Sjaj potisnute vizije

Sedam godina nakon ubistva Zorana Đinđića srpsko društvo se, umesto na putu budućnosti koji je on beskompromisno krčio svesno žrtvujući čak i svoj život na njemu, našlo u političkom i idejnom ćorsokaku. Viziju demokratskog društva koje počiva na postmodernim evropskim vrednostima i etici 21. veka zamenila je jalova, ali surova demagogija i sve naglašenija reetnifikacija vladajućih društvenih obrazaca. Srbija danas tavori zarobljena u etnocentričnom imaginarijumu i sopstvenoj nesposobnosti da shvati duh savremenog sveta, što u odsustvu odgovornog političkog vođstva nepovratno proširuje vrednosni jaz između srpskog društva i modernih evropskih nacija

Brutalnom, sistemski inspirisanom fizičkom likvidacijom, na današnji dan pre sedam godina, srpsko društvo je istisnuto s puta koji je zaista bio uzak i trnovit, ali koji je jedini, među brojnim alternativama budućnosti, na svom ishodištu nudio sigurnu luku društvenog razvoja u ovom veku. Tog dana započeo je proces smene između dve politike koje su obeležile srbijansku društvenu i političku tranziciju u protekloj deceniji, a koje će izvesno biti dva idejna nukleusa alternativnih odgovora na sve izazove sa kojima se sada, ali i sa kojima ćemo se u budućnosti suočavati. Tog dana, simbolički, demagogija kao politički poriv zamenila je vizionarstvo kao razvojnu potrebu, a istorija je još jednom pogrešno pomešala karte i čudnim tokom uskovitlanih događaja ponovo u prvi plan izbacila retroaktivne političke struje koje su nadjačale ideje progresa. Međutim, ako tu smenu posmatramo u širem kontekstu istorijskog razvoja srpskog društva, jasno je da je kratki period napretka i probuđene nade na početku veka bio tek jedna oaza u pustinji beskrajnog socijetalnog zaostajanja za savremenim trenutkom.

Dve suprostavljene političke orijentacije oličene su u prototipu državnika vizionara i vlastodršca demagoga, dva tipa lidera koje smo jasno mogli prepoznati među ključnim političkim igračima na našim prostorima. U dualizmu dve paradigme političara vidljiva je suština ne samo dve različite politike, već i potpuno različitog poimanja njene prirode. Svaki na svoj način predstavlja simbol jedne od dve vekovima suprotstavljene idejne struje, čija je rezultanta određivala politički i društveni razvoj na ovim prostorima.

Srbiji se 2001. godine ukazala jedinstvena prilika da preseče Gordijev čvor svojih povesnih zabluda i da napokon krene putem dugo čekane budućnosti, a uz malo sreće, čak i da nadoknadi veliki deo onoga što je izgubila u prošlosti. Na njenom političkom nebu zasijala je zvezda u liku Zorana Đinđića, izuzetne ličnosti vizionara kakva se rađa jednom u sto godina. On je bio izbor probuđene nade nakon dugih godina lutanja i zla koje smo kao društvo najpre generisali, a koje nam se potom, kao bumerang, vratilo ostavljajući civilizacijsku pustoš za sobom. Pa ipak, nakon njegove fizičke likvidacije, ideja budućnosti je počela da iščezava, da se povlači pred nadolazećom plimom demona prošlosti, a građanska Srbija se priklonila izboru iz straha i očajanja. Nespremna da se bori za budućnost koju, po svemu sudeći, nije ni razumela, rešila je da se okupi oko onih koji su antipod svemu onome što je predstavljalo probuđenu nadu. Demagozi su, ranjenom građanskom telu ponudili provereni opijum nacionalizma kao anestetik, što su prostodušne mase olako prihvatile ne razmišljajući o posledicama koje će nastupiti.

Zoran Đinđić je bio svestan nedostataka društva u kome je živeo i bio je odlučan da ga beskompromisno menja. Demagozi koji su učinili sve da poruše ono što je ostalo nakon njega, niti su bili svesni problema zajednice, niti su posedovali intelektualne kapacitete kojima bi spoznali načine kako da ih rešavavaju. Njihova politika se, po pravilu svodila na negiranje i nipodaštavanje onih rešenja čiju delikatnost nisu mogli da shvate, dok alternativu negiranom nikada nisu bili u stanju da ponude. Tako se njihova politika suštinski svela na stalnu borbu za zaustavljanje promena i održavanje statusa quo kao jedinog odgovora na strah od budućnosti i izazova koje ona donosi.

Demagoge je sticaj nesrećnih okolnosti izbacio na javnu pozornicu i oni su prihvatali političku igru, koja nije otišla dalje od ličnog, što dužeg opstanka u velikoj partiji. Dok je Đinđić sledio svoju viziju ne mareći za sopstvenu popularnost, čvrsto verujući da će vreme biti jedini pravi sudija njegovog dela i da će buduće generacije imati nesumnjive koristi od rezultata započetog poduhvata. Oni koji su profitirali njegovim ubistvom, svoje ciljeve su, usled nedostatka vlastitih vizija, projektovali isključivo u sadašnjost, a sve su ih podredili sopstvenom publicitetu. Zoran je toliko verovao u budućnost koju je video pre ostalih da joj je žrtvovao sve, uključujući i sopstveni život. Njegovi antipodi nisu videli dalje od svog rejtinga, zaboravljajući staru istinu da se o stvarnom učinku nekog državnika sudi na osnovu onoga što realno postiže, a ne na osnovu jalovih aklamacija plitkoumnih obožavalaca i interesnih sledbenika. Vizionar je vlast shvatao kao sredstvo da se stvarnost menja, demagozi su u njoj videli samo cilj.

I Zoran i oni koji su na valovima demagoških besmislica došli nakon njegovog stradanja imali su svoj nerešiv problem. Problem demagoga bio je to što su njihove lične ambicije po pravilu prevazilazile njihove sposobnosti, dok je tragedija Đinđića bila to što su njegove sposobnosti daleko prevazilazile kapacitete društva u kome je živeo. U trenucima gorkih godišnjih podsećanja o stanju naše stvarnosti u odnosu na trenutak pre tragičnog ubistva 12. marta 2003. godine, groteskno zvuče izjave ljudi koji su na juriš pruzeli Demokratsku stranku koji uglas ponavljaju kako bi sam Đinđić danas bio zadovoljan tom strankom, onim što je ona postigla, naročito njenom snagom i popularnošću. U toj konstataciji sadržana je suština nerazumevanja svega onoga što je predstavljao Zoran Đinđić. Demokrate se danas zaklinju da se drže pravca koji im je u amanet ostavio idejni tvorac, ne shvatajući razliku između pravca i smera. Pravac može biti i linija na relaciji Evropa - Azija, ali smer je ono što opredeljujuće vodi ka odredištu. Onima koji shvataju vrednosti za koje se borio Zoran Đinđić jasno je da bi on o svojoj stranci danas sudio ne na osnovu činjenice da se dokopala vlasti, već na osnovu rezultata koje je postigla njenim vršenjem. Svedoci smo da tih rezultata gotovo da i nema, a i ono malo čime bi se sadašnji režim u Beogradu mogao pohvaliti nedovoljna je kompenzacija za vreme koje smo proveli pod njihovom nerazboritom upravom.

Din Ačeson, Trumanov državni sekretar, u trenucima svoje rezignacije američkom posleratnom spoljnom politikom napisao je u jednom pismu: „Bolje je da sledbenici napuste vođu, nego da vođa krene za sledbenicima. Ko će spasti ono što se još može spasavati? Ko će uživati poverenje da bi mogao da povede novim putem?“ Danas, sedam godina nakon ubistva jedinog demokratskog premijera u njenoj istoriji, dezorijentisanoj Srbiji novi put potrebniji je nego ikada. Problemi sa kojima se kao društvo suočavamo suštinski se ne razlikuju od onih koji su nas mučili prethodna dva veka, ali broj opcija koje nam stoje na raspolaganju sve je manji i od njihovog optimalnog izbora zavisi budućnost generacija koje će doći posle nas.

Ideje za koje je Zoran Đinđić položio svoj život danas jesu poražene u Srbiji, ali nisu potpuno nestale. One žive u mislima velikog broja rasutih pojedinaca i čekaju pravu priliku da se stope u jedinstvenu organizovanu struju. Njihova superiornost i činjenica da će im buduće vreme, kome suštinski pripadaju, neminovno krčiti put obavezuje sve one koji ih nose u svojim srcima da ne posustanu na tom putu. U situaciji gorkog ukusa zbog izneverenih nada, ali i uzvišenog osećaja ispravnosti stvari za koju se zalažemo trebalo bi uvek da se podsetimo izjave Vinstona Čerčila koja je svojevremeno postala ideja vodilja kojom su najteži porazi pretakani u blistave pobede: „Put koji je pred nama je dug, težak i opasan. Oni koji budu patili i stradali na njemu treba da znaju da njihova žrtva nije uzaludna. Oni koji marširajući njime budu stigli do kraja, uvek će se ponositi time što su ga časno prešli.“