Ima li slame ispod šešira?

Photo: FoNet/Nenad Ðorđević

Kabinet predsednika obavestio je domaću javnost da je prvi čovek Srbije dostavio izveštaj o svojoj imovini i priohodima nadležnoj Agenciji za borbu protiv korupcije. Predsednikovo imovinsko stanje prema tom izveštaju nije se ni za cent promenilo od 2004. kad se prvi put uselio u kabinet na Andrićevom vencu

Prema saopštenju predsednikove spin-službe, Boris Tadić nema ni pokretnu ni nepokretnu imovinu, a ušteđevina od cementiranih 55.000 evra se ni za cent nije uvećala od 2004. godine. Predstavljajući sadržaj predsednikovog izveštaja neupino tačnim, pres služba je u saopštenju naglasila da je efekat objavljivanja saopštenja o Tadićevom imovnom stanju pre svega u poruci ostalim funkcionerima da slede primer predsednika i prijave “svu svoju imovinu i prihode”.

Prvo što pada u oči iz predsedničke imovinske karte jeste podatak da osoba koja se nalazi na čelu zemlje nema ama baš nikakve imovine koja podleže oporezivanju! Dakle, čovek kome su građani Srbije već drugi put zaredom poverili svoje sudbine, za svog života imovinski nije odmakao od mitskih drvenih kolica u kojima nije bilo NASA materijala i interneta krajem pedesetih godina prošlog veka. S obzirom da je Tadić još 2006. godine izjavio da je 55.000 evra koje poseduje dobio od roditelja radi kupovine stana, ispada da taj čovek u svom radnom veku nije baš ništa stvorio svojim radom. Za razliku od siromašnog detinjstva kada se preživljavalo od hleba, masti i dva mesna obroka nedeljno, predsednik sada ima raznovrsniju ishranu i to, podrazumeva se, o državnom trošku. Da toga kojim slučajem nema, a s obzirom na poslovnu snalažljivost Borisa Tadića, mogla bi nas još zadesiti i ta sramota da nam predsenik skapa od gladi. Kada, međutim, ostavimo šalu po strani, nameće se pitanje kako će pozivi koje Tadić uporno upućuje mladim uspešnim studentima i talentovanim ljudima da ostanu u Srbiji i tu pronađu svoju srećniju budućnost, biti prihvaćeni kada on sam nije u svom životu, uključujući i doba predsednikovanja, uspeo da zaradi ni za jedan skromni kragujevački punto, a o krovu nad glavom da i ne govorimo?

Još zanimljiviji je slučaj famozne ušteđevine od 55.000 evra koja se godinama nije menjala. Beogradski dnevni list Blic je predsednikovoj spin-službi postavio logično pitanje: kako je moguće da se svota ne uveća ukoliko je oročena u nekoj od banaka, što bi bilo najlogičnije, na šta su Šaperovi školarci ljutito odgovorili kako Tadić tek polovinu novca drži u banci, dok drugu polovinu brižno mazi u slamarici. Time su sofisticirani gebelščići sa Andrićevog venca poručili koliko se bankama u Srbiji danas može verovati, a ukoliko bi svi građani koji imaju štedne uloge krenuli predsednikovim stopama, bankarski sistem bi se urušio daleko ozbiljnije nego što je bio slučaj u oktobru 2008. godine kada su pojedini ekonomisti upozorili da je sistem pred kolapsom. Predsednik je više puta javno uputio kritike na račun Miroslava Prokopijevića i Miodraga Zeca označivši ih kao glavne krivce za širenje panike koja je tada nastala. Niko nije mogao ni da pretpostavi da je tada i sam predsednik polovinu svoje ušteđevine sklonio na sigurno pred nadolazećom ekonomskom olujom. Dok je građane Srbije pozivao da ne povlače svoje uloge iz banaka uveravajući ih da su tu najsigurniji, svoje novce je ipak sklonio u slamaricu. Pored toga, računski je prosto neverovatno da Tadićeva porodica u dinar potroši tačno onoliko koliko iznosi njegova plata, po odbitku dela koji navodno daje u humanitarne svrhe. Svi mi dobro znamo kako funkcionišu kućni budžeti, nekada smo u plusu nekada u minusu, ali na nuli gotovo nikada, naročito ne u šestogodišnjem vremenskom periodu. Logičnije je poverovati u pretpostavku da kabinet predsednika po inerciji šalje isto, bajato štivo već šestu godinu i time pokazuje da to radi samo reda radi, ne očekujući proveru datih podataka.

Da stvar sa prijavom imovine više predstavlja teatar za zabavu javnosti i zamazivanje očiju najširih društvenih masa svedoči i činjenica da je čak i direktorka Agencije za borbu protiv korupcije bila iznenađena pitanjem da li joj izveštaj predsednika deluje neozbiljno. Ukoliko čelnica institucije koja treba da proveri tačnost podataka koji stoje u izveštaju ne vidi nikakve nelogičnosti u tome što je imovinska karta u zarezu identična onoj od 2004. godine, onda postaje sasvim jasno da je u pitanju samo još jedna predstava koja treba da stvori lažnu sliku o tome kako predsednik deli sudbinu svog osiromašenog puka. Kako drugačije objasniti sve očigledniju činjenicu da je taj prepošteni čovek, sportista, otac, prijatelj, sin iz ugledne porodice, miljenik crkve i akademika, postao stožer političke mašinerije koja jedino služi za izvršavanje naloga koje joj ispostavlja obaveštajno-tajkunsko podzemlje koje danas sutštinski vlada Srbijom.

Tek razlikovanjem prividnih i stvarnih centara moći koji donose ključne političke odluke u Beogradu možemo doći do logike na kojoj počiva aktuelna srbijanska politička scena. Ona se temelji na nepremostivom jazu između stvarnosti i slike koju vlast svim sredstvima želi da predstavi svojim potencijalnim biračima. U duhu takvog odnosa prema opštem društvenom dobru pokreću se i pseudokampanje čiji je navodni cilj suzbijanje nekih štetnih pojava sa kojima se građani svakodnevno susreću. Suštinski se izvan izveštaja prorežimskih glasila ne dešava ništa pozitivno na tom planu. Čak se može konstatovati da aktuelna politička vrhuška u Srbiji zapravo predstavlja glavnog protagonistu rastuće korupcije i svakojakog kriminala.

Političke frakcije opsednute svojim uskim interesima i proizvoljne institucije koje simuliraju besprekorno funkcionisanje države u rešavanju najakutnijih problema sa kojima se kao društvo suočavamo, nisu nešto što bi građanima trebalo da uliva poverenje. Zaključak se podjednako odnosi i na prazna, ali marketinški dobro upakovana uveravanja predsednika o sopstvenoj predanosti i odlučnosti da se pobedi korupcija kao koren svih društvenih zala današnjice. Korumpirani političari i njihova kriminalna okruženja svakako nisu najbolji lek protiv te pošasti koja je odavno sahranila javni etos kao društveno poželjnu vrednost.