Neuspeh Komisije za iskopavanje Draže
Nema dokumenata o streljanju ratnog zločinca, i njegovom grobu, ostala su nagađanja o tome gde su dokumenti i, zasad, neupotrebljiva svedočenja udbaša i bol domicilnog i emigrantskog koljaštva
Vladino telo sa zvaničnim nazivom Komisija za otkrivanje činjenica o izvršenju smrtne kazne nad generalom Dragoljubom Mihailovićem zaključilo je da neuspehom okončava prvu fazu svog trogodišnjeg rada, o čemu svedoči jedan od članova Miladin Mićun Gavrilović, upravnik Zadužbine kralja Petra Prvog: „Komisija nije radila kako valja, a ja sam insistirao da se izveštaj s poslednjeg sastanka ne kvalifikuje kao definitivni već kao ’preliminarni’, što je i usvojeno“. Preliminaran je, dakle, status izveštaja ovih agilnih kopača, čije je neumorno podvižništvo na visokim temperaturama, podstaknuto kratkotrajnim bljeskovima nade čitave domaće i inostrane koljačke i strejt javnosti, u vidu pronađenih čaura i ispražnjenog unučeta za rakiju, proglašeno državnim poslom od najveće važnosti. Uloženo je mnogo truda, ali, valja priznati, bez rezultata; predsednik Komisije Slobodan Radovanović, donedavni zamenik republičkog javnog tužioca, pre mesec dana premešten je u Apelaciono tužilaštvo u Nišu. Profesor Slobodan Marković, član ove komisije i, istovremeno, predsednik paralelne Komisije za istraživanje tajnih grobnica nestalih posle 12. septembra 1944. godine, rekao je za Politiku da je Komisija „iscrpila sve podatke“. Nema ničeg novog, nije pronađen ni zapisnik o streljanju, nema ni traga koji bi vodio do grobnog mesta.
Profesorka Marija Đurić, šef terenskih istraživanja na Adi Ciganliji, rekla je za Politiku da su „jedini indikativni arheološki nalazi osamnaest čaura i jedno puščano zrno“, a balističar Vlada Kostić utvrdio je da bi neke čaure „mogle biti povezane sa streljanjem“. Ostale su, pak, nalaz je Kostića, od metaka ispaljenih iz naoružanja vojski Kraljevine Jugoslavije i Trećeg rajha, proizvedenog u razdoblju 1932–1942. godine.
Politika, čiji je novinar i autor napisa o „ćorsokaku Komisije“ pratio iskopavanja i, štaviše, pomagao u kopanju na Adi (Četnik Milan), konstatuje da je „nađeno vrlo malo kreča, u jednom, plitkom sloju, čime je poništeno opsesivno komisijsko uverenje o pokopu Mihailovića u krečnoj jami uz severni zid zatvorske ograde“. Tako smo stigli do ključnog pitanja: zašto se komisija fiksirala za fabulozni 'severni zid', odnosno za njegovu spoljnu stranu, gde se jedino kopalo i istraživalo“, pita se autor.
Iznosi i pretpostavke o sudbini zapisnika o tome kako je zlikovac skončao; profesor Slobodan Marković objašnjava da je zapisnik o streljanju nestao iz dosijea ratnog zločinca, kao i drugi srodni dokumenti koji su „ili uništeni, ili se kriju u privatnim zbirkama“, a velika je verovatnoća „da su u arhivama sovjetskog NKVD-a koji je, u to vreme, imao moćnu ispostavu u Beogradu“.
„U referentnim arhivama dveju tajnih službi (BIA i VBA) koje su predate Vojnom arhivu odnosno Arhivu Srbije, nema dokumenata o Dražinom pogubljenju i pokopu, a VOA je obavestila komisiju da ne poseduje traženu građu. Dakle, nije učinjena ključna rekonstrukcija: ko je očerupao Mihailovićev dosije i gde bi mogli biti dokumenti o pogubljenju i mestu pokopa, dramatizuje Politika.
Dosije zločinca je, saznajemo iz Politike, od 1948, bio u vojnom arhivu u Sarajevu, a 1961. uzima ga Svetislav Ćeća Stefanović. Tek posle šesnaest godina, 1982, predsednik Vrhovnog vojnog suda, general Marko Kalođera, dobio je natrag, od SUP-a Srbije, ostatke Posebne arhive, u kojoj je, od ukupno devetsto sedamdeset nedostajalo 135 dokumenata.
Ostala su, tvrdi Politika, nevesela i neupotrebljiva nagađanja vremešnih udbaša, dvojica tvrde da je Draža pokopan u krugu zatvora, ali označavaju različita mesta; definitivno to nije kod sadašnjeg ružičnjaka do kojeg je proviđenje vodilo Vuka Draškovića da pobode krstaču. Ostaju i zanimljive priče koje su obeležile prošlogodišnju letnju šemu srbijanskih tabloida i jednog ozbiljnog portala o pepelu raspršenom po Dunavu, pronađenoj kosti neljudskog porekla (mamuta?), a patriotski dnevnik Pravda i državotvorni Tanjug i Politika držali su tenziju prenevši izjavu državnog sekretara za zlikovačke kosti Slobodana Homena koji je Mihailovića smestio među „nevine žrtve“, tražeći, valjda u svoje ime, da se u Beogradu podigne spomenik žrtvama „iz oba pokreta“. Bila je citirana i znakovita izjava udbaša Jove Kapičića (“Nikad!“), te mnoge druge o prahu, pepelu i vodi u kojima su završili zemni koljačevi ostaci.
Jedan je ekspert čitav doktorat ispričao Novostima o kocu za koji je Čiča bio vezan, ukazujući državnim kopačima da je Draža tu gde je kolac (valjda i konopac).
Sve bilo dražesno, Homen najavio i ulicu sa koljačevim imenom. Evo se neki dan na tu temu oglasio Srpski liberalni savet koji je opetovanim zahtevom da se jedna ulica nazove imenom Draže Mihailovića, te da se okači spomen-ploča na kuću u kojoj je živeo u Beogradu. To bi bilo, smatra ova organizacija Koste Čavoškog i Aleksandra Nedića koja sarađuje sa ostatkom američkog emigrantskog koljaštva, „odavanje počasti vođi antifašističkog pokreta“ i stvarni doprinos „izjednačavanju dva antifašistička pokreta za vreme Drugog svetskog rata“, odnosno, „smanjenju podela u Srbiji“.
Još ima gde da se kopa i to je patriotska obaveza koja ostaje, najverovatnije, drugačijem sastavu Vlade u amanet. Ako se menja staf, ne moraju i sveti ciljevi da se obesmišljavaju.