Evo vam vaša žgadija!

image

Tačno je da niko u ovom trenutku ne može da kaže šta će "proizaći posle toga", kao što tvrdi premijer; potrudimo se da ga prevedemo, iz postojanja zajedničkog zločinačkog poduhvata može svašta da proiziđe, pogotovu ako ga sadašnji državni vrh besmisleno negira i godinama tvrdi da su masovni zločini, zapravo, pojedinačni ispadi, a ne državni posao. Jer, da se država iole potrudila da prizna nameru jedne od prethodnih političkih nomenklatura, locira ubice, od kojih su mnogi ozbiljna opasnost za sve građane, da ih ne udomljuje u policijskim i vojnim strukturama, da ih pošterno sudi - imala bi razumevanje međunarodne zajednice i premijer ne bi morao da drhti od tužbi za genocid i srodne nepodopštine

Naravno da su presude srpskim ratnim zlikovcima, u kojima su suci Haškog tribunala iskazali iracionalni višak empatije za učesnike udruženog zločinačkog poduhvata i spremnost da se rugaju patnjama kosovskih Albanaca, izazvale naricanje fašističkog budžetskog tabloida Večernje novosti (Presudili dupli aršini, autorka Ema Radosavljević, Novosti, 24. januar), pod ravnateljstvom mirnodopskog huškača Ratka, te iživljavanje bagre na desnici (NSFM) i sličnim opskurnim glasilima. Ali, tu je i srbijanski premijer Ivica Dačić da iskaže utemeljeno nezadovoljstvo, dapače, s državnim razlogom - umesto da ih sve oslobodi, pa da država ne bude kriva za najmanje 700.000 ljudi, svojih državljana, što je proterala, usput im popalila kuće i imanja, neoprezne zaklala, ili silovala, Tribunal je, ipak, presudio postojanje i realizaciju plana etničkog čišćenja Kosova, za šta su krivi i udruženi zlikovci iz predmeta Šainović i drugi. Nejasno je ostalo jedino to šta bi trebalo uraditi za nešto strožu kaznu, a ne zna se ni koje su olakotne okolnosti sudije pripisale ovoj državnoj bandi.

Strah od istine

Patnja Ivice Dačića ovako zvuči: „To nisu presude samo određenim pojedincima, već i za određena dela za koja bi mogao da dođe zaključak da je država ta koja stoji iza toga. U svakom slučaju, generalno gledano, mislim da Srbija mora mnogo više pažnje da posvećuje procesima u Hagu. Da smo proteklih godina najviše pažnje posvećivali samo tome da nekoga uhapsimo ili da nekoga nateramo da se dobrovoljno preda u Hag, nakon čega su prepuštani sami sebi. Nije tu bitna lična sudbina bilo koga od njih. Bitna je sudbina države Srbije i srpskog naroda i svih građana Srbije, jer šta će proizaći posle toga, to niko u ovom trenutku ne može da kaže, rekao je Dačić.

Nemoguće da je država Srbija nešto kriva: Ivica Dačić, zabrinut
Photo: Stock

Skoro sve je u potpunosti tačno, pogotovu to da se sa mnogo pažnje 'apsilo godinama (Karadžić, Mladić, Hadžić), Slobodan Milošević i sadašnji pretekli robijaši (Nebojša Pavković, Nikola Šainović, Vladimir Lazarević i Sreten Lukić) - odlučili su da proteraju kosovske Albance, te se može, kao što Dačić izražava bojazan, pomisliti da iza toga stoji država. Socijalistička partija Srbije, čak. Zlobnik bi pomislio da je za sva divljaštva prema kosovskim Albancima znao i sadašnji premijer, u to vreme glasnogovornik SPS i poslanik u Veću građana Skupštine Savezne Republike Jugoslavije. Možda je znao i bio zadovoljan činjenicom da je država ta koja stoji iza toga, pri čemu je to krvavi pir srpskog bašibozluka usmeren protiv civila čiji je jedini greh bio albanska nacionalnost.

Zločinci i država

Netačno je, nažalost, to što Dačić falsifikuje, da su haški optuženici bili prepušteni samima sebi - država im je neštedimice, diskriminatorski (prema drugim robijašima i poreskim obveznicima), davala novac i garancije da se kod kuće, uz stručnu pomoć državnih tužilaca za ratne zločine, pripremaju za procesne izmišljotine, zapošljavala im žene i decu, obezbeđivala avionske karte do Haga, džeparac za sitne radosti, a nije izostala ni javna moralna podrška, posetama svim ševeningenskim Srbima, bez obzira na stepen njihove monstruoznosti.

Tačno je da niko u ovom trenutku ne može da kaže šta će proizaći posle toga, kao što tvrdi premijer. Potrudimo se da ga prevedemo: iz postojanja zajedničkog zločinačkog poduhvata može svašta da proizađe, pogotovu ako ga sadašnji državni vrh besmisleno negira i godinama tvrdi da su masovni zločini bili, zapravo, pojedinačni ispadi, a ne državni posao. Jer, da se država iole potrudila da prizna zločinačku nameru jedne od prethodnih političkih nomenklatura, locira ubice, od kojih su mnogi ozbiljna opasnost za sve građane, da ih ne udomljuje u policijskim i vojnim strukturama, da ih pošterno sudi - imala bi razumevanje međunarodne zajednice i premijer ne bi morao da drhti od tužbi za genocid i srodne počinjene nepodopštine.

Primetno odsustvo srpskih zločinaca: Prazna sala Haškog tribunala
Photo: EPA/PETER DEJONG - POOL

Nakazna srpska nevinost

Dosad su, međutim, svi kalkulisali nedokazanim raspoloženjem građana u vezi sa zločincima iz komšiluka i tuđim satelitskim antenama na krovu, jednako u strahu od pada rejtinga, kao od međunarodnih presuda. Tako je društveni talog koji personifikuju i trojica sada počašćenih osuđenika (načelnik Generalštaba Nebojša Pavković počašćen je prvostepeno), izjednačen sa državom, a najviši su funkcioneri svrstali su sebe među njihove saučesnike.

Ostaje im žal za sudskim većem koje je oslobodilo Momčila Perišića, kakav iskazuje tužilac za zataškavanje i oficirsku nekažnjivost Vladimir Vukčević, osoba neobično važna za nakaznu srpsku nevinost, skrivenu ispod tepiha i masovnim grobnicama diljem Srbije. Tome je "interesantno", promišlja o sintagmi konkretna usmerenost, iz sramne oslobađajuće presude izrečene Perišiću, iako u kosovskom divljanju državnih bandi, pod komandom osuđenih u slučaju Šainović i drugi, nije bilo nikakve pomoći, na koju bi se usmerenost odnosila, već o direktnom izvršenju ratnih zločina i zločina protiv čovečnosti, sa ciljem da se Kosovo etnički očisti (sudija Daćun konstatovao je da su sudije u slučaju Perišić pogrešile utoliko što za pomaganje i podržavanje nije neophodno da optuženi bude direktno usmeren na činjenje zločina).

U pomenutim Novostima i jubilejnoj fašističkoj Politici strah i nada; u Novostima familija Lazarević razočarana (nisu dovoljno cenjene olakšavajuće okolnosti da su na Kosovu ubijane cele familije), a u najstarijem budžetskom roto-đubretu konstatacija da će Lazarević (65) moći do kraja godine da bude na slobodi. Šainović bi se našao s ove strane brave 2015, Lukić 2018, a Pavković 2019. Još jedna besmislica Tribunala, gotovo pravilo da zlikovci nakon dve trećine izdržane kazne budu pušteni na slobodu.

Pomalo oholo, je l': Evo vam vaša žgadija!