U kandžama licemerja

Ti si moja čokolada: Srđan Šaper i Vuk Jeremić, osoblje

Photo: Dragan Kujundžić

Manevrišući između čeljusti unutrašnjih i međunarodnih okolnosti, tandem Tadić-Jeremić uspevao je da u široj javnosti održi privid uspešnog sporovođenja diplomatije na tri paralelna koloseka, sa spoljnopolitičkim prioritetima koji se dugoročno nalaze u nepomirljivoj koliziji. Sada, nakon početka kosovskog procesa pred Međunarodnim sudom pravde i pozitivnih signala kojima je Brisel udahnuo preko potrebni vetar u jedra Tadićevog posustalog političkog projekta, međunarodna klešta su počela da se zatvaraju oko srpskog režima, čija se politika našla u neprijatnoj situaciji da bude amorfna masa koja će biti oblikovana između čekića i nakovnja

Prema pisanju novosadskog “Dnevnika”, zemlje članice Kontakt grupe bez Rusije, upozorile su da više neće biti tolerisana kampanja protiv država koje su priznale nezavisnost Kosova. Kako su dopisniku u Briselu saopštili izvori iz diplomatskih krugova tih zemalja, zapadne članice Kontakt grupe (tzv. članice kvinta) već su prosledile srpskom Ministarstvu spoljnih poslova diplomatske note kojima su jasno stavile do znanja da “ubuduće više neće tolerisati pokušaje narušavanja njihovog međunarodnog ugleda sprovođenjem kosovske poliike zvaničnog Beograda”.

„Do sada smo u velikoj meri tolerisali spoljnu politiku Srbije po pitanju Kosova jer smo verovali da će s vremenom to pitanje biti skinuto s dnevnog reda“, obrazložio je funkcioner iz jedne od država „kvinta”. On je dodao da je zapadnim vladama iz Beograda do sada prezentirano da se „nastupi ministra Jeremića o Kosovu sprovode u cilju zaštite predsednika Tadića od napada nacionalista u Srbiji“. Taj diplomata je rekao da je i inicijativa u UN predstavljena kao način da se pitanje Kosova skine s političke agende. „Kosovo je, međutim, i dalje glavna politička tema. Zato su pojedine članice EU odlučile da jasno stave do znanja Beogradu da više neće tolerisati da bilo ko iz Srbije ide po svetu i pokušava da poljulja njihovu reputaciju i uticaj. Ne može niko na sastancima s trećim državama optuživati članice EU i SAD da krše međunarodno pravo, a da istovremeno teži da ima dobre odnose s nama“, dodao je izvor „Dnevnika“. Sagovornik je upozorio da to što iz EU još uvek nema javnih upozorenja, već onih koji idu diplomatskim kanalima ili na sastancima u četiri oka, Beograd ne bi trebalo da shvati olako.

„Naprotiv, kada zamerke postanu javne, biće mnogo teže da se posledice poprave. Uostalom, Beograd bi u tom kontekstu trebalo da obrati pažnju na ponašanje Španije. Madrid ne priznaje Kosovo ali je, iako je mogao da stavi veto, pristao na to da se produži mandat Piteru Fejtu kao specijalnom predstavniku EU za Kosovo za koga Beograd ima sijaset zamerki. Španija će pozivati Prištinu na sastanke ne kao „Unmik Kosovo“, već kao „Kosovo pod Rezolucijom 1244“, a ni u NATO-u Madrid nije osporio plan za sever Kosova“, ukazao je taj izvor uz podsećanje da su na poslednjem političkom dijalogu sa Srbijom, krajem januara u Briselu, predstavnici EU poslali vrlo jasnu poruku da od Beograda očekuju „konstruktivniji pristup prema Kosovu”.

Da pisanje novosadskog lista nije bez osnova indirektno je potvrdio i sam Jeremić koji je u intervjuu Radio televiziji Srbije “priznao” da se pritisci zemalja koje podržavaju kosovsku nezavisnost pojačavaju i da nastojanja Beograda sve više liče na “borbu Davida i Golijata”. Jeremić je tom prilikom reagovao i na istup Pitera Fejta koji je izneo procenu da će Srbija na kraju ipak morati da prizna kosovsku realnost kako bi postala punopravna članica EU. Šef srpske diplomatije je pružio uveravanja građanima Srbije da je takav scenario nemoguć pošto bi za postavljanje takvog uslova Srbiji bila neophodna saglasnost svih članica Unije, uključujući i onih koje ne priznaju nezavisnost otcepljenih prištinskih institucija. Jeremić, međutim, nije uzeo u obzir mogućnost da bi neka od članica koje priznaju najmlađu državu na Balkanu mogla da stavi veto na prijem Srbije, uslovljavajući svoj glas normalizacijom odnosa  Beograda sa svim susedima uključlujući i Kosovo. Taj uslov se po sebi nameće i kroz implementaciju jednog od opštih kriterijuma za članstvo, a to je postojanje dobrosusedskih odnosa u regionu. Većina članica EU odnose Beograda i Prištine ipak posmatra kao odnose susednih država, sviđalo se to Jeremiću ili ne.

Neodrživost arhitekture aktuelne srpske spoljne politike bila je jasna od samog početka kada su postavljeni njeni temelji, a problem je eskalirao tokom njene implementacije kada je postao vidljiv način njenog neposrednog funkcionisanja. Prvo je, kao njen najznačajniji prioritet, promovisano rašireno lakomisleno uverenje da je ono što je zapisano u preambuli Ustava Srbije nacionalni interes od najvećeg značaja. Fikcija je dobila primat nad brutalnom realnošću i time je srbijanski režim svoje spoljnopolitičke učinke u narednom periodu unapred osudio na propast. Naravno, to je verovatno svesno urađeno kao posledica podređivanja spoljne politike unutrašnjoj političkoj dinamici, no u krajnjem ishodu društvu kao celini to će biti slaba uteha za izgubljeno vreme i nepotrebno rasipanje resursa. Zaokupljen problemima sopstvenog funkcionisanaja i održavanja na vlasti, režim nije iskoristio vreme koje je kupljeno dodvoravanjem nacionalističkoj javnosti, kako bi se pokrenuo proces sveobuhvanih društvenih reformi i suštinskog približavanja Srbije porodici modernih evropskih država.

Tako formulisan spoljnopolitički prioritet broj jedan kasnije, pod pritiskom neprihvatljivo visokih troškova njegove realizacije, nije dosledno sprovođen. Srbija je reagovala primenom selektivnih mera na priznanja Kosova od strane različitih država, povlačeći sporadične i uglavnom simboličke poteze od slučaja do slučaja. Tako su ambasadori Crne Gore i Makedonije u prvi mah bili proterani iz Beograda, da bi se nakon manje od godinu dana ponovo vratili u srpsku prestonicu, dok se nešto slično nije ni pomišljalo kada su u pitanju bile SAD, Nemačka ili Francuska. Beograd nije dosledno istrajao čak ni na tim polovičnim merama koje je preduzimao kako bi izrazio negodovanje zbog poteza regionalnih partnera koji narušavaju zvaničnu koncepciju Srbije o suverenitetu na Kosovu. Primeri doslednosti nisu bili ni slučajevi bojkota nekih regionalnih skupova zbog prisustva predstavnika prištinskih vlasti pod zastavom države Kosovo. Na drugoj strani, zvaničnom Beogradu nije smetalo da ostane u članstvu MMF iako je ta organizacija prijemom Kosova faktički priznala njegovu nezavinsnost. To je najrečitiji primer koji dokazuje da je u Srbiji svest o definitivnom gubitku nekadašnje južne pokrajine sazrela, ali da je samo pitanje cene koja se pokušava ishoditi kako bi se to zvanično priznalo. U slučaju MMF-a, cena za razumno ponašanje srpskih vlasti bila je kompenzovana prekopotrebnim kreditima koje srpsko bankrotirano društvo pohlepno guta od početka velike ekonomske oluje.

Kosovska tuga: Jeremić & Radović, slučajni partneri

Photo: FoNet/Darko Cvetanović

Promovisanjem iracionalno izabranog prioriteta i njegovim praktičnim nesprovođenjem, došlo se do apsurda da su dva minusa u funkcionisanju, dvostruko nakrivljene diplomatske građevine, rezultirala i po nekim kratkoročnim plusom kada je u pitanju međunarodni položaj Srbije. Ti uspesi u spoljnoj politici bili su, međutim, više plod srećnog sticaja okolnosti i viteških gestova Brisela i Vašingtona, nego što bi se mogli pripisati smišljenoj strategiji kojom se rukovode kreatori odluka u Beogradu. Iako dva minusa u matematici i fizici, što je Jeremiću posebno dobro poznato, daju u proizvodu plus, u politici, a posebno diplomatiji teško da mogu rezultirati pozitivnim ishodom na duži rok. Zaštita nacionalnih interesa jedne države mora biti plod promišljene i dosledne politike koja podrazumeva pre svega njeno potpuno racionalno utemeljenje, a potom i sistematsko i istrajno sprovođenje. Srbija se ne može pohvaliti ni jednim od ova dva neophodna uslova, osim činjenicom da je veća šteta do sada izostala jedino zahvaljujući tome što iracionalno postavljeni ciljevi nisu ni sporovodjeni na jedan ozbiljan i sistematičan način.

Borba sa vetrenjačama kao najvažniji cilj nije, međutim, predstavljala jedinu grešku koju su načinili Tadićevi spoljnopolitički stratezi. Već na samom početku, pri samoj formulaciji ciljeva, promovisan je i prioritet broj dva koji se našao u direktnoj koliziji sa prioritetom broj jedan. Članstvo u EU nikako nije moglo ići ruku pod ruku sa odbranom fikcije o neupitnom suverenitetu Srbije nad teritorijom koju već više od deset godina faktički ne kontroliše. Insistiranje na paralelnoj stvarnosti gurnulo je Beograd u antagonizirane odnose sa svim susednim državama regiona. Čak je vladala i konfuzija, koju simptomatično beogradski analitičari nisu uočili niti pomenli, a koja se ogledala u različitim javnim istupima predsednika i ministra spoljnih poslova. Dok je Boris Tadić uporno govorio o najboljim mogućim odnosima u regionu kao trećem spoljnopolitičkom prioritetu, Vuk Jeremić je nekoliko poslednjih meseci taj cilj formulisao kao ostvarenje liderske uloge Srbije u regionu. Tek u poslednjem intervjuu državnoj televiziji šef diplomatije je, verovatno po instrukcijama iz predsedništva, usaglasio svoju formulaciju trećeg prioriteta sa onom koju pominje predsednik i koja je zapisana u zvaničnim dokumentima. U sledećoj rečenici je ipak dodao da je Srbija objektivno već ostvarila vodeću ulogu u regionu. Iako Srbija prema potencijalnim, ali neiskorišćenim mogućnostima zaista predstavlja najveću državu regiona Zapadnog Balkana, to nikako ne može biti opravdanje za vladajuću matricu srpske političke scene koja svoju željenu lidersku ulogu vidi ne kao način za predvodništvo u saradnji i okupljanju oko zajedničkih interesa, već kao sredstvo dominacije i hegemonije. Čak i u hipotetičkim uslovima bezrezervne i kredibilne dobronamernosti asimetrično najmoćnije države, prirodno dolazi do objedinjavanja politika manjih partnera koje uravnotežuju moć najvećeg suseda kako bi sprečili njegovu dominaciju.

Kada se u slučaju Srbije doda činjenica zlobnog i netaktičnog insistiranja na prihvatanju zvanične srpske verzije kosovske stvarnosti, uzrok potpunog nerazumevanja Srbije na jednoj i svih ostalihih država regiona na drugoj strani, postaje jasno saglediv. Problemi leže u samom srpskom društvu koje je generisalo četiri užasna rata tokom kojih su počinjeni stravični zločini sponzorisani od strane Srbije kao države. Kasnije, to društvo koje je bilo izvor užasa, pogođeno bičem odmazde potpuno je bačeno na kolena, nemoćno da bez spoljnih podsticaja prođe kroz proces sopstvene katarze i suočavanja sa novonastalom realnošću. Zarobljena u prevaziđenim kategorijama definisanja nacionalnih interesa veličinom teritorije koju kontroliše, takva posrunula zajednica dodatno je devastirana predvodništvom dva demagoška režima koja su svoju vlast zasnivala na pothranjivanju sna o mogućnosti povratka na imaginarno stanje raspada bivše Jugoslavije po ključu tadašnjih republičkih granica. To je možda i bilo moguće 1989. godine, ali nakon toga Srbija je ušla u ratnu avanturu koja je izazvala takve tektonske potrese koji su urušili bilo kakav kredibilitet ili moralni štit iza koga bi Srbija imala pravo da, pred svetom i svojim susedima, polaže bilo kakvo pravo na još jednu šansu da upravlja sudbinom kosovskih Albanaca.

U senci gospodara: Jeremić (dole), Tadić (gore)

Deo domaće javnosti izrazio je nedavno naivnu nadu da će neminovno doći do razlaza dva ključna kreatora srpske spoljne politike. Stalno pravdanje Jeremića da on samo sprovodi politiku koju je državni vrh na čelu sa Tadićem formulisao, i predsednikov suptilniji nastup u međunarodnoj areni stvorio je lažni utisak da među njima ne postoji apsolutna saglasnost oko spoljne politike zemlje. Prvo, netačna je slika kojom Jeremić prikazuje sebe kao pukog izvođača radova, pošto je jedan od elementarnih prinicpa u demokratskim državama da niko ne mora da učestvuje u politici s kojom se lično ne slaže. Jeremića niko ne prisiljava da bude na mestu ministra, a pada u oči i činjenica da njegova emotivna i intelektualna nezrelost daje jak lični pečat kako formulisanju tako i sprovođenju spoljne politike Srbije. S druge strane, različiti modaliteti javnih nastupa predsednika i njegovog najbližeg saradnika nipošto ne treba da zavaraju i stvore lažnu sliku da među njima postoje suštinska razmimoilaženja. Boris Tadić se nikada javno nije ogradio od bilo koje izjave svog ministra spoljnih poslova, a sam njegov tretman kao jednog od najpopularninijih režimskih političara ukazuje da predsednik ima svoje dugoročne planove kada je politička sudbina Jeremića u pitanju. Već sada mnogi Jeremića vide kao Tadićevog kandidata za naslednika na mestu predsednika Srbije, što bi bilo izvedeno po receptu koji je Putin uspešno sproveo u Moskvi. Dakle, izvesno je da političkog razlaza dve centralne figure aktuelnog srpskog režima neće biti, uprkos svoj iracionalnosti i štetnosti odluke Tadića da na svoja pleća prihvati politički teret kao što je Jeremić.

Tadić je u nedostatku sopstvene vizije i želje da se izlaže realizaciji sumnjivih spoljnopolitičkih projekata, prepustio ulogu vodećeg izvođača radova svom omiljenom učeniku. Time je pred Jeremića stavljen izazov rešavanja brojnih složenih zagonetki za šta ovaj ne poseduje ni intelektualne ni karakterne kapacitete. Uprkos medijski spinovanoj slici o steroidnoj diplomatiji i hiperaktivnosti ministra spoljnih poslova jasno je da se srpska diplomatija tetura i posrće, raskrečena u ostvarivanju ciljeva koje je nemoguće objediniti. Slika realnosti govori da je čitav projekat poprimio razmere komplikovanog idiotizma u koji je utrošeno mnogo truda i umešnosti, koji rezultate neće doneti, a srpsko društvo i država će period Vuka Jeremića moći da pridodaju na poduži spisak godina koje su pojeli skakavci.