Obrisi iz balkanskih magli

U sve očiglednijem procepu između mitova i stvarnosti, građani Srbije i oni koji se tako osećaju našli su se prethodnih dana naspram onih koji bi rat za kolevku vaskolikog srpstva bili spremni da nastave čak i u oblastima istočno od Urala. I dok se aktuelni kosovski boj ne premesti na novu lokaciju, predsednik Srbije je u Londonu došao na ideju da bi problem severnog Kosova mogao biti rešen po modelu Severne Irske. Tačno je da na Balkanu nema ni katoličkih Iraca ni Alisterskih unionista, ali oba geografska naziva sadrže u sebi odrednicu “severni” što je predsednika dovoljno asociralo da povuče odgovarajuće paralele. Nadajmo se samo da neće uskoro ići u posetu Korejskom poluostrvu

KOSOVSKA ZONA SUMRAKA: Ako pretpostavimo da je prisustvo NATO snaga na terenu garant da novog rata neće biti, onda se čini da je zona sumraka kreirana praktikovanjem kosovskog mita u političkom životu Srbije doživela prethodne sedmice svoju punu kulminaciju. Prvo smo sa najvišeg mesta obavešteni da nam ranije toliko najavljivana i navodno preko potrebna Deklaracija o Kosovu zapravo i nije neophodna, da bi potom saznali da vlast povodom teksta tog neobavezujućeg dokumenta nema toliko problema sa opozicijom koliko sa samom sobom. Samo je u zemlji apsurda valjda moguće da njena Vlada u 21. veku, u eri elektronskih komunikacija, raspravlja o primeni nezapisanog, usmenog sporazuma, čija je sadržina pohranjena u korteksu glavnog pregovarača i njegovih mentora. Verovatno su nepostojanje pisanog materijala i uvrežena sklonosti da se najvažnije odluke donose bez međusobnog gledanja u oči, glavni razlozi što je sporna uredba o primeni nečega što je i za članove kabineta ostalo tajna, tek naknadno izglasana na telefonskoj sednici Vlade, kada većina njenih, tehnološki nepismenih, članova svoj glas daje slučajnim pritiskom na pogrešno dugme.

Dok su članovi “maćehinske” Vlade Srbije muku mučili s tehnološkim inovacijama i praistorijskim oblicima plemenskih sporazuma, pešadija sa prvih linija balvana odlučila je da se mrskom NATO paktu suprotstavi uz pomoć svoje vekovne majčice Rusije. Iako je Kremlj zvanično odbio molbu za usvajanjem svoje balkanske pravoslavne braće, zahtev kosovskih Srba za dobijanje ruskog državljanstva podstakao je mnogobrojne kreativne ideje. Mada je namera podnosilaca molbe bila da Rusija sa granica Gruzije svoje dokone tenkovske divizije pošalje u švercerski Eldorado na severu Kosova, pojedinim kremaljskim stratezima u očima je zasijala slika tunguskih ili jakutskih Srba koji bi u sibirskim zabitima svoje nove otadžbine popravili kvantitativni odnos između pravoslavne populacije naspram maoističkih Kineza koji preko pozornih granica nadiru s juga.

Slatke muke izbora između Tunguzije i severnog Kosova posebno su inspirisale Miroslava Lazanskog, višedecenijskog promotera svih poraženih ideja širom sveta i čuvenog korifeja dobro plaćene Politikine antianalitike, koji je  svojoj kosovskoj udbaškoj sabraći predložio otcepljenje i pripajanje Putinovoj Rusiji. Lazanski je u svojoj nebuloznoj kolumni, za ideju o balkanskom Klainjingradu uspeo da pronađe čak i pravni osnov u preambuli Ustava SFRJ iz 1974, ali i zaključcima već zaboravljene Badinterove komisije i nekakvim deklarativnim uopštenim odredbama o pravu na samoopredeljenje sadržanih u Paktu o ljudskim pravima iz 1966. godine. Insistiranje na teritorijalnoj celovitosti Kosova i konceptu multietničkog i multikulturalnog društva, Lazanski je okarakterisao kao proizvod patološke balkanske opsesije Vašingtona koja se može izjednačiti sa “oživljavanjem i podržavanjem sicilijanske mafije kako bi se borila protiv Musolinija, snabdevanjem i pomaganjem mudžahedina u Avganistanu protiv Sovjeta, podržavanjem ekstremnih desničarskih grupa u Nikaragvi i Hondurasu”!  

U premeravanju konfuznih lutanja svojih balvanskih istomišljenika, od ideje o otcepljenju od države za koju tvrde da zapravo i ne postoji do kolektivnog preseljenja u državu za koju veruju, ali pouzdano još uvek nisu utvrdili da postoji, Lazanski je došao do antizaključka da “budućnost kosovskih Srba ne daje više smisao njihovoj sadašnjosti”. Možda u toj poslednjoj rečenici i leži  ključni doprinos Politikinog kvazianaltičara razumevanju balkanskih paradoksa, pošto se ne toliko složenom logičkom i vremenskom prekompozcijom reči može doći do zaključka koji bi odgovarao istini - da sadašnja politika kosovskih Srba zapravo oduzima smisao njihovoj budućnosti.

IRSKI MODEL ZA SIBIRSKE SRBE: Dok su Srbi na kosovskim barikadama guslali bajku o sibirskim tajgama kao nepresušnom izvoru balvana, a pomahnitali B92 slavio propast Evropske unije, kapetan balkanskog broda ludaka obreo se u Londonu u misiji lobiranja za podršku srpskoj kandidaturi za članstvo u “raspadajućoj evropskoj organizaciji”. Pošto kraljica Elizabeta II za predsednika nekredibilne države Srbije nije imala vremena, Boris Tadić je nakon sastanka sa britanskim premijerom i zvaničnicima zaduženim za evropske poslove, javnosti saopštio da “naš problem ne leži u Londonu”. I dok su se obični smrtnici s pravom pitali zbog čega je onda uopšte išao u London, a ne, recimo, u Berlin, predsednik Srbije se dosetio da bi kosovski problem mogao biti rešen po takozvanom “Irskom modelu”. Pošto je prethodnih godina kosovski problem u glavama srbijanskih političara već bio rešavan po kiparskom, hongkoškom, tirolskom i ko zna kojim sve već viđenim svetskim modelima, čak i ne previše inteligentni predsednik Srbije je do sada već trebalo da ukapira da u južnom susedstvu države na čijem se čelu nalazi ne žive ni Irci, ni Alisterski unionisti, ni Kinezi, ni Grci, ni Turci, kao što ni Srbija nema snagu i poziciju jedne članice EU ili Kine. Takođe, posle toliko godina trebalo je napokon da shvati da modeli koji su primenjivani u raznim svetskim specifičnim okolnostima nisu seme koje bi na brdovitom Balkanu moglo pustiti korena.

Odsustvo novih kreativnih ideja i zaludno traganje za rešenjem koje bi se prostom copy-paste operacijom moglo primeniti na složenu balkansku stvarnost, predsednika nije omelo da svojim sunarodnicima iz centra neprijateljskog Londona poruči kako Srbija nikada neće priznati nezavisnost Kosova. Ta izjava je posebno uznemirila Ljiljanu Ugricu Smajlović, bivšu urednicu Politike i idejno-estetsku miljenicu Vojislava Koštunice, koja je u razmetljivom Tadićevom busanju u prsa videla najavu “novih manjih ili većih koraka u pravcu priznanja Kosova”. I dok joj je, kako je sama priznala, zebnju oko srca izazivala tajna diplomatija aktuelnog predsednika Srbije, njeno patriotsko oko je krivca za tajne sporazume pronašlo, ne u makijavelističkim kalkulacijama beogradskih vlastodržaca, već u priviđajućim pokušajima zemalja zlog Zapada da prikriju dokaze o onome što su zahtevale od zvaničnog Beograda. Prema uvrnutoj logici ideološki zaslepljene predsednice UNS, sa sadržajem dogovora postignutih u Briselu problem nema zvanični Beograd koji je njima pogazio sve one na sav glas izgovorene crvene linije, već su na tajnosti tih dogovora insistirale zemlje koje priznaju nezavisnost Kosova, koje se valjda stide da javno kažu da vrše pritisak i na Srbiju da učini to isto! Kako se onda u tu izopačenu konstrukciju uklapa slika Angele Merkel koja pred beogradskim novinarima Tadiću, u ultimativnoj formi, diktira zahteve glede odnosa prema Kosovu, za sudbinu vaskolikog srpstva zabrinutu Ugricu definitivno je ostalo nedokučivo. Treba je i razumeti - u strahu, zlobi i neznanju ipak su velike oči!

DAČIĆ, ZVEZDA VIKENDA: Na zalasku sedmice koju je obeležila kosovska saga, na mračnom nebu Srbije zasijala je zvezda Ivice Dačića. Na vikend gostovanju u Kruševcu, nekada Miloševićev pionir, a sada Tadićev ministar policije, srpskoj javnosti je obznanio senzacionalnu vest da je za ulazak u Evropsku uniju Srbiji postavljen novi uslov. Iako su mnogi Dačićevi sledbenici odmah pomislili da je u pitanju zasigurno neki ponižavajući nepatriotski zahtev, Ivica im se, gotovo uplakan, požalio da se od Srbije iz Brisela zahteva finansijska stabilnost i to u vreme kada je čak ni u evrozoni nema. Lideru SPS i njegovom koferčetu posebno je zasmetalo to što taj uslov sa svoje strane povlači i zahtev za prestankom nezakonitog rasipanja budžetskog novca i jačanjem nezavisnih kontrolnih antikorupcijskih institucija i tela. Iako je zahtev sadržan u osnovnim kriterijumima iz Kopenhagena koji su važili za sve zemlje kandidate za prijem u EU, u predizbornoj Srbiji je ponovo na delu stvaranje lažne slike koja među glasačima stvara pogrešan utisak da je sitacija takva da bi Unija koja se raspada na kolenima trebalo da moli Srbiju da joj se priključi, a ne obratno.

Uznemiren najavom razbijanja partokratskog monopola na društveni razvoj Srbije i željan da u svom kofer-resoru napokon zaposli jednu poštenu osobu, Dačić je pred novinarima obećao da će  Kruševljanku koja je pronašla i vlasniku vratila više od 200.000 evra, zaposliti u MUP-u. Zanimljivo je da je građanka, čije je poštenje u kofer dotaklo visokomoralnog ministra policije, do sada već dva puta konkurisala za posao u MUP-u i da je oba puta bila odbijena, pošto očigledno nije ispunjavala dva ključna kriterijuma – nije bila član Dačićeve partije i nije bila spremna da komisiji koja je odlučivala o prijemu kandidata ponudi odgovarajući mito. Kao što, uostalom, nije bila spremna ni da zadrži pozamašnu sumu novca koji je pronašla i da ostatak života provede lišena prinude valjanja po kaljuzi Dačićeve Srbije.

A za svoje nemerljive doprinose stvarnosti u kojoj živimo, Miloševićev portparol smrti  nagrađen je još jednim priznanjem u vidu "Povelje mira i tolerancije za širenje ideala mira" kruševačke Asocijacije za kulturu mira i tolerancije. Da li je Dačić ideale mira širio svojim velikim doprinosom ratnohuškačkoj politici devedesetih ili najnovijim idejama o podeli Kosova, maltretiranjem pripadnika manjina od strane službenika resora kojim rukovodi, zabranom Parade ponosa ili pretnjama o stavljanju u geto Albanaca u Preševskoj dolini, organizatori performansa nisu precizirali. Posle vesti o mirovnom priznanju lideru partije Miloševićevih sledbenika, građanima Srbije čak i Svazilend, čiju političku scenu potresaju seksualni skandali na dvoru tamošnjeg vladara, može izgledati kao poželjnije mesto za život od balkanske kaljuge u kojoj sada plivaju.

* Povodom ideja o SAO Severnom Kosovu, redakcija e-novina dežurnima i požarnima na barikadama, poklanja prigodnu pesmu za jutarnju smotru