Smrt u državi nasilja

image

Ubijen je učenik osmog razreda osnovne škole samo zbog toga što je bio Rom; diskriminacija je dobila pravo građanstva, Srbija živi fašizam i rasizam. Opasnost od novih zločina u slučaju ukidanja bezviznog režima, jer se na Rome već baca krivica da su oni lažni azilanti koji rade protiv interesa države

Krvave opomene: Spomen ploče na mestu zločina, u Beogradskoj 33
Photo: Goran Necin

Pre tačno petnaest godina, 18. oktobra 1997. trinaestogodišnji Rom Dušan Jovanović ubijen je u strogom centru Beograda. Te večeri vraćao se iz obližnjeg dragstora i nosio sok, presrela su ga   četvorica skinheda, takođe maloletnika. Ispred kuće u kojoj je živeo sa porodicom, u Beogradskoj 33, besomučno su ga tukli, oborili i šutirali dok je bespomoćno ležao.

Ubistvo je izazvalo zaprepašćenje u srbijanskoj javnosti, ali je iza brojnih reakcija ostala činjenica da je u Srbiji nasilje sa rasističkim predznakom bilo u porastu i da je smrt Dušana Jovanovića najstrašniji vid svakodnevne diskriminacije koja ostaje bez odgovora države i društva. Dvojica od četvorice napadača kažnjena su maksimalnim zatvorskim kaznama za starije maloletnike, deset godina, a dvojica nisu procesuirana. Ubice su oslobođene nakon šest godina.

Dragoljub Acković, dugogodišnji aktivista za romska prava, kaže da se ubistvo dogodilo u atmosferi u kojoj nije moglo da se posmatra kao izdvojeni slučaj. “Nikada nisam mislio da je to incident, u to vreme dogodilo se nekoliko veoma teških prebijanja Roma i strahovao sam te 1997. da će se, možda, dogoditi i nešto teže. Nažalost, moja očekivanja su se obistinila. Sećam se da sam i pre nego što je mali Dušan Jovanović ubijen upozoravao u novinskim tekstovima na nešto što niko nije ozbiljno shvatio. I u centralnoj Srbiji je tada bilo prebijanja, a onda je Dušan ubijen i to je na čitavu Srbiju, a i na čitav romski narod, ne samo u Srbiji, ostavilo vrlo težak, neizbrisiv trag”, kaže Acković.

Srbiji su dolazili računi za ratne avanture, prevencije nije bilo, razgoropadili su se fašisti i rasisti. “A sve je počelo u vreme tih prokletih ratova. Događalo se tada mnogo toga što je ostalo nepoznato i srpskoj i svetskoj javnosti. Ne postoje vojske i paravojne jedinice koje nisu uništavale Rome na ovaj ili onaj način. Ubijao ih je ko je stigao, to mogu otvoreno da kažem. Ni dan - danas nije rasvetljen slučaj  nestanka tri autobusa u kojima je bilo više od 150 ljudi, kod Skelana. Nestali su u masovnim grobnicama, tek mnogo godina kasnije otvoreni su taj i mnogi drugi slučajevi”, podseća Acković.

Vera bez nade: Tik uz spomen ploču, pravoslavni butik SPC
Photo: Goran Necin

Ubistvo Dušana Jovanovića, ispostaviće se, bilo je prvo u nizu teških zločina; ostalo je upamćeno  tragično prebijanje glumca Dragana Maksimovića. Njega su  17. novembra 2000. pretukli su u restoranu na Zelenom vencu navijači FK “Rad”, koji su mislili da je Rom. Od povreda koje su mu naneli umro je 4. februara 2001, a ubice do danas, uprkos tome što je Maksimović pretučen u prisustvu brojnih svedoka, nisu pronađene. U januaru 2007. u Boljevcima kod Beograda ubijen je sedamnaestogodišnji Rom Branko Nikolić kome su ubice, maloletni pripadnici lokalne bande, uzeli mobilni telefon, potom ga zvrski mučili i bacili u kanal Vok.

Ubijen jer su mislili da je Rom: Dragan Maksimović
Photo: Stock

I Rajko Đurić, bivši predsednik Svetskog kongresa Roma, u bliskoj prošlosti vidi uzroke povećane diskriminacije i nasilja prema Romima. “Vreme u kojem je ubijen Dušan Jovanović bilo je vreme fašizma, a svaki fašizam zahteva određenu metu. Za metu se prvo uzimaju oni koji su najmanje zaštićeni, ili su potpuno nezaštićeni. Dušan Jovanović je bio žrtva zato je Rom, a Romi i Jevreji su u takvim opskurnim vremenima najpodesniji za žrtve i najpogodniji materijal za masovna zlodela. Miloševićevo vreme obeleženo je krvlju Roma. Ne zaboravimo su prvi višestranački izbori u Srbiji bili u znaku ubijanja Roma. Jedan Rom je ubijen u Požegi, drugi u istočnoj Srbiji, treći u policijskoj stanici u Kikindi. U istorijskom pamćenju je činjenica da fašizam počinje ubijanjem Jevreja i Roma, prvi talas je antisemitizam i anticiganizam. Znajući istoriju srpskog naroda, ne mogu da kažem da je Srbija zemlja u kojoj su Romi iskusili najgore i najteže, ali epoha koja je obeležena vladavinom Slobodana Miloševića za Rome je bila takva. Strašno je da vremena stradanja u fašističkoj Nemačkoj i NDH nisu zauvek prošla i da su danas Romi najmanje zaštićeni narod”, ocenjuje Rajko Đurić.

On ukazuje na novu opasnost: “Zlo nikada ne dostiže krajnju tačku; mislio sam i govorio u jednom trenutku da ne može biti gore, ali tokom vladavine Slobodana Miloševića uverio sam se da uvek može. A sada, nažalost, i u tom kontekstu moram da konstatujem da je peti oktobar trajao jedan dan, a da se, kao što to uobičajeno govorimo u novinarskom žargonu, šesti se nije ni dogodio. Sada je poništen i peti oktobar. Govori se da mogu biti uvedene vize za građane Srbije, opet će biti prstom ukazano na Rome i iz toga se mogu izroditi razne negativne pojave”, upozorava Đurić.

Progon iz Beograda po Đilasovom naređenju: Romi uzalud protestuju
Photo: BETA/MARKO RUPENA

I Dragoljub Acković ukazuje da je netrpeljivost prema Romima velika i da moguće ukidanje bezviznog režima nagoveštava nove opasnosti. “Poslednjih nekoliko nedelja, naročito poslednjih dana, iz konteksta je izvučena priča o tome da će Srbiji biti ukinut bezvizni režim, navodno zbog Roma, lažnih azilanata. To je zaista strašno, znam da ima Roma koji su lažni azilanti, ali znam i to da ima mnogo drugih koji su isto to. I moramo da reagujemo na pravi način. Zbog toga apelujem pre svega na Rome, da se okanu tog bežanja, odlaska u azil. Znam da su vremena teška, ali nije samo Romima teško. Moramo da to prebrodimo, da budem otvoren, očekujem da se formiranjem nove vlade nešto promeni. Romima poručujem da razmisle: da li treba da zbog male svote novca prave velike probleme sebi, svojim porodicama i svojoj državi”, kaže Acković.

Diskriminacija Roma, fašizam i rasizam, srbijanska su svakodnevnica, pripadnici manjinskih grupa su, kao što je u intervjuu datom novembra 2010, ukazao Vojin Dimitrijević, “žrtve kulture nasilja koja je u devedesetim ustoličena”.

“Podsetiću na mladog Dušana Jovanovića, koji je 1997. ubijen samo zato što je Rom, na poznatog glumca Dragana Maksimovića, koga su 2000. na smrt isprebijali jer su mislili da je Rom, na Dejana Nebrigića, stradalog 1999. u Pančevu posle niza pretnji koje je dobijao kao gej i mirovni aktivista, pri čemu je ovo drugo izgleda više smetalo istražnom sudiji, koji je verovao da su svi mirovnjaci plaćenici inostranstva, na Živorada Šiškovića, šezdesetogodišnjeg bokserskog trenera, koji je 2002. izgubio život pri pokušaju da nekog Kineza zaštiti od navijačke rulje kojoj je smetao kao rasno različit”, rekao je Vojin Dimitrijević.

Novija istorija Srbije nesumnjivo je mračno knjigovodstvo diskriminacije manjina. Ona, videlo se to i prilikom zabrane Parade ponosa 2012, ima državni potpis. Na petnaestogodišnjicu ubistva Dušana Jovanovića ostaje konstatacija da je ono prvi u nizu takvih zločina. Nema ozbiljnih izgleda da će taj niz uskoro biti prekinut.