Policija juri Lukovića
Nakon teksta „SNP Naši divljali u Rumi“, na noge se digao tužilac iz Sremske Mitrovice koji je preko policijskih ispostava u Rumi i Beogradu očajnički želeo da razgovara sa glavnim i odgovornim urednikom e-novina. Mada je danima uspešno izbegavao telefonsku potragu, krijući se kod pouzdanih jataka, Luković je uhićen tamo gde se najmanje nadao – usred e-redakcije!
- Lukoviću, telefon – urlaju.
- Ko zove? – urlam i ja.
- Policija – poručiše šapatom.
- Koja policija? – odgovaram u pola glasa, genetski strah od uniformisanog lica već me je okupirao bledilom i nervozom.
- Naša, narodna milicija, iz Rume – kažu.
- Ovde Petar Luković – predstavim se po pravilima službe.
Predstavi se i osoba s druge strane žice; on je inspektor iz Sremske Mitrovice, a postupa po naređenju tužioca koji je zahtevao da policija obavi razgovor sa mnom.
- Kakav razgovor? – usuđujem se da pitam inspektora.
- Razgovor povodom teksta koji je objavljen u vašim novinama.
- Koji tekst? – uporan sam da dokučim čime se bavi narodni MUP.
- Tekst o događajima u Rumi, objavljen 22. oktobra 2011.
- A, šta je problem, neko nas tužio?
- Niko vas nije tužio, imamo zahtev tužioca da razgovaramo s vama.
- Pa, neka me tužilac pozove telefonom i kaže šta mu treba – koristim nelegalnu, a nezakonitu logiku u dijalogu s uniformisanim licem.
- Po zakonu, tužilac ne može da vas zove. On nama upućuje zahtev da s vama razgovaramo, a vaša je dužnost da odgovorite na pitanja koja je tužilac dostavio.
- Mogu li da čujem prvo pitanje – topim se od tradicionalne ljubaznosti u oblandi strpljenja, koja samo što ne eksplodira.
- Jeste li vi, gospodine Lukoviću, upoznati sa činjenicom da je na vašem internet portalu objavljen tekst pod naslovom „SNP Naši divljali u Rumi“?
- A, je l’ to vi mene zajebavete? – pitam najozbiljnije.
- Ali, tužilac je...
- Recite tužiocu da sam upoznat, da znam, da potvrđujem, da sam svojim očima video tekst na portalu čiji sam glavni i odgovorni urednik, što možda izgleda neobično i čudno i perverzno, ali smo taj glupi princip – da urednik bude obavešten šta se na portalu dešava – usvojili posle duge i nekonstruktivne diskusije. Šta još tužilac želi da zna?
- Ko je odgovorna osoba koja je pustila tekst na vaš portal?
- Znam da nećete verovati, znam da zvuči apsurdno i nemoguće, ali bio sam to ja. Priznajem – skrušeno menjam glas kojem fali samo ljudski jecaj kajanja.
- Morate da dođete u Sremsku Mitrovicu da odgovorite na pitanja i potpišete zapisnik – hladno će inspektor.
- Da ja dođem u Sremsku Mitrovicu? – ponavljam pitanje, kao u serijama Siniše Pavića i Radoša Bajića.
- Da.
- Ne.
- Molim?
- Kažem ne, ne dolazi u obzir, ni mrtav u Mitrovicu. Ako imate vremena, dođite u Beograd, povedite i tužioca da se upoznamo.
- Onda ćemo morati drugačije da se organizujemo.
- Organizujte se, mene Mitrovica videti neće – zaključujem.
- Dobro, g. Lukoviću, ako tako hoćete, neka vam bude.
Klik. Klik. Tu-tu. Goodbye.
FEW HOURS BEFORE: Zvoni fiksni telefon u redakciji, baš onaj broj koji nam služi za marketing.
- Lukoviću, telefon – urlaju.
- Ko zove? – urlam i ja.
- Policija – poručiše šapatom.
- Koja policija? – odgovaram u pola glasa, genetski strah od uniformisanog lica već me je okupirao bledilom i nervozom.
- Naša, narodna milicija, iz Beograda – kažu.
- Ovde Petar Luković – predstavim se po pravilima službe.
Predstavi se i osoba s druge strane žice; ona je inspektorka iz MUP Beograd, a postupa po naređenju tužioca iz Sremske Mitrovice koji je zahtevao da policija obavi razgovor sa mnom.
- Kakav razgovor? – usuđujem se da pitam inspektorku.
- Razgovor povodom teksta koji je objavljen u vašim novinama.
- Koji tekst? – uporan sam da dokučim čime se bavi beogradski MUP.
- Tekst o događajima u Rumi, objavljen 22. oktobra 2011.
- A, šta je problem, neko nas tužio?
- Niko vas nije tužio, imamo zahtev tužioca iz Sremske Mitrovice da razgovaramo s vama.
- O čemu da razgovaramo?
- O pitanjima koja nam je poslao tužilac. Da li možete da dođete u Centralu MUP, nekadašnja ulica 29. novembra?
- U kom svojstvu da dođem, kao optuženi, osumnjičeni? – pitam inspektorku.
- U svojstvu građanina, g. Lukoviću.
- Znači, ne zovete me u svojstvu glavnog urednika e-novina?
- Vi ste građanin koji je ujedno i glavni urednik.
- A zar vama ovo ne izgleda malo bolesno, da urednika jednog medija zove policija na razgovor.
- Gospodine Lukoviću, mi vas zovemo kao građanina!
- A šta bi građanina Lukovića pitao tužilac iz Mitrovice? Hajde, pročitajte mi prvo pitanje.
- Jeste li vi, gospodine Lukoviću, upoznati sa činjenicom da je na vašem internet portalu objavljen tekst pod naslovom „SNP Naši divljali u Rumi“?
Prisutni tvrde da se Luković samobičevao telefonskom slušalicom, ali nisu bili spremni da pred policijom potvrde te lažne navode.
- Gospodine Lukoviću, nemojte da se nervirate?
- Ne nerviram se – kažem skrušeno, ponavljajući u sebi mantru „Snežano Malović, sve ti je oprošteno“.
- Kad možete da dođete u Centralni MUP? – ledeno će inspektorka.
- A šta ako neću da dođem – pokušavam da budem lažno hrabar.
- Poslaćemo vam poziv, ako ne dođete dobrovoljno, bićete privedeni – dačićevski će precizno službenica MUP.
- Koji su termini? – pitam kao da idem na godišnji odmor preko turističke agencije.
- Sutra?
- Ne mogu sutra – kažem i lažem.
- A ponedeljak? – nudi mi inspektorka povoljan termin.
- U koliko sati? – pokušavam da sačuvam mrvicu dostojanstva.
- U devet – surovo će ona.
- Ne mogu u devet, devet ne dolazi u obzir – brutalno sam kratak.
- A u deset? – pomirljivo će ona.
- Deset je u redu – predajem se, uzimam olovku i upisujem „Prvi ulaz, drugi sprat, soba 22a“.
- Doviđenja, vidimo se – veselo će inspektorka.
- Vidimo se – ponavljam eho iščekivanja.
Ako se u ponedeljak ne vratim iz Centralnog MUP – poručujem zaposlenima na vanrednom sastanku – zaustavite Tanjug i blokirajte surčinski aerodrom, sva je prilika da trunem ili u Rumi ili u Sremskoj Mitrovici.
Da li će sužnji o slobodi pjevati kao što se Luković nadao?
Videćemo za 92 sata. Sve opcije su u igri.