E-fatva za Kosovsku devojku

I srušiše se lepi snovi naši; ostade samo grč u srcu, gorki ukus u jednjaku; pluća hoće da iskoče iz ležišta od muke; duša, mrtva i obamrla; srce stalo i ćuti: izdala nas Šakira. Ostavila Srbe i prešla grudima crvenu, kosovsku liniju. Hoće da i oni igraju nogomet. Da zabijaju golove. Da se raduju. A gde su oni slavni dani čestitog srpstva kad je Priština odjekivala ćiriličnim pokličem: „Uzmite im olovke“. Da ostanu nepismeni i da ćute. Ostali smo bez freske u koju smo naivno, tipično pravoslavno verovali. A ostavila nas u najgorem trenutku, kad pravo slavlje bez nje više nikad neće biti isto. U vremenu mraka, kad sve zle vrane sveta kidišu na nas. Svejedno, jači smo bez nje. Nikad je nismo voleli, jer je uvek bila ružna i nije znala da peva. Ćutali smo, iz svetosavske dobrote. Ali, danas, recimo glasno: mrzeli smo te. I da znaš: Kolumbija je srce Srbije. Bogotu ti nećemo oprostiti!