Sport Sport plus
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (25)

TV dosije: Prijatelj mikrofona, Milojko Pantić

Tribine se žute, sve je u narandžastom

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Kum Kinga Lazara: Milojko Pantić, Srbin
Kum Kinga Lazara: Milojko Pantić, Srbin
Photo: Starsportphoto

U doba adolescencije živeo sam u uverenju da je Milojko Pantić, sportski komentator JRT, najpovlašćeniji konzument samoupravnog socijalizma. Mislim, proputovati svet uz minimalno znanje i maksimalne dnevnice, doimalo se kao ostvarenje komunizma sa ljudskim likom. Grešio sam. Pokazalo se, mnogo godina kasnije, da je Milojko tada patio i tugu utapao na radnom mestu, “za svojim stolom” u Maderi, zagrcnut nadom da će i Srbija jednom postati moćna i velika. Razume se, fudbalska Srbija

Prijatelji fudbala i poznanici sporta nisu ni slutili sve ove godine koliko je bio presudan uticaj Milojka Pantića za razvoj srpskog fudbala, uspešno poslovanje kafane Madera i sporta uopšte. Posredstvom Press magazina, sportska javnost je nedavno mogla da sazna sve o Milojkovim sportskim zaslugama, ličnim traumama i stremljenjima.

Već na početku intervjua “koji je teško predstaviti na papiru jer upečatljivi glas Milojka Pantića svemu što govori daje potpuno drugačiji smisao”, sportski komentator je skromno priznao da je bio dvanaesti Zvezdin igrač u pohodu na evropsku titulu osvojenu 1991. u Bariju. Kako je urlanjem u mikrofon (“nebo se otvoriloooo!”) doprineo najvećem uspehu domaćeg klupskog fudbala, Milojko objašnjava u alkoholnoj izmaglici: “Ja sam bukvalno bio 12. igrač Zvezde. Nedavno sam se vraćao sa skijanja iz Italije i na prelasku iz Slovenije u Hrvatsku, kada je trebalo da platim putarinu, čovek me pogleda i kaže: ‘Pantiću, legende kod mene ne plaćaju!’…”

Jednom kada smo ustanovili da je reč o legendi, više nas ništa nije moglo iznenaditi. Čak ni pomisao da se na Fejsbuku okupilo pet hiljada ljudi kojima nije dosta Milojkovih komentara i koji bi želeli tu horor-reprizu na SP u Južnoj Africi. “Znam šta je Fejsbuk”, pomodarski će Milojko, “ali nisam čuo za tu grupu. Nije problem u tome što nisam ja tamo, već što su tamo oni za koje je najveća manifestacija kojoj su prisustvovali pre Svetskog prvenstva bio vašar u Šapcu, Topoli, Kosovskoj Mitrovici. Današnji komentatori se oslanjaju samo na internet, biflaju neke nebitne podatke i jednostavno gledaocu ne dozvoljavaju da prati igru”.

Od mlađih komentatora Milojku se u jednom trenutku učinilo da samo jedan ima potencijal, ali da ne pohađa dovoljno kafansku školu u Maderi, da ne zna ništa o fudbalu, još manje o filozofiji: “Sećam se da je Aca Stojanović došao kod mene kada sam honorarno prenosio utakmice za BK televiziju i dao mi svoj snimak. Videlo se da ima žicu za reportera, ali da ne poznaje fudbal. Rekao sam mu da mora da se druži sa trenerima i da uđe u filozofiju igre. Što sam mu rekao tada, važi i sada. Vidim da ga je ponela slava, da mu je najvažnije kakve će lokne da mu budu. A on je jedini koji je vredan pomena.”

Zvezdaš kao takav: 12. apostol
Photo: Stock

Zanimljiv je i detalj iz Milojkove tranzicione biografije koja ima više verzija. Čuvenu rečenicu “Evo igrača Partizana, a evo i naših”, Milojko je u intervjuu odbacio kao gnusnu laž nastalu u lavini izmišljotina. U nekim ranijim televizijskim nastupima i veselijem raspoloženju činilo mu se prikladnije i podobnije da pojasni: “Bila je to politička poruka!” i razjasni: “Za vreme rata nije bilo partizana u Srbiji. I četnici su, Jugoslovenska vojska u otadžbini, bili gerilci protiv Nemačke a ne saradnici nemačkog okupatora, kako je lansirala komunistička vlast. Od tada datira moj animozitet prema tom imenu i FK Partizan”.

Animozitet ima, naravno, sasvim racionalne korene u bojama spektra:

“Uostalom, njima je Tuđman odredio boje. Crno-bele boje?! Zamislite vi, Srbija... koja nikad nije bila crno-bela. Ko je Srbin i srpskoga roda, da navija za te crno-bele, to stvarno ne mogu da shvatim?”. Ipak, sportskom gerilcu u otadžbini nije smetalo da obrne ćurak: “Da je Partizan osvojio Evropu, ja bih sa istim emotivnim nabojem prenosio te utakmice”, ponosno dodajući: “Iskreno, više mrzim Partizan nego što volim Zvezdu... ako je reč o ljubavi.”

Obaška Zvezda, Partizan i emotivni naboji, King Lazar rules: “Ja sam oduvek bio i navijač Napretka. Kada su 1978. drugi put ušli u Prvu ligu, otišao sam na godišnju skupštinu. Tema je bila kako da se ostane u ligi. Javio sam se za reč i rekao da treba da gledaju ambicioznije i da postave cilj da se stigne do Kupa UEFA. Predložio sam da se prvo vrati predratno ime kluba Car Lazar. Kako bi to samo zvučalo: meč Kupa UEFA, Vest Bromvič Albion i King Lazar. Samo su mi rekli da je to nacionalizam.”

Nadahnut je Milojko i kada je reč o institucijama sistema: “Zvezda je bila jedna od četiri institucije, jedan od četiri stuba srpstva koji su uništeni. Bila je SPC... dobro, ona se još uvek drži, Politika, SANU i Crvena zvezda! Napisao sam jedan komentar pod naslovom "Zbogom, Zvezdo, nema ti spasa. Čuvam ga uramljenog.”

Veliki znalac-profesionalac danas kruži u orbiti Sportske galaksije na nekim opskurnim  televizijama, u paru sa Bobijem Jankovićem, starim saradnikom iz Madere. Njihov uradak pravi je mamac za ljubitelje bizara, ali i svojevrsna škola za mlađe generacije komentatora sa loknama ili one sasvim ćelave.

GREATEST SHITS:

Austrija – Srbija 1:3

(posle trećeg gola): “Svemogući Bože, da li se večeras u Beču, ovog 15. oktobra, rađa neka nova, neka dosad neviđena, neka jaka, neka moćna, neka velika Srbija... fudbalska, naravno!”

Rumunija – Srbija 2:3

(prvi gol): “Gol, gol, gol!!! Milan Lane Jovanović! Lane, Lane, Lane, ma kakav Lane, Srbija je ponovo dobila kralja Milana, samo ne Obrenovića nego Jovanovićaaaa!”

(drugi gol): “Nemanja Vidiiiić!! Ne, ne, nije to ni Nemanja, nije to ni Vidić! To je srpski i engleski fudbalski bog! Ali da vidimo... izgleda da je to bio autogol Stojke... nema veze.”

(treći gol): “Bane Ivanooović... to je ta božija pravda o kojoj Srbija peva u svojoj himni!”

(kraj utakmice): “I to je kraj jedne velike srpske fudbalske noći...evo sina božijeg Radomira Antića i njegovih fudbalskih apostola u buketu radosti i veselja! Sam Bog ih je poslao!”

Srbija – Rumunija 5:0

Uvod:
“I evo te fudbalske Srbije koja se, kao i država, čitav jedan vek utapala u razne Jugoslavije, Srbije i Crne Gore, koja je godinama bežala i uzmicala od sebe same, uvek licem okrenuta tihom porazu, evo je danas, desetog oktobra pred svima nama, došla je Bogu na fudbalsku istinu. Miran je i spokojan Radomir Antić, ta božja čestica srpskog fudbala koja je danonoćno radila za večerašnji fudbalski prasak. Ako ima Boga, a ima ga, večeras će Srbija poleteti u nebo, eksplodirati od radosti!”

Razrada:

(1:0): “Goooooooooooooooooooool (onako mahnito), sevnula je nebeska munja, Žigiiiić!”

(2:0): “Panto, Panto, Panto!!! Ovim golom Bog ti je vratio za sve muke, za sva posrtanja i nesreće.”

(3:0): Kuzmanoooović!! Evo dokaza da je fudbalska Evropa dobila svoj Brazil... zove se Srbija!!!”

(4:0): I gooool! Bože, da li je iko mogao da zamisli ovakvu fudbalsku rapsodiju, ovakav fudbalski vatromet. Ne, ne! Lepša predstava od ove ne postoji ni u snovima!!!”

(5:0): Egzibicija Antićevih dečaka... to je taj fudbalski prasak!”

Zaključak:
“Prijatelji fudbala, oprostite vašem reporteru za ovu egzaltaciju, za poneki višak emooocija... ali ja sam, kao i vi, danima, nedeljama i godinama, živeo zagrcnut nadom da ću jednog dana videti veliku i moćnu fudbalsku Srbiju!”

Milojko Pantić, rani radovi:
(400m u Atlanti): “U stazi četiri je glavni favorit, Majkl Džekson... Pardon, Majkl Džordan."

(Nedeljko Kovinjalo se tu ubacuje i kaže): "Da, kolega Pantić želi da kaže kako je Majkl Džonson u Americi popularan kao njih dvojica.”

(Zvezda – Partizan): “Ide Drulić, Drulić, Drulić, Drulić, Drulić, a ne, ipak je to bio Pjanović.”

(Prenos utakmice odbojkaške reprezentacije Jugoslavije): “Dobro veče prijatelji fudbala... (posle petnaest sekundi): “...i ostalih sportova.”

(Švajcarac je osvojio zlatnu u nečemu i na ekranu je potpis Switzerland): “I ta mala zemlja, Svazilend, uspela je da osvoji medalju...”

(Farska Ostrva - Jugoslavija, 1997): “Savo Milošević je postigao gol, to je 12. pogodak Save Miloševića za Saveznu Republiku Nemačku!”

(Španija - Jugoslavija): “I gospodine Pedersen, zaista zaslužujete takvo prezime.”

(Jugoslavija - Češka, 1997): “Aut za Holandiju.”

(Jugoslavija - Iran, SP Francuska '98): “I evo izlaze Peruanci na teren...”, “Naši nikako ne mogu da probiju njihovu odbranu, jer im je šesnaesterac prepun Peruanaca.”

(Arsenal – Ajaks, izmena igrača, na ekranu potpis: 10. Bergkamp - out,  22. minutes): “U igru se sprema iskusni Minutes s brojem 22!”

“Na terenu su dva Stankovića, Dejan Stankovic i Dejan Govedarica.”

“Prodato je 30.000 gledalaca...pardon ulaznica!”

star
Oceni
4.66
Ostali članci iz rubrike Sport plus
image

Društveno odgovoran: Novak Đoković

Prihodi za dečiji fond

image

Tri sekunde u reketu: Aleksandar Apostolovski

Teodosića cenim, Bjelicu želim

image

Nesportski faul: Ljiljana Smajlović, selektorka UNS

Bog na nebu, na zemlji Amerika

image

Zvezdina zvezda kao kometa: Dragan Džajić, odlazi samo da bi se vratio

Bespomoćni spasilac

image

Teniski Isus: Roger Federer

Happy Birthday

image

Hrvatska ljubav za nogomet Elfa

Njemački navijači s juga Europe podižu desnice

Tagovi