Lov na veštice, pisce i novinare
U dnevnom listu Press Ugričić je optužen da podržava atentat na predsednika Tadića! Za početak verni čitaoci ovog lista predlažu da ga smesta treba otpustiti, a neki smatraju da mu treba uskratiti svako pravo na rad! I ne bi bilo bitno šta pišu anonimni čitaoci da se u hajku protiv Ugričića nisu uključili službenici raznih službi - sociolozi i politikolozi večno na dežurstvu i braniku otadžbine. Ne pada im na pamet da komentarišu kakav je kontekst političkog i javnog života kada političar piscu kolumne i književniku poručuje „jebem mu književnost“! Tom prostačkom izjavom političar Milorad Dodik pokazao je svoj duhovni nivo i usput poslao signal za odstrel ne samo Andreja Nikolaidisa, već i svakog ko pokuša da nađe bilo kakvo opravdanje, ili pokuša da objasni šta je pisac hteo da kaže. Čitaoci Pressa sipaju najgore uvrede na račun Ugričića: soroševac, nečovek, parazit, piskaralo! Savetuju otkaz i tačka! Tužioče, šta čekaš!? Usput nabrajaju i prokazuju koga bi sve trebalo razapeti i pominju imena sa spiska Foruma pisaca. Strašno i sramota! Vraćamo se u vreme devedesetih. A ja imam da poručim samo jedno: Marš, bando pokvarena! Smrt fašizmu, sloboda narodu!
Zvali me neki prijatelji da se raspitaju za moje zdravlje, jer me kažu već duže nema na „poslu“. Baš sam posle velikog odmora sela da napišem tekst kad na đavola uključim televizor i čujem da je izvesni doktor optužen za korupciju i zloupotrebu položaja izvršio samoubistvo. Da ne pominjem detalje već zaboravljene smrti, zaključim ono što i svako zdravorazumsko biće: Otkud policija samo nekoliko sati po pronalasku tela zna da je u pitanju samoubistvo? Dok još nisu bile poznate činjenice, pročitam komentare čitalaca sa čijim se stavom složim i taman sednem po drugi put za kompjuter kad me sa TV ekrana preseče izjava ministra policije Ivice Dačića koji je poručio novinarima da pišući o nesrećnom događaju ne komentarišu samoubistvo doktora iz svoje perspektive, već da se drže isključivo policijskih izveštaja. Usput nije rekao šta se može objaviti a šta ne, pa sam odustala od teme.
Nije važno, ne moram o tome, pomislim i krenem da pišem o haosu koji mesecima vlada ispred stanice MUP-a u Novom Sadu. Više od dva meseca građani nisu mogli da obave registraciju volizila, a o dobijanju ličnih dokumenata da i ne govorim. Pred Novu godinu gastarbajteri su se u suzama masovno vraćali kući pre Božića, jer nikako nisu mogli da zamene plave pasoše za crvene. MUP je štrajkovao. Pljuštale su doplate za avionske karte, ne bi li se stiglo kući pre 31. januara. Taman krenem da kritikujem ovu bruku kad pročitam da su gužve u MUP-u napravili šalter majstori i slobodni strelci koji su unosili i iznosili registarske tablice. Usput su im pomagali tapkaroši brojeva u samoj policiji. To je svakako nevinije od dilovanja droge, pomislim na grešnike policajce (koji su uhvaćeni na delu) kad me zateče vest da je novosadski MUP odlučio da produži radno vreme do duboko u noć i tako spreči gužvu.
Hvala bogu, rešeno je i to, kad čujem kako u nekim našim ambasadama po svetu još uvek nemaju aparate za fotografije i za otiske prstiju, pa se našim građanima savetuje da dođu u Srbiju ako žele crveni pasoš, ili još bolje neka se obrate ambasadama i konzulatima Nemačke, Francuske, Italije. Ko ih šiša, neka plate put ako imaju para, državi su oni zadnja briga. Šta bi bilo da su žitelji nekih zavejanih sela po Srbiji, videli bi šta je život bez struje i vode. Pročitam onako usput, čisto da se obavestim o gostovanju predsednika Tadića na proslavi u RS i odmah shvatim da je izgleda došlo vreme da se povučem sa posla kolumniste i posvetim individualnom radu. Tako ću ubuduće izbeći da promašujem teme. Poslednji put sam se obrukala jer sam se kritički osvrnula na rehabilitaciju kneza Pavla Karađorđevića. Jeste da je knez Karađorđević potpisao Trojni pakt sa Hitlerovom Nemačkom i evidentno bio na strani fašističke Nemačke, ali to je očito bilo jako davno, a ja nisam shvatila da tu činjenicu treba zaboraviti.
Kako je krenulo sa rehabilitacijama u Srbiji, uskoro će i Hitleru sve biti oprošteno jer se družio sa srpskim knezom. Kao korpus delikti postoji jedna lepa fotografija gde se njih dvojica vozaju u službenom autu Rajha na nekakvoj paradi. Predsednik Srbije Boris Tadić reče u svom čuvenom intervjuu da je knez Pavle Karađorđević velika i znamenita ličnost koju smo nepravedno zapostavili. Jako je srećan, kaže, zbog njegove rehabilitacije i smatra, kao i njegov sagovornik, da zalužuje da se po njemu zove neki trg u Beogradu. I složio se da bi bilo lepo da se Pionirski park nazove po knezu Pavlu. Tu shvatim da sam kao kolumniskinja pala na ispitu! Što je najgore, i dalje mislim da je dotični knez bio saradnik i sluga fašističkih okupatora, a ne nepravedno zapostavljen intelektualac. Nažalost, nisam imala nijednog četnika, ljotićevca ili nedićevca u familiji, ali razumem one koji jesu. Mora da su ih OZNA, UDBA čitav život maltretirale i pravile im zbrku u glavi. Nepopravljivi sam anifašista, jer ne mogu da zaboravim kako su moj stric i otac sve godine rata proveli u najgorim koncetracionim logorima nemačkog Rajha. Da ne bude zabune, tamo nisu bili sami, već u društvu nekoliko miliona logoraša. Preživela ih je šačica.
Poslednjih nekoliko nedelja politički establišment Srbije se valjda zbog prazničnog raspoloženja nalupetao obećavajući građanima srećniju budućnost od one koju su obećali došavši na vlast. Mislila sam da je za sve kriva praznična euforija, dolazak Deda Mraza, Božić Bate i mnogobrojnih svetaca, preterivanje u jelu i piću, a onda se setim da naša kompletna politička elita nema materijalnih problema, pa samim tim veruju da su i građani srećni i bogati kao oni. „Puni kao brod“ u budućnosti očekuju povećanje plata i profita svojih privatnih firmi (stečenih manje-više na volšeban način) i nadaju se sreći da potraju na vlasti bar onoliko koliko su trajali do sada. Ne mali broj njih oblaporno uzimaju i po dve plate i penzije pride, ako je imaju. Ne treba im Deda Mraz, oni su lično glavom i veštačkom bradom doneli građanima demokratiju začinjenu siromaštvom i bedom.
Političari oduvek veruju da su građani budale. U tome im od sveg srca pomažu korumpirani mediji. Kad svakodnevno otvorim novine, osim crne hronike, vlada prava idila. I bilo bi dosadno da nije krenuo lov na veštice, pisce i novinare koji pišu ono što se vlastima ne dopada. Zbog prevelike „slobode“ štampe, da ne bi bilo gutanja na suvo, trebalo je smisliti zaveru i pronaći zaverenike. Kako vreme prolazi, masovna histerija raste, pa svako ko pokuša da odbrani, ili objasni tekst pisca i savetnika predsednika crnogorske skupštine i kolumniste Andreja Nikolaidisa, postaje opasan saučesnik. Tu se našao pisac i direktor Narodne biblioteke Srbije Sreten Ugričić da brani pisca Nikolaidisa i popio neverovatne optužbe. Ni manje ni više u dnevnom listu Press optužen je da podržava atentat na predsednika Tadića! Za početak verni čitaoci ovog lista predlažu da ga smesta treba otpustiti, a neki smatraju da mu treba uskratiti svako pravo na rad! I ne bi bilo bitno šta pišu anonimni čitaoci da se u hajku protiv Ugričića nisu uključili službenici raznih službi - sociolozi i politikolozi večno na dežurstvu i braniku otadžbine. Ne pada im na pamet da komentarišu kakav je kontekst političkog i javnog života kada političar piscu kolumne i književniku poručuje „jebem mu književnost“! Tom prostačkom izjavom političar Milorad Dodik pokazao je svoj duhovni nivo i usput poslao signal za odstrel ne samo Andreja Nikolaidisa, već i svakog ko pokuša da nađe bilo kakvo opravdanje, ili pokuša da objasni šta je pisac hteo da kaže. Čitaoci Pressa sipaju najgore uvrede na račun Ugričića: soroševac, nečovek, parazit, piskaralo! Savetuju otkaz i tačka! Tužioče, šta čekaš!? Usput nabrajaju i prokazuju koga bi sve trebalo razapeti i pominju imena sa spiska Foruma pisaca. Strašno i sramota! Vraćamo se u vreme devedesetih. A ja imam da poručim samo jedno: Marš, bando pokvarena! Smrt fašizmu, sloboda narodu!