Kroz pustinju i prašumu bosanskih mitova
Nenad Veličković je istinski majstor jezika, neopisivo duhovit, odličnog oka za detalj i preciznog naratorskog refleksa koji hvata nijanse i uz pomoć njih uspeva da zadre iza pojave, da je razloži, da je ispriča u njenoj punoći. Sve epizode u tekstu su takve – duhovite, britke, sa odlično izabranim detaljima i punom svešću o tehnici pripovedanja. Ipak mi se čini da se u ovom romanu preigrao. Izmakla mu je struktura, celina i kad je to shvatio, odlučio je da je nasilno zatvori, da joj nametne sebe
Veličkovićev narativ počinje sasvim nevino izletom troje studenata (Dalija, Bube i Sunija) u Visoko, na čuvene bosanske piramide. Sasvim slučajno oni ulaze u tunel u kojem se nalazi vremenska petlja i počinju svoje lutanje kroz istoriju Bosne i Hercegovine. Ovakva početna ideja odslikava se u epizodnoj strukturi romana u kojoj protagonisti neprekidno prolaze iz jedne epohe u drugu, neprekidno se susrećući sa istorijskim/mitološkim ličnostima i to se dešava naizgled nemotivisano, odnosno nasumično. Svaka epizoda predstavlja posebno poglavlje sa međučinovima u kojima se razvija odnos među protagonistima koji podseća na klasičan ljubavni trougao (rivalstvo među junošama u borbi za naklonost devojke) i kao takve one su veoma uspele. Tu dolaze do izražaja Veličkovićevo majstorstvo stila, duhovitost, njegova kritika društvenih procesa koji svoju referencu imaju u stvarnosti što okružuje autora, a svoju sliku i prasliku u različitim istorijskim događajima i ličnostima. Veličković dakle bira one istorijske periode i likove, njihove predstave gledane iz današnje perspektive, odnosno njih kroz današnju politički upotrebnu vrednost. Njemu su bitne neuralgične tačke bosanskog mita, likovi i događaji kroz koji je on oblikovan upravo da bi mogao da ih na najzdravorazumskiji način dekonstruiše.
Ipak, ovakva struktura teksta ne bi mogla da postoji kao celina da se unutar nje kao koheziona sila ne pojavljuje lik autora. Autobiografski i autoreferencijalni sistem ima dva cilja: da održi celinu teksta, da mu da emotivnu/melanholičnu crtu, da ga omekša i približi čitaocu. Pored toga, on mora da ublaži relativizacijski efekat koji postmodernistički strukturiran roman neizbežno nosi sa sobom. Drugim rečima, Veličković se suočio sa problemom kako završtiti roman, gde se prekida niz epizoda, na koji način se likovi izvlače iz vremenske petlje. On se odlučio da romanu podari tipičan postmodernistički kraj tako što je lik pisca, lik Nenada Veličkovića, odlučio da završi roman, odnosno da zaključi pripovedanje. Jednim udarcem u ekran Ajpeda, sve nestaje, ostaje samo potpis autora i godina. Ovo neizbežno proizvodi nasilje nad strukturom narativa namećući joj kraj koji ne sledi logiku teksta. Za razliku od Mirjane Đurđević koja je, koristeći se sličnom epizodnom strukturom u Čuvarima svetinje, posegnula za jasnom hronologijom, te je narativ završila u budućnosti, Veličković se odlučio za drugačiju strategiju i to ga je, naposletku, nateralo da u tekst umetne komentare čitalaca na svoje novinske tekstove.
Naime, ako istoriju koju nasumično posećuju Dali, Buba i Suni samo jednim potezom pera može da prekine lik pisca, ako likovi mogu da nestanu odnosno da se pojave, prežive odnosno preminu po nahođenju kreatora, uprkos logici i očekivanjima, onda sve to, i istorija i likovi, predstavlja piščevu kreaciju, drugim rečima izmišljotinu. Ako je sve izmišljeno, odnosno nezavisno od činjenica i logike, onda je moguće istoriju tumačiti kako god želite, što neminovno vodi u etičke relativizacije. Izbegavanje ovoga može da se izvede samo naknadnim svedočenjem o „moralnoj ispravnosti“ lika pisca, odnosno Nenada Veličkovića. Zbog toga se na kraju romana nalaze komentari koji inače nisu ni u kakvoj vezi sa dotadašnjim narativom. Oni imaju za cilj da posvedoče o konačnim stavovima pisca, da ga svrstaju i zato su oni dokumentarni, odnosno preuzeti iz stvarnosti i proverljivi.
Nenad Veličković je istinski majstor jezika, neopisivo duhovit, odličnog oka za detalj i preciznog naratorskog refleksa koji hvata nijanse i uz pomoć njih uspeva da zadre iza pojave, da je razloži, da je ispriča u njenoj punoći. Sve epizode u tekstu su takve – duhovite, britke, sa odlično izabranim detaljima i punom svešću o tehnici pripovedanja. Ipak mi se čini da se u ovom romanu preigrao. Izmakla mu je struktura, celina i kad je to shvatio, odlučio je da je nasilno zatvori, da joj nametne sebe. To donekle umanjuje odličan utisak koji ova knjiga ostavlja. Čini se povremeno da je Nenad Veličković pisac, sedi dečak u mornarskom šinjelu, ostao lik u romanu, a da je roman pisao istoimeni sjajan profesor i vrstan kolumnista, ovoga puta na štetu umetničke proze.