U slučaju da se dogodi čudo, pa da Milorad Dodik nije prebogat i da mora da živi u Banjaluci umesto u svojoj vili u Beogradu, imao bi priliku da iskusi majčinsku brigu Beograda. Igrao bi pipirevku kao vojvođanski političari i svaki put dizao dva prsta kad hoće u klozet. Brzo bi mu presela bratska ljubav kada bi mu majčica oduzela blagajnu. Morao bi da moli pare i za lizalicu. Da zamislim kako bi tada predsednik Tadić mogao da konstatuje da je Banjaluka udaljena samo 250 km od Beograda, pa joj zato ništa ne treba, a sve što nekom Srbinu treba, može naći u Beogradu
Stegao mraz ovih dana, ne popušta. Srbija zavejana. Smrzlo se nekoliko nesrećnika nestalih u snegu. Nema dovoljno mašina za rasčišćavanje. Koga je briga? Kod nas u Vojvodini golomrazica. Mojom ulicom odzvanjaju konjske potkovice po asfaltu. Mršavi, zapušteni i prljavi konjići upregnuti u sklepana, zaprežna kola, kreću se po najstrožem centru Novog Sada. Voze ih Romi koji se nazivaju Aškalima. Izbeglice sa Kosova koje su u ogromnom broju došle u vreme NATO bombardovanja. Tim svojim kolima oni voze sekundarne sirovine, uglavnom papir i karton koji pokupe iz kontejnera. Od toga žive. Pre dvanaestak godina kada su stigli, razvalili su sve specijalno postavljene papir-kontejnere. Sada merkaju podzemne kontejnere za smeće. Još nisu otkrili kako da kroz metalne rozete iz utrobe asfalta izvuku platnene levke koji se prazne pomoću specijalnih dizalica. Užasava me siromaštvo i beda, a isto tako i mršavi, iscrpljeni, blatnjavi i usrani konji. Pre trideset godina u Novom Sadu su vodili decu u konjički klub da uživo vide konja, a sada mogu da ih svakodnevno gledaju kako balegaju po ulicama, grad se pretvorio u seosku kasabu. Pre dvesta godina u Vojvodini je Austrougraska vlast raspisala propis po kome onaj ko svojim kravama ne opere dupe ne samo da ne može da prodaje mleko, već mora da plati i debelu kaznu. Isto je važilo i za konje i za ljude. Usran i prljav nisi mogao nigde, a danas čitam podatke da se građani Srbije kupaju manje nego ikada. Opala upotreba sapuna i šampona, a o pranju zuba da i ne govorimo. Statistika kaže da se u Beogradu sprovodi higijena, ali zato je kažu u unutrašnjosti katastrofa. Uostalom, pre nekoliko godina niko nije odgovorio poslaniku Velji Iliću kada je postavio pitanje u skupštini Srbije: kako je moguće da u Vojvodini nema epidemije gripa, dok se u Srbiji razbuktava? Tajna je u higijenskim navikama stanovništa. Danas su, sumnjam, te loše navike izjednačene.
Gledala sam i ja TV duel Čedomira Jovanovića i Milorada Dodika. Dodikova inferiornost proističe ne samo iz njegove pogrešne slike sveta i političke zaslepljenosti idejom da će Republika Srpska jednog dana biti u sastavu Srbije, već i negiranjem i relativizovanjem srpskih zločina u proteklom ratu. A što Milorad Dodik ne bi bio separatista u odnosu na Federaciju BIH kada ima podršku iz Beograda, zaboravljajući pri tome da mu Srbija nije mati. U najboljem slučaju može mu biti strina, ili tetka. A ako se i desi nemoguće, Srbija svakome može biti samo maćeha, a znamo šta to znači. Do sada se pokazala kao nepravedna i bezobzirna prema usvojeniku kojeg maltretira preko osamdeset godina. U slučaju da se dogodi čudo, pa da Milorad Dodik (kažu nekadašnji moler iz Laktaša), nije prebogat i da mora da živi u Banjaluci umesto u svojoj vili u Beogradu, imao bi priliku da iskusi majčinsku brigu Beograda. Igrao bi pipirevku kao vojvođanski političari i svaki put dizao dva prsta kad hoće u klozet. Brzo bi mu presela bratska ljubav kada bi mu majčica oduzela blagajnu. Morao bi da moli pare i za lizalicu. Da zamislim kako bi tada predsednik Tadić mogao da konstatuje da je Banjaluka udaljena samo 250 km od Beograda, pa joj zato ništa ne treba, a sve što nekom Srbinu treba, može naći u Beogradu. A kad bi Bosancima stizali gosti iz sveta i regiona, niko ne bi smeo da kaže dobro došli u RS, već bi je prikazivali kao zadnje dvoriše imanja u kome se gaji živina i stoka. A možda bi RS bila srpska bašta u kojoj bi se gajilo cveće i povrće za izvoz, npr.zelena salata na kojoj je svojevremeno Bogoljub Karić gradio svoju predizbornu kampanju.
Ko zna zašto Milorad Dodik vidi RS u sastavu i naručju Srbije, ali da na tome radi otkako je na vlasti, vidljivo je iz aviona. Kada je bilo kritike od strane Federacije da je u svakodnevnom političkom životu RS na stalnoj vezi sa Srbijom, odgovor je bio više nego arogantan: ko još može da spreči, ili kritikuje veze između srpskog naroda?! Danas se više i ne govori o bosanskim Srbima, već o jednom narodu koji je na nesreću, a zbog raspada bivše jugoslovenske zajednice i rata na silu razdvojen! Niko, naravno, ne govori da su u pitanju političke igre u kojima aktualna vlast iz RS daje Srbiji nadu da će joj nadoknaditi gubitak Kosova. Neki otvoreno govore - „gubitak srpskih teritorija“, a to se svakako može odnositi samo na one samozvane „SAO, MJAO i JAO“ čiji su lideri trenutno na dugogodišnjoj robiji. Usput RS nameće svoju primitivnu, prevaziđenu, nedemokratsku, populističku propagandu izrugujući se istini i činjenicama o proteklom ratu i raspadu Jugoslavije. Milorad Dodik je otoič samozadovoljno seo pred kamere ne shvatajući da je njegova jeftina, miloševićevska propaganda odavno mrtva u Srbiji. Skoro se poistovetio sa Tadićem, a otkako mu je uručio orden, veruje da je jeftino kupio originalnog predsednika Srbije. Udvara mu se kad god stigne, a što je najsmešnije, ubedio je građane RS da više nisu Bosanci. Građani RS su ljuti na svakog ko se usudi da ih tako nazove. Gledala sam onomad neku informativnu TV emisju na jednoj RS televiziji. Da nisam čula ijekavicu pomislila bih da su to beogradske vesti, ali iz perioda pre pada Slobodana Miloševića! Toliku količinu nebuloza i političke propagande danas je teško i zamisliti.
Naravno da Dodik voli Srbiju jer se nada da će joj jednog dana Republiku Srpsku doneti u miraz i tako se zauvek upisati u besmrtne Srbe poput Svetozara Miletića. Nije bitno što Miletića mnogi Vojvođani danas preziru i trvde da postoje dokazi o prevari pri glasanju o pripajanju Vojvodine na Majskoj skupštini, važno je ono što je bilo posle i ono što danas živimo. Evo već skoro ceo vek se veruje da je Vojvodina 1918. oslobođena od tuđinskog ropstva, a Srbija majka je čvrsto prigrlila na svoje jalove grudi. Na očigled Evrope hranila je kačamakom, ali jebi ga, onda nije bilo mleka u prahu, ni dečije hrane. Bila su teška vremena, a svet je smatrao da Srbiju zbog svega što ju je snašlo posle Prvog svetskog rata, treba nagraditi. Sada mi se čini da se jedino razmišlja o kazni. Zato niko ko iole razmišlja ne veruje da će biti kompenzacije za izgubljeno. Kosovo više nije u sastavu Srbije, koliko god mi to želeli. Nema nagrade za genocid u Srebrenici, razbijanje i rušenje bivših jugoslovenskih gradova od strane JNA, kada se zna da je ta vojska bila pod komandom nekadašnje vlasti u Beogradu. Generalima koji su kod kuće bili slavljeni kao oslobodioci sudi se ili su već osuđeni u Hagu. Evidentno su bili ratni zločinci, a onaj ko to negira je obična budala pred čitavim svetom.
