Sa obe strane barikade

Te noći u hotelskoj sobi dugo nisam mogao da zaspim. S diktafona sam slušao delove razgovora s Olivierom Haenerom kojim je otpočela ova moja kratka poseta Mitrovici. I mene je očito već počeo da pritiska teški mitrovački osećaj bezizlaza jer sam sličnu notu očaja, odjednom, primetio i u Haenerovom narativu. „Zaista mi je teško da poverujem“, obraćao mi se metalični glas s malenog zvučnika na diktafonu, „da je nemoguće naći uzajamno prihvatljivo rešenje na jednoj teritoriji ne većoj od 1000 kilometara kvadratnih na kojoj živi maksimalno 80.000 ljudi i gde se nalaze NATO, EU, UN, OSCE. Čitavih trinaest godina svi oni nisu u stanju da dođu do rešenja za jednu tako malu teritoriju s populacijom koja nije veća od jednog evropskog gradića. Teško je to objasniti

Usred Kosovske Mitrovice, preko reke Ibar, pruža se čuveni Novi most. Ovaj most, koji su 2005. godine podigle francuske snage u sastavu KFOR-a, uprkos uobičajenoj romantičnoj simbolici povezivanja ljudi, ikona je nečeg upravo suprotnog – podeljenosti ovog obeznađenog grada na dva nejednaka dela. Na severni (srpski), i južni (albanski).

Ako biste kao stranac slučajno nabasali ovamo (šanse za to su, naravno, izuzetno male) bili biste iznenađeni otkrićem da ovde paralelno opstaje nekoliko različitih neuklopljivih (reprezentacija) stvarnosti. Verovatno biste uskoro osetili i jedan veoma specifičan napad vrtoglave klaustrofobije. Ne brinite, to je samo prva u nizu reakcija na mučnu mitrovačku dinamiku koja već godinama traje i kojoj se, na žalost, ne nazire kraj kao ni jasno rešenje.

Kosovska Mitrovica danas čini se poput ogledala u kom se reflektuje celokupna kosovska realnost u svoj svojoj nerazmrsivoj zakukičanosti. Po rečima Oliviera Haenera, „pune četiri godine po proglašenju nezavisnosti, Kosovo je po sopstvenom Ustavu nezavisna, suverena država. Ali po ustavu Republike Srbije ono je i dalje autonomna pokrajina Srbije, a istovremeno je i entitet pod privremenom međunarodnom upravom prema rezoluciji 1244 Saveta za bezbednost UN“. Po njemu, „Mitrovica u svemu tome ima poseban značaj, kao tačka konfrontacije tri različita sistema, tačka na kojoj su kosovske kontradikcije najvidljivije.“

Olivier Haener je švajcarski ekspert za pitanje Kosova. On je i autor studije „Podeljeno ujedinjeno Kosovo: politike lokalnih i međunarodnih učesnika na Severnom Kosovu u svetlu podela u mitrovačkom regionu“. Ova obimna i važna studija objavljena je 2011. godine čemu su prethodile pune tri i po godine Haenerovog života u Kosovskoj Mitrovici i svakodnevnog bavljenja problematikom albanske i srpske ali i drugih etničkih zajednica koje tu žive, poput bošnjačke ili romske. Po njemu, Mitrovica je simbol podele u kulturama, percepcijama, životnim stilovima, životnim standardima, pri čemu beznadežno periferni položaj obe strane pocepanog grada u odnosu na maticu (Prištinu, tj. Beograd) Haener smatra ključnim faktorom u razumevanju mitrovačke problematike. On takođe insistira na terminu „overpolitisation“ (ili „prekomerna politizacija“) koji se odnosi na uobičajena tumačenja kosovske stvarnosti isključivo kroz političku prizmu. Poboljšanje društvenih i ekonomskih uslova po Haeneru jednako je bitno, ako ne i bitnije, od rešavanja strogo političkih pitanja. „Još uvek smo u Mitrovici jako daleko od toga“, priznao mi je. „Čak i kad bi se na političkom nivou pronašlo najbolje rešenje s kojim bi se svi politički akteri složili tako da se nađu nasmejani na grupnoj fotografiji u novinama, to uopšte ne bi vredelo ukoliko istovremeno ne bi bilo omogućeno i praktično funkcionisanje na ekonomskom i društvenom planu.“

*

S Olivierom Haenerom razgovarao sam putem skypea spremajući se na svoje kratko putovanje u Kosovsku Mitrovicu gde sam planirao da se susretnem i razgovaram s prijateljima i na jednoj i na drugoj strani ovog podeljenog grada, Albancima i Srbima podjednako. Stoga me je izuzetno interesovalo da pre svega oslušnem i onaj treći glas koji jednakopravno učestvuje u mitrovačkoj realnosti. Tipične pripadnike međunarodnih misija Haener, uostalom, u šali naziva „Homo Missionicus“ i ne nalazi mnogo dodirnih tačaka između sopstvenog senzibiliteta i one birokratske ukočenosti koja uglavnom vlada među međunarodnim predstavnicima na mestima kao što je Kosovska Mitrovica.

Naoružan nekim od njegovih interesantnih opservacija i visprenih zaključaka, stigao sam u Mitrovicu redovnom autobuskom linijom iz Beograda. Nakon šest sati putovanja bilo je prijatno napustiti usijano vozilo bez klime i protegnuti udove. Kako se autobuska stanica nalazi u neposrednoj blizini Novog mosta, odmah po dolasku uputio sam se u južni deo grada da se tamo susretnem sa svojim prijateljem Jetonom Nezirajem, dramskim piscem iz Prištine i Afërditom Sylom, izvršnom direktorkom lokalne nevladine organizacije Comunity Building Mitrovica.

Moj susret s Mitrovicom počeo je, dakle, na severnoj strani čuvenog Novog mosta. Prvo što sam učinio po pristizanju bilo je nešto što lokalno stanovništvo na obe strane plitke reke ogromnom većinom ne čini – prešao sam pravo na drugu stranu. Na samom početku mosta sa severne strane postavljene su barikade - gomile peska i šuta, navučene betonske žardinjere, koturi bodljikave žice i druge prepreke. Na sve to gleda kafić dirljivo optimističnog naziva - „Dolce Vita“ - u čijoj bašti mnogobrojni posetioci ispijaju espresso i cappuccino kao da se nalaze negde na italijanskoj rivijeri. Tu pored, besposleni taksisti hvataju zjale stojeći pored svojih automobila. Na prvi pogled, sve se čini i opušteno ali i napeto u isti mah. Barikade očito sprečavaju isključivo vozila da prelaze na jednu ili drugu stranu. Uski puteljak za pešake je otvoren i niko vas – ili se barem meni tako činilo – ni ne pogleda kada kročite na most i pođete ka drugoj strani. Možete i da zastanete blizu poluuspavanog italijanskog carabiniera iz sastava KFOR-a koji stražari na sredini mosta i - ništa se neće desiti. Oslonivši se rukom na ogradu, odatle sam, zaustavivši se na trenutak, osmotrio južnu, albansku stranu grada. Pažnju mi je privukao popločani plato pored same obale Ibra ispred Doma kulture. Tu su bili ukrug poređani dečiji automobili na električnu bateriju za iznajmljivanje. U tom času, istina, nigde unaokolo nije bilo nijednog deteta ali su zato tri devojke dugih ravnih kosa sedele na stepeništu Doma kulture. Dok su dve živo razgovarale, jedna je ćutala i zamišljeno gledala u reku.

Iskoristio sam trenutak da se ponovo okrenem i pogledam odatle baštu kafića „Dolce Vita“ prepunu posetilaca na severnoj strani, pa pospanog vojnika KFOR-a na sredini mosta, i tinejdžerke na pustom dečijem igralištu pored reke na južnoj strani, prvi primer tri stvarnosti kako se paralelno odvijaju jedna uz drugu.

Na južnoj strani grada našao sam se u svega nekoliko koraka. Znatno lakše i brže nego što sam se nadao. Tamo me je sačekao Jeton u društvu svog prijatelja Flamura. Seli smo u obližnji kafić gde je trebalo da nam se uskoro pridruži i Afërdita Syla. Nakon kratkog telefonskog razgovora Jeton je ipak otišao po nju. Flamur i ja smo za to vreme neobavezno ćaskali uz kafu - na srpskom. Niko na to nije obraćao posebnu pažnju osim nekoliko starijih ljudi koji su prišli da se ljubazno predstave i rukuju s osmesima na licima. Kad sam to primetio, Flamur mi je odgovorio: „Danas možeš da ideš po čitavom Kosovu i da pričaš srpski i – ništa. Niko se više ne bavi time. Niko te ne gleda. Nikoga to ne zanima.“

U redu, složio sam se, ali kakav je, mimo tog pitanja jezika, stvarni odnos prema srpskoj manjini na Kosovu? U kojoj meri s jedne strane institucije kosovske republike, a s druge strane sami Albanci, građani Kosova, uspevaju da prepoznaju i odgovore na probleme i stavove kosovskih Srba, naročito ovde, na severu?

„Problem je u tome što su Srbi, barem ovde, već unapred izolovani“, odgovorio mi je Flamur. „Napravili su barijeru, podigli visoki zid, barikadu. Što god da je kosovsko, tj. albansko, to je protiv njih. Što god da stigne s ove strane, negativno je ocenjeno. Jedino takav odnos prema Kosovu dobija podršku Srbije. Znači teško im je prići s porukom da ne želiš ništa loše ili zlo već samo da zajednički pronađemo način da i Srbi budu ravnopravni deo Republike Kosovo. Oni to još uvek ne žele iako postoji pozitivna diskriminacija. U parlamentu Kosova, na primer, dvadeset sedišta rezervisano je za Srbe. I Srbi su već tu, ali većina je iz drugih zajednica, iz gradova koji su već integrisani. Znači, mogućnosti ima i diskriminacija je danas više pozitivna nego negativna.“

Dok je Flamur govorio pridružili su nam se Jeton i Afërdita. Uskoro potom, prešli smo u sedište nevladine organizacije CBM (Community Building Mitrovica) koje se nalazi na ljupkoj adresi - Mbereteresha Teuta. Ili - Bezbednosna zona.

(Bez broja.)

Tu smo nastavili s razgovorom započetim u kafiću. Iskoristio sam priliku da najpre upitam Jetona, koji je ovamo stigao iz Prištine, šta on misli o problematici ovog grada. Odgovorio mi je da smatra da, u metaforičkom smislu, Mitrovica i nije Kosovo. „To što se dešava ovde, ne dešava se u Prištini. Život je tamo drugačiji. Tamo nema etničkih tenzija, niti političkih problema, tako da se situacija u Mitrovici posmatra kao izolovan problem.“

A kako sve to utiče na njega?

„Indirektno ali snažno“, odgovorio mi je Jeton. „Ja sam svu tu tenziju doživeo kao korak unazad. Ti nešto, kao, gradiš, trudiš se, pokušavaš da otvoriš neki put komunikacije, kad odjednom nešto krene na drugoj strani što stvori određenu presiju u tvom radu.“

Međunarodni poetski festival „Polip“, u čiju je organizaciju Jeton uključen, redovno dovodi u Prištinu i mnoge mlade srpske pisce. „Ja sarađujem s ljudima iz Srbije i to iz najprirodnijih razloga. Mi imamo zajednički jezik, jezik književnosti ili pozorišta. Ali ja smatram da je važno da kao umetnik takođe dodirujem određene rane koje možda bole, a kad pozoveš pisce iz Srbije u Prištinu upravo to se dogodi. Međutim, oni su ovde dočekani s velikim entuzijazmom. Ipak mora se reći da je reč o manjini koja prati takve događaje, o urbanim, mladim, školovanim ljudima koji umeju takve stvari da cene i koji dolaze da ih podrže.“

„A kako stoji stvar s većinom?“ upitao sam ga.

„Većina, naravno, misli drugačije“, rekao je Jeton, „i možda ta većina nikada ne bi sarađivala sa Srbima. Ali među Albancima se ustanovila ideja da mi moramo da sarađujemo ako želimo da ostvarimo svoj krajnji cilj - potpunu nezavisnost.“

Jeton kaže da je optimističan i po pitanju Mitrovice „zato što ljudi pre ili kasnije naprosto moraju da počnu da se kreću i da sarađuju.“

„Ima li toga uopšte danas?“ zanimalo me je.

„Jako malo“, uzvratio mi je. „Barem ja ne vidim. Za mene, znaš, nije dovoljno kada neki Albanac ili neki Srbin kaže da može da pređe most, da može da ode na drugu stranu. To bi trebalo da bude nešto sasvim normalno, nešto što se i ne spominje. Jer to je sloboda kretanja, bazična stvar.“

Afërdita mi se po tom pitanju činila znatno optimističnijom od Jetona. Kad sam je upitao kako ona vidi trenutnu situaciju u Mitrovici, uzvratila mi je da misli da su ljudi na obe strane već poprilično premoreni i da i jedni i drugi više od svega žele da žive normalnim životom. Upravo tu iscrpljenost ona uočava kao osnov za rad na daljem povezivanju dve zajednice. „Albance i Srbe najviše povezuje to što dele mnoge istovetne probleme kojima se ne bave političari ni sa jedne strane. Nezaposlenost je izuzetno visoka. Postoje i socijalni problemi, problemi sa strujom i vodom, ogroman problem je i nedostatak bilo kakve perspektive za omladinu na obe strane.“

„Ko je najodgovorniji za takvo stanje?“ interesovalo me je.

„Političke elite i na Kosovu i u Srbiji“, uzvratila mi je moja sagovornica, „najodgovornije su za status quo zato što su dugo zanemarivale pitanje Mitrovice. U međuvremenu mnoge ilegalne grupe ovde stekle su značajnu moć i uticaj na živote običnih ljudi. Na severnoj strani trenutno nema vladavine zakona jer oni imaju paralelne institucije koje ne sarađuju sa zvaničnim i ljude to frustrira jer im nije jasno kome da se obrate kada im je potrebna određena usluga. Osim toga ima mnogo organizovanog kriminala. Narko-dileri, recimo, veoma dobro sarađuju i ovakva situacija njima najviše odgovara.“

Pitao sam je na kraju kako ona, nakon svega, vidi budućnost svog grada. „Sigurna sam da je budućnost Mitrovice svetla“, odgovorila mi je s nepokolebljivošću koja mi se učinila dirljivo neuverljivom. „Ali neophodno je da sve strane rade na tome. Ako se samo organizacije civilnog sektora budu bavile time, to se neće dogoditi. Sve institucije treba da se angažuju i da konačno obrate pažnju na ljude a zaborave na teritorije.“

*

Nakon toga, druženje smo nastavili u obližnjem restoranu uz rakiju od dunje i seriju ukusnih albanskih specijaliteta. Oprostivši se konačno od svojih prijatelja na južnoj strani, prešao sam ponovo na severnu stranu grada. Na sredini mosta upravo se vršila smena straže. Provukavši se kroz uski prolaz pored barikade, ispred i dalje punog kafića „Dolce Vita“ susreo sam sa svojom prijateljicom Natašom. Nataša je iz Prištine ali od dvehiljadite sa suprugom živi tu, u Kosovskoj Mitrovici. Nakon što smo se zagrlili i izljubili pošli smo širokom ulicom do njenog omiljenog kafića.

Atmosfera na ovoj strani činila mi se življom nego na južnoj. Na ulicama kao da je bilo više sveta i automobila. Bašte kafića nicale su i nizale se posvuda. Svaki raspoloživi prostor bio je izlepljen predizbornim posterima s likovima superzvezda srpske desnice poput Šešelja, Koštunice ili Nikolića a sivi zidovi bezličnih oronulih zgrada bili su išarani uobičajenim patriotskim ultradesničarskim grafitima kakvi se mogu videti u Beogradu ili drugim srpskim gradovima uz pojedine koje ćete primetiti samo ovde, na Kosovu, poput poruke EULEX GO HOME u kojoj je slovo X lakom intervencijom pretvoreno u kukasti krst. Srpske zastave vijorile su se posvuda a pojedini bočni zidovi iskorišćeni su za prkosne i patriotske, uglavnom plavo-belo-crvene murale. Ovde je sve vidno natopljeno koncentrovanim srpstvom i to upravo one vrste koja ne trpi nikakve kompromise ni sa kim i ni sa čim, a često ni sa zdravim razumom. Pa zašto bi onda s albanskom većinom u kontekstu Kosova danas, 2012. godine?

Moja drugarica Nataša, ispostavilo se, u tome nije bila izuzetak. Kad sam joj uz kafu natenane ispričao o čemu sam razgovarao sa svojim sagovornicima na južnoj strani grada, ona me je saslušala usredsređeno i bez ikakvog izraza na licu. Tek kad sam završio ironično se osmehnula. „Iz izjava tvojih prijatelja s juga vidim da oni i dalje čuvaju leđa jedni drugima“, rekla je s čujnom ogorčenošću u glasu.

„Možda, ali ja razumem njihov pogled na stvar“, uzvratio sam pažljivo.

„Da su iskreni“, rekla mi je Nataša, „razumela bih i ja. Ali, nisu. Samo ponavljaju, poput eha: želimo da živimo u miru, želimo da živimo u miru, želimo da živimo u miru.“

„Pa, čega u tome ima lošeg?“ pitao sam.

„Kako da nema? Oni pominju problem s vodom i strujom, a prava istina je da mi na severu leti nemamo vodu, a zimi nemamo struju samo zato što su 'prekidači' i za jedno i za drugo u albanskim rukama. S tim što ti dobri ljudi tamo to nikada neće reći.“ Nataša mi se nije činila ljutom koliko preumornom i nepopravljivo ogorčenom od neprestanog susreta s nerazumevanjem.

Pomislio sam da sam možda pogrešio što sam joj u takve detalje opisao svoje razgovore s Jetonom, Flamurom i Afërditom pre nego što samo uopšte stigao da o istim pitanjima porazgovaram s njom. Kad sam joj to priznao uzvratila mi je da je problem upravo u tome što Srbi iz Mitrovice – za razliku od svojih komšija Albanaca - nemaju privilegiju širokogrudosti.

„Lako je tebi“, rekla mi je s težinom u glasu, a kad sam pokušao da uzvratim zamolila me je da promenimo temu. Shvatio sam po pogledu koji je brzo bacila preko mog ramena da smo možda preglasni i složio se da ne pričamo više o tim stvarima. Tek kasnije, kad nam se pridružio njen suprug i kad smo zajedno otišli do njihovog stana na večeru, Nataša se vratila temi započetoj u kafiću i ponovo pomenula moje „prijatelje s juga“.

„Oni stalno govore kako na severu vlada kriminal“, rekla je, „i da pravosudni sistem ne postoji. Ali šta im vredi što ga oni na jugu imaju, pravosuđe mislim, kad su im svi kriminalci na ulici. I to ne huligani, već pravi zločinci i ubice. Zato bih ja rekla da se pravi odgovor koji tražiš krije u krilatici da svako treba da počisti ispred sopstvenog praga. Tek tada će se mnoge stvari rešiti.“

„A do tada?“ upitao sam.

Nataša je uzdahnula. „Do tada – barikade“, rekla je.

Ćutao sam. Ćutao je i Natašin suprug. Nataša me je odjednom pogledala i prasnula u smeh. „Šta si se snuždio?“ rekla je s čudnom veselošću. „Barikade su kao vrata druge sobe u stanu u kom živi porodica sa dva brata. I kad se desi da se posvađaju jedan ode u svoju sobu i zatvori vrata. Ljut je, ali dobije sebe samog i svoj mir dok se stvar ne reši u glavama obojice. Razumeš?“

Klimnuo sam glavom pomirljivo, ali nisam bio siguran da razumem.

Natašin suprug je pokušao da mi objasni svojim mirnim, pomirljivim glasom. „Sever i jug žive svojom, potpuno odvojenom dinamikom“, rekao mi je. „Oni su dva različita sveta koje danas, osim zajedničke daleke proleterske prošlosti, spaja jedino jeftina roba iz Kine kojom trguju među sobom. I strah.“

Znatno kasnije te noći on me je otpratio do hotela. Hodajući opsutelim ulicama, razgovarali smo tihim glasovima koji su postajali još tiši kad god bismo prošli pored nekog usamljenog prolaznika.

„Mnogo toga ovde ljude na dve strane drži odvojenim“, objašnjavao mi je Natašin suprug u hodu. „Ljudi se boje jedni drugih. Ovo nije međunarodna multietnička predstava čiji se efekti osete samo u utopijskim izveštajima kojima se pravda novac bačen u projektnu fikciju.“

„Da, ali barikada je ipak samo na jednoj strani“, primetio sam. Upitao sam ga tada ga da li je ovde, na severnoj strani, moguće biti slobodno i otvoreno protiv barikade i svega što ona predstavlja.

„Ne“, odgovorio mi je, „nije. Baš kao što se i na jugu ne može ni pomisliti na javnu kritiku ideje o nezavisnosti. Većina je ovde ubeđena da se barikadama brani njihov način života. A zašto tako misle, to je potpuno odvojeno pitanje i ja nemam prava da govorim u ime onih koji imaju svoje porodice, decu na severu Kosova.“

Zidovi pored kojih smo prolazili bili su išarani grafitima ultradesničarskih pokreta i organizacija poput „1389“, „Kosovski vitezovi“, „Nacionalni stroj“ itd. Natašin suprug je primetio kuda se kreće moj pogled i rekao uz uzdah: „Ovde je svako svakome vuk, znaš.“

Klimnuo sam glavom. Nisam zatražio dodatno objašnjenje. Već smo se bližili hotelu i ostalo nam je vremena samo za još samo jedno pitanje. „Šta zameraš srpskoj a šta albanskoj strani u Mitrovici?“ zanimalo me je.

Natašin suprug zastao je ispred ulaza u hotel. „I jednima i drugima zameram istovetnu nespremnost da suštinski saslušaju i shvate argumente druge strane“, odgovorio mi je, pre nego što smo se rukovali uz dogovor da se sutra pred moj odlazak obavezno vidimo u gradu na kafi.

„Pa šta misliš“, nisam izdržao da ga ne upitam kad se već okrenuo da pođe, „ima li budućnosti za severno Kosovo i naročito za Srbe u njemu?“

Natašin suprug je kratko razmislio. „Ne umem da odgovorim na to pitanje“, odgovorio mi je iskreno.

*

Te noći u hotelskoj sobi dugo nisam mogao da zaspim. S diktafona sam slušao delove razgovora s Olivierom Haenerom kojim je otpočela ova moja kratka poseta Mitrovici. I mene je očito već počeo da pritiska teški mitrovački osećaj bezizlaza jer sam sličnu notu očaja, odjednom, primetio i u Haenerovom narativu. „Zaista mi je teško da poverujem“, obraćao mi se metalični glas s malenog zvučnika na diktafonu, „da je nemoguće naći uzajamno prihvatljivo rešenje na jednoj teritoriji ne većoj od 1000 kilometara kvadratnih na kojoj živi maksimalno 80.000 ljudi i gde se nalaze NATO, EU, UN, OSCE. Čitavih trinaest godina svi oni nisu u stanju da dođu do rešenja za jednu tako malu teritoriju s populacijom koja nije veća od jednog evropskog gradića. Teško je to objasniti. Naravno, jasno je da problemi postoje ali rekao bih da je ipak reč o nedostatku snažnije političke volje na sve tri strane. Ljudi ne komuniciraju već jako dugo a rezultat toga je da građani na obe strane nisu više u stanju ni da zamisle probleme koje druga zajednica ima. Društvena komunikacija ovde već odavno ne postoji a bez nje nema ni društvenog ugovora. Kako da stvorimo zajedničko društvo ako nismo čak u stanju ni da komuniciramo?“

Kako zaista?

Te vedre septembarske noći, s druge strane mog hotelskog prozora, svojom bizarnom dinamikom brujala je Kosovska Mitrovica, ne nudeći jasne odgovore.

*Tekst objavljen u Jutarnjem listu prenosimo uz dopuštenje autora