Red tišine, red ćutanja

image

U ovoj opskurnoj priči o žrtvama, zločincima i bitangama zvuči nevažno detalj da su poslanici Srpske napredne stranke odbili predlog bošnjačkih poslanika da skupštinska sednica počne minutom ćutanja. Još je Srebrenica u Srbiji bliže fazi koje u teoriji nema, a mesto bi joj bilo pre poricanja. Seirenju. Munira Subašić, predsednica Udruženja Majke enklava Srebrenica i Žepa, koja je ove godine ukopala jedine dve pronađene i identifikovane kosti svog sina Nermina, nema odgovor: "Dio pravde će biti zadovoljen kad oni koji su činili genocid javno progovore. Možda ja to neću dočekati, ali mislim da mnogi od njih ne mogu mirno spavati"

Srbijanski parlament oglasio se povodom godišnjice genocida u Srebrenici saopštenjem Kolegijuma u kojem šefovi svih poslaničkih klubova, izuzev ekstremno desne Demokratske stranke Srbije, konstatuju da se dogodilo stradanje nesrpskog stanovništva u istočnoj Bosni. "Narodna skupština izražava duboki pijetet prema nevinim žrtvama bošnjačke nacionalnosti i saosećanje njihovim porodicama povodom godišnjice njihovog stradanja u Srebrenici. Srbija i njen parlament će uvek biti opredeljeni da čuvaju sećanje na žrtve surovih oružanih sukoba u bivšoj Jugoslaviji devedesetih godina dvadesetog veka. Parlament Srbije na istovetan način izražava žaljenje i saučešće porodicama nevinih civilnih žrtava srpske nacionalnosti u sukobima u Bosni i Hercegovini", navedeno je u saopštenju.

"Narodna skupština Republike Srbije izražava nadu da će svi narodi u Bosni i Hercegovini, kao i drugim državama bivše Jugoslavije, nastaviti proces pomirenja i jačanja uslova za zajednički život zasnovan na ravnopravnosti nacija i punom poštovanju ljudskih i manjinskih prava i sloboda, da učinjeni zločini više nikada ne bi bili ponovljeni. Na taj način moguće je okrenuti se budućnosti, miru i prosperitetu u čitavom regionu", piše u saopštenju.

Photo: Hariz Halilović

Nenadoknadiva prednost zločinaca

Parlament se, dakle, oglasio suštinski neizmenjenim stavom, koji je na tragu dosadašnjeg deklarativnog osuđivanja zločina, (Deklaracija iz 2010);  izmenili su se stavovi nekih protagonista, pre svih iz sada vladajuće SNS, ali poslednji skupštinski akt, saopštenje, nije dosegao ni do studijskog pokajanja predsednika Srbije Tomislava Nikolića (“Ja klečim i tražim pomilovanje za Srbiju zbog zločina koji je izvršen u Srebrenici. Izvinjavam se za zločine koje je u ime naše države i našeg naroda učinio bilo koji pojedinac”, kazao je Nikolić u Sarajevu, najavljujući da će uskoro posetiti Srebrenicu). Nikolić i predsednik Vlade Srbije Ivica Dačić nisu otišli u Potočare, Aleksandar Vučić je odgovorio za sve:  "Nisam dobio poziv, ne znam za druge". U intervjuu „Vremenu“ Vučić je pažljiviji: "Voleo bih da razgovaram sa domaćinima. Ne znam šta bi oni želeli i kako bi želeli. Ono što je sasvim sigurno, to je da je taj zločin strašan i užasan i to je sve što mogu da kažem".

U međuvremenu, iz državnog se budžeta i dalje finansiraju troškovi poseta masovnim ubicama i njihovi džeparci, a srbijanski državni vrh zahteva od Haškog tribunala da Srbiji na časnu reč ustupi sve Srbe osuđene za genocid i ostale ratne zločine, ne bi li im u kazamatima sa pet zvezdica bilo omogućeno izdržavanje kazne dostojno Srbina. Zločinci imaju očiglednu, zasad nenadoknadivu prednost. Ili će, možda, vlast da dokaže suprotno.

Photo: Hariz Halilović

Braća po oružju

Hronologija ovog zajedničkog falsifikatorskog poduhvata  počinje stavom iz Deklaracije parlamenta, donete na mišiće, posle snažnog trogodišnjeg pritiska iz inostranstva: “Narodna skupština Republike Srbije najoštrije osuđuje zločin izvršen nad bošnjačkim stanovništvom u Srebrenici jula 1995. godine, na način utvrđen presudom Međunarodnog suda pravde, kao i sve društvene i političke procese i pojave koji su doveli do formiranja svesti da se ostvarenje sopstvenih nacionalnih ciljeva može postići upotrebom oružane sile i fizičkim nasiljem nad pripadnicima drugih naroda i religija, izražavajući pri tom saučešće i izvinjenje porodicama žrtava zbog toga što nije učinjeno sve da se spreči ova tragedija”.

Photo: Hariz Halilović

Tako zvuči sramni akt, a  zločin izvršen nad bošnjačkim stanovništvom u Srebrenici jula 1995. godine, na način utvrđen presudom Međunarodnog suda je, naravno, genocid. Država Srbija " upkos policijskom, vojnom i finansijskom uticaju na bosanske Srbe, kao i informacijama koje je posedovala, da do genocida može doći, nije učinila sve da ga spreči", presudio je Međunarodni sud. Nevažno za srbijanski politički vrh, društvo čiji delovi i dalje,  uprkos nesumnjivih dokaza, bahato i neljudski odbijaju da izađu iz faze poricanja, pogotovu. Haški je tribunal presudio da je genocid izvršen oružjem koje su velikodušno, bez zamerke i prekora, platili građani Srbije i uputila ga prekodrinskim zlikovcima, sve ne znajuć', kaže presuda Momčilu Perišiću, da se njime neće samo braniti.

Imali smo, dakle, 11. jula ove godine na delu jasan kontinuitet falsifikovanja, dokaz da je istinsko priznanje prevelik zalogaj za srbijansko društvo, trenutno, kako se govorilo i prilikom sklapanja deklarativne lingvističko-pravne nakaze, pod dirigentskom palicom Borisa Tadića, čiji zastupnici godinama lažu kao psi, i kao on sam, da se nekada negde nekome zbog nečega izvinio.

Istorija skupštinskih bitangi

Ta vražja trenut(ač)nost, tragična i opasna konstatacija, po kojoj je za zločine uvek pogodno vreme, a za priznanje patnje nanete drugima - treba sačekati da se milioni finansijera genocida umilostive i upišu u ljude. Da priznaju šta su radili i šta nisu, te sve to priznaju deci. Tačno, trenutno je lakše biti kukavica i nečovek, ali retki su slučajevi u kojima ta dijagnoza podrazumeva samo prolazno stanje.

Photo: Hariz Halilović

Evo jednog od znakovitih dokaza za to, ni oko deklaracijsko-saopštenjskog jada i bede nema saglasnosti: Poslanička grupa Demokratske stranke Srbije ističe da ne može da prihvati tekst saopštenja skupštinskog Kolegijuma, jer smatra "da se njime razdvajaju nevine žrtve rata". Dikcijom šefa ovog kluba Slobodana Samardžića, profesora - a čega do evropskih integracija - saopštenjcem se "razdvajaju nevine žrtve rata i jedne čine politički primarnim, a druge političke sekundarnim", čime se "negira potreba humanog, dakle nediferenciranog, pristupa svim nevinim žrtavama bosanskog rata od 1992. do 1995. godine". Samardžić i društvo podmuklo provlače tezu da je reč o ''politici dve deklaracije'', jednoj o "muslimanskim žrtvama u srebreničkom kraju 1995. godine", a drugoj o "srpskim žrtvama u Bosni i Hercegovini tokom čitavog rata". Samardžić podrazumeva da su jedino Srbi stradali tokom čitavog rata u BiH i tvrdi da bi pijetet prema žrtvama mogao da se iskazuje 7. aprila, "kada je Bosna i Hercegovina priznata od strane SAD i zapadnih zemalja, što je bio manifestni zločin protiv mira od kojeg su potekli svi potonji ratni zločini". Naravno, ne bi Srbi ništa, recimo, palili žive ljude u Višegradu, ubijali Sarajevo i Sarajlije sa Kalemegdana puna 44 meseca, da Amerikanci nisu priznali BiH - to je doktrina nezavršenog rata koji sneva vrh parlamentarnih huškača.

U ovoj opskurnoj priči o žrtvama, zločincima i bitangama zvuči nevažno detalj da su poslanici Srpske napredne stranke odbili predlog bošnjačkih poslanika da skupštinska sednica počne minutom ćutanja. Još je Srebrenica u Srbiji bliže fazi koje u teoriji nema, a mesto bi joj bilo pre poricanja. Seirenju. Munira Subašić, predsednica Udruženja Majke enklava Srebrenica i Žepa, koja je ove godine ukopala jedine dve pronađene i identifikovane kosti svog sina Nermina, nema odgovor: "Dio pravde će biti zadovoljen kad oni koji su činili genocid javno progovore. Možda ja to neću dočekati, ali mislim da mnogi od njih ne mogu mirno spavati".