Konture zločina i katarze

image

Pa, ipak, pozorište je ono koje, do sada, najviše obeležava ovu manifestaciju. Zato nije neobično što su ovogodišnje nagrade Inicijative mladih, koje se dodeljuju pojedincima i institucijama iz Beograda za doprinos jačanju saradnje Beograda i Sarajeva bile uručene Jugoslovenskom dramskom pozorištu i upravniku ove pozorišne kuće Branku Cvejiću za dugogodišnju uspešnu saradnju sa institucijama iz Sarajeva “koja je ostvarena u delikatnom političkom trenutku, sa ciljem uspostavljanja odnosa i balansiranja političkih izazova, ali i otvaranja bolnih problema u odnosima dva grada”. Nagrada nije vezana samo za ovaj festival već i za niz poteza kao što su angažovanje bosanskohercegovačkih reditelja i glumaca i igranja komada pisaca iz Bosne i Hercegovine

Već peti put za redom održavaju se u Beogradu „Dani Sarajeva“, manifestacija potsećanja na započinjanje  krvavog rata u Bosni i Hercegovini devedesetih godina prošlog veka, koja je, istovremeno, i jedan od kanala za uspostavljanje pokidanih kulturnih veza. I ne samo kulturnih. Iako su događaji koji je obeležavaju mahom kulturni (koncerti, promocije knjiga, javni razgovori posvećeni politici i kulturi, scenska i pozorišna izvođenja) veoma su značajni i živi kontakti učesnika manifestacije koji su se odigravali van scene. Ovogodišnja manifestacija je održana u organizaciji Inicijative mladih za ljudska prava i Agencije za evropske integracije, uz saradnju sa Gradom Beogradom. Iako su u fokusu „Dani Sarajeva“ najčešće pozorišne predstave, i ove godine je bilo i drugih koji su naišli na dobar prijem kod publike (nastup kantautorke Jadranke Stojaković, muzičko izvođenje sarajevskog benda „Velahalve“ uz članove beogradskog sastava „Svi na pod“, a i  mladi saksofonista Timur Sijarić, promocija monografije Jasminka Halilovića „Sarajevo moj grad – mesto susreta“, recital Miodraga Mikija Trifunovića). Pa, ipak, pozorište je ono koje, do sada, najviše obeležava ovu manifestaciju. Zato nije neobično što su ovogodišnje nagrade Inicijative mladih, koje se dodeljuju pojedincima i institucijama iz Beograda za doprinos jačanju saradnje Beograda i Sarajeva bile uručene Jugoslovenskom dramskom pozorištu i upravniku ove pozorišne kuće Branku Cvejiću za dugogodišnju uspešnu saradnju sa institucijama iz Sarajeva “koja je ostvarena u delikatnom političkom trenutku, sa ciljem uspostavljanja odnosa i balansiranja političkih izazova, ali i otvaranja bolnih problema u odnosima dva grada”. Nagrada nije vezana samo za ovaj festival već i za niz poteza kao što su angažovanje bosanskohercegovačkih reditelja i glumaca i igranja komada pisaca iz Bosne i Hercegovine.

Jedan Pikaso
Photo: www.blic.rs

Predstava koja je ove godine prva odigrana (scena Teatra Bojan Stupica JDP) na ovogodišnjoj smotri je predstava komada “Jedan Pikaso” pozorišne grupe SARTR. Radnja komada savremenog američkog pisca Džefrija Hačera smeštena je u okupirani Pariz tokom Drugog svetskog rata i zasnovana na istorijskim činjenicama. Naime, čuvenog slikara Pabla Pikasa privode nacisti jer je njegova umetnost ocenjena kao degenerisana. Gđica Fišer, islednica Gestapa, nudi Pikasu da spasi dve od tri svoje slike tako što će se odreći njihove autentičnosti.

Po rečima rediteljke Ljiljane Todorović “predstava otvara pitanje odnosa umetnosti i politike, totalitarne vlasti u najširem značenju, jer i diktat profita može biti totalitaran, potrebu za nepripadanjem bilo kakvoj ideologiji, upotrebu umetnika”. Pri tome, kroz odličan tekst, ustaje protiv nasilja, fašizma, gušenja umetnosti. Nažalost, teatarska interpretacija nije dorasla tekstu pa je to ostavilo traga i ne glumačkom tumačenju likova (Meto Jovanovski, Selma Alispahić)

„Sarajevska pozorišna tragedija“ Narodnog pozorišta iz Sarajeva a u režiji Gorčina Stojanovića prikazana je u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Ona je posvećena  traumama odnosa Muslimana i Srba u Bosni. Inicijativa za postavljanje ovog komada, rađenog prema pripovetci Peđe Kojovića, sarajevskog novinara (koji je i pisac najvećeg dela teksta drame), potiče od poznatog reditelja iz Mostara, Dine Mustafića. Iz pripovetke je preuzet uzbudljiv i potresan materijal pogodan da se, iz jedne posebne vizure, osvetle međuetnički sukobi u Bosni. Ona ne slika neposredno ratne sukobe, već koristi uspomene  na vreme kada je u Sarajevu, Bosni, pa i u čitavoj Jugoslaviji, poletna stvaralačka groznica samo paradoksalno nagoveštavala ono što će se pretvoriti u krvavi sukob. Žrtva sukoba je ovde stvaralački potencijal tog vremena izbrisan pred naletom primitivnih i destruktivnih ideologija koje su dovele do  uništavanje tela ljudi, ali i njihovog duha.

Osnova dramske priče je svedočenje o sarajevskoj alternativnoj umetničkoj sceni  koju su nosili najtalentovaniji duhovi tog grada, kasnije izbegli i rasuti po svetu sa nostalgičnim sećanjem na vremena (uz muziku, fotografije, svedočanstva tog doba) koja su prethodila ratu. Ta sećanja su, i kada govore o dobru, kontrastna slika zla koje je nastupilo, a zlo, bolno podsećanje na dobro koje je iščezlo. Tekst i predstava pružaju mogućnost suočavanja sa zlom, zahteva svedočenje o njemu i susret sa predrasudama u međunacionalnim odnosima u Bosni i Hercegovini koje su u ratu dovele do krvavih zbivanja. Na dilemu da li govorenje o zlu produžava zlo ova predstava jasno odgovara: ona je usmerena ka izazivanju katarze i očišćenja od bolnih, zlih naslaga koje su nam ostale, pogotovu posle tragičnih događaja devedesetih.

Usamljeni zapad
Photo: MESS/Irfan Redžović

Druga predstava, odigrana kao i prethodna na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta, je „Usamljeni zapad“ drama Martina McDonagh-a a u režiji rediteljke Selme Spahić koja je predstavu postavila u Mostarskom teatru mladih (u koprodukciji sa Hartefakt fondom i MESS-om). Sugestivnost ove dramske priče je, čini se, rečitija od svakog tumačenja: sukobi i međusobna mržnja dvojice braće (glume ih Boris Ler i Sanin Milavić) u malom mestu u Irskoj od kojih jedan ubija oca a drugi od brata preuzima celokupno nasledstvo ucenjujući da će ga odati. Ovo je priča o irskoj provinciji i o bilo kojoj duhovnoj provinciji  gde nema posla do šverca,  gde nema nade do (samo)ubistva, gde se sveštenici pričešćuju rakijom, gde grubost života može da unakazi osećajnost mlade devojke (igra je Alma Terzić). Ljubav između braće se pokazuje na perverzan način: odlično se razumeju u sopstvenom paklu, žive od međusobnih pakosti, od svađa koje gradiraju do monstruoznih razmera. Sveštenik (igra ga Ermin Bravo), koji pije i psuje, ali patetičan (katkad i smešan), pun dobronamernih reči o miru u svetu i o bratskoj ljubavi, uzaludno pokušava da pomiri braću. Zgađen moralnom bedom grada u kome služi i svojim neuspehom da braću pomiri on se utapa. Ali im ostavlja pismo koje će ih nagnati da se pomire. Potstaknuti pismom, oni to i pokušavaju, priznajući, uz traženje oprosta, opakosti koje su činili jedan drugom u toku života što obelodanjuje, malo po malo, monstruoznost njihovih misli i međusobnog odnosa.

Predstava je rađena pouzdanim teatarskim jezikom, koji je nastojao da prenese snažnu mešavinu brutalnosti i mračnog humora Martina McDonagh-a. Ona, iako slika mržnju pojedinaca, otkriva tamnu pozadinu društvenog zla i kobni mehanizam mržnje koja može da zahvati čitave zajednice.

U Ateljeu 212 viđena je predstava Mostarskog teatra mladih. “Kako sam naučila voziti bicikl” takođe u režiji Selme Spahić. Kao predložak joj je poslužio tekst Paule Vogel koji je 1998. godine osvojio Pulicerovu nagradu. Iako je u izvornom tekstu radnja drame smeštena u šezdesete godine 20. veka u Americi, Selma Spahić nam pruža savremenu vizuru, sasvim danas aktuelnu, zbog učestalih pojava pedofilije, na odnos starijeg muškarca (Ermin Bravo, kao teča Pek, rafinirano predstavlja osetljivu granicu između iskrene ljubavi i opsesije) i maloletne devojčice kojoj jedna, naizgled ljubavna priča, poprima konture zločina. Istovremeno ističe  mehanizme manipulacije licemernog društva koja kodeksima seksualnosti prikriva zločine.

Poslednjeg dana manifestacije u Bitef teatru održana je predstava “Hipermnezija” koju će e-novine prikazati posebno.

Zaslužena nagrada upravniku JDP: Andrej Nosov i Branko Cvejić
Photo: picasaweb.google.com