 437.

[43] Чачански крај у НОБ. Хронологија, стр. 187.

[44] Чачански крај у Народноослободилачкој борби 1941-1945. Пали борци и жртве, Чачак, 1977, стр. 171-177;  Радисав С. Недовић, н.д., стр. 355-358.

[45] Чачански крај у НОБ. Хронологија, стр. 258; Пантелија Васовић, „Четнички злочини у чачанском крају“, Злочини четничког покрета у Србији 1941-1945, Зборник радова, (ур. Иван Матовић), Београд, 2012, стр. 55-56; Владимир Никшић, Фрике, Чачак, 1991, стр. 97.

[46] Чачански крај у НОБ. Хронологија, стр. 258; Владимир Никшић, н.д., стр. 117-119.

[47] Горан Давидовић, Милош Тимотијевић, н.д., стр. 437.

[48] Чачански крај у НОБ. Хронологија, стр. 289.

[49] Исто, стр. 302.

[50] Исто, стр. 311.

[51] Радисав С. Недовић, н.д., стр. 362.

[52] Чачански крај у НОБ. Хронологија, стр. 319.

[53] Исто, стр. 321.

[54] Радисав С. Недовић, н.д., стр. 374.

[55] Владимир Никшић, Фрике, Чачак, 1991, стр. 67-68.

[56] Горан Давидовић, Милош Тимотијевић, н.д., стр. 213; Станојло С. Плазина, Са Јелице плануше варнице. Прилог за историју народног устанка равногорског покрета у Драгачеву, (пр. Милутин Велисављевић), Београд, 2013², стр. 323-324.

[57] Чачански крај у НОБ. Хронологија, стр. 281-282; Пантелија Васовић, „Четнички злочини у чачанском крају“, Злочини четничког покрета у Србији 1941-1945, Зборник радова, (ур. Иван Матовић), Београд, 2012, стр. 57.

[58] Пантелија Васовић, н.д., стр. 52.

[59] Исто, стр. 56.

[60] Чачански крај у НОБ. Хронологија, стр. 282-294.

[61] Исто, стр. 188.

[62] Радисав С. Недовић, Пантелија М. Васовић, Селективна истина, Чачак, 2007, стр. 274-276.

[63] Горан Давидовић, Милош Тимотијевић, н.д., стр. 346-354.

[64] Душан Азањац, Преки суд попа Булића, Чачак, 1991², стр. 76.

[65] Чачански крај у НОБ. Хронологија, стр. 92.

[66] Радисав С. Недовић, н.д., стр. 333.

[67] Чачански крај у НОБ. Хронологија, стр. 196.

[68] Душан Азањац, н.д., стр. 35-36; Чачански крај у НОБ. Хронологија, стр. 196.

[69] Milan Koljanin, Nemački logor na Beogradskom sajmištu 1941-1944, Beograd, 1992, str. 188.

[70] Радисав С. Недовић, н.д., стр. 372, 381; Чачански крај у НОБ. Хронологија, стр. 256.

[71] Вук Петронијевић, Димитрије Јањић, Непокорени: монографија Атенице и Кулиноваца, Чачак, 1981, стр. 239-250.

[72] Радисав С. Недовић, н.д., стр. 374-375; Чачански крај у НОБ. Хронологија, стр. 197.

[73] Радисав С. Недовић, н.д., стр. 399.

[74] Радован Маринковић, Томислав Протић, Јован Радовановић, Драгачево: слободарски и револуционарни развој, Чачак, 1981, стр. 282-283.

[75] Радосав С. Недовић, Пантелија М. Васовић, Затамњена истина. Манипулације, обмане и преваре у књизи „Затамњена прошлост – историја равногораца чачанског краја“, Чачак, 2006, стр. 99.

[76] Чачански крај у НОБ. Хронологија, стр. 196.

[77] Исто, стр. 192.

[78] Миливоје Урошевић, Трећа чета - традиција отпора, буна и ратова, Чачак, 1984, стр. 211.

[79] Радисав С. Недовић, Чачански крај у НОБ: Слободари на стратиштима, Чачак, 2009, стр. 350-351.

[80] Чачански крај у НОБ. Хронологија, стр. 99, 183, 206.

[81] Чачански крај у НОБ. Хронологија, стр. 183.

[82] Zbornik NOR-a, XIV/1, Beograd, 1981, str. 375-376; Милојица Пантелић, Радован М. Маринковић, Владимир Никшић, Чачански НОП одред "Др. Драгиша Мишовић", Чачак, 1982, стр. 230-234; Миливоје Станковић, Први шумадијски партизански одред, Београд, 1983, стр. 355-364; Јелена Поповић, Таковци у НОБ и револуцији, Горњи Милановац, 1986, стр. 452-453.

[83] Чачански крај у НОБ. Хронологија, стр. 183.

[84] Радислав С. Недовић, Пантелија М. Васовић, н.д., стр. 238.

[85] Горан Давидовић, „Погинули и стрељани противници НОП-а из књиге Привремена евиденција конфисковане имовине“, Изворник, 26, Чачак, 2010, стр. 180.

[86] Чачански крај у НОБ. Хронологија, стр. 183.

[87] Радисав С. Недовић, Ртари, Горњи Милановац, 1983, стр. 97-98.

[88] Исто, стр. 97; Радослав Јованчевић, Негришори, Београд, 1990, стр. 252.

[89] Радисав С. Недовић, н.д., стр. 97.

[90] Драгослав Димитријевић Бели, Где је моја мама. Прилози за историју Авалског корпуса ЈВуО, Београд, 2009, стр. 211-231; Драгољуб Пантић, Ноћ каме. Покољ невиних у селу Вранићу, Београд, 1996.

[91] Радислав С. Недовић, Пантелија М. Васовић, н.д., стр. 164-178; Владимир Никшић, н.д., стр. 64.

[92] Чачански крај у Народноослободилачкој борби 1941-1945. Пали борци и жртве, Чачак, 1977; Горан Давидовић, Милош Тимотијевић, Затамњена прошлост. Историја равногораца чачанског краја. Књига трећа. Агонија и слом. Ратне 1944. и 1945. година, Чачак–Краљево, 2004; Радисав С. Недовић, Чачански крај и НОБ: Слободари на стратиштима: Списак жртава Другог светског рата у чачанском крају, Чачак, 2009.  

[93] Чачански крај у Народноослободилачкој борби 1941-1944. Хронологија догађаја, Чачак, 1968, стр. 324-345.

[94] Zbornik NOR-a, XIV/4, Beograd, 1985, str. 1041.

[95] Горан Давидовић, Милош Тимотијевић, н.д., стр. 133-134.

[96] Зборник НОР-а, I/12, Београд, 1956, стр. 567-569; Gligo Mandić, 17. istočnobosanska NOU divizija, Beograd, 1976, str. 243.

[97] Зборник НОР-а, I/12, Београд, 1956, стр. 569.

[98] Milorad Gončin, Druga krajiška narodnooslobodilačka udarna brigada, Beograd, 1984, str. 293-294.

[99] Горан Давидовић, Милош Тимотијевић, н.д., стр. 134.

[100] Исто, стр. 132.

[101] Чачански крај у НОБ. Хронологија догађаја, Чачак, 1968, стр. 344.

[102] Nikola Račić, Istočna Srbija u ratu i revoluciji 1941-1945. Hronologija, Zaječar, 1984, str. 340.

[103] Горан Давидовић, Милош Тимотијевић, н.д., стр. 404-405.

[104] Станојло С. Плазина, Са Јелице плануше варнице. Прилог за историју народног устанка равногорског покрета у Драгачеву, (пр. Милутин Велисављевић), Београд, 2013², стр. 321-322; Горан Давидовић, Милош Тимотијевић, н.д., стр. 213.

[105] Горан Давидовић, Милош Тимотијевић, н.д., стр. 212-213.

[106] Исто, стр. 215.

[107] Станојло С. Плазина, н.д., стр. 314.

[108] Горан Давидовић, Милош Тимотијевић, н.д., стр. 215.

[109] Vojni arhiv, JNA, Vojni sudovi, Vrhovni vojni sud u Beogradu (drugostepeni sud), 1945, drugi deo, 332, 337, 339, 346.

[110] Živojin Ponjavić je imao mesto prebivališta u Nišu, gde je tokom rata bio agent Specijalne policije, i gde je nakon oslobođenja kažnjen smrću zbog toga što je skrivo stradanje drugih ljudi, stoga je njegovo ime korektno uvršteno u registar za opštinu Niš, zbog čega predstavlja višak u registru za opštinu G. Milanovac.

[111] Mihailović je živeo u Salašu pokraj Zaječara, stoga je opravdano uvrštavanje njegovog imena u registar za opštinu Zaječar.

star
Oceni
4.83
Ostali članci iz rubrike Tema
Tagovi
Nema tagova za ovaj članak