Kako je Mileva kaparisala Nobela
Punih pet godina ga je mrcvarila ucenjivačkim finansijskim zahtevima u brakorazvodnom papiru, da se iz pisama stiče utisak da je pristajao na sve, samo da je se ratosilja, budući da je već uveliko živeo s drugom ženom. Molio je da podnese tužbu za razvod, u kojoj će ga okriviti za preljubu, a on to potvrditi, samo da bi se stvar napokon okončala
Laboratorijski eksperiment iz sfera visoke nauke, plemenski identifikovan kao Neutrino protiv Teorije relativiteta nezahvalnog Milevinog bračnog druga, prati se od strane 1/1 SrBova sa gotovo istom navijačkom strašću kao Noletovi mečevi. Ma, samo je pitanje dana kad ćemo onom raščupanom slavograbljivcu pokazati njegovo...
Milevina novčana grebačina o Ajnštajna trajala je sve do kraja njenog života i imala tako patološke razmere, da su joj u bolničkoj samrtnoj postelji našli oko 80 hiljada švajcaraca
Bilo je dosta nacionalno-romantičarskih literarnih pokušaja, istinabog za domaću upotrebu, da se našoj Milevi retroaktivno pribavi oreol Albertove makar ravnopravne ortakinje u naučnom radu, ako ne i, za nobeliranu Teoriju relativiteta, zaslužnije polovine dvočlanog tima. Priznajem da sam, zavedena autoritativno nipodaštavajućom opaskom Teofila Pančića glede dokumentarne validnosti pomenutog štiva, u celini i celosti izgubila čitalačku radoznalost.
Ali kad sam letos negde pročitala da je izvesna dijasporična persona, koju čitaoci e-Novina pamte kao Slobinu ministarku informacija, zapela čak do Hebrejskog univerziteta u Jerusalimu i bila među prvim čitaocima oko 800 pisama koje su razmenili Mileva i Albert, kao i njihovi rođaci i prijatelji, a koja su dotad bila pod embargom - to mi je već zaličilo na ozbiljniji istraživački pokušaj.
U međuvremenu je izašla i knjiga penzionisane profesorke njujorškog Siti koledža, pa je ja nabavila, pročitala i - nisam se pokajala, dapače.
Sve biser do bisera. Ako mene pitate, slobodno može konkurisati za izdavački poduhvat godine. Ne zbog umetničkog dometa, već zbog obilja autentične dokumentarne građe, iz koje čak i površni čitalac nepogrešivo izvlači zaključke sasvim suprotne autorkinim domoljubnim namerama, radi kojih je uložila hvalevredan fizički napor, kao i svojih pet poodmaklih godina života.
Dakle, Radmila Milentijević: „Mileva Marić Ajnštajn – život sa Albertom Ajnštajnom", ćirilično izdanje Matice srpske, prevod s engleskog originala (!).
Nema potrebe zadržavati se na njenom osobnom kreativnom doprinosu u vidu nekolicine neveštih pokušaja da, bez dokumentarne potpore, imputira Albertu kojekakve zle namere prema bračnoj drugarici ili ublaži neki Milevin, suviše upadljiv, a moralno problematičan potez. Iskusan čitalac može ova objašnjenja i pojašnjenja (srećom, nema ih mnogo) slobodno zanemariti i koncentrisati se na gustiranje krajnje živopisne prepiske između ovo dvoje.
Da vas ne držim u neizvesnosti šta se iz knjige može saznati glede glavnog „spornog“ momenta – zasluga za Nobela. Ne samo da pada, strmoglavljuje se i strmopižđuje, popularna patriJotska teorija kako joj je Albert poklonio kintu od Nagrade zbog griže savesti što je dotična dala krucijalan doprinos Teoriji relativiteta, a on pokupio svu slavu, već stvar stoji drastično drugačije. Naša Mileva ga je ladno reketirala, insistirajući da joj nagradu zavešta ugovorom o raskidu braka, koji je sačinjen u vreme kad se tek nagađalo da bi Albert mogao postati laureat. Uzgred, Teorija relativiteta je dovršena i objavljena kad su njih dvoje već uveliko živeli razdvojeno.
Sve što se u pismima može naći u vezi s njenim udelom u Ajnštajnovom naučnom radu je – izrada matematičkih proračuna po njegovim instrukcijama, za koje on nije imao ni vremena, ni strpljenja. Na jednom mestu Mileva i sama priznaje da su sve ideje bile njegove.
Punih pet godina ga je mrcvarila ucenjivačkim finansijskim zahtevima u brakorazvodnom papiru, da se iz pisama stiče utisak da je pristajao na sve, samo da je se ratosilja, budući da je već uveliko živeo s drugom ženom. Molio je da podnese tužbu za razvod, u kojoj će ga okriviti za preljubu, a on to potvrditi, samo da bi se stvar napokon okončala.
Iz njegovih opaski o Milevi može se zaključiti da je na početku veze osećao strast prema njoj kao muškarac, ali da je ona, zbog svoje teške naravi i deficita ženstvenosti, ubrzo ostala samo u okvirima intelektaualnog prožimanja i njegovog poštovanja te dimenzije njene ličnosti. U svojoj drugoj supruzi, koja nije bila prevelikih intelektualnih kapaciteta, našao je ono što mu je nedostajalo kod Mileve i s njom ostao do kraja života.
Oboje su, u izvesnoj meri, bili ljudi ispred svog vremena, ali na različite načine.
Alberta su u tazbini prozvali „onaj ludi Marićev zet“, ne zato što je genije takvog formata, po prirodi narodnog verovanja, ličnost koja samo balansira na ivici ludila, već što je praktikovao da rođeno dete, spontano i opušteno, popne na ramena i tako ga nosi kroz varoš, što se kosilo sa patrijarhalnim normama javnog ponašanja.
Koliko je bio fleksibilan i široke duše prema njoj, govori i podatak da je Mileva, bez dogovora s njim, krstila decu u pravoslavnoj crkvi kod svojih, što je on prihvatio bez zamerke.
Za njegov neskriveni hedonizam i sklonost flertovanju sa zgodnim damama, šta reći, osim – živ čovek. Ne samo da, recimo, nije petljao i lagao svojoj bračnoj drugarici (onoj što je nasledila našu Milevu), već joj je, u trenutku nadrealnog altruizma, predložio da, prilikom preseljenja u Ameriku, sobom povede i sekretaricu, koja mu je bila ljubavnica, pa da žive u trojci. Istina, supruga nije pokazala očekivano razumevanje za njegovu meganaprednu ideju, ali bar je pokušao.
Za razliku od nje, Mileva je glede njegovih izvanbračnih vratolomija bila pravi Kerber. Nije se libila ni da mu otvara ličnu poštu, pa je jednom prilikom presrela pismo koje mu je poslala švalerka u najavi, udata dama, izražavajući svoje oduševljenje njegovim nedvojbeno inkriminišućim komplimentima. Prećutavši Albertu svoje otkriće, obavestila je o istom supružnika pomenute dame, njihovog kućnog prijatelja. Tačno je da je Albert poludeo od besa zbog njenog cinkarenja, ali joj nije ostavio nijednu modricu kao što bi neki naš domaćin, a onom potencijalnom rogonji se do nebesa izvinjavao.
Sudeći po Milentijevićkinoj knjizi, Mileva je upoznala samo jednog muškarca u životu i posle do smrti apstinirala. Otkud znam, možda i jeste. Ali to i nije bitno u moru zanimljivijih biografskih detalja.
Bila je od Alberta tri godine starija, što njemu nije smetalo, kao ni njena hromost, ali su njegovi roditelji bili kategorično protiv te veze, ponajviše zbog problematičnog genetskog nasleđa, budući da joj je rođena sestra bila, takođe, hroma, a i duševni bolesnik. Ironija je da se Mileva, iz identičnih razloga, protivila ženidbi svog starijeg sina za ženu iz porodice sličnih genetskih korena, u čemu je i Albert podržavao.
Ne znam koliko su vatreni fanovi Milevinog genija upućeni u njenu uspešnost na studijama, pa samo da notiram da je jedina u svojoj grupi odvalila na diplomskom, a potom se spremala godinu dana da ponovo izađe, pa još jednom pala.
Za divljenje su Milevini roditelji koji, sudeći po knjizi, nisu dizali nikakvu frku kad im se neudata ćerka pojavila na kućnom pragu, uoči porodične slave, sa stomakom do zuba i, mesec dana kasnije, tu porodila. Sa svojih 26 godina nije bila baš mladunče, niti je kontracepcija bila nepoznat pojam u Beču u to vreme, kako nam je natuknula autorka knjige, objasnivši „opuštenost“ partnera očekivanjem Albertovog skorog zaposlenja, što je, navodno, bio uslov njenih roditelja da prihvate ćerkinu udaju.
Novorođenče, ženskog pola, dato je na usvajanje, što Milentijevićka stavlja u kontekst tadašnjih konzervativnih nazora zapadnog društva koje je vanbračno očinstvo smatralo ozbiljnom smetnjom karijeri, zbog čega Albert sebi nije mogao dopustiti taj rizik, a u čemu ga je Mileva podržala. Kako god bilo, bar u ovoj epizodi nijedno od njih se nije proslavilo kao uzoran roditelj.
Dve godine kasnije, već venčani, dobijaju jednog, pa drugog sina, ali bračna sreća ih napušta, pa sledi pet godina Milevinog perfektuiranja brakorazvodnog obligacionog dokumenta, po kome ona prihvata da se stara o deci, uz njegovu više nego galantnu materijalnu potporu za svo troje.
U toku i nakon razvoda Albert se pokazao kao veoma požrtvovan otac, grabeći svaku priliku da se viđa s decom ili s njima razmenjuje pisma, dok je Mileva svako svoje pismo završavala kukumavkama o finansijskim nedaćama, tražeći vanredne novčane pošiljke, pored onih na koje se on sudski obavezao i uredno ih poštovao. Usput, pazarila je petospratnicu u elitnoj četvrti Ciriha i izdavala je pod kiriju, a potom još dve zgrade. Čim bi joj neko od dece malo prošmrcalo, to je bio razlog da se, bar na dva meseca, rezerviše sanatorijum s apartmanskim komforom, a Albertu ispostavi račun. Nijednog trena nije pomislila da Albert ima suprugu i dve pastorke koje izdržava, kao i da njen otac u Novom Sadu ima kuću, imanje u Kaću, preko 200 hektara salaša u Bosni, pozamašan depozit u Zagrebačkoj banci, te zlato u kućnom trezoru. Nije čak načela ni svoj miraz u čvrstoj valuti, koji je bio pohranjen u banci na njeno ime.
Posle razvoda zadržala je, već uveliko slavno, prezime Ajnštajn, jer joj je to omogućavao švajcarski zakon, da bi ga se navrat-nanos ratosiljala u predvečerje rata, kad je Jevrejima zapretio progon širom Evrope. Ponovo ga je vratila kad joj je sinulo da bi mogla da štrpne neki komad Ajnštajnove slave i nekako izboksuje da joj se prizna da bez nje ne bi bilo ni njegove čuvene teorije. Pošto se javno istrčala sa takvim nebulozama, on je, nimalo nežno, spustio na zemlju, rečima koje su, parafrazirano, imale smisao: „Ženo božja, ne pravi budalu od sebe, smejaće ti se ljudi“.
Milevina novčana grebačina o Ajnštajna trajala je sve do kraja njenog života i imala tako patološke razmere, da su joj u bolničkoj samrtnoj postelji našli oko 80 hiljada švajcaraca.