Mobing čestitkom
Svejedno, Lukoviću, budi zahvalan: Đilas Dragan ti se zahvaljuje na podršci koju pružaš „njegovom timu i njemu u naporima da Beograd učine boljim i lepšim mestom za život“; valjda je gradonačelnik prespavao stotine tekstova o sebi kao Drvoseku i egzekutoru – pa je odlučio da okrene ploču; da te pohvali za ono što nisi učinio, a mogao si samo da si hteo
Izuzetni gradonačelniče,
Svestan osetljivog političkog, a nekmoli religijskog trenutka koji nas penetrira blagoerotičnim mošusima tzv. Božića, s nelagodom vam pišem baš danas, na poučno Badnje veče, maskiran lišćem badnjaka koje me nervozno golica; ne bih vam, Dobri Druže Dragane, kunem se, oduzimao dragocene vreme baš sad, just now, kad kao dobrotvor obilazite bolnice, dečje vrtiće, domove starih i domove nejači, osvetljeni televizijskim kamerama koje dokazuju koliko brinete o vašim budućim glasačima, jer je ovo, razumećemo se, retka prilika da izgledate humano, ako već po prirodi DS-karaktera niste takvi.
Razlog što vam pišem, dozvolićete da pretpostavim da nisam u pravu – jeste strogo lične prirode. Krenem tako, Dragane, jutros na posao; jeste Badnji dan ili Badnje veče, meni sve izgleda kao Badnje jutro, zombie-ljudi sa zombie-lišćem u slow-motion kadrovima kreću se ulicama, ali se pravim da ništa ne primećujem. Siđem liftom koji radi i napadnem poštansko sanduče bez razloga: nađem dva flajera za preskupe pizze, jednu ljubavnu doznaku iz Infostana, račun za telefon i – pismo na čijem kovertu sa prozorčićem piše adresa pošiljaoca: „Demokratska stranka, 11000 Beograd, Krunska 69, poštanski fah 532“.
Pogledam ime i adresu primaoca: Petar Luković, ulica tačna, 11060 Beograd 38. U prvom od svih prvih trenutaka, javilo mi se da mi piše Snežana Malović; rutinski sudski refleks slao mi je seksualni signal da me verovatno sigurno tuži Demokratska stranka, dovoljno ljubazna da me za Božić obraduje. Poprilično nervozan, Dragane, umalo nisam pocepao koverat; debelim, nefunkcionalnim prstima rovario sam po šavovima i rukohvatnom ofanzivom otkrio poklon – čestitku sa mojim imenom, mojim prezimenom, mojom adresom, sve ukrašeno grbom Grada Beograda i spomenikom Kneza Mihaila.
Otvorim čestitku koja se prostire na bar 40 centimetara polne dužine; s leve strane, Đilasov most na Adi sa pilonom preko kojeg je zavezana crvena mašnica; s desne strane, španski tramvaj koji piči pokojnim Bulevarom revolucije, između dva paralelna groblja 540 likvidiranih platana. U donjem ćošku, nediskretni logo: „Demokratska stranka: Glavni odbor, Beograd“.
Moram da vam kažem, Dragane dragi, da sam se skroz zbunio od naskroz zbunjenosti; pomislio sam, jebiga, priznajem, da sam žrtva Skrivene kamere i da će već neki Paparazzo iskočiti dok gledam u španski tramvaj koji prodire u sočni pilon na vašem jebozovnom mostu; kad ono ništa, prolaze komšije, dobar dan, dobar dan, nigde kamere, nigde tv-ekipe, ništa, moj gradonačelniče.
Očaj je poslednje utočište razuma, kažem sebi, pre nego što okrenem poslednju stranu čestitke. Kad tamo, međutim: „Poštovani Petre, Vašoj porodici i Vama želim puno zdravlja, uspeha i sreće u 2012. godini! Zahvaljujemo Vam se ovom prilikom na podršci koju pružate mom timu i meni u naporima da Beograd učinimo boljim i lepšim mestom za život“. U potpisu: „Vaš Dragan Đilas“. Potpisano ćirilicom.
Vidiš, kažem sebi, lepo je što imaju tvoju adresu; znaju gde stanuješ, imaju tvoj broj telefona, budi srećan, Lukoviću, što brinu o tebi; nema svaki stanovnik Beograda tu privilegiju da mu se imenom („Dragi Petre“) obraća lično gradonačelnik; lepo od njega što „porodici želi puno zdravlja, uspeha i sreće“, ali Luković nema porodicu, što je Draganu promaklo u novogodišnjoj brzini čestitarenja.
Svejedno, Lukoviću, budi zahvalan: Đilas Dragan ti se zahvaljuje na podršci koju pružaš „njegovom timu i njemu u naporima da Beograd učine boljim i lepšim mestom za život“; valjda je gradonačelnik prespavao stotine tekstova o sebi kao Drvoseku i egzekutoru – pa je odlučio da okrene ploču; da te pohvali za ono što nisi učinio, a mogao si samo da si hteo.
Ponosan sam, Dragane, da ste konačno otkrili da stanujem šezdesetak metara od Zvezdarske šume koju ste locirali za vaše sledeće klanje testerama; čast mi je da ste otkrili moju adresu i saznali da živim na dvanaestom spratu; otopljen od miline što mi čestitate, što ste me se setili, što sam vam u mislima, što nisam anoniman – dirnut sam vašom čestitkom u slici i reči, naročito me pali onaj pilon s mašnicom, pristojnost mi ne dozvoljava da vam kažem gde bih nabio mašnicu, a gde pilon.
Ali, dragi Dragane, teorijski mi neće biti jasno, oprostite na mojoj rudimentarnoj gluposti; da li je ovo akt vaše tradicionalne bahatosti u zajebavanju ili partijski propust neke budale iz vašeg DS-centra kojoj se ime „Petar Luković“ učinilo poznatim? Ako želite da vam kažem šta mislim, skinuću rukavice; sami ste ovo smislili, uvereni da ću okriviti vašu DS-budalu iz Centra; sami ste mi se obratili, uvereni da ovo ne mogu i neću objaviti; konačno, sami ste mi – sa ovom mašnicom i ovim tramvajem – poručili da vam ništa ne mogu i da ste u poziciji da čestitkom mobingujete svakog građanina, naročito kad se on zove Petar Luković.
Naravno, Dragi Druže Dragane, da ću vas i dalje podržavati na isti način kao i do sada; u vlastitoj psihotično-božićnoj poslanici ničeg i nema sem želje da vas za nekoliko meseci ne vidim kao gradonačelnika Beograda. Trudiću se, obećavam, da vas ne izneverim: napori da Beograd učine boljim i lepšim mestom za život podrazumevaju – da sa mesta gradonačelnika odete što pre!
Onda ću vam ja čestitati! Uz preporuku: uzmite pilon, ostavite mi mašnicu!