Priručnik za rukovanje rukama

Photo: TANJUG/ ANADOLU AJANSI-SAMIR YORDAMOVIC

Dubrovački razgovor Hashima Thaçija i Borisa Tadića: Da li Hrvati najbolje organizuju Croatia Summit? Kako se pravilno rukuje? Ko je kome premiejr, a ko predsednik? Ko prvi treba da oslobodi ruku iz čvrstog stiska? Dačić ili Tačić – pitanje je sad...

- Oooops!

- Oooops!

- Ovaj, kako da kažem... Nice to meet you!

- Nice to meet you! Mislim, šta drugo da se kaže...

- Da budem iskren, malo ste me zatekli...

- I sebe sam zateko, onako najiskrenije...

- E pa: schön, Sie kennenzulernen!

- Очень приятно!

- È un piacere conoscerti!

- C'est un plaisir de vous rencontrer!

- Tanto piacere!

- Tanto esperanto!

Combo

- Nikad kraja ugodnom razgovoru.

- Jeste. Lepo je kad čovek ima s kim da proćaska.

- Pogledajte kako nas svi gledaju. Sve bi dali da znaju o čemu razgovaramo.

- A mi ćaskamo o ćaskanju.

- Vaša ruka...

- Molim?

- Kažem: vaša ruka...

- Da, moja... Ovaj, nije samo moja, i vaša je...

- Pa naravno da je i moja. Zna se kako se ispravno rukuje rukama.

- Jeste. Ko što se zna da su za rukovanje potrebne dve ruke.

- Da vi pustite moju ili da ja pustim vašu?

- Pa ne znam... Možda je bolje da oko toga ne pravimo problem.

- Ne, nipošto. Kome još trebaju problemi...

- Nikome, naravno. Ono što nam svima treba, to je dijalog i razumevanje.

- Tako je, u pravu ste. Samo: odakle da krenemo?

Photo: VALTER KOŽUL

- Već smo rekli sve što ljudi treba da kažu kad se rukuju, a opet... toliko je toga neizgovorenog.

- Glupo bi bilo da zašutimo sada kad svi gledaju u nas...

- Ne, ne, nećemo da ćutimo. Dajte, recite nešto spontano.

- Da, ali što?

- Dobar dan, dobro jutro, dobro veče, bilo šta...

- Pokušat ću, samo da smislim...

- Brzo mislite, molim vas.

- Može li ovako: Pa dobro, otkud vi, komšija?

- Može, može, to nije loše... Izvinite, samo da se nakašljem.

- A da mi ipak pustite ruku?

- Zašto?

- Pa da možete svoju ruku da stavite pred usta kad kašljete...

- Nema potrebe, imam drugu. Al ni ona mi ne treba. Ne bojte se, nije nazeb, nego kašalj
kao retorička figura... Otkud ja? – kažete. Pa evo, malo navratio. Domaćini pozvali, pa rekoh sebi: što da ne skoknem do Dubrovnika kad ljudi lepo zovu?!

- Lijepo da ste stigli. Šteta bi bilo da ovaj Croatia Summit prođe bez vas, a vidite – svi se lijepo družimo.

- Vidim, vidim... Niko ne ume da organizuje Croatia Summit ko Hrvati. Svaka im čast!

- I vama, komšija, svaka čast što ste došli. Znate, pronijele su se nekakve glasine da nitko iz vaše dobrosusjedske zemlje neće doći. To ne bi bilo lijepo prema domaćinima.

- Pa jasno da ne bi. A te, što kažete, glasine... Znate, glasine su, ko što im i samo ime kaže, samo glasine. Ne treba čovek da se obazire na njih.

- U pravu ste, komšija. Ja nisam mogao svojim ušima da vjerujem kad su mi rekli.

- Možda su mislili da niko neće doći zbog ove situacije posle izbora. Znate kako to obično biva: ne zna se ni ko pije ni ko plaća. Još nemamo ni premijera.

- Kod nas je to, Bogu hvala, sređeno. Imamo premijera, i to mene.

- Pa da su ovi moji bili pametni, imali bismo i mi premijera, i to mene. A ne ovako...

- Znači, komšija, da nije istina ono što se priča da ste vi htjeli da bojkotirate ovaj veličanstveni Croatia Summit zbog mene?

- Kako to mislite: zbog vas?

- Pa zato što ne želite da sudjelujete na skupu na koji sam pozvan i ja kao premijer Republike Kosovo.

- Dajte, molim vas... Pa ako mi ne priznajemo secesiju Kosova, onda je logično da se ponašamo kao da Kosova nema. A ako Kosova nema, onda ga za nas nema ni ovde u Dubrovniku.

- Vi to, komšija, hoćete da kažete da ovdje nema ni mene?

- Ne, ne, ne, Bože sakloni... Nemojte, molim vas, da to primate lično.

Photomontage: Azazel

- Mislim, malo je nezgodno da se rukujete sa mnom, a da mislite da me nema. Evo vidite, svi i dalje gledaju samo u nas, snimaju nas mobitelima... Ostat će slike, tragovi, dokumenti... Znate, ne bih htio da vam ovaj naš susret naškodi u karijeri.

- Ma ne brinite vi za mene. Vi se izlažete većem riziku. Ipak ste vi premijer, nije sad važno čega, pa samim tim mogu da vas smene.

- Mene da smijene? Dajte, budite ozbiljni. Pa nisam ja vi.

- Nemojte tako, molim vas... Ni mene niko nije smenio. Ja sam lično dao ostavku na dužnost predsednika Srbije, pa samim tim i Kosova i Metohije.

- Vjerujte da mi je iskreno žao što vašu ostavku nismo ni uzeli u razmatranje, jer je – što se nas tiče – posve bespredmetna.

- Hoćete reći da sam ja za vas još uvek predsednik Srbije?

- Pa ako vi mislite da jeste, mi to ne dovodimo u pitanje. Mi se ne miješamo u unutrašnje stvari susjednih država.

- Vi ćete, znači, i Tomu Nikolića da prihvatite za predsednika, i Dačića za premijera?

- Šta vam pada na pamet, komšija?

- Znači: nećete?

- Nemamo mi nikakvog razloga da ih prihvaćamo...

- Znači: mogu da predložim da se izbori sprovedu i na Kosovu i Metohiji, i da računam na vaše glasove? U tom sam slučaju ja predsednik, a i u Skupštini se peva druga pesma. Pa da vidimo kad će Dačić da bude premijer!

- Šta ima on da bude premijer, kad mi već imamo premijera, i to mene?!

- Oko toga možemo da se dogovorimo. Jao što bi to bilo dobro: umesto Dačića – Tačić.

- Kakav Tačić?

- Pa vi, kao premijer Srbije, Hašim Tačić. Super fazon, šta kažete?

- Ne znam šta da kažem. Pa ne mogu ja da budem premijer i Kosova i Srbije.

- To je za nas jedno te isto.

- Za vas možda, ali za mene nije. Kosovo je Kosovo, a Srbija je Srbija.

- Pa niko nije reko da Kosovo nije Kosovo. I da nije Srbija. Evo ruka!

- Čekajte, komšija, ne može to tako... Cijelo vrijeme mi držite ruku, pa sad kažete: „Evo ruka!“ To nije u redu.

- Ako nije u redu, zašto se uopšte rukujemo?

- Zato, komšija, što smo pristojni ljudi.

- Nemojte sad da se vadite na pristojnost! Vi ste meni, ako se dobro sećam, prvi pružili ruku.

- Ne, ne, ne. Vi ste, komšija, prišli meni, a ruka vam je već bila ispružena.

- Ja prišao vama? Molim vas, nemojte da izmišljate! Pa sreli smo se u prolazu, ja sam krenuo prema terasi, a onda ste se vi najedared pojavili ispred mene sa evidentnom namerom da se rukujete sa mnom... A sada tu mene nabeđujete, stid da vas bude!

- Komšija, nemojte da galamite, molim vas! Svi gledaju u nas kako se pristojno rukujemo i nemojte da sad od toga ispadne bruka.

- Hoćete da kažete da je ovo za vas brukovanje, da ja držim svoju bruku u vašoj bruci, je li to?

- Nemojte, komšija, da se igrate riječima, a ni glavom!

- Vi to meni pretite? Ovog časa da ste mi pustili ruku!

- Tko vam je drži, komšija? Vi ste se uhvatili moje ruke, pa ne puštate!

- Ko, bre, ne pušta?

- Vi, komšija, vi.

- U to neće ni poslednji ludak da vam poveruje! Pa ceo svet zna da ste vi veletrgovac ljudskim organima i da samo iz tih razloga držite moju ruku! Puštajte, kad vam lepo kažem!

- Komšija, nemojte da vrijeđate! Da sam ja takav kao što tvrdi vaša srpska propaganda i onaj vaš lobist od Dicka Martyja, pa ja bih vam tu ruku odavno iščupao iz ramena, skupa s bubrezima.

- Eto, znao sam ja da vi ciljate na moje unutrašnje organe! To je stvarno nisko od vas. Gde mi je bila pamet da idem da se rukujem sa vama?

Photo: emportal.rs

- Ne znam, komšija, ni gdje vam je pamet ni gdje vam je mozak. U vašem slučaju nemam šta da prodam, sve kad bih se time i bavio... I dajte, nasmiješite se, ljudi nas snimaju. Mislim da očekuju i nekakvu izjavu.

- Avaj!

- Hoćete vi prvi? Evo, izvolite... Dame i gospodo, najprije će vam se obratiti gospodin Tadić!

- Lepo ste me usosili... Dobro, ajde, ako baš moram... Dame i gospodo, nadam se da je ovo prvi korak na novom putu saradnje i razumevanja u regionu. Hvala vam! A sada vi...

- U potpunosti se slažem s kolegom i mislim da već i ovaj prvi korak pokazuje da smo mi u stanju prijeći taj put.

- Ja mogu da dodam da je i ovo naše rukovanje eklatantan dokaz da smo uspešno savladali prvu deonicu.

- I da, kao što možete primijetiti, čvrsto ustrajavamo na našem zajedničkom putu...

- Koji, kao što vidite, vodi od šake do lakta.

*Tekst preuzet sa sajta Radija Slobodna Evropa