Nedostaci inicijative za kazivanje istine u BiH

Photo: EPA

Zalažem se da nevladine organizacije i šira kritička javnost otvoreno ukazuju na zloupotrebe udruženja, koje su najvidljivije kada političke partije ili državne institucije organizuju njihova vođstva da javno tumače istoriju i prošlost iz ugla žrtava. Međutim, stav eksperata UNDP-a prema žrtvama je neprihvatljiv u moralnom, političkom i istorijskom smislu. Zaboravili su da nam je Haški tribunal ostavio nasleđe činjenica i zaključaka, koje sprečava svaki pokušaj istorijskog revizionizma, koji, naravno, uvek iniciraju državni akteri. Žrtve imaju pravo na svoje lične istine i osećanja u pogledu nepravde i nasilja koje su doživele, osim u sudu, koji ih poziva da odgovore na pitanja koja se tiču odgovornosti optuženih, a ne da svedoče o svojim patnjama i osećanjima

U junu 2012. godine, Ministarstvo pravde i Ministarstvo za ljudska prava i izbeglice BiH objavili su radni tekst „Strategija tranzicijske pravde u BiH, 2012-2016“ (u daljem tekstu Strategija), a UNDP prateći dokument, izveštaj „Pogled u prošlost kao put prema budućnosti: promoviranje dijaloga u BiH kroz traženje istine - stanje i perspektive“ (u daljem tekstu Izveštaj). Strategija je sveobuhvatan dokumenat u pogledu ocene procesa suočavanja s prošlošću u BiH, dragocena studija za državne institucije, nevladine organizacije za ljudska prava, istoričare i istraživače tranzicione pravde. Predlozi rešenja u oblasti reparacija, memorijala i institucionalnih reformi usklađeni su sa potrebama i usmereni na menjanje negativne prakse. Državne institucije su dobile jasne obaveze i zadatke. Finansijska konstrukcija za uspostavljanje tranzicijske pravde u BiH, najblaže rečeno, ne korespondira sa mogućnostima BiH, i nije napravljena na proceni spremnosti i mogućnosti međunarodnih donatora da pomognu BiH više nego drugim tranzicijskim društvima u svetu. Sa ovom Strategijom, čiji sastavni deo čini i Državna strategija za rad na predmetima ratnih zločina (Parlament BiH usvojio Strategiju rada na predmetima ratnih zločina krajem decembra 2008.), BiH je napravila veliki politički pomak u suočavanju s prošlošću. Regionalni aspekt je zaobiđen u Strategiji, dok je u izveštaju UNDP-a spomenut u delu o mogućim načinima uključivanja u postojeće inicijative za otkrivanje i kazivanje istine u BiH, i potpuno odbačen u predlogu instrumenta za traženje istine u BiH.

Photo: James Mason

Autori izveštaja UNDP-a hipotetički razmatraju četiri načina uključivanja regionalne dimenzije u inicijative za kazivanje istine u BiH: prvo, kao poseban segment u kojem će se sukob u BiH smestiti u širi istorijski i geografski kontekst; drugo, preko partnerstva sa sličnim inicijativama u Srbiji i Hrvatskoj (saradnja FHP, IDC i Documente); treće, kao razvijanje regionalne inicijative za kazivanje istine (zbog regionalnog karaktera sukoba), i četvrti način nalaze u uključivanju inicijativa iz BiH u recipročne odnose sa drugim inicijativama koje streme ka utvrđivanju celovitije istine o tome šta se desilo tokom sukoba, kao npr. Inicijativa REKOM. Ipak, autori zaključuju da u ovom trenutku nije dobro osnivati bilo kakvu zvaničnu komisiju za istinu, te predlažu osnivanje državnog Foruma za traženje istine [u BiH], koji, kako smatraju autori, može da prevaziđe ograničenja koja bi bi bilo kakva komisija za istinu verovatno imala. Forum treba da ima primarnu odgovornost za razvijanje i promociju dijaloga o prošlosti, posebno u vezi sa protivrečnim verzijama događaja ili rezultatima traženja istine koji se ne podudaraju. U njegovoj nadležnosti bi bilo da jača kazivanje istine „odozdo na gore“.

Među razlozima zbog kojih predlažu Forum umesto Komisije za istinu, autori, na prvom mestu, navode „ispolitizovanost i podeljenost udruženja žrtava“. Pozivaju se na sagovornike koji ukazuju da su udruženja žrtava duboko ispolitizovana i podeljena, etnički i politički, da su posvećena političkim zahtevima svoje etničke i političke zajednice za tumačenje prošlosti, umesto da ih patnja i nepravda povezuju. Autori smatraju da bi zvanična Komisija produbila etničke i političke podele. Zatim, ističu da vođstva udruženja ne govore u ime žrtava, da se lako uvlače u politiku etničkih podela. Pozivaju se na sagovornika koji kaže: „Ne možemo biti previše naivni, priče koje pričaju žrtve mogu biti drugi način ratovanja… To može predstavljati organizirani revizionizam drugim sredstvima.“ Među ostalim razlozima navode i rizik da zvanična komisija dodatno učvrsti uvrežene narative, podupirući perspektivu prema kojoj jedna verzija istine o prošlosti mora da prevlada. U tom slučaju komisija bi ućutkala dijalog o prošlosti, smatraju autori.

Zadržaću se na preispitivanju pomenutih razloga, s obzirom da ostala četiri, koje autori navode, pripadaju više tehničkim a manje suštinskim pitanjima.

Slika vođstva udruženja žrtava, koju daju autori izveštaja, nije netačna kada su u pitanju neka od velikih, koje finansiraju državne institucije ili određene političke partije, i to ne samo u BiH, nego i u ostalim post-jugoslovenskim zemljama. Međutim, za razliku od autora izveštaja, ja duboko verujem da zvanična komisija za istinu, nacionalna, i daleko više regionalna, može uticati na smanjenje a ne na povećanje etničkih i političkih podela među udruženjima žrtava. Glas žrtava, pred zvaničnom komisijom, više nego pred sudom, ima potencijal da smanji neprijateljstvo među etničkim udruženjima žrtava i da podstakne saosećanje i solidarnost prema „drugima“. U prilog tome, između drugih iskustava, govore osam sesija „Glasa žrtava“ koje je organizovala Koalicija za REKOM tokom četvorogodišnjeg regionalnog konsultativnog procesa. Slušanje ispovesti žrtava različite nacionalnosti je trajalo i duže od tri sata, bez prekida. Simboličku moć javnog svedočenja vrlo je precizno opisala aktivna članica udruženja srpskih žrtava sa Kosova, obraćajući se članovima Koalicije za REKOM (Konsultativni sastanak sa udruženjima žrtava, Beograd, 25. april 2009.) : „Hvala vam, naučila sam da slušam i saosećam sa drugima.“ U regionalnom okruženju, humanizacija „drugih“ civilizacijski postaje prioritet u odnosima u susedstvu, deo evropskih integracija i put prema budućnosti. Nasuprot tome, direktno sučeljavanje različitih tumačenja događaja iz prošlosti, kako autori vide suštinu Foruma za istinu, može da ugrozi dobre rezultate postojećih civilnih inicijativa i da vrati proces unazad. Bojim se da bi davanje prostora različitim verzijama istine o Srebrenici moglo da ugrozi, ne samo suđenja optuženima za genocid, nego uopšte domaća suđenja za ratne zločine.

Photo: BETA

Pozivanjem na sagovornika koji u ličnim ispovestima žrtava prepoznaje opasnost od revizionizma istorije i prošlosti autori izveštaja su izneli ozbiljnu sumnju u pogledu uloge žrtava u procesu kazivanja istine. Potpuno se slažem da vođstva udruženja žrtava ne treba poistovetiti sa žrtvama. Zalažem se da nevladine organizacije i šira kritička javnost otvoreno ukazuju na zloupotrebe udruženja, koje su najvidljivije kada političke partije ili državne institucije organizuju njihova vođstva da javno tumače istoriju i prošlost iz ugla žrtava. Međutim, stav eksperata UNDP-a prema žrtvama je neprihvatljiv u moralnom, političkom i istorijskom smislu. Zaboravili su da nam je Haški tribunal ostavio [ostaviće] nasleđe činjenica i zaključaka, koje sprečava svaki pokušaj istorijskog revizionizma, koji, naravno, uvek iniciraju državni akteri. Žrtve imaju pravo na svoje lične istine i osećanja u pogledu nepravde i nasilja koje su doživele, osim u sudu, koji ih poziva da odgovore na pitanja koja se tiču odgovornosti optuženih, a ne da svedoče o svojim patnjama i osećanjima.

Druga moja ozbiljna primedba odnosi se na stav autora izveštaja da bi zvanična komisija [na nivou BiH] mogla da se opredeli za jednu verziju istine, čime bi ućutkala dijalog o prošlosti. Prema mom mišljenju, nema argumenata koji podržavaju stav eksperata UNDP-a. Komisija na nivou BiH [kao i Regionalna komisija] pošla bi u svom radu od činjenica na kojima se temelje presude Haškog tribunala i domaćih sudova, ali bi istražila i stotine slučajeva ratnih zločina koji nisu procesuirani, a moguće je i da ustanovi nove činjenice u odnosu na presuđene predmete. Zapis o svim zločinima i svim žrtvama ima potencijal da približi žrtve iz različitih etničkih zajednica, jer obezbeđuje sećanje na sve žrtve, što je veća društvena potreba nego „jedna istina“. Najmanje rizika od „jedne istine“ nosi inicijativa koja ima regionalnu dimenziju. Regionalni karakter REKOM-a, s glasovima iz svih delova nekadašnje SFRJ, je najjača garancija za izgradnju činjeničnog zapisa o prošlosti, koji poštuje pravo žrtava na njihove lične istine.

U vezi sa predlogom inicijative za kazivanje istine u BiH, imam u vidu i činjenicu da dva člana Ekspertne radne grupe za izradu Strategije tranzicijske pravde iz nevladinih organizacija, od osnivanje te radne grupe, u januaru 2010. godine, javno istupaju protiv osnivanja Regionalne komisije za kazivanje istine (REKOM). Ta okolnost nameće pitanje da li je Ekspertna grupa bila objektivna u sagledavanju društvenih potreba u pogledu i inicijativa za kazivanje istine.

Dobra vest je i da je Vlada Kosova formirala Radnu grupu za izradu Strategije tranzicione pravde na Kosovu (Republika Kosovo, Vlada, zasedanje od 4. juna 2012.). I ona, kao i Strategija tranzicione pravde u BiH ima strogo nacionalnu dimenziju. Zbog toga, konsultativni proces, predviđen pomenutom Odlukom, vidim kao priliku da se argumentovano razgovara o instrumentima koji mogu dati dobre rezultate na nacionalnom nivou i o instrumentima koji imaju jaču snagu u regionalnom kontekstu. Pritom, treba imati u vidu da je većina srpskih, romskih i crnogorskih žrtava van Kosova, što upućuje na oprez u izgradnji nacionalnih inicijativa za kazivanje istina.

Takođe, notorna je činjenica da je rat u BiH bio regionalnog karaktera, što je potvrđeno u niz presuda Haškog tribunala, te sadržano u opštem narativu o odgovornosti za počinjene ratne zločine. U Srbiji i na Kosovu, nacionalne inicijative za kazivanje istine mogu imati nepremostive teškoće u bavljenju „drugima“. Utoliko bi regionalni okvir post-ratnog dijaloga o prošlosti i pomirenju bio primeren svim državama koje su na bilo koji način bile uključene u ratove na području nekadašnje SFRJ 1992-1999.

* Tekst prenosimo iz Glasa Inicijative za REKOM uz dozvolu redakcije