Građani Rusije žale zbog raspada SSSR
Nostalgiju najviše osećaju neobrazovani, stariji i ljudi koji žive u unutrašnjosti, u malim gradovima i na selu. To vam je nekakva „zona hronične depresije“, siromaštva. Ti ljudi nemaju sopstvene resurse za izlazak iz takvog stanja. Zato pate zbog odsustva socijalne politike kakva je postojala u sovjetsko vreme. S obzirom da se stvarno raspada sistem obrazovanja, a medicinske usluge komercijalizuju ili degradiraju. U toj zoni živi nešto više od 60% stanovništva. Druga stvar su mladi, osobito u većim gradovima. Oni nikad nisu živeli pod sovjetskom vlašću i prihvataju datu situaciju kao prirodnu. U poređenju sa svojim roditeljima oni mogu da zarade mnogo više i ne osećaju žal povodom raspada SSSR
Koliko ljudi u Rusiji žali zbog raspada SSSR 1991. god? Šta je to homo sovjetikus i zašto se očuvao u Rusiji? Intervju Deutsche Welle s direktorom Levada centra, Lavom Gutkovim.
*Lave Dmitrijeviču, prema sociološkim istraživanjima vašeg centra 1992. godine 66% ispitanih građana Rusije izražavalo je žaljenje zbog raspada SSSR. Danas je takvih oko 60%. Zašto je nostalgičara tako mnogo?
Pokazatelj je sve vreme visok zato što u tom smeru još uvek deluje službena propaganda kao i državno rukovodstvo koje sve vreme podržava tu varijantu. Osim toga, podržava se osećaj traume izazvane raspadom, pre svega ekonomskim procesima koji su krenuli 90-ih godina.
*Šta ljudima danas nedostaje što su imali u SSSR?
Nedostaje pre svega osećaj sigurnosti, sigurnosti u budućnost. Tome se pridružuje osećaj napuštenosti od strane države.
*Ko najviše oseća nostalgiju?
Najviše neobrazovani, stariji i ljudi koji žive u unutrašnjosti, u malim gradovima i na selu. To vam je nekakva „zona hronične depresije“, siromaštva. Ti ljudi nemaju sopstvene resurse za izlazak iz takvog stanja. Zato pate zbog odsustva socijalne politike kakva je postojala u sovjetsko vreme. S obzirom da se stvarno raspada sistem obrazovanja, a medicinske usluge komercijalizuju ili degradiraju. U toj zoni živi nešto više od 60% stanovništva. Druga stvar su mladi, osobito u većim gradovima. Oni nikad nisu živeli pod sovjetskom vlašću i prihvataju datu situaciju kao prirodnu. U poređenju sa svojim roditeljima oni mogu da zarade mnogo više i ne osećaju žal povodom raspada SSSR.
*Levada Centar je još krajem 1980. godine počeo istraživanje o homo sovjetikusu. Da li još postoji takav tip čoveka?
To je hipotetički tip, tj. sinteza raznih karakteristika masovne svesti. „Sovjetski čovek“ – to je pre svega čovek zavisan od države, koji se orijentiše na vlast, zavisan od vlasti, koji očekuje da će mu ona obezbediti posao, stan, medicinske usluge... Istovremeno, homo sovjetikus je čovek koji ne veruje vlasti i koji je shvata kao represivnu silu. Znači, ako vlast prelazi dozvoljene granice, taj čovek nastoji da joj se ne nađe na putu. Ta dvolična svest je lukavstvo roba. Taj čovek se boji svega novog, neobičnog, tuđeg; to je čovek koji čuva svoje navike života u zatvorenom društvu u mobilišuće odbrambenom „društvu opsednute tvrđave“. Zato ga karakteriše ogromna ksenofobija.
*Koliko ima homo sovjetikusa danas u Rusiji?
U manje-više koncentrisanom vidu ga ima u približno 35-40% stanovništva. U difuznoj varijanti on zahvata recimo 70%.
*Čime objašnjavate tu vitalnost sovjetskog tipa svesti?
Iskustvo sa prilagođavanjem represivnoj državi duboko prožima svest ljudi i stvara veoma postojane navike. Mladi jedva da su lišeni toga. Govoriti da se s krahom SSSR sve promenilo, to je iluzija. Homo sovjetikus se reprodukuje u onoj meri u kojoj se reprodukuju uslovi života i prilagodljivost.
*Od prostih ljudi, naročito starije generacije, često se može čuti da im u savremenom društvu nedostaje ljudske toplote, nekoristoljubivog druženja, spremnosti da se priskoči u pomoć – svih tih pojava koje su, kako oni kažu, postojali u vreme SSSR. Drugim rečima, postsovjetsko društvo kao da živi po principu „čovek je čoveku –vuk“. Kako su se izmenili odnosi među ljudima nakon raspada SSSR?
Naravno da su postali suroviji. Pojava novih, surovijih formi tržišne ekonomije izazvala je osećaj raspada ranijih ljudskih veza. Ali se bojim da je to način na koji se ocenjuje više situacija nego realno stanje stvari. Jer nikako ne bismo mogli sovjetski vlast nazvati slobodnom od agresije, ksenofobije, nemorala... Ljudi su prosto pod pritiskom države ili režima morali da se drže zajedno, da se pomažu i veruju najbližem krugu ljudi – prijateljima, susedima, porodici. Vučji zakon ili lagerski moral „umri ti danas a ja ću sutra“ – delovali su po svima jednako. Mora se uzeti u obzir da je ogromna količina ljudi prošla kroz logore. Čak i danas u Rusiji svaki peti čovek ima iskustva s logorom.
*Da li građani Risije žele povratak SSSR i ako da, u kakvom obliku?
Predstava o budućnosti praktično ne postoji. U najboljem slučaju ona se definiše sa „i tako dalje“, tj. nastavljanjem sadašnjosti i u budućnosti. Što se tiče državnog poretka ili integracije s drugima (bivšim republikama SSSR- red D.W.), tu pre svega preovlađuje mišljenje da je bolje da sve ostane kako jeste. To jest da republike budu samostalne, nezavisne jedna od druge ali da granice budu otvorene, da odnosi budu prijateljski kako bi se omogućila kulturna i ekonomska razmena. Samo oko 20% bi želelo obnovu SSSR u pređašnjim granicama, uključujući i pribaltičke zemlje.
*Da li je istina da većina građana Rusije pati od „fantomskih bolova“ zbog gubitka sovjetske imperije?
Postoji fantomski bol. Njih oseća više nego polovina ispitanika – do 60%. Ali želja da se obnovi SSSR ili da se u tom smislu pokrenu neke snage, toga nema. Ljudi smatraju da je to nerealno, da je prošao voz.
*Intervju objavljen na Deutsche Welle, prevela Miroslava Pecović