Veseli ministar među neveselim kostima

Kada su letos pronađeni ostaci 60 tela ubijenih podrinjskih Bošnjaka i potom bačenih u Drinu, neki od nas malobrojnih koji žive u Podrinju i veruju da nam nema normalnog života bez saznanja i priznanja pune istine o genocidu nad Bošnjacima Podrinja i učešću naše države u svemu tome, po ko zna koji put su se ponadali da će se najzad krenuti kakvim takvim putem u proces suočavanja sa prošlošću na ovom prostoru. Međutim, posetom ministra Dačića Podrinju i veselom vožnjom splavom od Perućca do Skelana poslata je nama naivnima jasna poruka da od suočavanja nema ništa i da država i dalje stoji iza zločina i zločinaca

Što duže traje proces prišljamčivanja Srbije EU (izraz koji sam čuo od Žena u crnom, a kojim se označava šizofrena pozicija srbijanskog društva koje se formalno približavajući institucionalnim standardima EU, istovremeno sve više udaljava od temeljnih evropskih vrednosti), to su sve vidljiviji napori srbijanskog režima da pitanje suočavanja sa prošlošću potisne i ostavi ga u nasleđe budućim generacijama. O tome najbolje govori niz poteza političara koji nose jedinstvenu poruku, poput "ne brinite braćo Srbi, naročito vi koji se plašite odgovornosti za neki zločinčić, ništa se ne menja, a ovi koji o tome pričaju, sve malobrojniji, samo neka pričaju". Kako drugačije razumeti ponašanje ministra policije Ivice Dačića i direktora policije Veljovića, koji su u ponedeljak 30. avgusta posetili Bajinu Baštu i sudeći prema izveštaju Kurira, proveli jedan jako ugodan i veseo dan spuštajući se splavom niz Drinu, od Perućca do Skelana?

Da citiram Kurir: "Dobro raspoloženog Dačića na Drini je dočekalo loše vreme, ali se nad rekom razvedrilo čim je ministar na splavu dohvatio - drvena vesla da se i sam oproba kao splavar. - Žao mi je što nisam mogao da dođem na Drinsku regatu - dodao je Dačić, koji je poslednjih godina na Drini više domaćin nego - gost".

Da podsetim da je taj deo srednjeg Podrinja, koji zajedno sa područjem toka Drine do Višegrada i tzv. "suvom granicom" između Srbije i BiH na planini Tari, predstavljao vrlo važan punkt preko koga je tekla agresija na Republiku Bosnu i Hercegovinu, preko koga su prešle tone i tone naoružanja transportovane iz Srbije u BiH. Mase redovne i neredovne vojske iz Srbije takođe su tuda odlazile u Istočnu Bosnu da tamo izvrše najstrašnije etničko čišćenje (zajedno sa područjem Prijedora) u čitavom ratu u Bosni i Hercegovini. Na tom terenu bila je jedno vreme i baza JSO, a neki od "bogova rata" toga vremena okućili su se i ovikendičili baš na tom prostoru. Da ne pominjem hladnjaču sa telima kosovskih Albanaca bačenu u jezero Perućac, o kojoj se dosta zna.

Kada su letos pronađeni ostaci 60 tela ubijenih podrinjskih Bošnjaka i potom bačenih u Drinu, neki od nas malobrojnih koji žive u Podrinju i veruju da nam nema normalnog života bez saznanja i priznanja pune istine o genocidu nad Bošnjacima Podrinja i učešću naše države u svemu tome, po ko zna koji put su se ponadali da će se najzad krenuti kakvim takvim putem u proces suočavanja sa prošlošću na ovom prostoru.

Međutim, posetom ministra Dačića Podrinju i veselom vožnjom splavom od Perućca do Skelana poslata je nama naivnima jasna poruka da od suočavanja nema ništa i da država i dalje stoji iza zločina i zločinaca.

Jasno mi je da je to politika ove nazovi-države i da ministar i potpredsednik samo slede zadati plan, ali se pitam da li je tokom teferiča ministru i saradnicima pala na pamet ikakva misao o tome kako su završili svi ti ljudi iznad čijih kostiju su se vozili splavom? O čemu su mislili dok su posmatrali spaljena do temelja bošnjačka sela duž cele trase spusta od Perućca do Skelana, čije ruševine izgledaju kao da nemaju punih 18.godina, kao da su juče nastale?

Da li je ikada pitao svog partijskog druga predsednika opštine Bajina Bašta Miloja Savića, šta se to zaista dešavalo ovde 1992? A mogao je, s obzirom da se g. Savić nalazio sa njim na splavu i sudeći prema fotografiji, takođe prijatno osećao, dok je te kobne 1992. bio na funkciji predsednika IO SO BB i šefa opštinskog štaba Teritorijalne odbrane i kao takav trebalo bi da je bio relativno informisan.

Sve to izgleda, nije puno interesovalo ministra Dačića, jer je zvanična politika da se ne otvaraju bolne teme, već da se što dublje zakopaju, kao u bajci o Caru Trojanu ne shvatajući da će svaka svirala izdeljana od vrba sa obala jezera Perućac, svirati samo jednu melodiju - Srebrenički inferno.