Nepodnošljiva lakoća preživljavanja

Besraman u svemu što radi Mlađan Dinkić nije nažalost nikakva bezopasna iznimka, već paradigma srpskog političara

Photo: Stock

Da Skupština Srbije nije stranke poštedela stidljive obaveze da se u njoj smeste prema ideološkom određenju od leve ka desnoj strani, Mlađini poslanici morali bi da dobiju stolice na rasklapanje, kojima bi nalazili mesto prema trenutnom raspoloženju. Jer Dinkić može sve sa svima. I sa Čedom i sa Koštunicom, i sa Tadićem i sa Vučićem. Ova legendarna fleksibilnost posledica je pragmatične odluke o zameni programa sloganima. Šta Mlađa misli o Kosovu, Draži, genocidu ili istopolnim brakovima ne znamo niti na bilo kojoj osnovi možemo da slutimo, ali je valjda svaki nesrećni vlasnik radio ili TV prijemnika čuo za „departizaciju, regionalizacju i investicije“

Ne znam kada, zašto i kome je palo na pamet da se u Srbiji uvede demokratija, ali sigurna sam da dotični od 6. oktobra ustaje iz kreveta s nepodnošljivim mamurlukom, izazvanim mučnim posmatranjem kako su građani Srbije za ovih 12 godina postali prvaci sveta u obesmišljavnju demokratskih institucija. Obesmislili su sve redom: pozicije premijera i predsednika, Ustav i još nekoliko naizgled osnovnih karakteristika te vrste političkog režima. Pravi vrhunac postigli su ipak obesmišljavanjem jednog od derivata demokratije, takozvanih „preletača“, neodređenih ideoloski, ali vrlo određenih po pitanju interesa individua, koje učestalo menjaju svoje stranačko opredeljenje.

Šofer srbijanske partokratije: Dinkić u Fiatu 

Photo: www.b92.net

A sve to zahvaljajući jednom neobičnom srpskom izumu: Mlađanu Dinkiću.

Obrni-okreni, čovek nakon svakih izbora završava na vlasti ponosno držeći u ruci ključ od nekog profitabilnog ministarstva. Zašto bi onda svako malo menjao stranački dres i brinuo se za budućnost kad možeš biti srećni član pobedničkog tima. Ponekad će on promeniti ime, ponekad i vrstu (Dinkić prvi nanjuši kad stranke nisu više u trendu i kada je bolje furati se na pokret), ali najbitnije ostaje nepromenjeno: popriličan broj toplih državnih fotelja koje će imati na raspolaganju čim se završi preborojavanje glasova.

Mlađa sjaji na slikama svih srpskih vlada od Prvog punskog rata. Tu je ne, samo kao nebitan privezak, već kao ključni igrač. Ko ga ima vlada, ko ga nema je out. Analitičari uporno pre svakih izbora najavljuju polako nestajnje njegove formacije, koja balansira na granici izbornog cenzusa, ali on ih uvek zajebe: ne samo da cenzus prolazi, već se još nameće kao čovek bez kojeg je sastavljanje vlade nemoguće. Evo nam najnovijeg primera: već je Boris Tadić zadovoljno trljao ruke što više neće morati da peva uz Dinkićevu gitaru, kad evo našeg junaka, siromašnijeg i stručnijeg za ekonomiju nego ikada, kako izlazi iz zgrade sedišta SPS sa koalicionim ugovorom u ruci, još jednom dokazujućeg da je must-have svake izborne sezone.

Mlađa preživljava sve zemljotrese, a uverena sam da bi se izmakao i uticaju atomske bombe. Sve to zahvaljajući posedovanju nekih pobedničkih kvaliteta, jako cenjenih na srpskoj političkoj sceni.

Da Skupština Srbije nije stranke poštedela stidljive obaveze da se u njoj smeste prema ideološkom određenju od leve ka desnoj strani, Mlađini poslanici morali bi da dobiju stolice na rasklapanje, kojima bi nalazili mesto prema trenutnom raspoloženju. Jer Dinkić može sve sa svima. I sa Čedom i sa Koštunicom, i sa Tadićem i sa Vučićem. Ova legendarna fleksibilnost posledica je pragmatične odluke o zameni programa sloganima. Šta Mlađa misli o Kosovu, Draži, genocidu ili istopolnim brakovima ne znamo niti na bilo kojoj osnovi možemo da slutimo, ali je valjda svaki nesrećni vlasnik radio ili TV prijemnika čuo za „departizaciju, regionalizacju i investicije“.

Takođe, lišen programskih načela Dinkić ima brend. On iz nekih metafizickih razloga slovi za ekonomskog eksperta. Nikako da to vidimo na primeru zemlje čije finansije vodi sa kratkim pauzama već 12 godina, ali to ne zbunjuje ni njega ni njegove spin doktore, čak ni birače, koje očigledno ima. Uostalom, kako sam tvrdi, glasine o vodećim ulogama u državi jako su preterane, jer je Mlađa u stvari oduvek bio novo lice srpske politike. Poriče da je ikad bio na vlasti; dobro, nekoliko puta je imao svoj kabinet u zgradi nekog ministarstva, ali je to bio puki slučaj, a sigurno nema nikakve veze sa po državu katastrofalnim odlukama koje su iz njegove sobe izlazile.

Nemamo načela, ali imamo brend: Dinkić, Tadić i jaje

Photo: www.zaevropskusrbiju.rs

Mada ga u vladi, a kamoli u zgradi Narodne banke Srbije nikad niko video nije, Dinkić je sveprisutan na svim drugim priredbama. Srpski Zelig otvara fabrike, makete fabrika, vozi se po šumadijskim putevima, dočekuje žirafu, ne zaboravljajući da obavesti o tome javnost putem Tvitera. Ponekad obilazi sve te prijeme u svojstvu ministra, ali ako baš ima pauzu u ministrovanju ne okleva da dođe onako, bez poziva, bez potrebe, sa sopstvenom kacigom i gumenim čizmama pa da iza leđa priđe nekom strancu, široko se osmehne i evo nam sjajne fotke za predizborni letak.

Besraman u svemu tome Mlađan Dinkić nije nažalost nikakva bezopasna iznimka, već paradigma srpskog političara.

Koliko god ga drugi povremeno pljuvali i prezirali, ni oni ne mogu da nam ponude program, ideološko opredeljenje ili obraz. Sa svojim mobilnim stolicma kruže negde po hodnicima Skupštine trazeći da se pozicioniraju na mestima koje će glasači što lakše progutati. Mešaju se tako godinama da bi na kraju krajeva svi završili u zajednickom toplom zagrljaju. Mučno je u tom kontekstu posmatrati zloglasno „formiranje vlade“ ili, prevedeno na srpski, dogovaranje kome će pripasti koji komad državne imovine, kao da je upravo to suština demokratskog procesa. To svođenje svega i svačega na sopstveni opstanak dovelo nas je do tačke u kojoj je najodvratnija posledica nezrezlosti ovdašnije političke klase - „dinkićizam“ - opšte prihvaćeno i izuzetno efikasno sredstvo preživljavanja.

Mlađan Dinkić nije dakle, kako se često tvrdi, neko posebno smeće. On je samo „one of the guys“ u srpskom političkom kontejneru.

*Autorka je freelance novinarka iz Poljske