Izaći tiraninu na crtu
Uzvikom „Ljudi, uspeli smo!“ sredinom novembra u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine u Novom Sadu Nune Popović otvorio je retrospektivnu izložbu „Živela sloboda” o radu grupe Magnet koju je, sa nekolicinom saradnika, stipendista Književne škole Tradicija avangarde, osnovao pre čitavih 15 godina. Postavku čine veliki printovi i video snimci uličnih akcija Magneta, press-kliping, originalne sudske optužnice protiv Popovića i sačuvani umetnički artefakti, a prate je štampana monografija i dokumentarni pregled rada umetničke grupe na sajtu posvećenom Magnetu, ažuriranom događajima vezanim za aktuelnu izložbu, koja će biti otvorena do 18. decembra.
Miljenik medija u vreme početka novog talasa političkih protesta protiv Miloševića 1996, koje je znalački koristio kao svojevrsni izložbeni prostor, nekadašnji aktivista, angažovani umetnik i buntovnik, Nune Popović je danas kreativni direktor u sopstvenom studiju za dizajn i web produkciju. U Srbiju se, nakon 11 godina odsustva, vratio gotovo neprimetno.
Iako s razlogom zadovoljan izložbom u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine, za e-Novine Nune govori o posledicama svog političkog aktivizma i propuštenim prilikama da nasleđe raznovrsno artikulisanog zahteva za promenom tokom devedesetih preraste urbani folklor i postane deo nove paradigme društva u Srbiji.
* Kako je osmišljena i producirana izložba petnaest godina nakon prve Magnetove akcije - kao arhivarski, reinterpretativni pogled unazad, na davno prošlo vreme, ili sa kritičkom namerom rekonstrukcije?
Šta god se radi u Srbiji, vezano je za niz okolnosti i ograničavajućih faktora, ali uprkos tome zadovoljan sam postavkom, njenom produkcijom i koncepcijom. Svaka akcija je predstavljena kroz tri velike i ključne fotografije koje su isprintane na platnu, što je jedan potpuno novi izlagački medij koji nudi snažan vizuelni doživljaj. Slike akcija prate podaci o autorima, učesnicima, onima koji su pružali podršku, cilju i epilogu, kao i dosta pratećih dokumenata: isečci iz štampe, sudske optužnice, zabeleške i video snimci.
Na jednom zidu predstavljena je i hronologija grupe Magnet, sa najvažnijim podacima i događajima vezanim za njeno delovanje, ciljeve i način rada, od njenog osnivanja do onoga što se manifestovalo do današnjih dana. Izloženi su i neki originalni dokumenti i sačuvani artefakti korišćeni u akcijama. Na taj način se lakše razume kontekst i vreme u kome je delovao Magnet, koje su mnogi zaboravili, a neki nisu ni mogli da ga upoznaju, jer su bili isuviše mladi. Ipak se radi o sagledavanju jednog rada sa petnaest godina distance.
Cilj izložbe je da omogući ono što do danas nije postojalo u slučaju grupe Magnet, a to je široka slika o njenom angažmanu. Naime, vrlo malo ljudi je do sada znalo kompleksnost svega onoga što smo radili, a još manje ljudi je znalo šta, ko, kako i zašto je Magnet radio. Široj i stručnoj javnosti ponuđeno je puno građe i činjenica kako bi mogli da najpre da razumeju šta smo radili, da donesu svoj sud, da nastave dalje istraživanje, da imaju argumente za osporavanje ili da opet koriste ono što je Magnet iznedrio.
Predlažem da i vaši čitaoci pogledaju izložbu i dođu do primerka monografije koja je prati, a koja je na objavljivanje čekala od 1998. godine kada je bila pripremljena. Dosta stvari može da se vidi i na sajtu premda je sve mnogo bolje doživeti uživo.
* Kako „leže” radovi Magneta izvedeni na ulicama pobesnele države, kada se izlože na zidove javne institucije? U kojoj meri muzej oduzima na snazi političke poruke, a u kojoj doprinosi kodifikaciji angažovanog, kritičkog pogleda?
Muzej savremene umetnosti Vojvodine (MSUV) u Novom Sadu je bio prvi i jedini koji je želeo takvu izložbu i koji je smogao snage da je realizuje, pa nema smisla da pričam kako bi bilo logičnije da je izložba urađena u Beogradu u Knez Mihailovoj ulici, na otvorenom, gde bi joj bilo prirodno mesto. Ali nije ništa strašno što je u muzeju, jer gde god da je priča o Magnetu, ona dominira prostorom i ne gubi na svojoj esencijalnosti. Drugo, izlagati u MSUV, kao instituciji koja je još uvek u nastajanju i koja je trenutno jedini muzej savremene umetnosti u zemlji, predstavlja i doprinos njenom ustanovljavanju. Ta kuća nema hipoteku devedesetih, a jedna je od retkih koja je ponudila „zidove” mnogim angažovanim pojavama kod nas i u regionu, koje su i dalje ostale zapostavljene na drugim mestima. Beograd, recimo, još uvek ne zanima ni savremena umetnička praksa 70-ih u Vojvodini, iako je tada bila naš priključak sa civilizovanim svetom na koji bi trebalo da budemo ponosni. I, na kraju, lepo je kada je muzej, ma u kakvom tehničkom stanju bio, u službi umetnosti i umetnika.
Današnjom scenom inače dominiraju kustosi koji umetnike i njihove radove koriste kao svoje sredstvo za postizanje ličnih interesa i ciljeva. Napomenuću da za moju izložbu ne postoji institut kustosa, upravo iz tih razloga, te da je izložba inicirana zaslugom Jovana Jakšića, pesnika i producenta u MSUV. Neću zaboraviti ni svoje sponzore koji su značajan deo sredstava dotirali kako bi od odobrenih sredstava Sekretarijata za kulturu AP Vojvodina izložba i monografija mogli da se naprave na zavidnom nivou, za naše kriterijume, kako su izložbu gotovo svi ocenili. To su NS Plakat i štamparija Futura, a dobro vino za umetnike i goste je obezbedila Vinarija Živković.
* Kako se vi danas sećate svog prvog izlaska na ulicu, prvih akcija Magneta? Kako je izgledala Knez Mihailova (javno polje) u to vreme? Par meseci pre akcije „FaluSerbia” potpisan je Dejtonski sporazum, Milošević je „garant mira na Balkanu”, marka vredi 3-4 dinara, sankcije su olabavljene... „najgore” je prošlo. Međutim, policija se uključila u performanse, mediji takođe. Kakve su reakcije? Sa kakvim namerama ste izašli na ulicu i šta ste postigli?
U ovom odličnom nizu pitanja, ima samo jedno navođenje za koje se ukazala prilika da se ispriča: mediji se nisu „pojavili”, nego su dolazili na akcije i o njima izveštavali zato što su jedini znali za mesto i vreme Magnetovih akcija.
Ali, krenimo redom. Umesto kukanja nad svojom jadnom sudbinom neko je morao nešto ozbiljno da uradi - ko ako ne umetnik. Od Alena Ginzberga sam naučio da je nemoć umetnosti njena najveća moć, on je to osamdesetih godina prošlog veka objasnio na primeru vojno najslabije države. Rekao je, parafraziram, pogledajte Afriku - njena vojna snaga je nikakva i gledajući po tom kriterijumu, njen uticaj je beznačajan. Ali, ako pogledate rokenrol koji je promenio način razmišljanja i funcionisanja celog sveta, onda u njemu nećete naći uticaj velikih vojnih sila, nego afričke ritmove. Rokenrol je nastao pod uticajem afričke kulture i ritmova njene muzike. U prvom broju časopisa Magnet 1994. godine sam objavio sam taj njegov govor koji je održao u Beogradu. Napravio sam analogiju. Ono čime nije raspolagao Milošević i njegov režim, naime, bilo je u mojim rukama: prava umetnost, kreativnost, duh, duhovitost, emocije, želja za slobodom, osećane pripadanja savremenom svetu i civilizaciji. Zaključio sam da je to jedino „oružje” kojim se može izaći tiraninu na crtu, ali sam znao takođe da je besmisleno boriti se protiv Miloševića u njegovim institucijama kulture, jer bi rezultat rada bio nikakav. Projekte bi videla šacica ljudi, malobrojna umetnička publika koja ionako deli većinu mojih stavova, a diktator bi na još jedan način imao alibi da je demokrata, kao što se predstavljao. Mnogi su mu u pravljenju takvog imidža pomagali, svesno i nesvesno. Trebalo je uraditi nešto što će dopreti do najšire javnosti, što će dodirnuti ljude različitih starosti i nivoa obrazovanja, pa i neobrazovane. Njima nije niko ponudio ništa više od odlazaka na dosadne mitinge opozicije gde bi se drali i aplaudirali, ili demonstracije na kojima bi bili pretučeni.
Zato sam osmislio masmedijski koncept umetničkog delovanja za projekte ulične gerile, to je nešto što do danas nije uopšte shvaćeno. Na performanse Magneta bili su (konspirativno) pozivani samo novinari i to tadašnjih nezavisnih medija, kao i dopisništava globalnih medija. Projekti su bili formatirani za masmedije, nudili su im dobru, često senzacionalnu i ekskluzivnu fotografiju i TV snimak, jasnu i dobru priču za naslovne strane i udarne termine emitovanja. Svaka akcija je bila iznenađenje i za režim i za javnost. Masmediji su na taj način postali najveća galerija i najoptimalnija pozornica za Magnetov rad. Istovremeno, pošto sam znao da ću u većini akcija biti uhapšen, mediji su informisali šta se događa sa mnom, zvali policiju da dobiju informacije gde sam, kada ću da budem pušten, čime su onemogućili da nasilno i neprimećeno budem osuđen ili uklonjen. O Magnetovim projektima su izveštavali u celokupnoj nezavisnoj štampi u Srbiji i u mnogim inostranim medijima kao što su CNN, BBC, SKY news, Euronews, AP, AFP, Reuters, Gazeta Viborča...
Iako dolazimo iz miljea avangardne umetnosti, što po prirodi stvari, eventualno može da prođe kao zaturena i kratka vest, mi smo postali medijske zvezde i atrakcija, ali koja zastupa sve vrednosti vrhunske umetnosti i naprednog društva u vremenu kulminacije kriminala, šunda i turbo-folka. Na taj način smo ispunili misiju, svi koji su želeli društvene promene i stvaranje novog društva su videli kako je moguće boriti se nenasilno i kreativno protiv brutalnog režima, kako bi se omogućilo stvaranje novog društva u Srbiji. Jovan Despotović u predgovoru monografije o Magnetu piše kako se se ubrzo posle naših akcija ukazale okolnosti i prilike da ono što je predstavio Magnet postane platforma najpre za tromesečne masovne proteste 1996/97 kada je Milošević prvi put doživeo poraz. Kasnije je, kažu, značajan deo načina i strategije Magnetovog rada mogao da se prepozna u delovanju Otpora, koji je prerastao u masovni pokret za svrgavanje diktatora, a posle obaranja Miloševića s vlasti 2000. godine i u nenasilnim pobunama širom sveta.
* Sa kakvim posledicama ste se suočili i koliko traje progon režima, kakav je epilog? Pod kakvim okolnostima ste se evakuisali iz Srbije?
Zbog svog rada sa grupom Magnet bio sam hapšen, zlostavljan i progonjen. Ali gore od toga je što je vršeno nasilje nad mojim najbližima. Protiv mene su vođena tri prekršajna i jedan krivični proces sa zaprećenom kaznom od tri godine zatvora, koji je pokrenut je u jesen 1997. Kako sam i tokom bombardovanja 1999. godine imao zakazano suđenje napustio sam zemlju pod bombama. Poruka je bila jasna – režim je želeo da me osudi za primer, da bi pokazao kako će proći svako ko se pobuni.
Jedan od ciljeva mog rada je podrazumevao da ne dozvolim režimu da me osudi i da robijam. Savet mog branioca Nikole Barovića bio je da se evakuišem. Otišao sam najpre u Crnu Goru, s prepunim autobusom žena i dece, od stvari sam poneo samo nešto donjeg ženskog rublja i majčinu zdravstvenu knjižicu, jer sam, kao, krenuo po nju, bolesnu, koja se leči u Igalu kako bih je doveo kući zbog bombardovanja. Putovao sam do Montenegra 24 sata i nekako prošao kroz sve vojne check-pointe. U CG sam proveo godinu dana, gde sam vodio internet portal Medija klub, koji je izveštavao o onome što se događalo u Srbiji dok je ona bila u potpunoj cenzuri.
Potom sam maja 2000. otišao u Sloveniju, jer me je policija i posle bombardovanja tražila kako bi mi uručila poziv i isporučila na suđenje. Dva dana pre izbora na kojima će Milošević biti poražen, 22. spetembra 2000. bilo mi je takođe zakazano suđenje. Međutim, ni posle 5. oktobara 2000. sudski proces nije obustavljen. Sve je trajalo do zastarevanja optužnice krajem 2003. i tako je prekinut proces protiv mene. Do tada sam morao redovno da dolazim na suđenja, kako po sili zakona ne bi protiv mene bila podignuta poternica što bi mi onemogućilo da dolazim u Srbiju i u posetu.
Živeo sam do 2010. u Ljubljani, a od tada u Novom Sadu i još uvek nikako da se vratim u rodni Beograd, verovatno zbog toga što sam se borio da u njemu živim kao normalan čovek.
* U čemu prepoznajete nasleđe Magneta, u godinama posle 5. oktobra 2000?
Pesnik Siniša Tucić je napisao da su akcije Magneta postale model za mnoge akcije u mirnodopskim, demokratskim uslovima posle 5. oktobra, u vidu raznih kampanja za prava žena, ekologiju, akcija za poboljšanje položaja osoba sa invaliditetom, mladih... da je Magnet svojim akcijama uveo nov jezik i time u velikoj meri doprineo razvoju civilnog sektora u Srbiji nakon pada Miloševića. Ali, premda nije beznačajan taj uticaj o kome govori Siniša, mnogo toga što vidim ne prepoznajem po dubokoj suštini koju je „gađao” Magnet, više po formi ili oponašanju.
* Vraćali ste se u javnost Srbije sa povremenim intervencijama, ali uglavnom u institucionalnim okvirima. Odakle toliko poverenje u stvarne promene?
Ukazivao sam, koliko sam mogao, ali bez efekta, na pogrešne korake i akutne probleme. Pokušao sam da utičem da se neke stvari i odnosi promene, dao sam za neke takve poslove znanje i vreme, pa i svoja skromna sredstva, ali ne da nije bilo sluha nego sam još imao i nove nevolje. Pomislio sam, fakat, da neki ljudi mogu da se promene i da donesu ukupni boljitak, ali pogrešio sam. Kad jednom iz političkih ubeđenja ljubiš ruke Amfilohiju i imaš Dobricu Ćosića kao uzor, takva ličnost izgleda ne može nikakvav suštinski preokret da doživi. Međutim, iz toga ne može da se zaključi da sam imao poverenje u stvarne promene, pa još i „tolike”. Govorio sam i govorim da je glavni problem zato što novo društvo ne može da bude stvoreno kada ga prave na propalim temeljima ljudi koji niti znaju šta su to nove vrednosti, niti imaju išta suštinsko sa njima. A što je najgore, ne znaju ni ko zna, i ne pada im na pamet da saznaju.
* Jeste li razočarani Srbijom 2011?
Srbija je hronično namučena i izmrcvarena zemlja, kao i građani koji su preživeli njene tragedije u nedavnoj prošlosti. Promene su slabe, loše i nedovoljne. Zato ogromna većina danas ne vidi nadu i ne zna gde da pronađe optimizam i volju, bez čega se ne može napred. Takva situacija najviše koristi onima koji provereno znaju kako da nas ponovo vrate u užase dvedesetih za koje su mnogi neosnovano pomislili da su davna prošlost. Sve su glasniji, a njihov sistem negativnih vrednosti i dalje melje naše živote i budućnost. S druge strane, današnja situacija pogoduje i onim „kovačima lažne nade”, provereno lažnim „alternativcima”, koji su imali puno puta priliku da pokažu koliko su nesposobni i kako proizvode razočarane ljude i današnje apstinente. Amerikanci znaju da kažu, „ako me prevariš jednom - nisam kriv, ali ako me prevariš dva puta - onda sam budala”. U vezi s tim, intelektualci imaju i jednu obavezu. Ne smeju da dozvole da zbog toga što će neki od njih lično biti prevareni „prvi put” bude prevareno i čitavo društvo po ko zna koji put. Laž je sve što ne može da se proveri. Slepo verovanje je odlika stada, a ne razuma i intelekta. Zato ekipa iz devededesetih i može da nam radi ovo što još uvek gledamo samo kao najavu reprize njihovih užasa.
* Ima li u srbijanskoj javnosti prostora za subverzivno delovanje?
Za mene biti subverzivan nikada nije bilo teško, ali uvek sam nastojao da budem konstruktivan i da ta subverzija ima pozitivan cilj, a ne samo neku „osvetu” ili „pakost”. Život me je naučio da mentalnom snagom moram puno toga da razumem, prihvatim i prevaziđem iako TO, NEŠTO, nije ni malo lako, pravedno ili logično. Postići razumevanje i untrašnji mir je najviše što je moguće, ali treba biti oprezan i sumnjati, jer se mnogi trude „da objasne kako je zaista”, ali zapravo samo ono što je u njihovom interesu - da se nikad ne bi pitalo „a gde si ti u svemu tome”, pa lakoverni i naivni pomisle kako su „složili sve kockice” postajući zapravo slepi, instrumentalizovani i, što je najopasnije za razum, isključivi.
U tom smislu, ima prostora i potrebno je delovati kao što je npr. Magnet to činio. Međutim, sve se stvara i na svemu treba da rade samo oni koji znaju svoj posao, ali su potrebni i oni koji žele da uče. A takvih je malo. Mi smo izašli iz škole "Tradicija avangarde" koju je vodio pokojni Vujica Rešin Tucić. Voleo bih da doprinesem stvaranju nekog novog „Magneta”. Drug Marks je bio u pravu kada je rekao „vreme pravi ljude, a ne ljudi vreme”. Videćemo koga i kakve će izbaciti na površinu ovo vreme.
* Ne čini li vam se da je u Srbiji isuviše tiho?
Deluje mi da je nastupila totalna anestezija i da su građani postali nojevi koji nikako da izvade glavu iz peska. Ovih dana čitam kako bi Dačić opet ratovao i kako će biti premijer i pitam se da li je moguće da se ljudi ne sećaju da su ovaj film, sa identičnim scenarijem, istim glumcima i poznatim zapletom i krajem, gledali ne tako davno i ne mogu da verujem da će opet biti iznenađeni kada se ispostavi da je baštovan ubica! Shvatam da je strah kod ljudi veliki, ali taj strah je sada manji i lakši za savladavanje, nego ako se pusti da nabuja, kao što je devedesetih zlo pušteno i nikad zaustavljeno.
Fantomska presuda Petru Lukoviću, samo je uvertira u opasne namere istih onih koji su nas već toliko osakatili da su mnogi izgleda zaboravili i ko su oni i kako se zovu i šta su uradili.