Švajcarci se prave ludi

Taman kad se Milan St. Protić opustio, spakovao kofere, ženu i četkicu za zube, uspešno pacifikovao zaprepašćenu javnost koja je u holesterolskom šoku dočekala vest da The Profesor odlazi u časni Bern, u srce Švajcarske, da tamo brani interese Vuka Jeremića umesto zaboravljenog Dragana Maršićanina koji se za Srbiju junački borio do poslednje kapi viskija... stigao je novi, ovog puta diplomatski šok

Ministarstvo inostranih poslova Švajcarske poslalo je ovih dana Jeremićevom ministarstvu notu u obliku pretećeg upitnika u kojoj se zahteva da im se pismeno objasni - tko je taj Protić koji želi da bude srpski ambasador u Švajcarskoj? Kad se nota sa diplomatskog prevede na razumljivi jezik, hoće se reći da Švajcarci nisu baš toliko blesavi da ne znaju koga im Vučina Jeremić šalje za ambasadora, naravno da znaju, možda bolje od samog Jeremića - ali je ovo fini časovničarski način da se domicilnim diplomatama stavi na znanje da pomenuti M.St.P. baš nije najpoželjniji lik za tipičan švicarski okoliš.

Ko je pažjivije čitao mnogobrojne izjave Vuka Jeremića, mogao je da nasluti da švajcarsko postavljenje neće izaći na dobro; u intervjuu za stare, dobre „Večernje novosti“, 4. decembra, na pitanje otkud Milan St. Protić ambasador i da li je reč o partijskom dogovoru, Jeremić se bodljikavom žicom ogradio od pitanja na sledeći način i lukavo najavio problem: „Bečka konvencija o diplomatskim odnosima je egzaktna: dok zemlja domaćin ne da agreman za ambasadora, apsolutno je neadekvatno diskutovati o njihovim imenima u javnosti. MSP stoga neće diskutovati o imenovanjima sve dok agremani ne stignu“.

Ako podli Švajcarci i dalje budu insistirali da im se objasni šta je to Protić, što nikako nije lako čak i za veštog Vučinu, sav trud nesuđenog ambasadora da se dodvori srpskom ministru inostranih poslova biće bačen u vodu. Ostaće upamćena njegova antologijska udvorička beseda u emisiji „Utisak nedelje“, 23. novembra, posvećena Vuku Jeremiću; toliko ljubavi, nežnosti i golih emocija TV ekran nije video još od majskih sletova za druga Tita.

Evo te poezije u prozi:
„Strane diplomate su navikle na stereotipe iz Srbije. Dakle, ili ministre spoljnih poslova koji su oni miloševićevski, potpuno njima nerazumljivi i zastrašujući i šokantni, ili oni koji su, hajde da budem blag pa da kažem, dovoljno kooperativni u odnosu na međunarodnu zajednicu. I to su dva stereotipa na koje su oni se naučili kad imaju posla sa Srbijom. E sad se pojavio jedan ministar spoljnih poslova koji je njihov đak, koji govori njihovim jezikom, i doslovno i prenosno, čak bolje nego većina od tih drugih diplomata, koji nema nikakav taj kompleks prema zapadnoj civilizaciji i kulturi jer je njen deo i to njen, mogu da kažem jer to znam, izuzetan deo i koji onda sa njima može da razgovara, kako bih Vam rekao, nemojte pogrešno da me shvatite, ali istim jezikom“.

Sve je bilo uzalud: Bern suzama ne veruje!