Region Tema
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (9)

Suđenje kao podsetnik uništenih života

Karadžićeve zaboravljene žrtve

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Zločin bez kazne
Zločin bez kazne
PHOTO: Stock

Na suđenju u Haškom tribunalu Radovan Karadžić nije priznao učešće u genocidu u Srebrenici, ratnom zločinu u Sarajevu. Ipak 20 godina od okončanja rata koji je uništio bivšu SFRJ, žrtve silovanja, čiji životi su potpuno uništeni, nadaju se da će njihovi silovatelji biti uhvaćeni i osuđeni, piše u tekstu objavljenom u „Le Monde Diplomatique” novinar Rajeshree Sisodia

Emina Rahmanović retko napušta svoj mali stan u Zenici, iako je deo grada u kojem živi lep pod svežim snegom. Međutim, Emina, koja danas ima 33 godine, tu lepotu ne vidi. Veći deo dana provodi u krevetu. „Juče sam prvi put u poslednjih sedam godina izašla na snijeg. Toliko vremena nisam izašla vani u toku zime. Ranije sam uvijek izlazila sa dvoje ljudi uz sebe, sada mi je dovoljna jedna. Užasno se plašim”. Emina Rahmanović, od kad je silovana u ratu u BiH, pije 18 različitih vrsta lekova kako bi se izborila sa nesanicom, bolom u leđima i depresijom.

Krajem 1992. godine, kao 15-godišnja devojčica odvojena je od porodice u blizini bosansko – hrvatske granice. Roditelji su platili da ih izvuku u Hrvatsku, međutim, na granici je od cele porodice, vojnik zgrabio Eminu, odvukao je u baraku u blizini, koju su koristile hrvatske vojne trupe u Travniku i silovao je. Bila je zatvorena i silovana do prvih meseci 1993. godine.

Mesecima kasnije, vojnici su je pustili i ona se našla sama, kao izbjeglica, u Zenici. Bila je trudna. Emina danas ima dvoje dece, dečaka i devojčicu, tinejdžere za koje kaže da su jedine dobre stvari u njenom životu. Deca su smeštena u sirotište, ali ona odlazi često da ih vidi. Međutim, veći deo vremena, ona je zatvorenik sopstvenog doma. „Osjećam da sam u glavi zarobljena. Nikako ne mogu da pređem preko onoga što se desilo. Ljudi su izgubili djecu u ratu i nastavili da žive poslije toga, a ja jednostavno ne mogu. Stalno se pitam zašto se to desilo baš meni. Od tog osjećaja nikako da pobjegnem.”

Zbog zdravstvenih problema Emina nije sposobna da radi i prima 170 dolara nadoknade od države, koju uglavnom troši na lekove. Ali uspela je da dobije pomoć psihologa od NVO Medica Zenica, organizacije koja pomaže žrtvama silovanja pravnim i drugim savetima.

Pretpostavlja se da je oko 20.000 ljudi, uključujući i muškarce, silovano tokom rata u BiH. U većini slučajeva nasilje je planirano i iskorišćeno da se namerno terorišu civili; ali nekoliko silovatelja je bilo na sudu, a mnogo žrtava nije uspelo da dobije psihološku i finansijsku pomoć od vlade BiH. Amnesty International je ovo posebno naglasio u nedavnom izveštaju u kojem je optužio bh. vladu i međunarodnu zajednicu da su izneverili žrtve. “Vlada BiH nije obezbedila pravdu i reparaciju za hiljade žena koje su silovane tokom rata 1992-95. godine. Neuspeh je vidljiv i u pokušaju da se detaljno istraže i procesuiraju zločini seksualnog nasilja u državnim i međunarodnim sudovima, dok odgovorni za zločine još uvijek uspevaju da pobegnu od pravde” U izveštaju se kaže da je državna kompenzacija programa i psiholoških zdravstvenih usluga retka. Nevladinim organizacijama, uključujući i Medica Zenica, ostalo je samo da pokupe mrvice simbolične ili nikakve pomoći države.

Nizak nivo državne pomoći delom je rezultat konfuzne administrativne strukture u BiH, koja ima konplikovan način podele vlasti utemeljen Dejtonskim mirovnim sporazumom iz 1995. godine. On je zamišljen da podeli vlast jednako na sve tri etničke grupe, međutim, to je od države napravilo decentralizovani haos. Stvorena su dva entiteta, Federacija BiH i Republika Srpska. sa specijalnim distrihtom koji predstavlja grad Brčko. Federacija i RS imaju sopstvene paralelne pravosudne organe, vlade i parlamente, a disktrikt Brčko takođe ima sopstveno pravosuđe. Velika je razlika u pomoći žrtvama zavisno od mesta u kojem žive jer primena zakona zavisi od budžeta entiteta, kantona i disktrikta..

Optužen je za najstrašnije zločine, ali ne i za silovanja u toku rata: Radovan Karadžić
Photo: EPA/Jerry Lampen
Druga izdaja: Teufika Ibrahimefendić je bila vodeći psihoterapeut za žrtve silovanja od 1994. godine, baveći se individualnom i grupnom terapijom u najvećoj NVO u tom delu zemlje, “Vive Žene Tuzle”. Usluge koje pruža su od vitalnog značaja kako bi žrtve uspele da se izbore sa post traumatskim stresom, anksioznošću, insomnijom, depresijom i agresijom. Ona kaže da silovanje uništava temelje ličnog, porodičnog i i društvenog odnosa. Neke od žrtava silovanja smatraju nemogućnost vlade da obezbedi adekvatnu pomoć, stručnu i finansijsku, drugom izdajom.

Zvaničnici Ministarstva rada i socijalne politike su prepoznali problem. Prema njihovim podacima samo 612 žrtava primilo je mesečnu nadoknadu u iznosu od 350 dolara prošle godine. Za to su morali imati potvrdu NVO ili dokument od vladine agencije ili bolnice da su silovane. Esma Palić, savetnica u odeljenja za zaštitu pri ministarstvu odgovorna je za nedovoljnu podršku, ali kaže da komplikovani administrativni sistem i nedostatak novca onemogućuju adekvatnu pomoć. U 2009. godini Vlada BiH dala je federalnom ministarstvu rada budžet u iznosu oko 500 miliona dolara. od čega je 28 miliona kompenzacija za oko 12.000 civilnih žrtava rata. Portparol Ministarstva za rad RS, Slavko Perić, kaže da je to ministarstvo zadovoljno novčanom pomoći koje su žrtve dobile. RS takođe garantuje pomoć preživelima koji nisu u stanju da rade ili su samohrani roditelji.

Saliha Đuderija, pomoćnica ministra za ljudska prava BiH, vodi odeljenje odgovorno za primenu zakona u državi. Ne postoji nacionalna strategija pomoću koje bi se znalo kakvu tačno pomoć žrtve mogu da dobiju. Odeljenje je izradilo nacrt novog zakona koji predviđa jednaka prava za žrtve, ali predlozi su blokirani od strane političara. "Pristup državnih organa prema žrtvama zavisi od političke stranke na vlasti," rekla je Đuderija. "Situacija postaje naročito loša u izbornom periodu jer tada ima više prostora za političke manipulacije... Politička podrška je ključ. Iako je rat prestao, on je još uvek u glavama ljudi, i u riječima. Političari to jako dobro koriste u vrijeme izbora, bez obzira na etničke grupe”. Situacija, dodala je ona, ne ide nabolje, s obzirom da se BiH priprema za parlamentarne i predsedničke izbore u oktobru..

Neki od istaknutih političara, uključujući i premijera RS Milorada Dodika, tvrde da zločinci odgovorni za zločine nad Srbima nisu procesuirani, dok poriču one zločine koje je njihov narod činio. Bošnjački političari su takođe optužili svoje kolege iz RS da nisu procesuirali zločince. Semka Agić, danas 55-gdišnja žena, na svojim leđima oseća politički haos u zemlji. Živi u malom gradu Živinice u severoistočnoj Bosni.

Morala sam da uzmem pilulu za smirenje prije nego što ste došli. Imam napade i znojim se jako kada pričam o tim stvarima”. Srpske paravojne snage proterale su je u Šamac, u severnoj Bosni, na početku rata 1992. godine. Malo pre toga, njen 19-godišnji sin Dževad, ubijen je kao civil u unakrsnoj vatri između hrvatskih, srpskih i bošnjačkih snaga. Ukrcana je u autobus za Zasavicu sa ostalim ženama. “Još uvijek sam bila u šoku da mi je sin ubijen. Nisam mislila ni o čemu… Nisam znala da postoje gore stvari od ubistva”

Photo: Stock
Samo želim pravdu”: Žene su dovedene u staru, napuštenu kuću. Jednog dana, dok je išla ka kući, zaustavile su je srpske paravojne formacije. “Sjećam se da je tog dana bilo jako toplo, nisam mogla da podnesem vrućinu. Na sred ulice stajao je srpski vojnik… pijan. Gledala sam ga ravno u oči. Vidjela sam da je ljut. Zgrabio me, odvukao u obližnju kuću, bacio na krevet i stavio pištolj pored. Pitao je “Moram li da upotrebljavam oružje?”. Silovana je do maja 1993. godine kada je oslobođena u razmjeni zarobljenika. Vratila se u Živinice, svoj rodni grad, i pokušala da ponovo izgradi svoj život, uz pomoć NVO “Vive Žene Tuzle”.

Istražitelji iz Državne agencije za istrage i zaštitu počeli su prikupljanje dokaza pre tri godine kako bi se podigla optužnica protiv čoveka osumnjičenog za silovanje Agićeve. Slučaj tek treba da ide na suđenje. "Samo želim pravdu", rekla je Agićeva. Ali njen slučaj je samo jedan od desetina pod istragom Posebnog odjela za ratne zločine, koje je deo BiH Tužilaštva (CPO) u Sarajevu. Odeljenje ima pravo da prebaci predmete nižeg nivoa sudovima širom Bosne.

To odeljenje vodi Vesna Budimir koja je svesna da budućnost žena poput Agićeve zavisi od nje i njenih 16 tužilaca. Kaže da nisu tačne optužbe da ratni zločini Bošnjaka protiv nebošnjaka nisu procesuirani. “Ne dajemo prednost jednoj etničkoj grupi iznad ostalih”.

Istraživanja podupiru njene tvrdnje. Zatvorski čuvar, Bošnjak Veiz Bjelić, služi šestogodišnju kaznu zatvora nakon što ga je sud proglasio krivim za ratne zločine uključujući i silovanje žena srpske nacionalnosti 1992. i 1993 godine. Od kad je formiran u martu 2005. godine, CPO je procesuirao 20 slučajeva seksualnih ratnih zločina. Ali sudeći prema podacima Amnesty International, državni sudovi doneli su presude u samo 12 slučajeva protiv 15 optuženika; 12 muškaraca je osuđeno, a tri oslobođena.

Tabu udružen sa silovanjem otežava žrtvama da krenu dalje. Pribavljanje relevantnog svedočenja i medicinskih dokaza 15 godina nakon završetka rata, ograničeni izvori i manjak političke volje da se podrže sudovi i Tužilaštvo, otežava procesuiranje zločina. David Schwendiman, bivši direktor Specijalnog odeljenja za ratne zločine, veruje da Vlada BiH nije uspela da pruži podršku Tužilaštvu i državnim sudovima. Nedostatak novca primorao je specijalno odeljenje da se fokusira na slučajeve masovnih ubistava.

Sudije Haškog tribunala donele su prvu presudu za silovanje kao zločin protiv čovečnosti, čime je postavljen glavni pravni presedan u istoriji. Međutim, istraživanje AI pokazuje da bilo tek 18 suđenja koja uključuju optužbe za silovanje i / ili seksualno nasilje u MKSJ, od kad je formiran 1993. godine.Portparol tribunala nije želeo da komentariše izveštaj AI, ali je rekao da je 70 osoba optuženo za ratna silovanja i / ili seksualno nasilje u MKSJ, a samo tri su oslobođene.

Budućnost se u školama gradi na podelama
Photo: craftycurate.blogs.com
Pritisak spolja: Međunarodna zajednica može da se primeni diplomatski pritisak na BiH da poboljša rad u službama za pomoć žrtvama i pospeši krivična gonjenja. BiH želi članstvo u EU, što znači da Brisel ima moć, dok su u SAD osnovani DPA i BiH Savjet za implementaciju mira (međunarodno telo koje sprovodi DPA), tako da Vašington preko njih može da napravi dodatni pritisak.

Marko Prelec, direktor Međunarodne krizne grupe za Balkan, izjavio je da bh. vladi ne bi trebalo biti dozvoljeno da proćerda 60 miliona dolara koje je međunarodna zajednica do sada donirala za pomoć u uspostavljanju suda i državnih tužilaštva. „Međunarodna zajednica bi trebalo da pritisne Vladu BiH da u potpunosti opremi i podrži osnivanje kancelarije za ratne zločine, što još nije učinjeno. Puno međunarodnih fondova je uključeno u ovo. BiH ne sme biti dozvoljeno da proćerda novac i zanemari ovaj projekat jer je u njega uložen veliki napor međunarodne zajednice.”

Rat je završen ali je BiH ostala da se bori sa traumama, ekonomskom nestabilnošću, visokom stopom nezaposlenosti kao i sa nedavnom prošlošću. Žrtve i zločinci nastavljaju da žive jedni pored drugih. Bez pravde i podrške države imaginarne linije između etničkih grupa mogu još više produbiti nepoverenje i pojačati strah. Etničke podele u Bosni kao da se šire. U mnogim gradovima, život je odvojen; srpske porodice žive u područjima gde nema Muslimana i Hrvata i obrnuto. Mnoga srpska deca uče srpski nastavni plan i istoriju, dok muslimanska uče njihovu verziju, kao i hrvatska. Grupe za ljudska prava naglašavaju da nemogućnost da se obezbedi obeštećenje žrtvama poslednjeg rata može da ugrozi stabilnost BiH u budućnosti.

Marek Marczyski, istraživač Amnesty Internationala za BiH kaže: „Bosna je veoma krhka. Trenutno je situacija najgora od završetka rata.” Dodaje da su ljudi u bivšoj Jugoslaviji prisiljeni da se bave istorijom etničkih sukoba - uključujući i široko rasprostranjene zločine počinjene u Drugom svetskom ratu od strane hrvatskih ustaša, srpskih četnika i partizana u kojima je bilo svih nacionalnosti, od kojih mnogi nikada nisu procesuirani. Zločine, posebno partizanske, vlast nije pominjala posle Drugog svetskog rata.

Nije se javno pričalo o prošlosti. Ali ljudi su razgovarali o tome, u svojim porodicama, u okviru svojih etničkih grupa. Međutim, nije bilo političkih mehanizama pomoću kojih bi se ova osećanja izrazila. Rat devedesetih je bio rezultat toga: ljudi su želeli osvetu. Ne želim da budem svedok još jedne osvete za 20 godina, za ono što se desilo u devedesetim”.

Iako više nema oružanih sukoba, ratni zločini moraju biti procesuirani ukoliko se želi ponovo izgraditi poverenje među etničkim grupama u BiH. Međutim, za Eminu Rahmanović već je kasno. Njen silovatelj oduzeo joj je veru u čovečnost. „Postala sam tupa za osjećaj sažaljenja i tuge. Kada bi neko umro, nije me mnogo doticalo. I danas je isto. Kada mi neko od bliže rodbine umre, ne mogu da osjećam tugu. Više nisam ista i nikada se neću vratiti osobi kakva sam bila prije silovanja. Ako nekom treba pomoć, rado priskočim, bez obzira da li me pita. Međutim, kada je u pitanju ljubav, ja to jednostavno ne mogu.”

star
Oceni
4.62
Ostali članci iz rubrike Tema
Tagovi