Moralna obaveza: Zidovi protiv zaborava

Perverzne egzibicije na temu minulog sukoba počele su zvanično 9. januara sa obeležavanjem nastanka smrtonosnog bosanskog tumora, kojeg do dana današnjeg niko nije uspeo zaustaviti. Republika Srpska, „najlepša i najbolja za život“, pokazala je tog dana nama, logički mislećim ljudima sa barem minimalnim poznavanjem istorijskih činjenica, srednji prst i kao da je odsvirala početak bizarnog takmičenja za najodvratnijeg revizionistu

„Istorija čovečanstva je istorija zločina, a istorija se može ponoviti. Informacija je odbrana. Zahvaljajući njoj možemo i moramo izgraditi zaštitni zid protiv njenog ponavljanja“, rekao je jednom prilikom istaknuti „lovac na naciste“, Simon Vizental. Arhitekta po struci i po uverenju, celi život ostao je u području svoje profesije, s tim što je neki lični osećaj za pravdu doprineo tome da se odluči za građenje brana protiv zaborava umesto, na primer, megalomanskih tornjeva, pretencioznih spomen-gradića ili velikih šoping centara u vlasništvu njegovih kumova.

Prema kriterijumima bosanskohercegovačkih političara Vizental onda mora biti neverovatan gubitnik, jer su oni glavni izvor sreće pronašli baš u ovoj drugoj građevinskoj opciji: zaštitni zidovi nisu bili dovoljno isplativi (zapravo nisu bili uopšte), pa se za njih nikad nisu pobrinuli. Koliko su ozbiljne posledice tog arhitektonskog manjka vidi se s posebnom oštrinom baš ove godine, 20 punih godina od početka rata u Bosni i Hercegovini, a videće se i narednih,.

Perverzne egzibicije na temu minulog sukoba počele su zvanično 9. januara sa obeležavanjem nastanka smrtonosnog bosanskog tumora, kojeg do dana današnjeg niko nije uspeo zaustaviti. Republika Srpska, „najlepša i najbolja za život“, pokazala je tog dana nama, logički mislećim ljudima sa barem minimalnim poznavanjem istorijskih činjenica, srednji prst i kao da je odsvirala početak bizarnog takmičenja za najodvratnijeg revizionistu. Saznali smo da je Srpska izvor mira i blagostanja, da je rat bili samo „dramatični uslovi“ i „put od objekta ka subjektu u svom objektivnom kapacitetu” (cit. Igor Radojčić), a njen predsednik Milorad Dodik „usađuje pomirenje na ovim prostorima“ (cit. čika Kusta).

Tog 9. janura počeo je zločinački poduhvat nad mozgom imajući za cilj uverenje domaće javnosti da je istina nešto nalik članu predsedništva: svaki konstitutivni narod ima svoju, a i ona se menja u zavisnosti od trenutnih interesa njegovih lidera, uz tradicionalnu priču da je to za dobro „naših“. S „našom istinom“ na zastavama u krvav pohod krenula je tako vojska Milorada Dodika i raznih njegovih satelita, između ostalih najpoznatijeg proizvođača toalet-papira na Balkanu, Željka Kopanje.

Pomenute individue uživale su u izvršavanim zločinima na godišnjicu početka opsade Sarajeva, Dobrovoljačke i Tuzlanske kolone. Bilo je ih u Zvorniku, Višegradu i Banjaluci, a biće i u Srebrenici, gde će održati svoje bahanalije već ove srede. Kao žive štitove koristili su porodice izbeglih Srba iz Sarajeva i drugih delova Federacije, pobijene vojnike i pre svega krunski dokaz divljaštva Armije BiH i međunarodne zajednice: banjalučke bebe. (Jeste, Mile je tada švercovao neke stvari preko granice, ali nije to bio kiseonik.) I sve to tokom samo prvih šest meseci.

Varaju se ipak oni koji žrtve ovih zverstava traže samo u masovnim grobnicama.

Glavna žrtva tog naknadnog zločina su naime sami „naši“. Ko će danas, nakon ove parade kiča, ozbiljno uzeti u obzir činjenicu da su i oni tokom rata stradali i patili. Osim naslovnih stranica u „Glasu Srpske“, toliko voljeni Srbi ne mogu da računaju ni na šta. S jedne strane njihove sudbine ne pojavljaju se u svetskoj javnosti, jer govoriti danas o poginulima u Dobrovoljačkoj ili na Kazanima je, zahvaljajući napornom radu srpskih vlasti, ekvivalent negiranju genocida. S druge pak, da parafraziram sumanutu izjavu predsednika parlamenta RS, nisu prošli „put od objekta do subjekta“ i njihovi najveći zaštitnici koriste ih samo kao prigodni instrument propagande.

Naknadna žrtva entitetskog vrha su i svi ostali pripadnici srpskog naroda, koji sve dok im ne bude omogućeno da raščiste sa prošlošću biće gledani kroz prizmu najstrašnjih zločina. Priča „Guča, Exit i splavovi“ zgodna je za unutrašnju upotrebu, ali nema nikakve veze sa stvarnim asocijacijama koje prosečan Europljanin ima kada se spomenu Srbi. Narod u čije ime je neko streljao osam hiljada „drugih“ u samo par dana može biti gostoljubiv koliko god želi i može da pravi najbolji kajmak na svetu: krv je tu u kolektivnom sećanju Europe, koje zahvaljajući uspešno građenim Vizentalovim zidovima traje puno duže nego što to iko na Balkanu može zamisliti.

I na kraju, i ja sama se osećam kao žrtva tih zločina. Što zbog degutantne relativizacije i jeftinog revizionizma na koje redovno nailazim u ovdašnjim medijima, što zbog neke vrste autocenzure koju sam prvi put u životu morala uvesti u strahu da slučajno ne oduševim najveće nakaze srpskog društva. A pre svega, zbog osećaja opšte nemoći s kojim izveštavam iz bosanskih ruševina.

U takvom ambijentu stvorenom u današnjoj Bosni i Hercegovini zaštitnih zidova nema niti se nazire njihova izgradnja. I vidi se ovde koliko je u pravu bio Simon Vizental: bez tih zidova zločini se, u takvom ili drugom obliku, ponavljaju svakodnevno.