Region BiH
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (46)

Najveći zločin protiv jednog grada nakon 1945.

Dve decenije od početka opsade Sarajeva

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: Jean-Claude Coutausse

U petak, 6. aprila, obeležava se 20. godišnjica od početka četvorogodišnje opsade glavnog grada Bosne i Hercegovine koji je 1425 dana bio pod neprekidnom paljbom zlikovaca u uniformama JNA i srpskih paravojnih bandi, uz logističku-finansijsku i ideološku podršku državno-intelektualnog vrha u Beogradu

Tim povodom će na ulicama Sarajeva u sklopu manifestacije “Sarajevska crvena linija” biti postavljena 11.541 crvena prazna stolica, u znak sećanja na broj ubijenih građana glavnog grada BiH. Prema rečima Harisa Pašovića, autora i režisera manifestacije, tog će dana centar Sarajeva biti pretvoren u svojevrsni muzej opsade.

 

"Među stolicama će biti postavljene i male stolice koje simbolizuju ubijenu decu Sarajeva. U izlozima, s jedne i druge strane ulice će biti postavljena izložba plakata o događajima koji su se dešavali tokom opsade", kazao je Pašović.

"Sarajevska crvena linija” je, prema Pašovićevim rečima, kompleksan događaj koji počinje u sedam ujutru u centru Sarajeva, a saobraćaj će biti zaustavljen 28 sati.

"11.541 osoba neće prisustvovati koncertu jer ih je sprečio snajperski metak ili detonacija granate", rekao je Pašović ističući da je ideju sa praznim stolicama, "koje simbolizuju prisustvo odsustva, imao jako dugo".

Pašović je rekao da "smo dužni 11.541 ubijenom građaninu, ali i svetskoj istoriji i evropskoj civilizaciji da opomenemo na najveći zločin počinjen protiv jednog grada nakon 1945. godine". U sklopu obeležavanja dve decenije od početka opsade Sarajeva biće održan i koncert obrađene domaće i strane muzike, a izvođači će biti poznati operski pevači iz BiH.

Početkom marta 1992. u BiH je održan referendum na kojem se većina izašlih građana opredelila za nezavisnu Bosnu i Hercegovinu. Kao odgovor sa srpske strane, na ključnim saobraćajnicama u sarajevskim naseljima Grbavica i Vrace postavljene su barikade, nakon čega dolazi do sukoba pripadnika Karadžićeve Srpske demokratske stranke (SDS) i policajaca pod kontrolom vlade Bosne i Hercegovine. Petog dana četvrtog meseca 1992. građanke i građani Sarajeva organizovali su demonstracije za mir ispred zgrade Skupštine. Studentkinja Suada Dilberović i Olga Sučić bile su prve žrtve snajperskog iživljavanja srpskih paramilitaraca nad civilima. Narednog dana granate padaju na Stari grad i repetitor na brdu Hum, a Predsedništvo BiH proglašava vanredno stanje u Sarajevu.

Od tada pa sve do kraja februara 1996. Sarajke i Sarajlije će biti na meti snajpera i pod stalnim udarima topova sa okolnih brda. Tokom opsade grada, najduže u istoriji modernog ratovanja, poginulo je blizu 11.500 ljudi, od toga 1.601 dete. Oko 50.000 ljudi je tokom granatiranja lakše ili teže ranjeno. Na Sarajevo je ispaljeno 64.490 projektila, prosečno 329 granata dnevno, a rekord od 3.777 ispaljenih granata zabeležen je 22. jula 1993. godine. Jedan od najkrvavijih od preko 1400 dana opsade olimpijskog grada, bio je 5. februar '94. kada su ubice sa brda počinile masakr na pijaci Markale. Od jedne granate (minobacački projektil kalibra 120 mm), ispaljene s položaja Vojske Republike Srpske na području sela Mrkovići, nastradalo je 67 civila, a 197 ranjeno.

Pucanje po nenaoružanim civilima, inače, je bila omiljena zanimacija paljanskih krvnika. Podsećamo na još jedan pokolj koji su srpske snage počinile 27. maja '92. u Ferhadiji, gde su civili čekali u redu za hleb. Tri granate iz pravca Borija usmrtile su 26, a ranile 108 građana Sarajeva.

Photo: Corbis

Prema izveštajima, septembra 1993. godine 35.000 zgrada u Sarajevu bilo je srušeno, a sve ostale zgrade bile su manje ili više oštećene. Tome pripadaju bolnice, novinarske agencije, industrijske zgrade, zgrade vlasti, kasarne i baze Ujedinjenih nacija. Među važnijim objektima se nalaze zgrada Predsedništva Republike Bosne i Hercegovine i Većnica, koja je 25. aprila 1992. godine izgorela zajedno s mnoštvom nenadoknadivih dela istorije i kulture.

Zapravo, skoro da nema zgrade u Sarajevu bez rupa od gelera. Nije bilo pošteđeno ni sarajevsko porodilište na Koševskom brdu koje je takođe nemilosrdno granatirano. Najmlađi žitelji ratnog Sarajeva nisu bili pošteđeni projektila ni kada je porodilište premešteno na kliniku Koševo. Od snajpera su se stanovnici Sarajeva štitili svime što im je moglo poslužiti kao zaklon: kontejneri, automobili, kamioni, blokovi, čak je i zavesa iz sportske dvorane “Zetre” dobila funkciju zaklona od snajperskog nišana.

Cilj opsade nije bio osvojiti grad. Cilj je bio ubiti ga. Biološki, moralno, kulturno, civilizacijski. Dovesti ga na stupanj decivilizacije koji je pripadao onima koji su rukovali smrtonosnim topovima. Shvatale su to Sarajlije te je kulturni život u gradu pod topovskom paljbom pronalazio načine da se održi. Dovoljno je reći da je u toku opsade Kamerni teatar 55 izveo 652 multimedijalna projekta, u proseku dva dnevno. U zgradi zapaljene Nacionalne biblioteke juna 1994. odsviran je Mocartov “Rekvijem”. Dirigovao je Zubin Mehta, a pevao Hose Kareras, odajući poštu poginulima Sarajlijama i poginulim širom BiH. Nešto ranije, januara 1994, operska diva Barbara Hendriks održala je novogodišnji koncert u Sarajevu, u znak solidarnosti s gradom koji ni pored višemesečnih nestašica struje, vode, grejanja i osnovnih životnih namirnica nije izgubio duh. Tako aprila iste godine grupa Sarajki i Sarajlija izvodi performans na Miljacki – u reku spuštaju splav i boce sa porukama: "Ovo nije zid! Zdravo, Evropo, mi smo svijet!"

Photo: mittsnitt.files.wordpress.com

Za to vreme na pijacama se kupovina vrši robnom razmenom. I ne samo na pijacama – od centra grada do bolnice Koševo taksista je vozio za konzervu ribe; od centra Sarajeva do naselja Otoka stizalo se za 1 litar ulja i 1 kg šećera. Na uličnom štandu sa knjigama enciklopedija se mogla kupiti za jedno jaje.

Sarajevo su tokom opsade posetili, između ostalih, književnica i aktivistkinja Suzan Zontag kantautorka Džoan Baez, pevač grupe U2 Bono Voks, generalni sekretar UN Butros Gali, Džordž Soroš, aktivistkinja Bjanka Džeger, ... U aprilu 1995. godine, grupa od 38 intelektualaca i antiratnih aktivista iz Savezne Republike Jugoslavije, u okviru Igmanske inicijative i pod vođstvom pokojnog profesora Miladina Životića, putovala je 48 sati preko Mađarske i Hrvatske, preko planine Igman, do Sarajeva koje je bilo pod teškom artiljerijskom i snajperskom vatrom od strane Karadžićevih snaga. Jedan od ondašnjih učesnika u toj akciji, pokojni Ivan Stambolić, ovako je odgovorio na pitanje zasto je odlučio da učestvuje:

“Zbog ljudi u Sarajevu i zbog solidarnosti s njima, ali takođe i zbog podrške ovdašnjim ljudima (u Srbiji) koji su bili protiv rata i uništenja grada i ljudi, kao i zbog ratnih podstrekača i profitera...ovim želim da pokažem da je patriotizam, osim ako je i humanizam, laž.”

To, ipak, nije bio stav zvaničnog Beograda koji nikada zvanično nije obeležio datum kada je počela najstrašnija opsada jednog grada u modernoj istoriji. Naprotiv, gradske vlasti glavnog grada Srbije otkrile su 24. marta 2012. spomenik svim žrtvama rata i braniocima otadžbine od 1990. do 1999. godine. Tragedija Sarajeva i odnos prema njoj odličan je primer besramnosti srbijanske vlasti koja se formalno možda promenila, ali zlokobni duh još uvek gamiže državnim institucijama i beogradskim salonima.

star
Oceni
4.59
Ostali članci iz rubrike BiH
image

Zbog neispunjavanja obaveza

BiH prijeti isključenje iz Vijeća Europe

image

Postizborna računica

Ko će biti novi premijer RS

image

Radnici ZOI '84 još u štrajku

Skijaška sezona i dalje upitna

image

U ponedjeljak utvrđivanje rezultata općih izbora

Ponovno brojanje glasova sa 14 biračkih mjesta

Tagovi
Nema tagova za ovaj članak