Luković kod inspektorke
Ne znam kako je onima koji redovno idu u MUP na informativni razgovor, ali noć uoči razgovora sa Organima Policije slabo sam spavao; čak i kad sam tobože spavao, sanjao sam ili hapšenja ili privođenja. Očigledno, savest mi nije bila čista
Stigao sam u redakciju već u pola osam ujutru. Praznina medijskog prostora napuštene redakcije udarila me je strahom samoće; šta ako niko ne dođe na svoje radno mesto, šta ako moram potpuno sam u policijsku upravu za grad Beograd gde mi je točno u 10,00 zakazan informativni razgovor; šta ako me zadrže, uhite i osude na licu mesta? Negde oko devet stiže bledoliki Jelić kojeg u svojstvu telohranitelja vodim u novoimenovani Bulevar despota Stefana, nekadašnju ulicu 29. novembra, u centar borbe protiv svekolikog kriminala. Dok se Jelićevom olupinom probijamo do demokratskog Despota, direktor objašnjava da je iz razloga bezbednosti sigurnije da ne ide sa mnom u zgradu, čekaće me sa upaljenim motorom tu negde u blizini, ako me nema za 34 minuta – ode on, ti, Lukoviću, snađi se.
Izađem iz kola, ostavim Jelića da turira, priđem policajcu u kućici i pitam ga gde je Prvi ulaz, soba 22a. Kaže policajac da uđem na vrata, prva levo, pa uz stepenice. Pronađem vrata, otkrijem stepenice, prođem kroz neki svečani nivo, ugledam hodnik, u hodniku sobu 22a, kuc-kuc, uđem.
- Dobar dan.
- Dobar dan. Vi ste?
- Ja sam Petar Luković, rečeno mi je dođem u deset.
- A jeste li vi iz elektronskih novina?
- Nisam.
- Niste?
- Nisam iz elektronskih novina.
- Ali, vi ste Luković.
Klimam glavom.
- Nisu elektronske, već e-novine – kažem.
- Dobro – zaključuje inspektorka Miljana Bjelić Jelić, očigledno bliska rođaka našeg direktora Branislava Jelića, telohranitelja koji jedva čeka da pobegne s lica mesta.
- Ime, prezime, adresa?
Sve kažem inspektorki iskreno, nema šta da krijem. Već znaju kako se zovem, gde živim, šta radim; kad Đilas zna gde stanujem pa mi šalje čestitku, logično je da narodna policija uoči da sam po profesiji novinar.
- Oprostite što vas uznemiravam – osećam u sebi kako ljubaznost ističe iz primitivnog straha u sobi 22a – ali, zaboravio sam po kom članu Zakona o krivičnom postupku sam pozvan na ovaj razgovor?
Otvori žena knjigu sa frivolnim naslovom „Zakon o krivičnom postupku“, nađe stranicu sa članom 226. u kojem piše: (1) Organi unutrašnjih poslova mogu i pozivati građane radi prikupljanja obaveštenja. U pozivu se mora naznačiti razlog pozivanja i svojstvo u kome se građanin poziva. Prinudno se može dovesti lice koje se nije odazvalo pozivu samo ako je u pozivu bilo na to upozoreno. (2) Prilikom postupanja po odredbama ovog člana, organi unutrašnjih poslova ne mogu građane saslušavati odnosno ispitivati u svojstvu okrivljenog, svedoka ili veštaka, osim u slučaju iz stava 9 ovog člana.
- Kako vam se zove otac?
- A kakve veze moj pokojni otac ima sa ovim slučajem? – pitam inspektorku neregularno povišenim tonom.
- Ali, gospodine, uzimamo podatke...
- Imate moje ime i prezime, adresu, znate firmu u kojoj radim, pronašli ste mi telefon. Zašto je bitno da otkrijete da mi se otac zvao Velimir?
Inspektorka ćuti, gleda u ekran kompjutera.
- Gospodine, vi ste upoznati o čemu se radi? Tužilac iz Sremske Mitrovice je zahtevao...
- Nemojte opet, aman! Tužilac, javlja mi se, pita da li sam ja kao glavni urednik svestan i obavešten da je na našem portalu objavljen tekst o desničarima SNP Naši koji su u Rumi palili zastave... Je l’ to hoće tužilac da zna?
- Tužilac to pita. Da li ste obavešteni?
- Obavešten sam samom činjenicom da sam glavni urednik i da sam lično pustio pomenuti tekst.
- To je bilo drugo pitanje: ko je pustio tekst. Znači, vi.
- Ja, lično.
- Tužilac pita otkud vam informacije o ovom događaju?
- Ovako je to bilo. Sedim u redakciji, onako. Odjednom, zvoni telefon. Javljaju se građani iz Rume, onako, da jave šta se dešava, jer e-novine, kao RTS ili B92, imaju svoje istureno odeljenje: čitaoci – saradnici. Kad negde pukne vodovodna cev, sruši se avion, desi se genocid, čitaoci odmah javljaju.
- A da li znate njihova imena?
- Čitaoci su skromni, ne traže medijsku slavu, ali, čini mi se da su se zvali Ratko, Radovan, Goran, možda i Biljana. Moguće je da grešim, ali sumnjam.
- Da li ste proverili njihove navode?
- Provera navoda je srednje ime e-novina. Otišli smo na Facebook, pročitali šta kažu domaće novinske agencije, a sve potvrdili kad smo sutradan u novinama pročitali istovetnu informaciju.
- U kojim novinama?
- Ne mogu ja, gospođo, da radim vaš posao besplatno. Ako platite za informaciju, ili makar se setite e-novina za Dan policije plaketom... Poručite tužiocu da malo čita novine. Nije teško, verujte.
- Razumela sam. A tužilac...
- Nešto da vas pitam, gospođo.
- Izvol’te.
- Prvo me je zvao neki inspektor iz Rume i masirao me pitanjima koja mu je poslao tužilac; onda me vi zovete i masirate me istim pitanjima tužioca; potom dolazim ovde, kod vas, i ponovo me masirate tužiocem. A zašto me tužilac nije zvao telefonom? Da nije invalid? Da mu ruke nisu odsečene?
- Ali, zakon, gospodine Lukoviću...
- Ako mislite na zakon Snežane Malović, zaboravite. Ozbiljno vam kažem.
Inspektorka ćuti i kuca.
- Evo, vaša izjava. Da vam pročitam?
- Ne dolazi u obzir da mi čitate, mrzim kad mi čitaju. Dovoljno sam, gospođo – gledam je u plavu kosu – pismen da lično pročitam.
Štampa se izjava. Dva primerka idu policiji, jedan ide građaninu Lukoviću.
- Nisam znao – gledam i u sebi, nemo, čitam izjavu - da ste vi inspektorka iz Odeljenja za suzbijanje privrednog kriminaliteta? Kakve veze ja imam sa privrednim kriminalitetom?
- Nemate vi, već je u pitanju firma kao privredni subjekt.
- Znači, e-novine su predmet privrednog kriminaliteta?
- Ne, gospodine, vi ste ovde kao građanin iz te firme.
- A zašto je službena beleška na ćirilici?
- Zato što je to državno pismo.
- U Ustavu ne postoji pojam „državno pismo“ – objašnjavam gospođi Bjelić Jelić- - Oba pisma su ravnopravna, ćirilica je službeno pismo.
- MUP se odlučio za ćirilicu – kaže ona.
- A ja se odlučio za latinicu kao vlastito pismo. Smem li da službenu belešku potpišem latinicom? – pitam podlo.
- Samo da ovo što pre završimo – mrmlja inspektorka.
- Ima li još nešto? – pitam opušteno.
- Samo da ovo završimo – ponavlja ona, gledajući kako moja latinica leti belim papirom.
- A kuda da izađem? – pravim se naivan. – Levo ili desno?
- Ja ću vam pokazati – nudi se inspektorka, željna da me što pre izgura iz virtuelnog MUP sveta.
- A, da li čitate e-novine? – pitam, tradicionalni policijski small talk.
Ćuti.
- A da li čitate elektronske novine?
- Evo, ovim stepenicama, dole. Do viđenja.
- Do viđenja.
Izađem napolje, Jelić u oblaku dima. Motor olupine se usijao. Bekstvo nije uspelo.
