Poraz pojedinca

Photo: arhiv-beograda.org

Ivan Đurić je rođen 30. oktobra 1947. u Beogradu, gde je završio klasičnu gimnaziju i studije istorije na Filozofskom fakultetu. Učenik Georgija Ostrogorskog i buduća jedna od najmarkantnijih figura beogradske vizantološke škole, početkom devedesetih predstavlja glas Srbije koja ne pristaje na ratnu histeriju. Preminuo je 23. novembra 1997. godine u Parizu. Njegov glas ostao je bez odjeka i u politici i u istoriografiji zvanične Srbije. Čuvamo sećanje na njega i tim povodom prenosimo deo teksta Latinke Perović

Historijsku znanost ne čine samo napisane knjige o povjesti, niti samo veliki nizovi značajnih izvora. Nju simboliziraju i ljudi značajni historičari

Ivo Goldštajn u povodu smrti Ivana Đurića

...

Na izazov vremena, Ivan Đurić je odgovorio kao istoričar: razmišljanjem o istoriji i pozivom svojoj profesionalnoj sabraći da mu se u tome pridruže. Jer, u potrazi za izgubljenim identitetom na razmeđu epoha, istorija se počela smatrati panacejom. Raspravljanje o smislu, mogućnostima i dometima istorije relativisalo bi, smatrao je Đurić, preterana očekivanja od istorije. Osim toga, doprinelo bi prečišćavanju nekih pojmova čija je dnevna upotreba već nagoveštavala dalekosežne posledice ne samo po poziv istoričara. Reč je, u prvom redu, o potrebi razlikovanja istorijske svesti, u kojoj su nataloženi mitovi, i istorijskog mišljenja, koje je rezultat znanja o prošlosti, to jest proučavanja istorijskih procesa u celini – “onakvih kakvi jesu, a ne kakvi bi trebali da budu“.

Ističući skromne rezultate koje je tadašnja jugoslovenska istoriografija bila ostvarila u demistifikovanju istorije, u otkrivanju njene večne dinamike, Ivan Đurić je visoko cenio korake koje su u tom pravcu učinili Bogo Grafenauer i Sima Ćirković, Mirjana Gros i Andrej Mitrović. Na drugima je, naravno, da konstatuju da je u taj neveliki krug suvereno ušao i on sa svojom knjigom Istorija – pribežište ili putokaz. On ju je oprezno nazvao “knjigom – svaštarom“. Ali, u njenom središtu je istorija. I samo istorija.

...

Ivan Đurić je simbolisao težnje ka istoriji oslobođenoj od “zakonitosti“, “nužnosti“, od “objektivne istine“, ka deideologizovanoj istoriji. Po svom shvatanju istorije, koje je nezamislivo bez velike erudicije i široke kulture, po načinu na koji je to shvatanje izrazio, u čemu mu je teško naći više ravnih u novijoj srpskoj istoriografiji, Ivan Đurić je bio izrazita osobenost. U svim pozivima, takvi kao što je bio on, izazivaju svuda, u najmanju ruku, plemenitu zavist. Ali, ovde se osobenost ne prašta, jer se doživljava kao otkidanje od celine, kao njeno ugrožavanje. Trpljeno kao misaona vežba na margini istoriografije, shvatanje istorije Ivana Đurića, kao prizma kroz koju je on propuštao prošlost vlastitoga naroda, shvaćeno je kao nacionalna izdaja. To će pratiti njega mrtvog, ali i svakog živog njemu sličnog, sve dok bude postojalo društvo koje će od istoriografije zahtevati samo obrazlaganje dnevnog političkog činjenja, ali i dok istoriografija ne bude išla dalje od reprodukovanja istorijske svesti.

Za totalitarni način mišljenja svako razlikovanje je, po definiciji, izdaja. Za takvu osudu argumenti su čista nadogradnja. Važno je znati da je to pojava dugog trajanja. Ime Ivana Đurića je samo jedno u nizu onih imena u istoriji srpske kulture kojima je poricano pravo na izdvajanje iz mnoštva, na nepokoravanje trenutnom stanju duha, na razlikovanje. Dokazi za to su brojni i bitni su za istoriju našeg mentaliteta. Ako je Le Gof u pravu kad tvrdi da se “mentalitet... manifestuje na najjasniji način u neracionalnom i nenormalnom ponašanju“, onda je Ivan Đurić, u provali takvog ponašanja u našem društvu u poslednjoj deceniji, bio predodređen za pomenuto nadograđivanje dokaza o izdaji.

U bogatom knjižnom fondu Univerzitetske biblioteke “Svetozar Marković“, u Beogradu, nalazi se knjiga slavnog francuskog istoričara Žorža Dibija Vreme katedrala. Srpski prevod ovog dela objavio je beogradski Nolit (1989), u svojoj biblioteci Istorija, koja je sama po sebi, bila dobar znak da naša istoriografija nastoji da uhvati korak sa svetskom istoriografijom. Predgovor za srpsko izdanje dela, pod naslovom Trijumf pojedinca – u savremenoj francuskoj istorijskoj misli, napisao je Ivan Đurić. To je označeno samo diskretnim potpisom autora na kraju ovog briljantnog istorijskog eseja. Ali neko od čitalaca Univerzitetske biblioteke, koju koriste mahom obrazovani ljudi, osetio se obaveznim da sledećeg eventualnog čitaoca upozori na opasnost, i uz sam naslov Predgovora čitko je dopisao: “Predgovor Ivana Đurića, čoveka sa spiska ’evropskih’ intelektualaca koji su se zalagali da se Beograd bombarduje. Inače, gospodin Đurić je rođeni Beograđanin“.

Pomenuta napomena ima značenje upozorenja na boci smrtonosnog otrova ili na kutiji razarajućeg eksploziva: ne dirat, odnosno ne čitati! Ovakve duboko intimne presude i jesu autentične manifestacije totalitarnog duha koji proizvodi i hrani i totalitarni sistem. Ivan Đurić se nikada nije zalagao da se Beograd bombarduje – za to ne postoji nijedan dokaz. Ali čitaocu Žorža Dibija i nije do istorijske istine. Ona njega ne interesuje u detalju zato što ga ne interesuje u celini. On zna samo za jednu istinu, kojoj nisu potrebni dokazi.

U svom radu Živeti u Carigradu pod Paleolozima: palate i daščare (1988), Ivan Đurić je pisao da je Vuk Stefanović Karadžić, pre 150 godina, zabeležio kako “Srblji pripovijedaju da Carigrad nijesu ljudi zidali, nego da se sam sazidao“. Takvo poimanje Carigrada, Ivan Đurić je tumačio jednostavnom istorijskom realnošću. Naime, “srpska patrijarhalna svest turskoga doba... nije mogla sebi racionalno da približi grad kakav je bio osmanski Carigrad. Nije mogla, pošto ga nije imala u sopstvenom istorijskom iskustvu... I, sve dok ta iskustva nije stekao u užem zavičaju, čovek nepostojeće Evrope gledao je na Carigrad kao na pojavu izvan i iznad ustaljenog reda stvari, ujedno blisku i daleku, željenu i mrsku, a svakako mitsku“.

Ivan Đurić se, dakle, ne samo po mestu rođenja, već ni po pozivu, nije mogao zalagati za ubijanje grada: Beograda, ali ni Dubrovnika, Vukovara, Sarajeva... Naprotiv, kao istoričar, dao je pravac: mržnju prema gradu u ratu na prostorima bivše jugoslovenske države treba tražiti u patrijarhalnoj svesti, u mitu. Prvo izdanje knjige Istorija – pribežište ili putokaz (1990) Đurić je poverio sarajevskoj Svjetlosti. Istina, objasniće, ne toliko zbog Sarajeva koliko zbog Svjetlosti. Odnosno zbog Gavrila Grahovca i Ivana Lovrenovića, plemenitih ljudi koji su imali veru, i nisu je izgubili, u postojanje našeg kuturnog prostora. Postojanje, a ne jedinstvo. Prvo podrazumeva razlike, otvorenost, strujanje, radost komunikacije. Drugo – zatvorenost, nasilje nad razlikama, njihovo poništavanje i pretapanje u celinu, da bi se njome lakše vladalo. Ovu knjigu, izgubljenu u vihoru rata i marginalizovanu pre nejgovog početka, prijatelji Ivana Đurića vraćaju sada čitaocima. Ne usuđujem se da tumačim njihove motive, ali dopuštam sebi da cenim efekat njihovog poduhvata. Novo izdanje knjige Istorija – pribežište ili putokaz upravo danas izraz je krhkog ali neugašenog otpora duhu totalitarizma koji sve pretvara u sivu masu, u bezobličan materijal. Nakon dramatičnih i sudbonosnih istorijskih zbivanja: raspada jugoslovenske države, drobljenja srpskog nacionalnog korpusa, prekida istorijske tendencije ka evropeizaciji srpskog naroda, trijumfa premandurenog totalitarizma, nepodnošljivo teške svakodnevice i gubitka perspektive – knjiga Ivana Đurića je, upravo u času njenog drugog (dopunjenog) izdanja, još čvršći dokaz superiornosti istorijskog mišljenja nad istorijskom svešću, racionalnog nad mitskim. Ali, za razliku od Žorža Dibija, pojedinca koji je trijumfovao u francuskoj istorijskoj misli, Ivan Đurić je poraženi pojedinac u srpskoj istorijskoj misli.

Sa svojih sedamdeset radova, sa prevodom svoga glavnog dela Sumrak Vizantije – vreme Jovana Paleologa 1392–1448 (1984) na velike evropske jezike, Ivan Đurić je, kažu, mogao ovde napraviti karijeru. Ali on se usudio da iskorači iz zadatih okvira, da o svom pozivu razmišlja racionalno, što ne treba izjednačavati sa potcenjivanjem iracionalnog u samoj istoriji. Sa stanovišta svoga shvatanja istorije, o onome što se događa govorio je preko onoga što tome prethodi. Drugim rečima, nastojao je da identifikuje procese dugog trajanja. Ivan Đurić se okrznuo, nazovimo to tako, o politiku. Ali, njegov poraz u njoj bi bio irelevantan da nije povezan sa njegovim radom u esnafu. On je osećao povezanost profesionalnog i političkog u svom porazu, kao što su je, nema sumnje, drugi osećali u svojoj pobedi. Kakav je, uostalom, efekat onih koji su, sa uverenjem dužnim pođtovanja, zastupali stanovište da se dignitet struke brani najuspešnije samo s one strane svakog javnog angažmana.

Osećajući gorčinu poraza, ali još uvek ne bez svake nade, Ivan Đurić se, na početku rata u Jugoslaviji, obreo u Francuskoj. Nimalo slučajno. On je, kako je sam rekao, prošao jednu hiljadugodišnju istorijsku lekciju koja se naziva Vizantija. Bio je đak Georgija Ostrogorskog, vizantologa svetskog glasa. Najbliža mu je bila francuska istoriografija. Najpre Žil Mišle (1798–1874), taj samouki istoričar – etnolog, koji je prvi tragao za “totalnim“ Srednjim vekom. Zatim škola oko časopisa Anali (1929), koja je dovela do preokreta u svetskoj istoriografiji XX veka. Naročito njena druga generacija (1957) oko Fernana Brodela. Ivan Đurić nije bio fanatični i militantni analist. Konstatacijom da: “Na žalost, Brodelovi đaci ne pišu o nama, a kod nas nisu ni preterano poželjni“, on ne pledira za dominaciju ove škole u srpskoj istoriografiji, već samo za mesto i za nju. Ipak, za svoje shvatanje Istorije, Ivan Đurić najviše duguje analistima: “događaji“ – iz ugla “dugog trajanja“, svakodnevica kao bavljenje prošlošću u celini, komplementarnost “nauka o čoveku“ u konkretnom sagledavanju “celovite prošlosti“, uporedna istorija kao uslov naučne istorije, množina (i to nehijerarhizovana) izbora a ne programa.

Najzad, ako je Ivan Đurić u svojoj potrazi za “nepostojećom istorijom“, uopšte tražio uzor, on ga je, gotovo izvesno, nalazio u francuskoj istoriografiji. Bio je to “neprikosnoveni istorijski zanatlija“, Žorž Dibi. Đuriću je suštinski bilo najbliže njegovo “vjeruju“ istoričara: “Najpre, to je volja za nezavisnošću, predrasude i u odnosu na onaj lukavi zatvor koji stvaraju ideologije, i čiji nesvesni zatočenik postaje svako od nas. Zatim, zahtev za strogošću. Istorijom se ne bavi bez obaveza, bez vernosti informacijama, tim rasutim krhotinama koje prikupljamo, koje nastojimo saopštiti jedni drugima, no koje nemamo prava da ispravljamo, prenebregavamo niti uklanjamo. Treba da ih čvrsto držimo na njihovom zasluženom mestu, kao nesalomljive temelje na kojima razapinjemo naš san. Dobro sam rekao – san. Kako, na kraju krajeva, bez sanjanja, bez prepuštanja mašti, istoričar može da sjedini te razbacane deliće, da okupi iscepane prnje, iščupane iz sećanja. Ovde i treća vrlina postaje neophodna, a to je osećajnost, kazaću čak senzualnost, koja jedina pomaže istoričaru da se zaboravi, da se isključi iz vlastite sadašnjosti, ne bi li se poistovetio sa svedocima koje nagovara da posmatra svet njihovim očima, izgrađujući, između sebe i njih, to jest onoga što govore, dvosmislenu vezu, očito senzualnu... Ipak ove tri vrline ne bi bile dovoljne. Ako istoričar nauči da upoznaje druge sa onim što veruje da je otkrio, ako je voljan da prizna sopstvenu nesigurnost, da opiše nesigurne prolaze kojima se često provukao, još uvek mu je potrebno, jer istorija je takođe, a ja verujem i naročito veština dobrog govora, da ima taj dar, blago lepog pisanja, jednostavno, precizno...“

Sve ove vrline, dabome u različitoj meri, mogu se uočiti ne samo u celokupnom delu Ivana Đurića, nego i u njegovoj po obimu nevelikoj knjizi Istorija – pribežište ili putokaz. On je, pre svega bio istoričar. Potrebu da to i sam naglašava počeo je da oseća od trenutka kad je njegovo intelektualno angažovanje izišlo iz domena profesije. Strah da se i njemu može zameriti da istoriju upotrebljava, ali i stvarni rizik da mu se to dogodi, učinio ga je opreznijim i strožijim. Poslednjih godina ga je, možda, čak i paralisao. “Budućnost“, pisao je, “nije polje zanimanja jednog istoričara, osim ako nije voljan da se otisne u druge, neistorijske vode. No, tu ga zanat samo delimično štiti. Ostatak sudbine određuje mu politička dalekovidost, u najboljem slučaju ojačana znanjima prošlosti“. Istoričar po vokaciji, Ivan Đurić nije ni mogao koristiti istoriju za političke projekcije. Tu je, za njega, prestajala naučnost, a počinjala ideologizacija prošlosti. Samo, ovaj put, sa pozicija nacionalizma. Istorijska znanja su ga upućivala na zaključak da se to mora završiti u učvršćenju totalitarizma. To ga je vodilo saznanju da su mogućnosti za deideologizovano društvo u kome bio ono, to shvatanje, moglo uopšte opstati. Da li je njegova smrt cena kojom je to saznanje platio? Na to je pitanje teško odgovoriti, ali je izvesno da je, za mnoge njegove đake, njegov odlazak bio simboličan. Sa njim kao da su otišle i njihove nade. Naravno u istoriji nije ništa definitivno. Ali, svako od njih ima, kao što je i Ivan Đurić imao, samo jedan život.

Beograd, oktobra 1998.

* Tekst Latinke Perović, pisan kao predgovor drugom izdanju knjige Ivana Đurića, Istorija – pribežište ili putokaz, prenosimo iz zbornika "Vlast, opozicija, alternativa" Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji