Tadić ne želi da bude engleska kraljica

Photo: Stock

Predsednik Demokratske stranke (DS) Boris Tadić izjavio je 9. maja u Boru, prilikom posete ovom gradu u okviru priprema za drugi krug predsedničkih izbora, da ga “ne zanima da bude engleska kraljica u Srbiji”. On veli da iza posla koji radi namerava da ostavi puteve, nova radna mesta, nove tehnologije, fakultete i šansu za bolju budućnost zemlje

God save the Queen: Elizabeth II

Photo: Stock

Tadić je ovom izjavom načinio dva vrlo ozbiljna politička gafa. Prvo, na nesuvisli i krajnje nediplomatski način je omalovažio instituciju suverena Ujedinjenog Kraljevstva Velike Britanije i Severne Irske (tako glasi zvanični naziv zemlje koju češće nazivaju samo Ujedinjeno Kraljevstvo, a ređe Velika Britanija, Britanija ili Engleska, kao što je kod nas često slučaj).

I što je još mnogo gore, pretendent na novi mandat za šefa ove države pokazao je pomenutom izjavom da ili ne zna koja su ustavna ovlašćenja predsednika Srbije, ili, ako zna, da nema nameru da ih poštuje. Jer, po Ustavu ove zemlje, ni jedan od poslova koje je nabrojao – od izgradnje puteva pa do otvaranja novih radnih mesta i unapređenja visokog školstva – nisu u nadležnosti šefa države.

A sada nekoliko reči o – sasvim sigurno nehotičnoj, ali ipak krajnje neprijatnoj – uvredi upućenoj kraljici Elizabeti Drugoj. Zvanični London će, najverovatnije, ignorisati taj gaf. To, međutim, ne znači da ga se neće setiti prilikom procenjivanja s kim ovde ima posla. U Srbiji se, naime, u kafanskim, politikantskim raspravama, za one koji nemaju vlast posprdno kaže da su “kao engleska kraljica”. Tako lupetaju neznalice koje ne poznaju državno uređenje i politički sistem parlamentarne monarhije Ujedinjenog Kraljevstva. Predsednik Srbije ne sme sebi da dozvoli da se spusti na njihov nivo – ni zbog sebe, a još više zbog zemlje koju reprezentuje.

Monarh Ujedinjenog Kraljevstva – kralj ili kraljica – simbol je jedinstva zemlje i zajedno s parlamentom predstavlja njenu zakonodavnu vlast. S tim u skladu kraljica Elizabeta daje mandat za sastavljanje vlade, saziva parlament i potvrđuje u njemu donesene zakone. Istina je, međutim, da su njena ovlašćenja samo formalne prirode i da su ih njeni prethodnici odavno preneli na parlament, vladu i druge državne organe. Na primer, pravo da odbije neki zakon – koje kraljica Elizabeta i sada ima – ni jedan monarh Ujedinjenog Kraljevstva nije koristio još od 18. veka.
 
Relativno skromna politička moć kraljice Elizabete nije, međutim, slabost nego je snaga političkog sistema zemlje čiji je ona suveren. To je krunski dokaz koliko su jake institucije Ujedinjenog Kraljevstva. Da Tadić uživa autoritet koji kraljica Elizabeta ima kod svojih podanika, a ovdašnja vlada da bez pritisaka, korupcije i ucena radi svoj posao kao ona u Dauning stritu broj 10 – gde bi nam bio kraj. U tom slučaju ovdašnji ljudi – a naročito mladi i visokoobrazovani – ne bi tamo išli da žive i traže posao, nego bi bilo obrnuto – podanici kraljice Elizabete bi pohrlili u Srbiju.

King of the green salad: Boris The Tadić, vegeterijanski diktator

Photo: www.ds.org.rs

E sad, Tadić jeste predsednik vladajuće DS, a do juče je istovremeno bio i šef države, ali nije malo dobrih poznavalaca ovdašnje političke scene koji ga uprkos svemu tome posprdno zovu “Boris nejaki” i tvrde da “nema stvarne vlasti ni koliko engleska kraljica”. Po njima, prave poluge moći drži mala, neformalna interesna grupa, neka vrsta “dvorske kamarile”, koja ga okružuje i zapravo kontroliše zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast u ovoj nesrećnoj zemlji.

“Boris nejaki” je, navodno, pod pritiskom pomenute “dvorske kamarile” bio čak prinuđen da uoči sadašnjih parlamentarnih izbora podnese ostavku na funkciju predsednika Srbije i ponovo se za nju kandiduje da bi svojim angažovanjem na istovremenim predsedničkim, parlamentarnim i lokalnim izborima povećao izglede Demokratskoj stranci da na njima što bolje prođe. Jer, prema rezultatima svih dosadašnjih istraživanja javnog mnenja, on u narodu uživa mnogo veću popularnost nego stranka koju predvodi.

I tako, ako je verovati pomenutim poznavaocima političkih prilika u Beogradu, “dvorska kamarila” je, uspaničena mogućnošću da izgubi vlast, uz manje ili više dobrovoljnu pomoć “Borisa nejakog”, svesno prekršila Ustav Srbije i istovremenim izborima na svim nivoima dovela zemlju u stanje opšteg interegnuma vlasti. A to je opasna rabota. Zamislite da u trenutku kada Srbija nema šefa države, oformljeni parlament i vladu – a to je sada slučaj – neko umaršira na njenu teritoriju. To je, na sreću, u današnjim uslovima nerealna pretpostavka, ali je i dalje vrlo ozbiljno pitanje ko bi u tom slučaju legalno imao odgovornost za odbranu zemlje.   

Tadićev strah od kraljice: Elizabeth II za govornicom UN

PHOTO/EPA:ANDREW GOMBERT

U Ujedinjenom Kraljevstvu, a isto tako i u svim drugim zemljama s razvijenom demokratijom i ozbiljno ustrojenim državnim institucijama takva pitanja potpuno su deplasirana. Ovde, očigledno, nisu.  

Ili drugi, ne mnogo manje opasan scenario, koji je lako mogao da se izrodi u bojkot izbora u Presevskoj dolini, a možda, u najgorem slučaju, i u oružane sukobe u tom delu Srbije. Tamo je, naime, u danima “izbornog ćutanja” ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić, koji je istovremeno i predsednik Socijalističke partije Srbije (SPS ), a vrlo verovatno i novi predsednik Vlade, uhapsio pet pripadnika takozvane oslobodilačke vojske Preševa, Medveđe i Bujanovca, osumnjičenih da su 2001. godine oteli i ubili dva mladića i tako počinili ratni zločin.    

Sve se, na sreću, završilo samo nenasilnim protestima tamošnjih Albanaca. Zahvaljujući, verovatno, u prvom redu lokalnim albanskim liderima kakav je predsednik Partije demokratskog delovanja i poslanik u Skuštini Srbije Riza Halimi.

Pomenuto hapšenje je, očigledno, bilo u funkciji jačanja izbornog rejtinga Ivice Dačića, bivšeg Miloševićevog portparola a potom naslednika na mestu šefa SPS. Dačić je, naime, tim činom pokušao, a verovatno i uspeo, da kod naivnih birača sebe prikaže s jedne strane kao uspešnog policajca, a sa druge kao patriotu čvrste ruke s kojim nema šale kada je u pitanju odbrana “nacionalnih interesa”. E sad, što je na taj način – lične dobiti radi – na kocku stavio bezbednost Srbije – druga je stvar. To su naivnim biračima pokušali da objasne samo nezavisni intelektualci i nezavisni mediji u Srbiji. A takvih je malo.

I tako će biti sve dok ovom malom, nesrećnom i do prosjačkog štapa dovedenom zemljom vlada pomenuta “dvorska kamarila”, svojevrsna “izvršna vlast” tranzicijskih dobitnika u Srbiji. A to je talog taloga moralnog sunovrata Srbije u vreme režima Slobodana Miloševića. Oni čije je vreme uzleta Ivo Andrić na ingeniozan način opisao rečima: “Dođe vakat kad pametni zaćute, budale prozbore, a fukara se obogati”.