Novak Đoković u molitvama i bajalicama
Opet đulad - ta zbirna imenica srpskog ponosa, ne zbori o njoj poeta Matija slučajno, lajt motiv je to novijih srpskih trijumfa - popadaše po Vukovaru, Dubrovniku, Sarajevu, po čadorima nebrojenim, da svedoče trijumf. Najžešća bila, kažu preživeli, ona od 155 milimetara, zakon, čula se od Sarajeva do slobodarske Banja Luke. U sadejstvu sa slobodno izgovorenom i napisanom rečju bećkovićevskog ubistvenog šarma
Došlo je i srpskih pet minuta: padaju posečeni sabljom u molitvi Novakovoj, neprijatelji svih boja, stade on nogom za vrat moćnicima, deli našu i svoju pravdu taj nemilosrdni anđeo za koga se moli vaskoliko srpstvo kao on za sebe samog, šalje mu energiju i vradžbine da pokori, ponizi, pregazi, da „na svojoj koži osete šta znači beda strah i bol“. Da u naše ime i sa nama pusti krv Njujorku, Londonu, Parizu, da sa delfinima, orlovima i nekoliko miliona sjedinjenih majmuna podseti na ionako nezaboravnu slavu srpskog oružja, rečju sablje u koju se volšebno pretvorio njegov reket.
Stariji to bolje znaju, pogotovu najmudrija srpska glava; na lucidno pitanje Bujoševićeve Politike (Novak Đoković?) epski odgovara Matija Bećković: „Njegov reket je naša poslednja sablja. Beše li on povod za onu reč - da je Bog bacio kalup kad je njega stvorio“.
Njegova se ne poriče, ipak, zašto „poslednja“, zar on nije prva sablja zemnih ostataka nebeskog naroda?
Još jedno Politikino pitanje da se bard pritera u ćošak „Kako doživljavate ove trijumfe sportista...“ (smislio Slavko Trošelj). „Kakav je naš narod, sva ta čuda će i ovaj put povezati sa Svetim Savom. I kao što je pre dva veka grom zagrmeo na Svetog Savu, da se Srblji na oružje dižu, tako je zagrmeo opet. Samo što su sada drugačiji i bojevi i oružje. Sablja se prometnula u reket, đulad u lopte, a neprijateljski čadori u protivničke mreže. Svet se sveo na sportske terene, a bojeve gleda cela planeta“, reče Matija.
Opet đulad - ta zbirna imenica srpskog ponosa, ne zbori o njoj poeta slučajno, lajt motiv je to novijih srpskih trijumfa - popadaše po Vukovaru, Dubrovniku, Sarajevu, po čadorima nebrojenim, da svedoče trijumf. Najžešća bila, kažu preživeli, ona od 155 milimetara, zakon, čula se od Sarajeva do slobodarske Banja Luke. U sadejstvu sa slobodno izgovoreno i napisanom rečju bećkovićevskog ubistvenog šarma. Valja redovno čitati Matiju, da se okrepimo mudrošću čoveka čija je, ako ništa drugo, makar deviza nesporna: „Ako me niko ne voli, bar imam para“ (kod Bujketa i Trošelja, 5. februara 2012.).
I opet taj bog, bez njega se u nacionalno obojenoj štampi ne može ni neradnim danom; tiražne su Večernje novosti posegle za serioznim „istraživanjem“ na zadatu temu: Da li sport i pravoslavlje idu zajedno. Pod naslovom Lopta (ni)je božija volja i podnaslovom Sportski život ima puno bliskog sa asketizmom čeka nas otkriće važno za svako istraživanje, da je Novak Đoković „ispod majice 'Serđo Takini'“ u kojoj je pobedio na Otvorenom prvenstvu Australije imao „skromni pravoslavni drveni krstić, koji je na običnom kanapu nosio oko vrata“. Tvrde Večernje da je milionski auditorijum, onaj deo koji razume srpski, mogao da razazna da je u prelomnim trenucima finalnog meča tog turnira srpski teniser izgovorio „Bože, pomozi mi!“. A svi su videli da se posle pobede „više puta prekrstio“.
To je ključni dokaz „istraživaču“ (Rade Dragojević) da ovi detalji, sa sve dokazanim kanapom oko vrata „pokazuju veru našeg najboljeg tenisera“. „Nole gotovo ne propušta prilikuda i javno zahvali Gospodu na pobedama koje postiže“. SPC ga je odlikovala Ordenom svetog Save, „za ljubav prema narodu i Crkvi“, podsećaju Večernje novosti.
Stvarno „istraživanje“, videli gledaoci krstaču, ali ne znaju da je to „skromni, pravoslavni krstić“, ne znaju ni čitaoci šta je tu skromno, a šta pravoslavno.
Iz teksta saznajemo da je Đoković jedan od onih sportista koji otvoreno kaže da je pravoslavac, a da sportisti „u svojoj pravoslavnoj veri pronalaze snagu za uspehe“. Crkva to podržava, ali deo sveštenstva i monaštva smatra da „sport i istinska vera ne idu zajedno“. Tu Večernje, ne pozvavši se ni na koga određenog, logiciraju: „Jedini prihvatljiv sport dostojan istinskog vernika, po njihovom (sveštenika, monaha, verninika antisportski raspoloženih) viđenju, jeste post, kao i molitva i duhovno uzdizanje“. Vernici koji su protiv sporta, konstatuju Večernje, „poravoslavno učenje kruto tumače“, te ovakav stav imaju i o muzici, tehnologiji i novim trendovima“.
Ali, ima ko da sudi i presudi u korist ogromnih količina verujućeg naroda, da ne brine (narod) kad zgreši i ode na utakmicu. A ko drugi do bojevima za pravoslavlje i koješta drugo vični vladika Atanasije: „Ako su u pitanju pravi sportisti, mora da postoji poštovanje drugog čoveka ili tima. Iako naizgled slabijii on može da pobedi. Tako je mali čobanin David trijumfovao nad džinovskim Golijatom“, kaže Atanasije u mudrovanjima neprivlačnog naslova „Hrist - alfa i omega“, a prenosi tiražni beogradski dnevnik.
I vladika zahumsko-hercegovački i srušenog Dubrovnika Grigorije, fudbaler i košarkaš rekreativac, slično baljezga na istu temu: „Sportisti su ljudi koji, ako imaju otvorene oči, brže i jasnije sagledavaju dragocenost Božije pomoći i milosti“.
Tako istražiše Večernje novosti gomilu tamjanskih umotvorina, olakšavajući, blagosiljajući, štaviše, sabornost u paganskom klanjanju božanstvu sa prometnutom sabljom. Ne bez izuzetno zanimljivih reakcija svojih čitalaca, odabranih, valjda, po višku vere u Deda Mraza, koji unesoše u čitav problem i svetu srpsku zemlju. „Novakovi su sa Kosova i preneli su na njega ljubav prema pravoslavlju i manastirima, prema Hristu i krstu, kao i većina Srba koja je rođena na svetoj zemlji i ima to osećanje i poštovanje prema religiji. To daje Novaku snagu u najtežim trenucima viteške borbe sa protivnikom“, zarida neki Ilija u versko-nacionalnom transu. (Novosti, 6. februar). Zamirisa štamparsko olovo na božure, sve do verujućeg, ali kritičnog Aleksandra: „Voleo bih da znam da li svi ti sportisti koji se krste na terenu to isto čine i svake večeri pre spavanja uz 'Oče naš'. Novaku svaka čast, njemu i svima je od volje kada će i gde da se pomole Bogu“ (nije razumljiva poslednja rečenica, ali nije ni puno više od nje).
Bog je bog, o njegovom ćeifu na dan finala brine onaj deo sportske pomenute milionske populacije koji veruje u bezgrešno začeće i u to da se sa sedam girica može nahraniti čovečanstvo. Ništa, međutim, bez rituala vernika u nešto koji su tako ljudski i normalni, da ih primenjuju i psihijatri. Da, vraćamo se ozbiljnijoj literaturi, Politici, ovoga puta napisu šovinističkog ekskluzivca Hadži Dragana Antića, Ljiljane Smajlović i Dragana Bujoševića - Aleksandra Apostolovskog („Albancima higijena nije jača strana“) koji će nas upoznati sa nekim od bajalica, vradžbina i iracionalnih patnji kojima se dobrovoljno izlaže nadnavijač ovdašnji, srpski kompletno, za uspeh Srba u finalu, najviše zbog onog najboljeg, što sam izlazi na crtu. Te muke, skoro da je žalosna ta prisilna neuroza (uopšte nije žalosna), jedan se delija zarek'o da iako puši tri pakla dnevno, neće da zapali cigaretu do kraja finalnog meča, jer je utripovao da je to baksuz za Srbina sa sabljom prometnutom. Trpeo istorijskih šest sati, joj kad bi tenisač to znao. „Ako neko primeti da je, svaki put kad je seo da gleda meč Nole izgubio poen, onda će, u dramatičnim situacijama, pobeći što dalje od televizora jer misli da mu na taj način magijski pomaže. Čak i da stvarno mislite da ste emiter 'iks' zraka koji sa Karaburme ubrzava Noletov ritern, niste pukli“, tvrdi Politika. Tačno. I zaključak u kojem autor tvrdi da je reč o delu „infantilnog nacionalnog sportskog folklora“ je tačan. Nije, doduše, tačno da ta „tradicionalna megalomanija“ ima bilo kakve veze sa Frojdom, kao što tvrdi Politikin analitičar, ali na tome se ionako ne temelji njegova nakana. Jer, dolazimo do one blagonaklone poente, narodske, onako ljudske, tople, kojom se iskazuje uživanje u pripadnosti pomenutim istonacionalnim milionima: „Jeste Nole genije, jeste da igra ko zmaj, i stvarno je talentovan. Ali, šta bi on, takav kakav je, bez nas, takvih kakvi smo“, zaključuje autor.
Ej, đokovićevci, večeras je tenisač kod britanskog premijera, zamislite da se oklizne na stepeništu! Verujući bičevanje, ostali svako svoj ritual, niko ne može da vam smisli teži od onih koje ste već prakticirali. Ipak, vredi razmisliti o ideji da pogledate prenos naglavce...
Ne brinite, izdržaćete, a kad dobije taj Laureus (ovaj je tekst zaključen ranije), ostalima jadna majka. Pouzdajmo se, ipak, svi u ono što reče bard Matija „Da nam nova lozinka bude Samo sport Srbina spasava!“. Možda se provuku i njihovi nenebeski zemljaci.