Srbija Ličnosti
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (10)

Iz prve ruke: Burazerska ekonomija

Faraoni prevare

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Predizborno vreme: Vuk Stefanović, predstavlja veliko ništa na četiri točka
Predizborno vreme: Vuk Stefanović, predstavlja veliko ništa na četiri točka
Photo: Privredna komora Srbije

Taksativno razobličavajući sve laži i gadosti Tadićevog korumpiranog režima i njegovih medijskih, nevladinih i inih krpelja, u vreme urnebesno idiotske kampanje pred poslednje parlamentarne izbore, bavili smo se i firmama AMCO, Stefan GP i fantomskom kompanijom Faraon. Tada, međutim, osim potemkinovske matrice, nismo mogli da uočimo od čega su satkani ljudi koji se kriju iza tih sumnjivih, često i nepostojećih kompanija, izmišljenih za potrebe varanja biračkog tela. Tekst koji je poslao naš čitalac, razotkriva taj famozni “human resource”, burazersku selekciju, teror neukih koji je razorio srpsko društvo, potom i državu

Lafčina: Vuk CEO Stefanović, majstor manipulacije
Photo: Pharaoh

Ovim autorskim tekstom i detaljnim objašnjenjima želim da ukažem i upozorim javnost na malverzacije Vuka i Zorana Stefanovića (firme AMCO, Stefan GP, Faraon...) kako u Srbiji tako i šire. Svi navedeni događaji pogađaju u srž velikih javnih manipulacija koje su čak ostvarene i preko državnih institucija, u ovom slučaju Privredne komore Beograda, a uz pomoć medija bliskih centrima moći i korupcije. Ovim javnim obraćanjem tražim pomoć da se tome stane na put, jer sam siguran da nisam jedina osoba koja je izigrana u celoj ovoj priči.

Sve je počelo aprila 2010. godine kada sam čuo za AMCO i čime se bave. Bio sam ambiciozan, tek zaposlen u livnici IMT u Novom Beogradu, u odeljenju „Konstrukcija i tehnologija“. Pošto sam u tom periodu bio svež apsolvent fakulteta za dizajn a posebno orijentisan ka automobilskoj industriji, saznavši za delatnost AMCO korporacije kao i za namere firme Stefan GP da će možda postati prvi srpski tim u Formuli 1, to me je snažno pokrenulo tako da sam odmah poslao mail kompaniji AMCO, nameran da se kod njih okušam kao dizajner, šaljući tom prilikom i nekoliko svojih radova u 3D programu za dizajn i projektovanje kao referencu za taj posao kod njih. Uradio sam i svoje rešenje dizajna eksterijera bolida Stefan GP za samo dva dana.

Par dana kasnije dobio sam odgovor da bi tako nešto bilo moguće. Interesovali su se koliko sam vremena potrošio za te radove radio, kako sam ih radio, tvrdili da se to njima jako dopada itd. Odmah sam stupio u kontakt sa kompanijom AMCO, predstavio se i obavestio o prethodnoj prepisci, obaveštavajući sagovornika da da želim i zvanično da apliciram za posao kod njih. Muški glas s druge strane žice rekao je da su zainteresovani ali da će „njihov marketing i HR tim“ o tome razmisliti i javiti mi. Posle nekoliko dana usledio je poziv Zorana Stefanovića i dogovorili smo naš prvi sastanak. Sve je delovalo impresivno ali i čudno čim „glavni čovek“ korporacije i tada važan medijski čovek auto industrije, želi da se vidi samnom.

Tek što sam tih dana kupio svoj prvi lap-top, potpuno ushićen, napunio sam ga svim svojim 3D radovima, zatim nekim projektima sa fakulteta. Poneo sam i sve svoje radove crtane rukom tako da sam bio „dobro naoružan“ za uspešan poslovni razgovor, ugovoren u zgradi „Goša“ na Zvezdari (u blizini policijske stanice u ulici Milana Rakića). Sastanak je prošao obećavajuće jer je rekao da za mene ima mesta u „njihovom timu“ i pitao me je da li bi ja mogao da radim dizajn bolida po skicama ili po drugom modelu da uradim izmene. Pričao mi je i o izmenama i sponzoru “Tata” kojeg želi da stavim na bolid.

Electric dream: Fotografija kojom je B92 obeležio nastup Stefanovića u PKB
Photo: auto magazin

Uradio sam te izmene, nove rendere i poslao. Stefanović nije pominjao plaćanje u razgovorima ni u mejlovima, ali je stigao da mi pošalje 3D model Toyota bolida koji je bio jako dobro i precizno urađen i da po njemu uz blage izmene doradim bolid koji sam ja dizajnirao (možete misliti koliko je to obiman posao). Za tri dana, sve je bilo gotovo, poslao sam i to. Kako se tih dana održavala Beogradska nedelja dizajna (Belgrade Design Week), dan pre njenog početka, Zoran je želeo da na formulu postavim logo Belgrade Design Week, što sam i učinio i promptno poslao.

Posle mesec dana jednostrane saradnje upoznao me je sa svojim sinom Vukom “koji trenutno radi na jednom velikom projektu”. Kada sam na tom sastanku čuo Vukov glas, shvatio sam da je u pitanju isti onaj koji je s početka priče govorio da će se konsultovati sa nekim imaginarnim HR i marketing timom. Umesto o mom statusu, stalnom zaposlenju, probnom radu, razgovor su skrenuli na plan o pravljenju malog gradskog električnog automobila. Dobio sam tada pet nekih slika po kojima treba da se uradi 3D model. Rekli su mi da su skice radili dva brata blizanca dizajnera iz Brazila - Felipe i Fernando Prado Martins.

Otac, sin i naivac: Zoran, Vuk und Rinland
Photo: Privredna komora Beograda

Probno sam uadio 3D model, grubo karoseriju, bez suviše detalja i to im se isto svidelo. Tek tada mi je Vuk predložio da budem na probnom radu, ali pošto sam već radio za njih onu Formulu, da se računa da sam negde u sredini probnog rada od tri meseca, jer već tada je prošlo mesec i po od početka poslovne saradnje. Ipak, prvi dokument koji sam za njih potpisao, bio je ugovor o čuvanju poslovne tajne, i to u jednom primerku, koji nije bio namenjen meni. Nakon kraće priče o tom električnom automobilu i važnosti čuvanja poslovne tajne Zoran je rekao da ću od tada sarađivati uglavnom sa Vukom. Tačnije, ja sam radio dok je Vuk samo nadgledao i najveći deo svog vremena provodio na internetu gledajući YouTube i South Park kanal. Ni u toj fazi “saradnje” nisam dobio niti jednu informaciju o tome kada ću i koliko biti plaćen, a sam nisam želeo da potenciram, obzirom da sam i dalje bio zaposlen u IMT.

Radili su na mnogim mehaničkim delovima tog vozila i kada bih god hteo da napravim malu pauzu i odem do njih da popričamo, Vuk bi uvek prisustvovao i požurivao da se vratimo u kancelariju i nastavim sa 3D modelingom. Tehničku dokumentaciju sam dobijao od Brazilaca, opet posredstvom Vuka ali pošto je on, što mi je priznao, i njih požurivao, stizala je sa dosta nelogičnosti i neslaganja, urađena prilično amaterski, možda više u žurbi, tako da sam morao dosta grešaka da ispravljam u hodu i uz požurivanje Vuka sa rečima „Ajde lafčino, samo cepaj!“

Prošao je i period probnog rada od tri meseca kao i momcima inženjerima koji su u međuvremenu nestali. Bližila se zima i nova 2011, a ja sam neumorno, prepun ambicioznosti, radio na redizajnu i dizajnu tog malog električnog automobila koji je trebalo po Vuku da bude „prava stvar“ i kao „bum“ odjekne u svetu i bude nekakav konkurent Tesli, Fiskeru i drugim uspešnim proizvođačima električnih automobila. Po pitanju plate i radnog statusa Vuk je govorio „da moram da istrajem još samo malo i da će nam se trud višestruko isplatiti“, baš kao i da je „pun razumevanja”, kako je on podstanar i da i on „teško krpi lovu za kiriju kao i ja“, kao i da se “dani teškog života bliže kraju”... Ja sam tada teško živeo jer su plate u IMT povremeno kasnile, a stanodavac nije baš imao razumevanja za moju situaciju.

Sredinom zime, radeći u hladnoj kancelariji, već mi se sve smučilo. Automobil je u potpunosti bio gotov ali je Vuk stalno zahtevao neke nove izmene, sedeo je pored mene i motrio na svaki moj pokret, zapitkivao kako i šta, nastavljajući posle toga da prati zabavne sadržaje na YouTube-u nazivajući to „radom“, usput lamentirajući nad stranim kompanijama i sponzorima, “kapitalistima koji žele da unište našu industriju”, naivcima koje će firma Faraon iskoristiti, potom samostalno nastaviti s poslovima.

Mesto gde nastaje budućnost: Goša, utočište Faraona
Photo: e-novine

Zima je već bila na izmaku kada mi je Vuk rekao da moraju da napuste zgradu „Goše“. Pošto Vuk više nije imao prostorije u kojima bi mogli da radimo, to jest da radim, ubrzo mi se javio sa novom idejom, da sa svojim laptopom radim iz restorana hotela Mažestik u strogom centru grada nadomak Knez Mihailove ulice. U tom poslovnom ambijentu smo radili neke od poslednjih izmena, posebno na sedištima tog malog električnog automobila. Tu sam dolazio uglavnom pre posla u IMT-u jer sam često bio druga smena. Sedeli bismo u Mažestiku i po pet sati, a da nam Vuk za to vreme naruči samo jedno piće ili toplu čokoladu. U toj istoj sali za ručavanje, posle skoro godinu dana rada, dobio sam i prve pare, na ruke, dve hiljade dinara, “da imam za prevoz”, uz uobičajene žalopojke o teškom životu svih nas.

U proleće 2011. godine posla je bilo sve manje, investitora ni na vidiku. To, međutim, nije ometalo Vuka Stefanovića da nastavi s bajkovitim pričama o potencijalnim finansijerima, pominjala se i Siepa, njihova spremnost da ulože veliki novac, “ali tek kada vide gotov prototip”, nakon čega će mi se “najadekvatnije odužiti za moj rad i strpljenje”. Naravno da od svega nije bio ništa, a posle mnogo Vukov izgovora, prestao sam da komuniciram s njim, ostavši u međuvremenu i bez posla u livnici IMT koja je bankrotirala u julu 2011. godine.

U zimu 2012, nakon desetine odbijenih poziva, odlučio sam da popustim i javim se da bih video dokle seže bezobrazluk Vuka Stefanovića i onog koji ga je takvim napravio. Zbog velike hladnoće, razgovor se odvijao u nekoj poslovnoj zgradi, opet u blizini Mažestika, gde su nas zaposleni gledali čudno dok su dva potpuna stranca šetkala njhovim poslovnim prostorom na relaciji prizemlje-sprat i tako u krug. Vuk je tada rekao kako nikada nije bio bliži investicijama i da želi da ja doradim i još izmenim automobil da bi dobio poverenje investitora.

Faraon, firma električne budućnosti: Sedište moćne kompanije
Photo: e-novine

Naredni sastanak kod spomenika knezu Mihailu, pretvorio se u šetnju po ciči zimi do Pravnog fakulteta, do prepune čitaonice biblioteke fakulteta, gde je Vukov predložio da uđemo i nastavimo razgovor. Tu mi je pokazivao neophodne izmene na dizajnu, nekakve inženjerske skice rađene u foto šopu. Meni je bilo potpuno apsurdno što smo sedeli u fakultetu da bi smo se ugrejali i pričali o nekim projektima ometajući pritom tišinu i mir koji su preovladavali bibliotekom. Za promenu, taj put sam bio vidno nezadovoljan jer mi se smučila priča „samo još malo i investicije će stići za prototip, za plate“, odbio sam da nastavim sa radom.

Mesec dana kasnije, Vuk Stefanović se opet javio i rekao da se sprema velika konferencija za štampu u Privrednoj komori Beograda. Rekao je da će tamo prezentovati javnosti njihove planove kao i potencijalne saradnike Faraon korporacije. To je bilo u martu 2012. godine. Konačno, posle dosta vremena, pomislio sam da je možda to to jer je ipak u pitanju javna prezentacija. Na tu konferenciju došao sam među prvima i prvo sam video Vuka, doteranog, u skupocenom odelu, novim cipelama.

Tada sam, posle dugo vremena, video i Zorana Stefanovića. Na samoj prezentaciji, međutim, nije bilo ni reči o malom gradskom električnom automobilu na kome sam radio toliko vremena bez dinara nadoknade.

Na lep, ili na neki drugi način: Stefanović mlađi i brutalniji
Photo: Tanjug

Počeo je priču o velikim svetskim imenima sa kojima će sarađivati, pa je čak doveo i g. Rinlanda na tu konferenciju. Moje ime nije ni spomenuo, iako sam bio jedina osoba koja je bila uz njega do završetka projekta malog gradskog automobila. Pomeno je samo Brazilce, verovatno da bi zvučalo što impresivnije, kako bi strana imena ostavila privid uloženog novca u dizajn. Ostaje potpuno nejasno čemu su služile te silne skice i renderi, i šasija, i ceo projekat, ako već nije hteo da ga prikaže javnosti?!

Čim je završio sa slikanjima i ciničnim osmesima došao je kod mene da me pita kako mi se čini sve ovo vezano za planove Faraona kao i za dizajn novog velikog sedana. Bio sam vidno ljut što sam mu i otvoreno rekao jer me nije spomenuo kao jednu od osoba koja je mukotrpno i džabe radila na projektu do samoga kraja!

Posle nekoliko meseci zatišja Vuk me je zvao i jedna od stvari koju je rekao jeste da je na Banovom brdu dobio kancelarije na korišćenje od poznanika u jednoj beogradskoj firmi i da svež kapital, kako je rekao, treba da stigne krajem godine i da je ovo samo prvi u nizu sponzora. Na nagovor familije, pristao sam da probam još jednom. Vuk je doneo iste stare kompjutere koji su bili u Gošinoj zgradi, srećan što imamo gratis internet, a ja zadovoljan što su me zaposleni iz druge firme redovno zvali na ručak koji drugačije nisam mogao da obezbedim.Tokom iznova nastavljene saradnje Vuk Stefanović je nekoliko puta menjao iskaz o vremenu kada će stići novac od sponzora, u decembru-januaru, potom u januaru-februaru, da bi na kraju koristio vremensku “odrednicu” mart-april-maj 2013. U međuvremenu, završio sam kompletno projektovanje eksterijera malog gradskog automobila.

Stefanović mlađi, ali ništa manje lukaviji od seniora, iznenada je promenio stav i rekao da je u redu, da do daljeg ne moram da dolazam, da će preuzeti ljudi preko „Infostud poslovi“, na samo tri meseca. Uvidevši da tu nema ništa i da ni ti mladi ljudi neće doći, prestao sam da dolazim u potpunosti. Ubrzo je prestao da mi odgovara na pozive. Kada sam došao da uzmem neku moju opremu za dizajn koja je ostala u toj kancelariji, video da je Vuk sve kompjutere i opremu odneo, koncelarija je bila skroz prazna osim mog radnog stola.

Prošlo je i leto 2012, stigla je i nova 2013. bez traga i glasa o Vuku Stefanoviću koji više nije odgovarao ni na sms poruke sa jednostavnim pitanjem - da li će biti čovek i odgovoriti mi na poruku kao što sam ja bio čovek i bio uvek uz njega?

Porodična biznis prevara: Vuk Stefanović i prvi dizajner
Photo: Stock

Čitaoci će možda zaključiti da nije trebalo da radim niti da pristajem na rad bez ugovora. U egzistencijalnoj agoniji, međutim, mnogi ljudi rade i funkcionišu bez ugovora, pa sam očekivao da će Zoran i Vuk Stefanović biti ljudi i ceniti moj rad i odnos prema obavezama. Želim da čitaoci shvate da dizajner, kada mu se ukaže prilika da ostvari san, on želi da je iskoristi i pruži maksimum u radu. Ovim detaljnim opisom događaja želim da upozorim na malverzacije i lažne izjave kojima se služe Stefanovići i da stavim tačku na iskorišćavanje mladih talenata ove zemlje a i šire! Sve ovo sam napisao iz prve ruke, kao osoba koja je bila u direktnom kontaktu sa njima, kao građanin koji očekuje da država onemogući ovakve prevarante.

Želim, takođe, da napomenem da me je, negde u trenutku kada je ovaj tekst bio pri kraju, telefonom pozvao Vuk Stefanović sa porukom - “Nemoj više da me zoveš i nemoj da si dosadan!“ Takođe mi je rekao da može da me tuži zbog poruka koje sam mu poslao u periodu dok me je ignorisao (reč je o tri najljubaznije poruke, dve u aprilu i jedna u maju), uz upozorenje - “da se rastanemo, na lep način ili na neki drugi način“.

Imajući u vidu u kakvom društvu živimo, s punom svešću o nemoći države da zaštiti svoje građane, poštovani gospodine uredniče, jer nemam kome drugom da se obratim, molim vas da, ukoliko se nešto dogodi meni ili mojoj porodici, napomenete nadležnim organima da sam sumnjao u svoju bezbednost ugroženu od strane Vuka Stefanovića i njegovih prijatelja čija je legalnost u poslovanju takođe upitna.

 

star
Oceni
4.82
Ostali članci iz rubrike Ličnosti
Tagovi
Nema tagova za ovaj članak