Njegoševi politički dani

image

U razgovorima o Njegoševom književnom delu ključno je usmeriti profesore, kroz seminare i književne, kritičke, apolitične tekstove, da povedu računa o tome da, pored umetničke analize romantičarskog u Njegoševom delu, moraju omladincima i omladinkama pričati da su Njegoševi stihovi shvatani u prethodnim decenijama i kao koncept za činjenje najstrašnijih zločina nad ljudima. Da upravo pričaju o vulgarnim delovima, da skrenu pažnju omladincima i omladinkama na razliku između nekadašnjeg i sadašnjeg shvatanja takvih stihova. Da otvore kvalitetnu diskusiju upravo o pravilnim načinima interpretacije umetnosti. Da pokrenu otrežnjujuće, prave građanske razgovore

Bez obzira na 162 godine stabilno umrlog stanja, bio on upokojen u nekom od božanstava ili u prestanku rada životnih funkcija koja se događa svakom živom organizmu, Njegoša ostaviti na miru ne nameravaju. No, džaba ga bilo: on je sve te godine mrtav, svidelo se to nekome ili ne. Mi živi smo tu da se nosimo sa životnim olujama, pomažući se u toj borbi svim sredstvima za koja pomislimo da nam mogu pomoći.

Tako je ove godine, 24. oktobra (kako je javila Radio televizija Srbije), Vlada Crne Gore (konkretno: ministar kulture prof. dr Mićunović) podnela predlog da se 13. novembar, dan prvog plača (ili ako vam je draže – rođenja) Njegoševog, obeležava kao državni radni praznik „Njegošev dan - Dan crnogorske kulture“. Ministar je objasnio kako na taj način država Crna Gora „odaje poštovanje vladaru i piscu, reformatoru i tvorcu duhovnog jedinstva Crne Gore, odnosno autoru dela po kojima je Crna Gora međunarodno poznata.“

Znate, nije lako Njegošu prišiti nešto što nije radio. Vladika, državnik, književnik i (u dobrom smislu te reči) hedonista stekli su se u jednom čoveku, pa izgleda da šta god da se o njemu kaže – ima smisla. No, prof. dr Mićunović je u tom teškom naumu uspeo: reći za Njegoša da je „tvorac duhovnog jedinstva Crne Gore“ ne samo da je nepotrebno, ne samo da je agresivno prema zamašnoj necrnogorskoj populaciji, već je i očigledno političko krivično delo nad savremenom Crnom Gorom.

Tri nedelje kasnije, državni organi Crne Gore proslavili su 31. oktobar, Dan parlamentarizma Crne Gore, svečanom sednicom na Cetinju... sa zakašnjenjem od par nedelja, dabome, upravo 13. novembra koji je, svi znamo, ove godine okrugli, dvestogodišnji spomenuti Njegošev jubilej.

Šta god bilo formalno objašnjenje za ovo spajanje obeležavanja jubileja i državnog praznika, nije moguće pobeći od činjenice da je u pitanju par excellence budalaština. I jedan i drugi događaj su ovim spajanjem obesmišljeni, ali je očigledno – nije neophodno svaku prokletu stvar dokazivati, govorio je Srđa Popović – da je zajednička proslava u punoj meri devalvirala Dan parlamentarizma, lep praznik države u nastojanju da bude građanska.

Photo: wikimedia.org

Stoga ne čudi što se na svečanoj sednici nisu pojavili predstavnici Bošnjačke stranke Crne Gore. Prozrevši plan o davanju legitimiteta ideji o usvajanju dana prvog daha Njegoševog za državni radni praznik, oni su preventivno odbili da učestvuju u takvoj proslavi, pružajući javnosti objašnjenje svog postupka putem saopštenja. A saopštenje govori puno toga. Spominje „građansku i multinacionalnu Crnu Goru“, primećuje da su „neke ideje Njegoševog djela bile koncept u ime kojeg su počinjeni teški zločini nad islamskim stanovništvom u 19. I 20.vijeku“, poziva se da se „sa kritičke distance,sagleda njegovo djelo i, makar iz školskih udžbenika uklone oni fragmenti koji imaju antislamsku poruku, vrijedjaju muslimanei i nose vjersku i etničku netrpeljivost“, skreće se pažnja „ da je savremena Crna Gora, sazdana na temeljima snažne podrške i doprinosa građana islamske vjeroispovijesti obnovi njene nezavisnosti“, pa stoga „očekivali smo više senzibiliteta prema toj populaciji“. Podseća da „mi jako dobro znamo šta znači historijski kontekst, i to je razlog zbog kojeg tražimo da se, konačno, započne sa izmjenom školskih sadržaja, u kojima se na negativan, vulgaran i ponižavajući način govori o islamskoj civilizaciji“.

Izvinite, ali fraza „građanska i multinacionalna Crna Gora“ je besmislena. Ideja građanske države po definiciji obesmišljava njenu multinacionalnost, i obratno. Vidimo da se Bošnjačka stranka postavlja kao advokat građana Crne Gore islamske veroispovesti – u celom se saopštenju Bošnjaci spominju tačno nula puta – kao i islamske civilizacije. Očigledno je da Bošnjačka stranka ispoljava drugu krajnost korišćenja ličnog, verskog u svrhe političkog ekstremizma koji je inicirao ministar prof. dr Mićunović doskočicom o „duhovnom jedinstvu Crne Gore“.

Takođe, saopštenje vešto izbegava da Njegošev književni rad nazove umetnošću, literaturom, ili daleko bilo fikcijom. Ne, koristi se zgodna reč „djelo“, koja – da se ne lažemo – ovde implicira činjenje. Znate kako: postoji jedan umetnički pravac nazvan romantizam. Taj romantizam nasleđuje klasicizam, a posebno neoklasicizam, kaže teorija književnosti, pa se autori okreću ličnom, emocionalnom, spontanom; oduševljeni su do nivoa zagrcnjavanja herojima, genijima, izuzetnim ljudima; fokusirani su na lične strasti i unutrašnje borbe. Inspiraciju nalaze u narodnom stvaralaštvu – setićemo se da je veliki romantičar Gete prevodio Hasanaginicu – i deluju u, tada progresivnom, pravcu formiranja nacija. Ovaj kratki opis romantizma, očigledno, govori da je Gorski vijenac standardan romantičarski ep u svakom smislu, pa Njegoševo „delo“ jedino može biti romantičarsko književno delo (sic!). Saopštenje, ruku na srce, koristi frazu „romantičar“, ali na isti način na koji spaja građansko i multinacionalno, po principu nek se nađe, za svaki slučaj.

Šta je dalje bilo? Članovi Odbora za politički sistem, pravosuđe i upravu Skupštine Crne Gore, na sednici održanoj 5. decembra nisu usvojili predlog Vlade Crne Gore za proglašenje dana Njegoševog rođenja državnim praznikom. Zvanični predlog je pred njih iznela predstavnica Ministarstva kulture Dragica Milić, koja je rekla da će se praznik zvati „Crnogorski dan kulture“, i dodala da je „Njegoševo djelo podjednako inspirativno različitim generacijama i nacijama“. Onda je nastalo standardno skupštinsko veselje. Poslanik Radunović je rekao da taj dan „treba da bude neradan“, ali „da se od Njegoša Srbina pravi Njegoš Crnogorac to nema smisla“. Poslanik Bojović je zamolio vlast „da ne uvlači Njegoša u blato dnevne politike, jer vlast nije dostojna Njegoša“. Poslanik Vuletić je replicirao: „Čiji će biti praznik nego crnogorski“. Poslanik Bojović je poentirao: „Moramo da prihvatimo da je Crna Gora građanska država, i da se predstavnički dom ne zove crnogorski parlament već Skupština Crne Gore“. Poslanica Vuksanović je bila za proširenje: "To je trebalo nazvati Njegoševim danima kulture, a ne da se slavi samo jedan dan kao praznik“.

Politika je, dakle, rekla svoje. Predlog nije prošao, uz puno tamburanja i mlaćenja, demonstriranja da u Crnoj Gori ima svega sem te čuvene građanske države, u koju se svako kune kad god mu je potrebna, a čini sve da je slučajno ne izgradi. Stvar je, reklo bi se, gotova. Ali ne!

Javio se Andrej Nikolaidis, književnik. Konačno struka da kaže svoje! No, avaj... Teorijsku odrednicu Njegoševog književnog dela kolega književni Njegošev ne pominje, izuzev u citatu saopštenja Bošnjačke stranke, već citira delove Gorskog vijenca koji su očigledno vulgarno uvredljivi za muslimane, i pita “moraju li se u crnogorskim školama njegove formulacije o islamu učiti kao sveto pismo?“ I dalje pita posebno hrišćane, pravoslavce „kako se osjećate zbog činjenice da muslimanska djeca u školama građanske države moraju učiti retke koje sam citirao bez nužne kritičke distance? Ne kaže li vaš hrišćanski moral da ne činiš i ne poželiš drugome ono što samome sebi ne želiš? Da vaša djeca uče stihove koji kažu “kako smrde ovi hrišćani”, da li bi vas zadovoljilo objašnjenje da “vi to niste dobro razumjeli”?“ Konačno, Nikolaidis poentira: „Crna Gora o kojoj Njegoš pjeva je zemlja jedne vjere i jednog naroda. To nije današnja Crna Gora (ona je srećom, nešto sasvim drugo) – to je Republika Srpska.“

Koliko god razumeo mogućnost povlačenja Nikolaidisovih paralela, zgranut čovek pre svega bude nad činjenicom da književnik Nikolaidis, pisac tri romana, citira delove nekog književnog dela, pa iz tih citata izvlači opšte zaključke o celom delu (i to ne književnom, već uopšte). Neverovatno je da jedan književnik učestvuje u legalizaciji takvog lošeg manira – da se nežno izrazim. Celo zamešateljstvo, od izjave ministra, preko cetinjske proslave do saopštenja Bošnjačke stranke i konačnog odbijanja predloga, u punom obimu je političko i jedino političko, tu nikakvog književnog razgovora nema. I taman kada čovek očekuje da književnik kaže koju o književnosti... dobija jedino i samo još politike. Jer zaista: ne kritikuje Nikolaidis ideju škole „bez nužne kritičke distance“. On odličnim, pravim pitanjem „nije li nekritičko čitanje "Gorskog vijenca" malo nezgodno u viševjerskoj i višenacionalnoj zajednici kakva je današnja Crna Gora, u kojoj petinu stanovništva čine muslimani?“, nažalost ne želi da upozori da naše društvo i naše škole (nepismeni zločinci se podrazumevaju) nekritički čitaju Gorski vijenac, ne! Književnik zapravo poziva na političku korektnost. On poziva na sakrivanje, na uklanjanje. A takav stav u smeru je – recimo to otvoreno – ideje da knjige treba spaljivati.

Photo: freewebs.com

Nisam uspeo na Internet prezentaciji Ministarstva prosvete Crne Gore da nađem podatak kada se po školskom programu zapravo izučava Gorski vijenac. Pretpostaviću da se radi o drugom razredu srednje škole, kada se u srbijanskim školama izučava romantizam. „Djeca“ (kako te učenike Nikolaidis naziva) tada imaju 16-17 godina, stoga ću ih dalje zvati pravim imenom: omladinci i omladinke. U tom uzrastu je, na talasima principijelnog hormonskog nezadovoljstva, garantovano moguće kritički čitati bilo koju knjigu – štaviše, nema boljeg uzrasta za skidanje autoriteta sa pijedestala, bilo zasluženih ili ne! Zato je ključno, u razgovorima o Njegoševom književnom delu, usmeriti profesore, kroz seminare i književne, kritičke, apolitične tekstove, da povedu računa o tome da, pored umetničke analize romantičarskog u Njegoševom delu, moraju da omladincima i omladinkama pričati da su Njegoševi stihovi shvatani u prethodnim decenijama i kao koncept za činjenje najstrašnijih zločina nad ljudima. Da upravo pričaju o vulgarnim delovima, da skrenu pažnju omladincima i omladinkama na razliku između nekadašnjeg i sadašnjeg shvatanja takvih stihova. Da otvore kvalitetnu diskusiju upravo o pravilnim načinima interpretacije umetnosti. Da pokrenu otrežnjujuće, prave građanskefikcije otvore vrata svežem vazduhu u političarsko, ustajalo, patrijarhalno, multinacionalno i negrađansko društvo Crne Gore! razgovore. Stotina mu milijardi moždanih ćelija Ajnštajnovih, da upravo kroz dobru analizu Njegoševe

Da ponovim: bez obzira na 162 godine stabilno umrlog stanja, bio on upokojen u nekom od božanstava ili u prestanku rada životnih funkcija koja se događa svakom živom organizmu, Njegoša ostaviti na miru ne nameravaju. No, džaba ga bilo: on je sve te godine mrtav, svidelo se to nekome ili ne. Mi živi smo tu da se nosimo sa životnim olujama, pomažući se u toj borbi svim sredstvima za koje pomislimo da nam mogu pomoći. Politikom se, znamo, može baviti svaki Radunović. Ali književnošću, umetnošću, idejom o boljem, može se baviti tek poneki Nikolaidis. I zato moje razočaranje ovom prilikom ne ide političarima, već Andreju, za čiji se tekst svesrdno nadam da je tek momentary lapse of reason.