Na nas su krenule i ala i vrana

image

Posle duže pauze, nastavljamo sa objavljivanjem dokumentarnog feljtona o izveštavanju beogradske “Politike” tokom 1992. godine. Ova najmračnija epizoda Miloševićevog huškačkog lista svesno je u Srbiji deponovana u zaborav: taj period se uglavnom ne pominje, postoji samo maglovito sećanje na tekstove koji su raspirivali mržnju i na pojedine autore koji su se svesno stavili na stranu šovinističke histerije. Za mnoge čitaoce danas, 19 godina docnije, ovo štivo srpske novinarske sramote biće prvi susret sa miloševićevskom krvavom ideologijom koja se otvoreno pripremala za zločine. Baš zato, ovaj feljton valja čitati kao upozorenje i iskustvo ratne propagande bez paralela u poslednjih 50 godina. Tekstove iz “Politike” prenosićemo u celini, bez komentara

Izdanje dnevnog lista "Politika" od 21. septembra 1992. godine

Juče u Tršiću održan 58. Vukov sabor: SRPSKO PITANJE NE MOŽE SE REŠITI BEZ SRBA (Tršić, 20. septembra)

Kao što je to do sada vazda bivalo kada su u pitanju Vukovi sabori, koji se još od prvog, 1933. godine, uvek održavaju u nedelju, uoči Male Gospojine, i danas je mnoštvo sveta stiglo u Tršić, rodno mesto Vuka Stefanovića Karadžića.

Završna svečanost 58. Vukovog sabora, koji je ove godine protekao u znaku obeležavanja dva izuzetna jubileja - 100-godišnjice rođenja Ive Andrića i veka od osnivanja Srpske književne zadruge - počela je u 11 časova jugoslovenskom himnom "Hej Sloveni", a potom je uz Himnu Vuku Stevana Mokranjca, na jarbol podignuta Vukova zastava.

Posle intoniranja himni, sledila je, po tradiciji, reč dobrodošlice koju je ovog puta gostina, ali i onima koji su Sabor pratili preko radio-talasa ili televizijskih ekrana, u ime Vukovih zemljaka uputio Dragutin Đurić, predsednik Skupštine opštine Loznica. U pozdravnoj reči gospodin Đurić je podsetio da je Vuk znao da su granice srpskog naroda sve dotle dokle dopire žubor jezika narodnog.

Gospodin Đurić je, između ostalog, rekao:
- U pismu Đuri Daničiću Vuk kaže: "Ne brini ti, brajko moj, hoće li narod propasti ili ne, nego radi ono što si kadar. Pa, ako svaki uradi onoliko koliko je kadar, neće narod propassti".

U pohode Vuku došli su danas Miodrag Đukić, prof. dr Danilo Ž. Marković, Milivoje Pavlović, ministri u vladi Republike Srbije, dr Aleksandar Prlja, predsednik Odbora za odnose sa inostranstvom u srpskom parlamentu i ambasador u Saveznom ministarstvu inostranih poslova, dr Milivoje Lazić, potpredsednik Skupštine Beograda, i profesor dr Ljubomir Zuković, ministar za nauku, obrazovanje, kulturu i vere u vladi Republike Srpske. U dolini rečice Žeravije došli su i predstavnici vojske SR Jugoslavije, Srpske pravoslavne crkve, slavisti, zatim predstavnici ruske ambasade, raznih institucija, ustanova i zajednica, kulturni stvaraoci, narod iz Srbije, Crne Gore, Republike Srpske i Srpske Krajine.

Planinski venac za Đoku Stojičića: Vukovo zaveštanje

Na 58. Vukovom saboru govorio je književnik Đoko Stojičić.

U svojoj reči na Vukovom saboru Đoko Stojičić je istakao da "u našoj duhovnoj istoriji nema znamenitijeg mesta od ovog gde se danas nalazimo. Ovde je ishodište naše celokupne narodne samobitnosti, ovde je u posve širokom značenju i nadznačenju srpsko nebo, i biljke i pamćenje, i istorija". Zatim je Stojičić nastavio: "Iako je s današnjeg odstojanja mnogo šta u Vukovom životu uzvišeno i patetično, o Vuku je najbolje govoriti kao o čoveku prakse, o borcu koji je čvrsto stajao na tlu.

Za Vuka je narod ishodište sveukupne istorije, on je stvaralac promena, izvor mudrosti, rekao je Stojičić i dodao: Vuk je omogućio evropsko priznanje naše kulture iznikle iz dubine stvaralačkog poriva srpskog naroda. Srpsku državnost 19. veka Vuk je uverljivo osnažio kulturom, ukorenjenošću u civilizacijska dostignuća Evrope i samosvojnošću narodnog uma.

Vuk je preteča srpskoga demokratskog duha, naš prvi istinski borac za demokratiju.

Nema Vuka bez vukovskog opstanka naroda. Vuk je filozofija življenja, odupiranje svakom zlu, izlazak iz zaostalosti, duhovne posrnulosti. Vuk je borba neprestana za prosperitet naroda.

Misliti i raditi vukovski danas, nije nehaj prema istoriji, već tvrda vera u ciljeve i patriotska požrtvovanost. Vuk je naša stalna opomena i poziv, on je naša probuđena svest i nemir do nesanice.

Danas nam je, kada su na nas krenule i ala i vrana, Vuk Karadžić potreban kao uzoriti simbol, kao moralna snaga za opstanak, kazao je Stojičić i podvukao:

"Za nas Srbe završen je 20. vek. Po mnogo čemu to je naš crni vek. U njemu smo pretrpeli tri genocida, dve izolacije bratoubilački rat, vodili poslednju bitku s Turcima posle 540 godina vojevanja, bili na ivici fizičkog istrebljenja.

Hoće li 21. vek biti vaskrs srpskog naroda, hoće li težnja za mirom jednog naroda koji živi na ovim prostorima 1300 godina biti ostvarena, zavisi od mnogo čega na pozornici svetskih zbivanja ali i od svakog Srbina i svih Srba zajedno. Vuk je iz dubine svoje spoznaje istorije odgovorio na ovo pitanje: "Ako svako uradi onoliko koliko je kadara, neće narod nikad propasti."

Vukom se ne možemo pohvaliti ako nemamo odgovora za budućnost, ako Vukovom delu ne pridodamo nova dela iz glave vascelog naroda. U svakom vremenu i u svakom naraštaju odjekuje ono resko i opominjajuće pitanje: "Su čim ćete izać' pred Miloša?"

U našoj povesti Vuk Karadžić je onaj planinski venac koji se proteže celom našom postojbinom, teško je razaznati gde počinje i gde se završava, a vidljiv je i u noći i pod suncem, sa svake tačke gde se govori srpski i gde se slobodno misli.

Otkriven još jedan srpski neprijatelj: Vrana bez gavrana
Photo: Stock

Ova je godina u znaku prvog veka Ive Andrića, a nedavno minuše i dva veka Vuka. Njih je teško sagledati u programima jubileja. Oni su i so i zemlja naše duhovnosti.

Sto godina je i Srpske književne zadruge. To je jedan od najlepših i najčudesnijih srpskih kontinuiteta.

I Andrić i Vuk zadivljeni su nepreglednom građom koju umetniku nudi srpska istorija. Prići će joj trezveno, hladne glave, sa strogim načelima objektivnosti i razumevanjem suštine i zakonitosti narodnog života.

Vuk Karadžić nije ostao dužan srpskom narodu, ali je srpski narod stalni dužnik Vuku.

Ironija je sudbine da se i Vuk borio za izlazak iz blokade i obruča u kojima se nalazila tadašnja Srbija.

Ako smo i u čemu rame uz rame sa drugim razvijenim narodima, a ponekad i iznad njih, onda su to stvaralački dometi naše kulture i umetnosti. Nismo mi zakoračili na velike svetske arene večne utakmice među narodima ni moćnom proizvodnjom ni kvalitetom organizacije života, nego neprolaznom lepotom i univerzalnim, trajnim tekovinama naše kulture.

Pa ipak, ono u čemu smo najjači, gde nam je prohodnost najizglednija, jeste duhovna strana našeg istorijskog prisustva na ovim prostorima, koju smo najmanje podupirali. Kao da ona nije naše suštastvo, naš lik nepotamneli i naša istorijska vertikala. U vremenu iza nas, recimo, dotirali smo železare, a kulturu često prepuštali da se snalazi na okrutnom tržištu.

Evropa i svet, po ko zna koji put, suočili su se sa srpskim pitanjem. Sada ga žele rešiti zabranama, blokadama, pretnjama, razjedinjavanjem srpskog nacionalnog bića. Srpsko pitanje postavila je istorija i ono se ne može rešiti bez Srba. Baš zato što je bilo prećutkivano i zabranjivano, ono je izbilo svom svojom silinom i traži svoj odgovor.

Ako istroija poučava, onda bismo mi Srbi morali steći mudrost preodolevanja u nevremenu i zlu. Valja nam prepoznati nacionalne pravce i zadatke i onda kada mislimo različito, valja imati na umu da narodi nestaju sa istorijske scene, kao i jedinke u životu.

Jesmo li toliko nerealni da se ne plašimo svoje propasti, ili ćemo to shvatiti kada bude kasno? Suprotstavljali smo se prsimice svakom zlu ne vodeći računa koliko će nas preostati. Danas nas ima 20 odsto od onog broja koliko nas je moglo biti. Tako smo postali nacionalna manjina u odnosu na sopstvenu istoriju.

Srbi ne mrze druge narode, mi ubijamo iz ljubavi: Đoko Stojičić, sabornik
Photo: www.glassrpske.com

Srbi su po mnogo čemu neobični: ne mrze druge narode ali ne umeju da vole sebe. Istorija nam je često razumevanje za druge vratila kao kaznu. Nema te vlade i partije koje nas mogu usrećiti ako se kao kolektivitet ne sjedinimo, ne protiv drugih, već za sebe. Umesto pravila: "Svak protiv svakog", po kome smo stradali, novu eru možemo stvoriti smao na principu: "Jedan za sve, svi za jednog".

Skoro će pun vek kako su Srbi zapostavili svoje jedinstvo i nacionalne interese radi drugih ciljeva, podvukao je, između ostalog, Stojičić. - Platitli smo visoku cenu zabludama da drugim narodima budemo Pijemont, da ujedinimo i objedinimo i one koji su imali druge računice, čak nama protivne. Srbija treba da bude Pijemont samoj sebi i svome rasutom narodu. Dok smo mi vodili planetarnu politiku, nama su krojili sudbinu u okviru pašaluka. Ovako zaključujući Stojičić se upitao: hoće li naše gorko istorijsko iskustvo prerasti u zlatan prah mudrosti, u živu i umnu snagu? Povratak sebi i oslonac na vlastite snage ne znači da smo sami sebi dovoljni. Gradeći svoje patriotsko osećanje, gradićemo osnovu za neku novu kuću, kojoj neće pretiti palikuće, koja neće nestajati u vetruštinama ratova i koji će lepo stajati u evropskom i svetskom mozaiku naroda.

Svoj veliki preporod možemo ostvariti ako prepoznamo stožernu ideju modernog srpstva, a može biti samo sloboda, demokratija, dostojanstvo ličnosti, duhovni i materijalni prosperitet ljudi. S tako probuđenim elanom možemo krenuti spokojno u susret sudbini koja nas je izazvala i koja nam pripada, završio je Đoko Stojičić.

U umetničkom delu programa izvedena je predstava "Slike iz života Vuka Karadžića" koju je na tekst Ive Andrića - našem nobelovcu je posvećena i ova predstava - režirao Petar Zec. U izvođenju "Slika" na sceni prirodnog amfiteatra, pred prepunim gledalištem, nastupili su glumci Miloš Žutić, Miodrag Mrgud Radovanović, Petar Kralj, Branislav Ciga Jerinić, Mihailo Janketić, Stevan Gardinovački, Mirko Petrović, Savo Radović, Tihomir Stanić i Vladan Gajović. takođe su nastupali solisti Radmila Smiljanić, Aleksandar Ivanović i Boro Dugić, kao i pomenuti horovi ansambla narodnih pesama i igara "Kolo" i najmlađi članovi KUD "Karadžić" iz Loznice. Scenografiju je uradio Boris Maksimović, kostime Mira Čohadžić, muzički saradnik je Radmila Trifunović, a producent Slobodan Joković.

Saborskoj svečanosti predhodilo je otvaranje izložbe skulptura beogradske vajarke Drinke Radovanović u galeriji Vukove spomen-škole u Tršiću:
- Čini mi se da bi i neko ko o nama ništa ne zna, neko ko ne poseduje ni obaveštenja, ni predubeđenja mogao, u radovima Drinke Radovanović, kroz svako lice i svaki stas da prepozna odlomak nečega, ali onog najsuštastvenijeg, što izvire iz naše istorije, iz našeg pejzaža i iz naše klime, ali i da se uveri da smo se vekovima uklapali u centralne kulturne tokove i da smo univerzalnom težili, rekao je, pored ostalog, u prigodnoj besedi književnik Čedomir Mirković, otvarajući izložbu.

Dok šaljemo ovaj izveštaj, obale Žeravije - livade i brežuljke, pored i poviše nje - naprosto preplavio je silan svet. U toku je ono što narod odvajkada ne propušta - vašar, da vidi i oseti šatre, roštilje i ražnjeve, svakojake suvenire na tezgama, licitarska srca i ogrlice... (Dušan Pejak)

Izdanje dnevnog lista "Politika" od 22. septembra 1992. godine

UJEDINJUJU SE SRBI U ARGENTINI (Buenos Ajres, 21. septembra)
U Buenos Ajresu je sinoć osnovan ogranak za Argentinu Sabora srpskog ujedinjenja, istaknute nacionalne organizacije osnovane pre dve godine u Klivlendu, SAD, sa ciljem ujedinjenja i zaštite srpskog naroda, i obogaćenja njegove kulture i nasleđa.

Svi Srbi u jednom Buenosu: Prestonica Argentine, srpsko okupljalište

Osnovan decembra 1990. na inicijativu viđenih srpskih iseljenika u SAD I Kanadi, sabor srpskog ujedinjenja ima članstvo širom sveta i nastoji da na organizovan način povezuje Srbe u dijaspori, afirmiše njihove nacionalne vrednosti, a u teškim vremenima da pruži pomoć Srbiji i da informativno deluje na širenju istine u otadžbini.

***

Lord Karington u intervjuu dnevniku “Đornale”: ALBANCI TRAŽE NEMOGUĆE (Rim, 21. septembra)
Priznajući potpun fijasko svoje misije u svojstvu predsednika konferencije o Jugoslaviji, što je u prvom redu, kaže, rezultat grešaka koje su učinile zemlje Evropske zajednice, lord Karington upozorava da bi se balkanska kriza uskoro mogla još više produbiti i razbuktati rat na čitavom poluostrvu.

Kosovo je najopasniji problem bivše Jugoslavije, mnogo opasniji od Bosne i Hercegovine i ako se on što pre ne reši, u novom ratu neće biti samo vojske bivše Jugoslavje nego i nekih drugih zemalja. Zato je neophodno da se tamo što pre upute vojni posmatrači i da se preduzme sve kako ne bi došlo do sukoba”, istakao je u milanskom listu “Đornale” bivši predsednik konferencije o Jugoslaviji lord Karington.

Prema mišljenju Karingtona, Albanci na Kosovu traže nešto što je nemoguće, zahtevaju pregovore sa srpskom stranom “samo u okviru svoje nezavisnosti i izlazak iz Jugoslavije”, što ne prihvataju ni Ujedinjene nacije, a ni Evropska zajednica. “Ta oblast”, ističe Karington, “pripada Srbiji, a granice se ne mogu menjati.”

Uz sve ono što se zbiva u Bosni i Hercegovini, bivši predsednik “haške konferencije” veliku opasnost vidi i u daljem razvoju događaja u Hrvatskoj, najviše zbog “nestrpljenja predsednika Tuđmana” koji, kaže lord Karington, ima nameru da što pre otkaže gostoprimstvo plavim šlemovima (početkom marta) i da onda oružjem osvoji teritorije koje su sad pod vlašću Srba. Ono bi, ističe on, rat u Hrvatskoj još žešćim i pogubnijim nego što je bilo pre dolaska mirovnih snaga Ujedinjenih nacija u to područje.

Rano je za nezavisno Kosovo: Lord Karington
Photo: www.nato.int

Govoreći o greškama Evropske zajednice zbog kojih se jugoslovenska kriza “otrgla kontroli” i prerasla u rat užasnih razmera, lord Karington navodi tri “osnovne” greške.

Evropska zajednica je, kaže on, kasno shvatila da se integracija Jugoslavije ne može očuvati. To je shvatila tek kad su neke republike proklamovale samostalnost i kad je otpočeo građanski rat. I tad , umesto da republikama obeća priznavanje nezavisnosti, ali pod uslovom da do toga dođe kad se unutar Jugoslavije, među republikama, ostvari kakav-takav dogovor. Zajednica je pre vremena priznala nezavisnost Slovenije i Hrvatske. To je bila druga greška, kaže lord Karington. I, treća, najveća., svakako je priznavanje Bosne i Hercegovine na osnovu zahteva Alije Izetbegovića. Srbi su se, podseća lord Karington, na referendumu opredelili za nešto drugo, a po Ustavu Bosne i Hercegovine o takvim pitanjima mora se dobiti saglasnost sva tri bosanska naroda.

Iako smatra da sva dosadašnja nastojanja Evropske zajednice, Sjedinjenih Država i Ujedinjenih nacija da se kriza u bivšoj Jugoslaviji reši na miran način nisu uspela, lord Karington misli da nema drugog rešenja sem onog koje nudi svetska organizacija.

Uopšte ne verujem da bi se nešto moglo postići vojnom intervencijom. Jedini put je onaj koji su odabrale Ujedinjene nacije. U stvari, zaključuje lord Karington, jedina nada je da dođe do smene vlasti u Beogradu. Do toga će, veruje on, doći ukoliko ekonomske sankcije protiv Jugoslavije postignu svoj cilj. Nova vlast bi, suočena sa teškim privrednim problemima, prestala vojno da pomaže Srbe u Bosni i Hercegovini. “To je jedina nada”, rekao je lord Karington u intervjuu listu “Đornale”. (S. Aleksendrić)

***

Pogledi: EVROPA BEZ POVRATKA
To što su juče Francuzi, čak i oni, glasali potvrdno u odgovoru na pitanje da li žele da vežu svoju sudbinu sa Nemcima i ostalim nekadašnjim protivnicima i rivalima svakako ne mora biti uzeto kao jedini indikator kretanja na zapadu evropskog kontinenta. Od donošenja čuvenog Jedinstvenog evropskog akta u Briselu 1986. stalno se množe sve ubedljiviji znaci rešenosti najrazvijenijeg dela Evrope da čvrsto poveže u jednu nacionalne sudbine gotovo svih najstarijih svetskih država.

Tesna većina kojom su se Francuzi izjasnili “za” nagoveštava, doduše, da je dilema i dalje snažna. Sumnje i strahovanja nisu otklonjeni. Mnogo je važnije, ipak, uočiti da se prepreke na putu jedinstva jedna po jedna otklanjaju, da prosto otpadaju. Najzadovoljniji čovek sinoć je možda bio francuski predsednik Miteran. On je u prihvatanju “evropskog izazova” odavno video pravi smisao svoje političke i državničke karijere. Miteran je to i rekao u svom obraćanju Francuzima nekoliko minuta posle pobede pozitivnog odgovora.

Ali, pravi pobednik nije nijedna ličnost. Sadašnji procesi kretanja ka višem stepenu jedinstva među dvanaestoricom sa evropskog zapada (to i dalje važi čak i za Dansku, koja se u junu izjasnila protiv jedinstva u ovoj istorijskoj fazi) mnogo su važniji. Vidi se to i po tome što su nepoznati u dugoj istoriji Evrope.

Photo: Stock

Nikad se dosad nije desilo da – od Rimskog carstva do savremenog doba – bez spoljnog pritiska i okupacija tako značajan deo Evrope krene ka ujedinjavanju, uprkos svemu. Ovo što se zasad dešava samo među dvanaestoricom EZ potpuno je nov fenomen. Kad tokom iduće dve ili najviše tri godine toj dvanaestorici priđu i Švedska, Austrija, Finska i Švajcarska, čitav poduhvat postaće još dramatičniji. Izazov će tada biti prosto neodoljiv za mnoge koji sada sa čežnjom gledaju ka Zapadu.

Najvažnije je uočiti da su u Mastrihtu, prošlog decembra, dok je Holandija bila predsedavajući EZ, usvojene odredbe koje nije sprečilo čak ni ujedinjenje Nemačke do kojeg je došlo brže nego što je iko mislio. Ujedinjena Nemačka sa preko 80 miliona ljudi pristupila je merama koje, uz ostalo, predviđaju čak i zvanično odustajanje od naziva njene tako moćne nacionalne valute! I Nemci su sada prihvatili odluke o objedinjavanju nacionalnih valuta u jedinstvenu “evropsku” i o stvaranju Evropske centralne banke umesto slavne Bundesbanke i ostalih. Prihvatili su i viši stepen integracije spoljnih i odbrambenih politika. Sve to treba da se obavi i zaokruži do 1999, ali se mnoge stvari mogu i moraju odigrati već tokom 1993, a neke, kao stvaranje banke, i to 1995.

To je sve bez sumnje revolucionarni zaokret u odnosu na tako bolnu evropsku istoriju. Onima koji su se više bavili tom istorijom valja reći da bi ovim što je potpisala u Mastrihtu i što će, nadajmo se, primeniti u praksi, bez naknadne erupcije brutalnog i zasad uglavnom zapretanog nemačkog ultranacionalizma – Nemačka napustila čak i amanet “gvozdenog kancelara” Bizmarka.

Bizmark je bio tvorac nemačke savremene države i potpisao je Savez nemačkih država, godine 1868. On je uspeo gotovo u svemu, a kad je otišao na onaj svet ostavio je i trajnu političku oporuku. Nacrtao je potomstvu strelice svoje tajne šeme o vođenju nemačke spoljne politike. Jedna strelica bila je okrenuta Istoku – Rusiji, a druga Zapadu – Parizu i Londonu. Bizmark je tražio da Nemci uvek budu “podjednako udaljeni” i od Istoka i od Zapada. Da ne prilaze nikome.

Sadašnji razvoj prilika na Zapadu govori o odustajanju od tog nekada zlatnog pravila. Nemci su se sada mnogo više vezali za Zapad nego što su se udaljili od Istoka. Postoje na obe strane, ali su sada mnogo čvršće urasli u jednu, onu zapadnu. To je najveća istorijska promena. To su imali na umu upravo i milioni francuskih birača koji su u nedelju glasali “za” Miteranu i ugovorima iz Mastrihta. Ako Nemci ne budu povezani s njima – oni će se opet pojaviti u onom strašnom, istorijski dobro poznatom, gvozdenom svetlu i obliku.

To što je nemačka tema toliko prisutna u svesti čitavog kontinenta, a pogotovo među Francuzima, ne znači naravno da se sada budućnost čitavog kontinenta može smatrati jasnom i harmoničnom. “Kako se može govoriti o višem stepenu jedinstva u Evropi, dok se odigravaju tako razorni procesi dezintegracije na velikom delu kontinenta” - upitao se ovih dana naglas jedan od najpoznatijih autora knjiga i eseja u Evropi, Nemac J. Hese: “Jedini izaz je, smatram, da se podstaknu procesi šire regionalizacije koja neće deliti Evropu na Zapad i Istok”.

To bi možda i bio neki bolji i širi izlaz, ali zasad još nije mogućno pretpostaviti čvršću vezu između Zapadne i Istočne Evrope, u smislu koji bi sadržao i pojam jedinstva čitavog kontinenta. Ako je integracija na Zapadu sada već “put bez povratka”, onda se i ovo što se zbiva na našem prostoru i u manje ili više neposrednom susedstvu mora gledati drugačijim očima od onih koje su nameštene da uvek gledaju samo na tradicionalan način. Stvaranje zapadnoevropskog džina na osnovama finaliziranim u Mastrihtu prošlog decembra, prema uverenju onih koji ga pokreću i najsnažnije inspirišu, mora se otvoriti tokom vremena i prema “ostalim delovima” kontinenta. “Alternativa ugovorima iz Mastrihta”, kaže pre neki dan Mišel Noar, degolista nove generacije i bivši francuski ministar spoljne trgovine, “jesta zona slobodne trgovine u celoj Evropi u kojoj bi dominirala Nemačka. Druga mogućnost je nepomično i slepo čekanje dok se tragični oblaci nacionalizma i rata ponovo skupljaju na horizontu, kao i pre više od pola stoleća”.

I Noar dakle misli da se mora stvarati taj “novi svet” u Evropi. I po njemu, iako nosi ime pokreta koji je De Gol stvorio upravo kao personifikaciju nacionalnog dostojanstva, jačanje međuzavisnosti na Zapadu pojačaće neminovno i međuzavisnost između onog što se dešava na Zapadu i onog što se pokreće poslednjih godina na Istoku i u centralnom delu evropskog kontinenta. Nema povratka, pa će se vremenom i “druga evropska brzina” pojaviti i na Istoku.

Prihvatanje istine da se svi moramo manje ili više direktno i ne robujući istorijskim predrasudama čak ni prema Nemcima prilagođavati novim evropskim realnostima, nije, međutim, lišeno mnogih dilema. Čitava Evropa je u pokretu, ali neke od odlika sadašnje situacije svakako su novina u dugoj istoriji.

Bilo bi, međutim, potpuno nepromišleno i besmisleno poverovati da će u doglednoj budućnosti neko moći da potpuno hegemonizuje, a pogotovo da “kontroliše” čitavu Evropu, onu koja se, kako je podsećao De Gol, prostire “od Atlantika do Urala”. Previše je istorije svih vrsta proteklo tim stazama da bi se sve to moglo ujednačiti i homogenizovati. Previše, čak i ako se ne prihvati u potpunosti davnašnja poruka ne samo Gundulića, nego i Heraklita, da je “večna samo mena”. Svakome ko poznaje deo sveta “istočno od Dunava” jasno je da on nije sasvim uporediv sa “čistim” Zapadom. Što se ide dalje na Istok to se srećemo sa drugačijim regulama u običnom životu. Pojam ljudske sreće nije vezan toliko za profit i udobnost, kao što je to slučaj oko Rajne, pa i Rone. Klima, klase, socijalne grimase i pravila stvaraju se tu još od vremena postanka hrišćanstva do danas. Semitski narodi su još ranije došli “iz pustinje”, ali tamo gde su se oni pojavili nisu zavladala ni danas pravila pravog industrijskog, bolje rečeno “postindustrijskog” društva kakvo već nastaje ili je nastalo na Zapadu. Tu tek predstoje nove faze evolucija nastajanja i nestajanja država i ukrštanja civilizacija.

Zbog toga ni zapadna “dvanaestorica”, ako ništa drugo, ne mogu biti, niti jesu, neki univerzalni model čovečanstva. To je njima izgleda najteže da shvate.Ako budu uporno i nemilosrdno nastojali da prošire ne samo zonu svog uticaja, nego i zonu svog potpunog preslikavanja u ogledalu (ono koje uvek jasno odgovara na klasično pitanje “ko je najlepši na svetu”) - onda bi se i oni mogli naći pred ambicijom koja može izazvati pre kritičnu dramu, nego željeni harmonični spokoj i razvoj.

To je ono što svi moramo imati na umu kad sudimo o ovome što se na zapadu Evrope odigrava, a što nema povratka, bar kako izgleda posle Mastrihta i posle glasanja o tom sporazumu u jednoj od dve najznačajnije članice, Francuskoj. Samouverenost je davnašnja pokretačka snaga napretka, ali ona nije jedino što određuje razvoj na područjima koja nisu pod direktnim domašajem. Odbijajući svaki povratak na nacionalistička i besmislena sukobljavanja, strasti i krvoprolića, sadašnja dvanaestorica moraće ipak da ispolje mnogo više umerenosti i realizma u isticanju sopstvenih spoljnopolitičkoh ambicija prema “svima ostalima”.

Bizmarku se uostalom može reći šta god hoćete. Jedino mu se ne može poreći pronicljivost u tumačenju nemačkih interesa. Niko ne sme biti više Nemac od Bizmarka, pogotovu u današnjem svetu. (Dr Aleksandar Prlja)