Srbija Ličnosti
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (19)

Zoran Đinđić, biografija

Od levog anarhiste do premijera

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: Stock

Zoran Đinđić rođen je 1. avgusta 1952. u Bosanskom Šamcu. Bio je srpski političar i državnik, doktor filozofije po obrazovanju, jedan od osnivača i dugogodišnji predsednik Demokratske stranke, predsednik Vlade Republike Srbije (2001-2003) i gradonačelnik Beograda (1997). Završio je Devetu gimnaziju u Beogradu, gde je njegov otac Dragomir premešten kao oficir JNA

Govorio je da je studirao filozofiju dvadeset sati dnevno i da je istovremeno pohađao studije istorije umetnosti, sociologije i ekonomije. Na prvom času na Filozofskom fakultetu sukobio se s komunistima jer je tvrdio da veliki Marks ne da nije najveći, već uopšte nije filozof.

Još tokom studentskih dana se zainteresovao za politiku, a za sebe je tada govorio da je „levi anarhista“. Posebno interesovanje je pokazivao za Petra Kropotkina, čija je dela prevodio na srpski i kritičku teoriju društva, poznatu pod nazivom Frankfurtska škola. Drugi veliki i značajniji sukob imao je s policijom zbog organizovanja „ilegalnih aktivnosti u studentskoj organizaciji protiv komunista, zbog čega je sam putovao po celoj Jugoslaviji“.

S grupom istomišljenika Zoran je ubrzo preuzeo rukovodstvo Saveza studenata na Filozofskom fakultetu. Početkom januara 1974. godine, savezi studenata iz Beograda, Zagreba i Ljubljane, organizuju studentski skup u Ljubljani. Za skup je bio pripremljen „Nacrt rezolucije saveza studenata filozofskih fakulteta u Beogradu, Ljubljani i Zagrebu“, koji je ukazivao na postojanje krize jugoslovenskog društva i sa radikalno levih pozicija kritikovao tadašnju komunističku vlast.

Nakon što je slovenačka policija brutalno sprečila održavanje studentskog skupa, organizatori, uključujući i Đinđića, su uhapšeni. Uhapšeni studenti su formirali štrajkački odbor, zbog čega su bili svakodnevno napadani u štampi. Novembra 1974. godine u Ljubljani je održano suđenje, na kome su šestorica studenata, među kojima i Zoran Đinđić, bili su osuđeni na po godinu dana zatvora. Međutim, pritisak međunarodne javnosti pomogao je osuđenim studentima da izbegnu izdržavanje zatvorske kazne. Među umešanima bio je čak i Vili Brant, nemački kancelar, pa se, umesto u zatvoru, našao u Nemačkoj.

Studije filzofije nastavlja kod profesora Jirgena Habermasa u Frankfurtu. Za vreme boravka u Frankfurtu, Đinđić je često posećivao knjižaru „Karl Marks“ u kojoj je u to vreme radio Joška Fišer. U lično prijateljstvo, to poznanstvo je preraslo tek 20 godina kasnije. Doktorirao je 1979. godine na univerzitetu u Konstancu na tezi „Problemi utemeljenja kritičke teorije društva“ kod Jirgena Habermasa.

PROFESURA: Godine 1989. Đinđić se vratio u Jugoslaviju da bi preuzeo profesorsko mesto na Univerzitetu u Novom Sadu. Takođe je bio i viši naučni saradnik u Centru za filozofiju i društvenu teoriju u Beogradu. Autor je više stručnih eseja i knjiga iz oblasti filozofije, politike, ekonomije: „Subjektivnost i nasilje“ 1982, „Jesen dijalektike“ 1987, „Jugoslavija kao nedovršena država“ 1996 i „Srbija ni na Istoku ni na Zapadu“ 1996. Preveo je mnoga filozofska dela i autor je velikog broja novinskih prikaza.

POLITIČKO DELOVANJE: Iako levičar Zoran Đinđić nikada nije bio član Saveza komunista. Zajedno sa drugim srpskim disidentima osnovao Demokratsku stranku. Postao je predsednik izvršnog odbora stranke 1990. i izabran je u Narodnu skupštinu Republike Srbije. 1994. je postao predsednik Demokratske stranke. Bio je poslanik u prva tri višestranačka saziva Narodne skupštine i Veću republika Skupštine SRJ.

Vreme borbe za demokratiju: Zoran Đinđić krajem devedesetih u Beogradu
Photo: Dragan Kujundžić

Za Demokratsku stranku je govorio da je kao preduzeće, nikako mesto za druženje, pojašnjavajući da svako u stranci mora da ima proizvod, „a to mogu biti plakat, poruka, kritika, nastup... i mora se znati ko taj proizvod koristi, da li je njime zadovoljan“. Objašnjavao je ko može da bude političar: „Čovek, da bi se bavio politikom, mora da ima jak i čvrst karakter, autoritet, da ume da preseče, da se zameri, kaže ne'i da ga mrze, jer je to priroda politike. Neko ko isuviše ide na širenje simpatija, udvaranja i izbegavanja sukoba mora još mnogo da nauči da bi vodio jednu ozbiljnu stranku“.

Nakon sudskog spora sa predsednikom Vlade Republike Srbije Mirkom Marjanovićem, 20. septembra 1996. osuđen je na četiri meseca zatvora, uslovno na dve godine. Vrhovni sud Srbije je 9. jula 1998. preinačio ovu presudu i izrekao novu u kojoj je osuđen na sedam meseci zatvora, uslovno na tri godine. Posle tromesečnih masovnih građanskih protesta zbog poništenih izbora od strane republičke Vlade tokom 1996/97, Đinđić je 21. februara 1997. postao predsednik Skupštine grada Beograda ispred koalicije Zajedno. Koalicija koju su činili Demokratska stranka, Srpski pokret obnove i Građanski savez Srbije raspala se samo četiri meseca nakon velike pobede na lokalnim izborima. Đinđić je smenjen sa mesta predsednika Skupštine Beograda glasovima Socijalističke partije Srbije, Srpske radikalne stranke i Srpskog pokreta obnove.

Nakon ubistva izdavača i novinara Slavka Ćuruvije na Uskrs tokom NATO bombardovanja Srbije, Zoran Đinđić se privremeno sklonio u Crnu Goru, zbog informacije da je on sledeći na spisku za ubistva tajne službe uprave tadašnjeg Predsednika SRJ Slobodana Miloševića. Zatim je otišao u zapadne zemlje, označen kao politički prijatelj od strane zapadnih lidera kao što su Gerhard Šreder i Bil Klinton. Izraelskom listu Harec dao je izjavu u kojoj navodi da je „za NATO najlogičnije da nastavi bombardovanje koje je jako efikasno“. Nakon povratka u zemlju u julu 1999. godine, Đinđić je bio optužen za ugrožavanje državne bezbednosti. Suđenje po ovoj optužbi je bilo zatvoreno za javnost. Američki nedeljnik Tajm u septembru 1999. uvrstio ga je među 14 vodećih evropskih političara trećeg milenijuma.

U junu 2000. Đinđić je preuzeo funkciju koordinatora u Savezu za promene, a potom postao i šef centralnog izbornog štaba i koordinator promotivne kampanje DOS-a za izbore koji su održani 24. septembra 2000. i demonstracijama 5. oktobra koji su doveli do zbacivanja Miloševićeve vlasti, a onda je vodio široku Demokratsku opoziciju Srbije koju je činilo 18 stranaka do pobede na parlamentarnim izborima u Srbiji decembra 2000. Postao je premijer Srbije 25. januara 2001.

Iste godine Đinđić je odigrao ključnu ulogu u izručenju Slobodana Miloševića Međunarodnom sudu za ratne zločine u Hagu. Kasnije je izjavio da je „razočaran razvučenim suđenjem Miloševiću“ i obeležio suđenje kao „skupi cirkus“. Đinđić je izjavio da je „Haški sud dozvoljavao Miloševiću da se ponaša kao demagog i da kontroliše suđenje“.

 

Photo: Dragan Kujundžić

Đinđić je bio dobro prihvaćen od strane zapadnih država. Njegovi sastanci sa Džordžom Bušom, Tonijem Blerom, Žakom Širakom i ostalima su nagoveštavali da je Zapad podržavao njegovu politiku. Imao je neprekidne nesuglasice sa bivšim saveznikom i tadašnjim Predsednikom Jugoslavije Vojislavom Koštunicom, koji je bio njegov najopasniji politički suparnik u Srbiji. Đinđićevi raniji bliski odnosi sa Predsednikom Crne Gore Milom Đukanovićem su se navodno ohladili zbog Đukanovićevih težnji za nezavisnom državom Crnom Gorom. Sredinom 2001. godine, u doba Đinđićevog upravljanja Vladom Srbije, ta Vlada je potpisala ugovor sa Majkrosoftom povodom savetodavnih usluga i stručnih razmatranja na ime tzv. vladine elektronske inicijative. Đinđić je avgustu 2002. u Pragu primio nagradu Fondacije „Polak“ za doprinos razvoju demokratije u Srbiji. Nagrada se dodeljuje svake godine za doprinos sprovođenju demokratskih i ekonomskih reformi u Centralnoj i Istočnoj Evropi.

 

UBISTVO: Đinđić je ubijen u Beogradu na stepeništu zgrade sedišta Vlade Srbije 12. marta 2003. u 12:23. Pogođen je jednom u grudi, metkom koji je probio njegovo srce i ubio ga skoro trenutno. Brzo je odveden u bolnicu gde je primenjen odgovarajuć postupak, ali je njegova smrt, ipak, proglašena jedan čas kasnije. Prema zvaničnom Vladinom saopštenju, Đinđić nije bio pri svesti nakon dolaska u bolnicu. Njegov telohranitelj Milan Veruović je takođe bio teško ranjen u stomak od drugog hica. Oba metka je, snajperom, sa 130 metara udaljenosti, ispalio policijski specijalac Zvezdan Jovanović, sa prozora zgrade Zavoda za fotogrametriju. Jovanović je tokom svoje završne reči na suđenju povodom ubistva Zorana Đinđića izjavio da nikada nije na čoveka pucao iz snajpera, odnosno da nije obučeni snajperista. Ubistvu tadašnjeg predsednika Vlade je prethodilo nekoliko ranijih neuspelih pokušaja. Najpoznatiji neuspeli atentat izveden je ujutro 21. februara 2003. godine, kada je Dejan Milenković Bagzi, član tzv. Zemunskog klana, vozeći kamionet autoputem, kod Beogradske arene, pokušao da zaustavi automobil u kojem je bio premijer, dok su u zasedi pored autoputa, naoružani minobacačima i automatskim puškama, čekala četvorica atentatora. Ipak, Đinđić je, zahvaljujući delovanju obezbeđenja, izbegao ozbiljne povrede i preživeo pokušaj ubistva.

Nataša Mićić, tadašnji vršilac dužnosti Predsednika Srbije, proglasila je vanredno stanje odmah nakon ubistva. Zoran Živković je izabran od strane Demokratske stranke za Đinđićevog naslednika. Međutim, nakon novih parlamentarnih izbora 28. decembar 2003. Boris Tadić je postao predsednik Demokratske stranke, a Vojislav Koštunica je postao novi premijer Srbije.

Smatra se da je Đinđić stekao mnogo neprijatelja zbog svoje okrenutosti ka Zapadu, reformske ekonomske politike, hapšenja Slobodana Miloševića i njegovog izručenja Haškom sudu i pokušaja rasformiranja Jedinice za specijalne operacije. Đinđić je bio oženjen Ružicom i imao je dvoje dece. Njegova kćerka Jovana je rođena 1990. godine, a njegov sin Luka je rođen 1993. godine. Na sahranu 15. marta 2003. godine dopšlo je više stotina hiljada građana Srbije kao i desetina stranih delegacija. „Ako neko misli da će zaustaviti sprovođenje zakona time što će mene ukloniti, onda se grdno vara, jer ja nisam sistem. Sistem će funkcionisati i dalje i niko neće dobiti amnestiju za zločine tako što će ukloniti jednog ili dva funkcionera države“, Đinđić nakon neuspelog atentata na njega.

IZJAVE:

• Ako danas ne uspemo, jedini razlog smo mi sami!

• Mi smo veseo narod, koji istovremeno ceni pesimizam jer ga smatra otmenim i oslobada od odgovornosti. Ako vec unapred sumnjate u svoj uspeh, neuspeh ce vam lakše pasti jer ste ga mudro predvideli.

• Prevarenim se može smatrati samo onaj deo naroda koji je verovao da ce sa dolaskom politicke demokratije automatski doci ekonomsko blagostanje.

• Moramo da postanemo zemlja koja je privlacna za ulaganja. To podrazumeva korenito restrukturiranje nasledene privrede i društva, ali i preispitivanje odredenih nasledenih prava.

• Naš ukupni uspeh zavisi od voljnog faktora, od naše sposobnosti da se dogovorimo o prioritetima i svu energiju usmerimo na njihovo ostvarenje.

• Potreban nam je novi socijalni konsenzus, odlaganje svih sporova i sukoba, zavrtanje rukava, uvodenje reda.

• Nisam došao na ovo mesto da budem popularan. Došao sam da obavim istorijski posao- uvodenja reda u Srbiji, a taj prvi koji uvodi red je uvek nepopularan.

• Da smo, svako u svom okruženju, ispravljali ono što je pogrešno i pogresne ljude zaustavljali na njihovom putu, da smo ih sprecavali da cine loše stvari, ne bi se te loše stvari dešavale.

• Naša parola je: postati ravnopravni deo sveta, da naša deca i unuci imaju svoju buducnost, kako je ne bi tražili u drugim zemljama.

• Od drugih se razlikujem po tome što želim da promenim svet u Srbiji dok inetelektualci posmatraju i analiziraju pušeci cigarete i gundajuci.

• Život je, narocito u poslu i politici, stalni proces donošenja odluka i preuzimanja odgovornosti. Tražim da ljudi budu ¨za¨ ili ¨protiv¨

• Nevažno je da li je neko malo na ovu ili onu stranu; ako je strucan, ako je pošten, ako je vredan i ako može da uradi konkretan posao- dragocen mi je.

• Ne možete da suzbijete požar, a da se ne opecete, na možete da suzbijete poplavu a da se ne pokvasite i ne možete da se borite sa organizovanim kriminalom a da vam ne prete.

• Cilj mi je da se vlast u Srbiji meri po tome šta je od postojecih realnih šansi svojim trudom i veštinom iskoristila za zemlju, a ne po tome kako lepo prica, udvara se narodu i kakve dobre namere ima.

• Voleo bih da se u našoj zemlji 24 sata nešto dešava, da nema spavanja, da se stalno neke stvari rade.

• Možda cemo po pitanju Haga ponovo doci u situaciju da biramo- da li idemo svojim putem u pustinju ili u Evropu. Ja sam za Evropu.

• Moto koji me vuce napred je nikada se ne predaj. Ako kreneš u preticanje, dodaj gas. Radi ono što smatraš da je ispravno, ne ono što ce vecina da podrži.

• Ja ne želim da vucem kola iz blata, a da posle toga budem kriv što je neko seo na ta kola i koci.

• Spreman sam da izgubim svoju popularnost da bih obezbedio podršku i pomoc medunarodne zajednice. Ne možeš sve uraditi uz pomoc popularnosti, ali možeš sa kreditima.

• Moj prioritet je da uklonim sve prepreke koje vode ka ubrzanom vracanju zemlje u Evropu, ne razmišljajuci da li su te prepreke na opravdan ili neopravdan nacin postavljene.

• Sistem ce funkcionisati i dalje i niko nece dobiti amnestiju tako što ce ukloniti jednog ili dva funkcionera države.

• Ako neko misli da ce zaustaviti sprovodenje zakona time što ce mene ukloniti onda se grdno vara, jer ja nisam sistem.

• Reforme su uvek plivanje uz vodu. Reforme su uvek sukobi sa mentalitetom, nasledem, interesima, entropijom i inercijom.

• Reforme izazivaju strah, bole i nema te šecerne vodice koja ce da ubalži bol.

• Pre nego što baciš kamen na drugog, reci šta si uradio.

• Da naši ljudi ne bi odlazili u svet, potrebno je da svet dovedemo u zemlju.

• Tranzicija je složen proces prelaska iz mrtvog u živi sistem, gde preduzeca ostvaruju profit, a ne samo ¨rade¨

• Želimo modernu Srbiju koja ce se takmiciti sa drugima i imati glavnu ulogu na Balkanu, u kojoj ce biti malo trutova, a mnogo radilica.

• Medunarodna zajednica je kao klima- ne možete da je priznate ili ne, vec da se adaptirate.

• Za uspeh svakog posla mora da postoji plan, da se tacno zna šta se hoce, ne da se eksperimentiše, iako nam je to nacionalna osobina. Treba mnogo više vremena da se utroši na oštrenje testere, nego drva seci tupom.

• Nalazimo se u brodu punom vode i svi je moramo izbacivati i ploviti u istom smeru.

• Moramo kao narod da odrastemo i kao ljudi da prihvatimo cenu tog odrastanja.

• Ako skuvate ribe iz akvarijuma, dobicete riblju corbu. Ribe iz corbe ne možete da vratite u akvarijum. To je istorija.

• Nisam zadovoljan brzinom promena, jer kod nas u njih nije ukljucen dovoljan boj ljudi. Mnogi se ponašaju kao posmatraci u utakmici u kojoj i sami ucestvuju.

• Još uvek nismo srušili most koji nas povezuje sa katastrofalnom prošlošcu, još uvek je moguc pad unazad. Balkan je još uvek pun razornih potencijala.

• Nema više spavanja. Vreme je za akciju. Spavacete kada odete u penziju.

• Reforme nikada nisu popularne ako treba da budu uspešne jer uvek mnogo koštaju. Da biste bili popularni, morate da preuzmete rizik nepopularnosti.

• U Srbiji je još uvek rizicnije biti policajac ili sudija, nego kriminalac.

• Sudije moraju da shvate da su zavisne od zakona, da njihova nezavisnost nije božanska i da ne smeju biti zavisni od kriminala.

• Ne želim više da slušam da su Srbi pobili Muslimane u Srbebrenici. Želim da znam ko je odgovoran za to!

• Nije uobicajeno da razvaljujete vrata pre nego što pokucate.

• U svakoj zemlji ima korova, samo se u Srbiji korov zaliva.
• Od drugih se razlikujem po tome što želim da promenim svet u Srbiji dok intelektualci posmatraju i analiziraju pušeći cigarete i gunđajući

 

Ako sada srbije stane:

deo I

deo II

deo III

star
Oceni
4.89
Ostali članci iz rubrike Ličnosti