Region Ličnosti
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (10)

Šta je reditelj filma „Balkan ekspres” pisao pre 15 godina

Kako je Limonov ubio moju tetku u Sarajevu

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
PHOTO: EPA

Ovih dana, spisku stalnih saradnika e-novina pridružuje se Branko Baletić, reditelj, profesor, danas direktor crnogorske Kinoteke. Iz njegove knjige „Idu dani” objavljujemo ovaj tekst koji se originalno pojavio u nedeljniku „Vreme” 22. marta 1993. godine, kao i polemiku sa ruskim piscem Limonovim

Pisao: Branko Baletić 

Građanski okret –
(p)otpora
:

Da bi čovek zaključio postoji li u nekom društvu građanski otpor državi, morao bi prethodno da utvrdi postoji li država, zatim postoje li građani, pa tek onda ima li otpora državi, ako pogrešno funkcioniše.

Naš slučaj je vredan pažnje međunarodne zajednice. Vlast u začetku krši i pomisao na otpor, građansko čišćenje je ovde prethodilo etničkom, a da bi se sasvim obezbedila, vlast je za svaki slučaj uništila i državu. Ostala je sama na (s)ceni. Zato sam odlučio da promenim status podanika u status građanina makar i drugog reda, te da pružim otpor nasilju vlasti u okviru svojih skromnih mogućnosti, pa kud puklo da puklo po meni.

Po drugima, jasno je da će se ovaj sistem, ova vlast, urušiti sama od sebe, te da je i strpljenje oblik građanskog otpora. Mislim da greše, jer nije isto da li ćemo kasnije krenuti od obične nule ili od apsolutne nule, tj. od minus 273. Pokušavajući da detektujem glavne izvore državnog nasilja, dođoh do toga da ovde pisci kolo vode.

Pre nekoliko meseci stradala mi je rođaka u Sarajevu. Nesrećna tetka ubijena je na ognjištu, tj. na sedmom spratu oblakodera, dok je iz saksije sa simsa vadila neki koren za čaj. Komšije su, kasnije, javile da je to bio „relativno miran dan”, bez velike pucnjave. Neko je sa Pala iz čista rata i mira opalio rafal po oblakoderu, odnosno po tetki. Kažu, verovatno nenamerno, neki pijani četnik. To nas nije puno iznenadilo, jer su četnici pre mnogo godina ubili i tetkine roditelje. Prosto – familija navikla. Tako je nesrećna tetka pala sa simsa direktno u zaborav.

Mesec dana kasnije gledam TV-film, snimljen na Palama, kad u njemu – filmu, čuveni ruski pisac Limonov, okružen našim naoružanim piscima i pesnicima prilazi nasmejan puškomitraljezu i opauči jedan dug rafal, bez zareza, onako odozgo s brda, upravo na soliter.

Ljudi moji, prepoznah tetkin soliter. Uzbuđen, posle projekcije potražih ekipu koja je radila taj TV-film. Datum kada je sniman poklapa se sa danom tetkine smrti, baš negde oko sedamnaest časova, u vreme za čaj. Obavestih rođake o svemu. Neki su bili ushićeni. Tetka nije pala uzalud! Drugi misle da će biti posmrtno rehabilitovana, a možda čak i odlikovana, što bi naslednicima donelo bolju penziju, jer nije umrla kao tetka, nego kao heroj u borbi za pravoslavlje i ostale naše svetinje. Meni je bilo nelagodno što sam nevino optužio neznanog četnika, a kasnije pobesneh, jer... što stranci da nas ubijaju, kao da mi ne možemo sami sebi presuditi. Štaviše, saznao sam da se i neki turski novinar, takođe profesionalni pisac, hvali kako je likvidirao nekog Srbina. Među onima koji odlučuju o našoj sudbini nema gotovo nijednog koji nije pisac. Okrutni i tiražni pisci vladaju polupismenom zemljom. Tetka nije žudela za vlašću tj. pisanjem, samo je želela da popije čaj sa Limonovim. Kako da se oduprem tom pesničkom, nadahnutom nasilju. Za početak skupio sam njihova sabrana (ne)dela. Čitam ih!

Sigurno je greška na našoj strani čim nam oni ovako vraćaju. Možda ih nismo dovoljno nagrađivali, zašto ih nismo više tapšali po disidentskom nego po pravovernom ramenu? Zar nam nisu bili obavezna lektira i onda i sada? Bili smo vernici tim grešnicima, ali, slutim, kad prođu godine raspleta, odgovaraće pred sudom međunarodnog Pen kluba. Sud vremena i sud istorije ovde retko zakazuju ročišta. Nama je bliži preki sud, a to je onaj koji prvo donese presude, a onda pronađe odgovarajuće krivce.


Branko Baletić rođen je 1946. godine u Beogradu, gde je i diplomirao režiju na FDU. Bio je instruktor, upravnik, kolumnista, profesor, predsednik i direktor raznih ustanova, kompanija, akademija i organizacija. Subverzivno delujući, osuđen na doživotnu borbu. Prvih 55 godina u životu odslužio u Srbji, a zbog dobrog vladanja prebačen u kamenolom Crna Gora. Kopa! Režirao je više igranih filmova, među kojima su najpoznatiji „Sok od šljiva” (1981) i „Balkan ekspres” (1983).
Pre gotovo dvadeset godina snimao sam nešto po Turskoj. Tamo je važilo pravilo – govori srpski da te svet razume. Sprijateljih se sa nekim Turcima na pijaci, srećan što čavrljamo na našem jeziku. kada su saznali da imam dan-dva slobodnog vremena, predložiše mi da snimim intervju sa jednim od vodećij lidera turske opozicije. Sutradan nas primiše u nekoj prekrasnoj palati. Čovek srednjih godina, kome su svi ukazivali pažnju, pozdravi se sa nama na engleskom, a intervju dade na turskom jeziku. Po povratku u Beograd, ponudih televiziji snimljeni intervju i oni ga otkupiše. Nedelju dana kasnije izbezumljeni TV-urednik me pozva da hitno dođem u montažu. U polumraku, tihim glasom pročita mi tekst prevoda ovog intervjua. U njemu je bilo reči o našem zajedničkom životu, te nesrećama koje su nas pogađale. Ali, malo-pomalo iskristalisa se stav da smo mi krivi za raspad njihove imperije i da ih je 500 godina nad nama gotovo upropastilo.

Potražih jednog Turčina, ozbiljnog čoveka koji je živeo u Beogradu, i zamolih ga da mi objasni ceo slučaj. Ne! Nije greška u prevodu, reče on, mi stvarno tako mislimo. Ja planuh. Pa vi ste nas naticali na kolac, i to na našoj zemlji. To jeste, prizna, ali smo vas naučili mnogo čemu, organizaciji života, institucija i preneli vam mnoga iskustva. Uostalom, da vam je bilo loše, ne biste nas trpeli 500 godina. Ja zaključih kako to ne odgovara istorijskoj istini, a on odgovori kako je ta teza upravo zasnovana na silnim istorijskim faktima i dokazima koji su pohranjeni u njihovim muzejima i naučnim ustanovama. Povukoh se kao potrpezno kuče, rešen da ja pregledam naše spise pa da mu odgovorim kako priliči.

Jedan mladi istoričar mi reče kako baš i nemamo puno verodostojnih dokumenata, navodno su ratovi sve to uništili, a istoričari kasne, pa nije ni čudo što se učimo na raznim predanjima i naklapanjima koja smo usavršavali sa kolena na koleno, a po potrebi. Đacima spajaju časove istorije sa časovima muzike, pa vežbaju na guslama i jerihonskim trubama. A sada je i astronomija zamenila istoriju, pa nebeski narod lebdi li, lebdi.

A osnovno utemeljenje građanske svesti jeste kritički odnos prema sebi, sopstvenoj istoriji i tradiciji na kojoj crpi samopouzdanje za stvaralačke promene nabolje.

Dadoh sebi ocenu dobar 3+ za ovu misao koja će mi pomoći da postanem svestan građanin, oslobođen mitologije, koji punim gasom ide dalje, a ne kao neki malolitražni građani, klonirani isprdci ovdašnje televizije.

Prva lekcija je savladana, popiću nešto u tu čast, priđoh svojoj krčmi, tj. regalu, a sa njega mi na pamet a onda na nogu pade knjiga. Dohvatim je; na otvorenoj stranici, stari istraživač balkanskih naučnih institucija – Miroslav Krleža piše:

„Ja udarac konačne sjekire već slutim
sjedim u sobi
čekam i šutim”.

*****

Protest Eduarda Limonova
(Vreme, 23. 8. 93)

-.-PHOTO: EPA-.-Nišandžija sa Pala: Eduard Limonov, fašistaKategorički protestujem protiv idiotskih, besmislenih i lažnih optužbi koje su na moju adresu objavljene u časopisu Vreme. Naročito protiv tvrdnje kretena po imenu Branko Baletić, koji je potpisao tekst „Građanski okret – otpora” u Vremenu od 22. marta, tvrdnje da sam tobože ja, pucajući iz Pala, ubio njegovu tetku koja se pomolila kroz prozor u sarajevu. Kreteni, ne znaju ni geografiju Jugoslavije! Vi iz časopisa Vreme, znajte da Pale i Sarajevo deli jedanaest kilometara! Prema tome, nijedan od postojećih mitraljeza nema domet ni od polovine tog rastojanja. Ne doleću čak ni meci. A da ne govorim već o tome da je nišanska paljba nemoguća na rastojanju većem od jednog kilometra. O, gadovi! Da, ja sam pucao u Bosni, ali na naoružane bandite.

Eduard Limonov

****

Odgovor Limonovu
(Vreme 30. 8. 1993)

Razumem vaše profesionalno razočarenje što mitraljezom niste mogli da dobacite sa Pala do čitalaca u Sarajevu.

Mereći nišanskim spravama, utvrdili ste da ih deli: jedanaest kilometara, a ne civilizacijska provalija. Dani poezije na Palama imali su velikog odjeka. Nakog Vašeg nastupa, hiljade plaćenih pesnika iz čitavog sveta pohrlilo je u Bosnu, kao u Meku pesništva.

Vaše priznanje da ste pucali, kako kažete, na naoružane bandite, bolno me je podsetilo na tetku.

Pre pedeset godina, dok je bila devojčurak, okačili su joj oko vrata tablu na kojoj je pisalo: „Ja sam bandit!”.

Radujem se osnivanju međunarodnog žirija za ratne pesnike. Nadam se da će pravilno (pro)suditi Vaš bosanski opus, delo pesnika velikog kalibra.

Sestrić
Branko Baletić

Oceni
5.00
Ostali članci iz rubrike Ličnosti
Tagovi
Nema tagova za ovaj članak