Niko nam neće i ne može pomoći

image

Posle duže pauze, nastavljamo sa objavljivanjem dokumentarnog feljtona o izveštavanju beogradske “Politike” tokom 1992. godine. Ova najmračnija epizoda Miloševićevog huškačkog lista svesno je u Srbiji deponovana u zaborav: taj period se uglavnom ne pominje, postoji samo maglovito sećanje na tekstove koji su raspirivali mržnju i na pojedine autore koji su se svesno stavili na stranu šovinističke histerije. Za mnoge čitaoce, danas, 19 godina docnije, ovo štivo srpske novinarske sramote biće prvi susret sa miloševićevskom krvavom ideologijom koja se otvoreno pripremala za zločine. Baš zato, ovaj feljton valja čitati kao upozorenje i iskustvo ratne propagande bez paralela u poslednjih 50 godina. Tekstove iz “Politike” prenosićemo u celini, bez komentara

Izdanje dnevnog lista "Politika" od 12. septembra 1992. godine

MUDŽAHEDINI IZ SANDŽAKA (Brčko, 11. septembra)

Srpsko selo Bukvik napadnuto je danas iz susednih muslimanskih i hrvatskih sela. Žitelji Bukvika bili su dosad svojevrsni taoci u potpunom islamsko-katoličkom okruženju, ali ih do danas niko nije uznemiravao. Pošto su im bili presečeni svi putevi sa svetom, glad je uveliko kucala na njihova vrata, a bilo je i bolesnika bez lekova i lekarske pomoći.

Napad je počeo jutros i još traje. Srpski izvori informišu da je pogođeno vozilo napadača sa petnaestak boraca na kojem je bio natpis "Mudžahedini iz Sandžaka". (B. L.)

***

Konferencija za štampu Gorana Hadžića: DRŽAVNOST KRAJINE JEDINA OPCIJA (Knin, 11. septembra)

Nikakav državno-pravni aranžman između Krajine i Hrvatske ne dolazi u obzir. U krajinskoj vlasti nema sukoba oko državotvornosti Krajine i njene političke budućnosti. Ako Evropa hoće mir, moraće priznati državni subjektivitet Krajine.

To su karakteristični akcenti iz izlaganja predsednika krajinske Republike Gorana Hadžića koje je danas izneo u razgovoru s novinarima.

- Pesimisti su nezadovoljni rezultatima Londonske konferencije iako je pripremljeno suđenje Srbiji onemogućeno, Francuska i Velika Britanija su vidno promenile svoj kurs što očekujemo i od SAD - rekao je Hadžić dodajući da će Krajina poslati svoje predstavnike u Ženevu "iako se tamo tretiramo kao manjina".

- Mi možemo i napustiti ženevske pregovore zbog takvog tretmana, ali Vlada Krajine želi da pokaže pred svetom svoju spremnost za razgovor, a ne za rat - naglasio je Hadžić.

Krajina, moja dežela: Goran Hadžić, optimista
Photo: Stock

Krajinski delegati u sredu putuju u Ženevu i nose u džepu dve moguće opcije - Krajina kao konstitutivni element jugoslovenske federacije ili priznavanje Krajine kao samostalne i nezavisne Republike što je realnost. Obe opcije, podvlači Hadžić, zasnivaju se na državotvornosti srpskog naroda u Krajini i pravu na samoopredeljenje.

Komentarišući nedavne oštre opaske šefa krajinske vlade na račun Milana Panića, Hadžić je izjavio da niko nema pravo da trguje Krajinom, a da su oni koji nude specijalni status "neki novi Tuđmani". Hadžić ocenjuje da Panić "verovatno nije dovoljno informisan" o položaju Srba u Krajini, a uručen mu je i poziv da poseti Knin i Vukovar.

Upitan za najnovija smenjivanja u vladi, Hadžić je rekao da je na vlasti u Krajini Srpska demokratska stranka, a da su smenjeni ljudi koji nisu skloni ovoj stranci.

Predsednik RSK posebno se osvrnuo na malodušnost, pesimizam i dezinformacije koje haraju javnim mnenjem i uzrokuju iseljavanja.

Hadžić smatra da spoljni faktori organizovano rade na sejanju haosa kako bi se Krajina "srušila iznutra". Preko nekih austrijskih banaka, rekao je, u Krajinu se plasira novac kojim se finansira subverzija, panika i razbijanje krajinskog političkog jedinstva i konsenzusa o ključnim pitanjima opstanka.

Goran Hadžić je pozdravio dolazeće izbore uz ocenu da su obe dosadašnje vlade iznad svega bile patriotske. (M. Četnik)

***

Međunarodni pregled: TRAGEDIJA KAO LEKCIJA

Ugledni "Vašington post" osvanuo je nedavno i istovremeno (u istom broju) zagledan u tragičnu bosanskohercegovačku javu s maslinovom grančicom i isukanim mačem. U dva komentara dvojice autora, američki list je tragao za mogućim rešenjem krvavog bosanskog zapleta - presecanjem čvora mačem (oružje) ili diplomatijom (podela Bosne).

Već i ova dilema, posle zahuktale serije tekstova koji su mamuzali zvaničnu američku politiku i terali je da učini "nešto odlučnije", pri čemu se najčešće baratalo vojnim argumentima i raznoraznim varijantama vojne intervencije, uz izričitu odbranu nedeljivosti i celovitosti međunarodno priznate bosanskohercegovačke države, mogla je da prene čitaoca i njegovu mržnju.

Ocenjujući da Bosna predstavlja "najveću posthladnoratovsku granicu između nade i realnosti", list u prvom uvodniku zaključuje da njena tragedija može da bude elementarna lekcija za mnoga područja u sličnoj situaciji i izvlači pouku koju bi drugi trebalo da shvate iz "mračne sudbine bosanskih Muslimana". Ta pouka glasi: nabavite sopstveno oružje...

U dugom komentaru se, međutim, hlade glave jastrebova i ratnika. Šta god da učinimo u Bosni - to moramo shvatiti, kaže komentator - to činimo "iz humanih razloga, a ne nacionalnih interesa". Iz takve dijagnoze sledi terapija: najhitnija humanitarna potreba za Bosance danas (a predhodno je isključeno da je posredi američki nacionalni interes zbog kojeg bi i moglo, eto, da se ratuje!) jeste prekinuti rat, a najbolji način da se ta potreba zadovolji je neki vid podele na autonomne kantone u okviru "zvanične, ali uglavnom fiktivne bosanske države". Ta opcija je, naglašava komentator, lišena plemenitosti, heroizma, možda čak i pravde, ali poseduje jednu vrlinu - spasava živote...

Photo: Stock

Slojeviti i iznijansirani pristup idejama koje su u odnosu na tamni bosanski vilajet doskora jednostavno isključivane i gotovo anatemisane poklapa se s uočljivom, iako ne još transparentnom, promenom u označavanju krivaca i opasnosti za eruptivno širenje užarene bosanske lave. Dva tragična događaja - udes italijanskog transportnog aviona i smrt dvojice francuskih vojnika pod plavim šlemovima - samo su dala gotovo opipljivu formu onome što se poodavno već zgušnjavalo i što se, možda, pretače u (blagi) zaokret u medijsko-političkom pristupu bosanskoj tragediji.

Nekoliko je elemenata koji u ovom preokretu (ako je zaista reč o tome) igraju posebnu ulogu: krivica za sva zla koja su se sručila na nesrećni balkanski prostor (i ne samo balkanski) više se ne svaljuje bezpogovorno na Srbe (ili ne samo na Srbe), ne zatvaraju se oči pred hrvatskim ekspanzionističkim korpusom (regularna vojska "neovisne", a ne samo vojne formacije bosanskohercegovačkih Hrvata), hazardno-tragična igra bosanskih Muslimana na isključivo vojnu intervenciju i međunarodno (zakasnelo?) suočavanje s baukom islamskog fundamentalizma u srcu starog kontinenta i, šire nego do sada, suočavanje s fatalnim učinkom nemačke osionosti i aminovanjem politike svršenog čina ishitrenim priznavanjem secesije koja je razorila jednu državu (Jugoslaviju) a kao opak virus i teška mora nadneli se i nad druge evropske prostore.

Simptomatično je, naime, otvoreno distanciranje Rima od ortakluka s Bonom u ovim problematičnim rabotama, pa i sve dramatičnije postavljanje pitanja u javnim glasilima, pa i u onim koja su srčano podržavala (i podsticala) zaglušujuću tutnjavu ratnih doboša (bečki "Prese", na primer) o ćorsokaku (Mokove) austrijske politike prema južnim susedimja, koja se ispoljila i na londonskoj konferenciji. Bilo je fatalno, pogrešno i besmisleno, opomenuli su austrijski novinski komentatori ministra Moka, tvrdoglavo insistirati na vojnoj intervenciji u Bosni i Srbiji i onda kada je već bilo očigledno da svet uvlači isukani mač u korice i odlučuje se za razum i diplomatiju.

Možda objašnjenje za jedan "novi pogled" na tragično zamršeni bosanski zaplet i vilajet treba tražiti upravo u tom radikalnijem zaokretu ka diplomatskim, a ne vojnim (iako ni one nisu sasvim isključene?) rešenjima, pri čemu je nesumnjiv učinak svakako imala i "nova jugoslovenska kooperativnost" oličena, pre svega, u inicijativama federalne spoljne politike i, dakako, novootkrivenoj elastičnosti srpskog rukovodstva u Bosni. S pomeranjem stanje tačke se ponekad, neočekivano, otkriva i nov vidokrug...

Materijal od kojeg je satkan (moguće) novi "štof" još je tanjak, još su ogromne naslage nepoverenja, predubeđenja i podozrenja u stvarne namere aktera jugoslovenske tragedije, pa i znakova pitanja, ponekad postavljenih u dramatičnoj formi (na domaćoj sceni, posebno), o domašaju i ishodištu mirotvoračke misijie jugoslovenskog saveznog premijera. Ali to sve, u konačnom zbiru, podstiče izvesnu nadu da bi ženevski mirovni maraton, ipak, mogao da dovede do definitivnog (i pravednog?) raspleta jugoslovenske drame, u čijem prerastanju u tragediju su do lakata, pored samih Jugoslovena, umešali ruke, haotičnom i nedoslednom politikom, i evropski posrednici.

Dvojnik Sajrusa Vensa: Dejvid Oven
Photo: telegraph.co.uk

Jedan od pouzdanijih stubova nosača u ovoj građevini svakako su Ujedinjene nacije, personifikovane u ovom slučaju u ličnosti Sajrusa Vensa: jedino što je nadživelo sva dosadašnja tragična iskušenja i oživelo u jugoslovenskim dramatičnim lomovima i rastakanjima jeste "Vensov plan".

Vensov "dvojnik" i oponumoćenik Evropske zajednice lord Dejvid Oven tek treba da stekne sopstveni kredibilitet i njegov ulazak u grotlo balkanskog vulkana praćen je, razumljivo, s dosta nepoznanica. Ovenovo imenovanje došlo je nakon (ne)očekivanog povlačenja njegovog predhodnika lorda Karingtona, prilično iznenadno i ne bez otpora. Nemci, na primer, otkrivaju da lider bosanskih Srba Radovan Karadžić nije bio usamljen u rezervama prema lordu. Karadžić je to, za razliku od drugih koji aplaudiraju ovom "pronalasku" britanskog premijera Mejdžora, samo učinio glasno i bez diplomatskog opreza. Francuzi, na primer, nisu takođe krili da su protiv (još jednog) britanskog lorda na ovom položaju.

Oni koji bolje poznaju Dejvida Ovena uvereni su da Britanac neće ostati u senci Amerikanca Vensa i da Evropska zajednica, zahvaljujući upravo njemu, nema razloga da strepi kako će u Ženevi, pod krovom Ujedinjenih nacija, igrati podređenu ulogu.

Radikalnije krilo evropsko, koje "ne oprašta Srbima", primilo je Ovenov izbor sa uočljivom (da li bezrazložnim?) olakšanjem: Dejvid Oven, koji se odavno zalagao za vojnu intervenciju, upravo je čovek koji Srbima "treba da saopšti" da bi se sa primenom vojnih sredstava moglo posegnuti "ako Srbi ne popuste". Sam Oven je još na startu pokušao da predupredi takve: vispekulacije: više ne govorim u svoje ime nego u ime Evropske zajednice...

Govorio u bilo čije ime, Dejvid Oven će to nesumnjivo, sudeći po njegovoj biografiji, činiti i na svoj osoben način, a politički analitičari, koji su ga ponovo "otkrili" kad je iz političkog zatišja (uz njegovo ime i mnogobrojne zvučne položaje, pored ostalog i ministra spoljnih poslova, odavno stoji "bivši") zakoračio na svetsku političku scenu, najednom su ga videli, ako njegova misija u rasplitanju jugoslovenskog zapleta ne npropadne, u vrhovima EZ, možda čak i kao naslednika Žaka Delore" premijera evropske vlade!

Uprkos razilaženjima oko portretisanja Ovenove ličnosti, svi koji su se time bavili slažu se u jednom: reč je o kontroverznoj ali briljantnoj političkoj ličnosti, "najvećem britanskom političkom talentu". S dvadeset godina ušao je u parlament, s trideset je već bio ministar mornarice, s trideset i pet ministar zdravlja, s trideset i osam postao je najmlađi britanski ministar spoljnih poslova...

Ne spada u političare "koji bezuslovno žele da budu omiljeni". Ponekad upravo procveta u - sukobima. Konstatujući to, ugledni i liberalni hamburški "Cajt" u poslednjem broju (9. septembar) uputio je upozorenje Jugoslovenima: oni bi u pregovorima ubrzo mogli da osete "kako uvredljiv, grub i netrpeljiv zna da bude..."

Oven, naime, nikad nijem, kažu, mario za "trule kompromise" i predstavlja suprotnost svom prethodniku lordu Karingtonu, koji je, uz blagi sarkazam, "trpeo smicalice svojih balkanskih partnera u pregovorima"... (Miroslav Stojanović)

***

Političke rasprave u Bačkoj: ZAŠTO JE DZVM PROTIV NASELJAVANJA IZBEGLICA (Subotica, 11. septembra)

Nemir se uvukao među stanovnike severne Bačke, a posebno među pripadnike mađarske nacionalnosti! Nedavna izjava lidera DZVM-a Andraša Agoštona šta budimpeštanskom "Nepsobošagu" da će se ukoliko se na sever Bačke u skladu sa odlukom Komesarijata za izbeglice vlade Srbije i međunarodnih organizacija smesti oko 30.000 izbeglica mahom Srba iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine, iseliti oko 150.000 Mađara iz Vojvodine, ozbiljno je uznemirila ljude. Mnogi ovdašnji Mađari pitaju se u čije je ime Agošton dao takvu izjavu i govorio o iseljavanju kada oni hoće i dalje tu da ostanu i žive. Građani su ozbiljno uznemireni a mnogi i revoltirani posebno posle emisije Dani TV Srbije na mađarskom jeziku emitovane početkom ove nedelje. Ljude su posebno ogorčile izjave nekih predsednika opština iz severa Bačke koji su inače pripadnici DZVM-a o tome kako ne mogu prihvatiti izbeglice iz "objektivnih" razloga. Ono što je i pripadnike mađarske narodnosti i mnoge ljude koji su gledali pomenutu emisiju, uznemirilo jeste izjava jednog čelnika DZVM-a Janoša Vekaša "da bi najracionalnije u ovom momentu bilo da se izbeglice smeste negde u okolini graničnih prelaza prema Bosni i Hercegovini ili Hrvatskoj, kako bi odatle lakše otišli svojim kućama".

Kakva je situacija u nekim opštinama u severnoj Bačkoj kada je reč o mogućnosti smeštaja izbeglica razgovarali smo na više mesta sa zvaničnicima, ali i sa drugim građanima. Sigurno da je zbog ukupne situacije mogućnost smeštaja izbeglica u ovom momentu teška, ali isto tako, to su nam rekli mnogi sagovornici, ljudima se u ovoj teškoj situaciji mora pomoći.

Neprijatelj je lociran: Andraš Agošton
Photo: www.izbornareforma.rs

Gabor Tot Horti, predsednik Sente objasnio nam je nizom podataka zašto ovaj gradić nije u mogućnosti da smesti oko 2.700 izbeglica, koliko je predložio Komesarijat za izbeglice vlade Srbije.

- Imamo mnogo ljudi bez posla, prinosi od poljoprivrede su ove godine ozbiljno podbacili, mnogi Senćani i inače traže socijalnu pomoć, nisu obezbedili ogrev itd, kaže naš sagovornik i dodaje: Kako u takvoj situaciji da pomognemo i prihvatimo smeštaj izbeglica kada bi u normalnim okolnostima i sami trebali da tražimo pomoć zbog elementarnih nepogoda (suše) koje su nas zadesile. rešenje je jedino da prestane rat i da se izbeglice vrate kući.

U Kanjiži, maloj opštini u blizini reke Tise, na problem izbeglica, pa i njihovog smeštaja gleda se sa mnogo više razumevanja za probleme ovih ljudi.

- Trenutno u našoj opštini ima oko 300 izbeglica, a mislim i smatram da smo i trebali i mogli da primimo više, kaže Vladimir Šupić, vršilac dužnosti predsednika opštine. Od Komesarijata za izbeglice dobili smo raspis da bi trebalo da primimo i smestimo oko 2.400 izbeglica. Sada sagledavamo mogućnosti kako to da učinimo, naravno svesni raznih teškoća koje su snašle i Kanjižane kao i sve druge ljude. Činimo maksimalne napore da u što kraćem vremenu osposobimo neke prostorije u koje bi privremeno smestili ove ljude i mislim da ćemo ako se te prostorije adaptiraju moći smestiti 300 do 400 ljudi. Ostale ćemo morati da smestimo po porodicama i tu očekujemo maksimalno razumevanje i pomoć građana.

U celoj stvari ovde u Kanjiži ovih dana posebnu zabunu kada je reč o smeštaju izbeglica, unelo je pismo mesne organizacije DZVM-a. Preporučuje nam da ne bi trebalo da primimo izbeglice. Tu preporuku smo odbili, a ona sadrži i neke neprihvatljive teze, kao na primer da dolazak ovih ljudi koji su proterani sa svojih ognjišta predstavlja "treću kolonizaciju" i slične. Narod Kanjiže ne misli tako i smatram da celoj ovoj problematici ne treba davati stranačka obeležja i da se stranke, posebno u negativnom smislu oko ovoga angažuju. Zato smo i zahtev mesne organizacije DZVM-a odbili - kaže Šupić.

U razgovor se uključio i Nikola Koić, čovek koji se u Kanjiži svestrano angažovao oko pomoći za izbeglice. On je rekao:

Photo: www.telegraf.rs

"Čini se da lideri DZVM-a i ovde i šire ne bi smeli da zaborave da je u toku zime 1956. godine samo u Subitici i Kanjiži, u vreme kad su masovno u Jugoslaviju dolazile izbeglice iz Mađarske, smešteno više od 14.000 izbeglica. Svesrdno smo pomogli tim ljudima, pa sada ne mogu da shvatim šta znači ova kampanja koju vode pojedini lideri DZVM-a za neprihvatanje izbeglica u mestima sa pretežnim mađarskim življem. Neki, očigledno, bez ikakvih razloga žele da iskopaju ratne sekire".

Teškoće ljudi kojima treba da se pomogne neki očigledno žele da ispolitizuju. Da ironija bude veća nije važno šta će biti sa izbeglicama iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine, već što će se dolaskom oko 30.000 izbeglica na boravak u Vojvodini navodno poremetiti u nekim mestima nacionalni sastav stanovništva. Ako će, primera radi, Kanjiža prihvatiti 2.400 Srba ili izbeglica drugih naroda, umesto 90 posto stanovnika koliko sada čine Mađari u opštini, taj broj će iznositi 83 procenta. Slično je i u Senti, Bačkoj Topoli itd.

Uostalom, da li su brojke uopšte bitne kada je reč o potrebi da se ljudima pomogne. Ili ih možda treba prepustiti sudbini, gladi, nemaštini, zimi. (Luka Ivković)

***

Mihailo Đurić: OGLEDALO SRPSKO 1992.

"Srpski narod se još nije dovoljno prenuo iz dubokog samozaborava, a već mu pripremaju nova poniženja, još se nije ni razabrao u ovome što je najvažnije za njegov dalji opstanak, a već ga podbadaju na raskol, već mu podmeću da se opredeli između lažnih alternativa". Mihajlo Đurić, Intervju (br. 245/1990)

Mnogo srdžbe i žuči izliveno je ovog leta zbog teškog položaja u kome se srpski narod našao na kraju poslednjeg čina jugoslovenske tragedije. Neki domaći malodušni sapatnici su taj položaj već uveliko opisali kao beznadežan - i to ne u prenesenom, već u doslovnom smislu reči - potvrđujući tako posredno najmračnija predskazivanja i priželjkivanja naših spoljašnjih neprijatelja. Ali i bez tih zlogukih glasova je jasno da je današnji položaj srpskog naroda veoma težak, da su Srbi danas pretvoreni u parija-narod, da su prikovani na stub srama kao nekada Jevreji, po čudovišnoj presudi novih gospodara Evrope koji su se prošle godine arogantno umešali u događaje u našoj zemlji i prisvojili sebi pravo da odlučuju o našoj sudbini, mada Srbima nikad nisu cvetale ruže na jugoslovenskim prostorima, tako da njihov položaj nije bio bogzna koliko bolji ni znatno pre nego što su Ujedinjene nacije zavele prinudnu upravu nad njim. Ni u svojoj nekadašnjoj državi, prvoj i drugoj poratnoj Jugoslaviji, za čije je stvaranje i održavanje podneo najveće žrtve i zbog koje se odrekao i svog imena, srpski narod nije mogao da živi svojski. Iz neke urođene prostosrdačnosti, uvek se nekako povlačio i povijao pred drugima. Mučio se i paštio kao svaki dobar domaćin koji je primio pod krov slučajne prolaznike, ne bi li samo udovoljio njihovim prohtevima. Nije važno koliko nas je stajalo to dugogodišnje velikodušno pružanje gostoprimstva našim prevrtljivim Latinima i poturicama, jer nema ni smisla ni potrebe da u ovom času pokazujemo svetu naše žive rane.

Ponovo smo ugroženi: Mihailo Đurić, esencija srpstva
Photo: www.novosti.rs

Ali, današnji položaj srpskog naroda je doista nezavidan u svakom pogledu. Taj položaj je tako sumoran i turoban, tako mučan i nepovoljan da se s pravom može reći, kako možda nikada ranije, u inače nimalo lakoj istoriji srpskog naroda, nije bio mučniji i nepovoljniji. Doduše, pri tom treba naglasiti da domaći dušebrižnici srpskog naroda ne vide mnogo dalje i dublje od njegovih inih potkazivača i porobljivača. I oni imaju pred očima samo međunarodnu a ne i unutrašnjopolitičku stranu našeg današnjeg stradanja, i oni se uzbuđuju i užasavaju više zbog toga što je srpski narod danas izložen strahovitom međunarodnom pritisku i osudi, što je ucenjen i izopšten iz međunarodne zajednice, nego što je proigrao svoju povesnu šansu, što je ostao podeljen i razdvojen i spolja i iznutra. U prevelikom strahu zbog toga što se nad srppskim narodom nadvila opasnost brisanja sa geografske karte, pa čak i potpunog fizičkog uništenja, prevideli su da tom narodu preti kudikamo veća opasnost po njihov duhovni opstanak zbog besomučnog samooptuživanja, besramnog samoomaložavanja, besmislenog samokažnjavanja.

Treba doista imati hrabrosti za istinu našeg današnjeg nacionalnog položaja, za istinu našeg najnovijeg kolektivnog raspoloženja. Ona je neuporedivo strašnija i opasnija nego što se na prvi pogled čini. U pitanju nije trenutno posustajanje srpskog naroda pred slučajno iskrslim preprekama, njegova nesposobnost da dostigne neki spoljašnji cilj, već dubok unutrašnji rascep u živom tkivu srpskog naroda, njegovo posrtanje u vezi s osnovnim i trajnim nacionalnim zadatkom, njegov strahoviti nesporazum sa samim sobom. Koren naših današnjih preteških nevolja i nedaća nije nigde izvana nas, već u nama samima. Srpski narod nije propao zato što su ga novi gospodari Evrope bacili u kvrge, pa tako ugrozili njegovo postojanje, već je on sam najpre propao, pokleknuo u sebi, iznutra, u samom biću, pa je zato dopao ropstva. Tek kada to shvatimo, biće nam možda jasno šta je danas za nas jedino važno, jedino nužno, jedino spasonosno.

Iz nezavidnog položaja zavisnosti i potčinjenosti u koji smo dovedeni, ne možemo se izvući produbljivanjem raskola, podsticanjem međusobnim svađa i optuživanja, hajkom na krivce i izdajnike, već obuzdavanjem stranačkih zagriženosti i samoživosti, kao i obnavljanjem pokidanih spona nacionalnog jedinstva. Ne smemo se zavaravati nikakvim obećanjima, ne treba da očekujemo nikakvo čudo. Pogotovo ne smemo očajavati, niti se prepuštati crnim mislima. Nije sve izgubljeno zato što smo ostali bez moćnih saveznika i prijatelja. I klonimo se ulagivanja moćnicima i silnicima novog svetskog poretka, nemojmo im nuditi više nego što traže. Niko nam neće i ne može pomoći, ni iz našeg bližeg, ni iz našeg daljeg okružja, već jedino mi sami moramo sebi pomoći, ako uopšte treba da nam bude pomognuto. Iznad bede koje smo dopali, iznad bola koji nas muči i razdire možemo se uzdići samo jasnim uvidom u naš položaj, samo hrabrim suočavanjem s uzrocima naše propasti, samo brižljivim sabiranjem i odmeravanjem naših još preostalih snaga i mogućnosti.

Dve su osnovne stvari zbog kojih je srpski narod zapao u težak položaj, koje su ga iznutra potkopale i rastočile, koje su izvor svih njegovih današnjih nedaća i nevolja: 1) pitanje srpskog nacionalnog identiteta i integriteta, to jest pitanje državnopravnog povezivanja svih delova naroda u jednu celinu, i 2) pitanje društvenog i političkog uređenja, to jest pitanje načina organizovanja zajedničkog života u zemlji u kojoj taj narod hoće da živi. Oko tih dveju stvari - što u današnjoj političkoj teoriji i praksi podrazumeva mogoćnust opredeljenja za Srbiju i Jugoslaviju, odnosono mogućnost izbora između socijalizma i demokratije - Srbi su se opasno podelili i zavadili, čak do te mere zakrvili da izgleda kao da su ih nedaj-bože spopale neke nečiste sile. Svi današnji sporovi i sukobi između vlasti i opozicije su samo izvedeni oblici ili produženi kraci dubokog raskola u samom narodu oko ovih dveju osnovnih alternativa.

U situaciji u kojoj su svi narodi dosadašnje Jugoslavije otvoreno nastupili sa separatističkim zahtevima i jasno istakli svoje nacionalne ciljeve - ne ostavljajući ni malo mesta sumnji da odbacuju samu ideju jugoslovenstva - srpski narod jedini nije umeo da se snađe. Naravno, srpski narod u matici, ne i onaj na granicama, koji nije imao vremena za nedoumice. Ne samo što nije odmah odgovorio primerenim protivmerama, nego nije dovoljno ni shvatio da je životno ugrožen. Nije se ozbiljno zamislio ni nad činjenicom da su svi složno ustali protiv njega, protiv njegove tobože nepodnošljive hegemonije u dosadašnjoj zajedničkoj državi. Nastavi je da samoubilački luta na marginama svojih prethodnih istorijskih promašaja.

Upropastila nas je perfidna brozovska fraza o bratstvu i jedinstvu: Mihailo Đurić, razoren
Photo: www.rts.rs

Čak ni onda kada su izabrani vođi hrvatskog i slovenačkog naroda, zaslepljeni rastućom nacionalističkom pomamom, počeli da se užurbano pripremaju da na razvalinama Jugoslavije po svaku cenu uspostave samostalne nacionalne države, srpski narod nije preduzeo ništa da zaštiti svoje nacionalne interese. Kao da mu je perfidna brozovska fraza o bratsvu i jedinstvu, kojom je posle Drugog svetskog rata bilo poduprto njegovo iskreno osećanje sudbinske povezanosti svih jugoslovenskih naroda, ulilo neku preteranu sigurnost da se zločin koji je nad njim jednom počinjen, ne može ponoviti. Trebalo je da nova hrvatska vlast naredi oružani napad na njegovu nezaštićenu braću u srpskim krajinama, pošto nije uspela da ih naprečac protera sa vekovnih ognjišta, niti da im nametne podanički status nacionalne manjine, pa da se on, najzad, trgne iz letargije i reši da braći pritekne u pomoć. Učino je to, doduše, manje ili više krišom, polovično, zaobilaznim kanalima, a ne organiozovano, institucionalno, legalnim putem (kako bi možda bolje priličilo). Ustručavao se da formalno uđe u rat koji mu je faktički već bio nametnut. U svakom slučaju, potcenio je opasnost koja preti od međunarodne podrške domaćim šovinističko-nacionalističkim snagama i pokretima, i precenio značaj i važnost nastojanja da se Jugoslavija očuva u dotadašnjim granicama, što su jedno vreme podržavale i vodeće svetske sile, verovatno više nasumice nego smišljeno.

Umesto da se odmah okrene sebi i odlučno istakne zahtev za obnovu svoje nacionalne države, srpski narod je dopustio da ga zavedu i obmanu njegovi politički predstavnici i zastupnici. Olako im je poverovao kako je u njegovom najdubljem interesu da istraje na ideji jugoslovenstva, makar samo u smislu čisto pragmatičnog vezivanja za njeno slovo, ako ne i za njen duh, jer će tako najpre moći da okupi i poveže sve svoje raštrkane delove u jednu državu. Nije ni slutio da će političari odustati od datog obećanja čim se međunarodna politička situacija promeni u korist njegovih neprijatelja. Privučen mogućnošću da na miran način dođe do cilja, i plašeći se da bi, inače, mogao biti optužen da hoće da prisvoji tuđe teritorije, srpski narod je sam sebi navukao omču oko vrata. Nije uspeo da se otrese starih zabluda i predrasuda, već se, štaviše, još dublje zapleo u njih. Po drugi put je propustio da blagovremeno proklamuje osnovna načela srpske nacionalne politike i odvažno krene da jednom uistinu ostvari svoj davnašnji, dugo odlagani naum. Umesto da bez ustručavanja pokrene pitanje svojih nacionalnih istorijskih granica, sledeće svoj najdublji životni interes, pustio je da ga zbunjuju i iscrpljuju beskonačnim pričama o tome kako mu je neophodno da najpre izgradi celovit nacionalni program. Što je još gore, pristao je da ga na brzinu upregnu u neku nazovitreću jugoslovensku državu, čime je nepovratno navuklo na sebe mržnju domaćih i podozrenje inostranih neprijatelja, koji su u tom nastojanju da se očuva kontinuitet jugoslovenske države videli samo pokušaj drske odmane međunarodne javnosti.

Ni u pogledu one druge stvari koja je od životne važnosti za njegov dalji opstanak, srpski narod nije bio bolje sreće. Nije umeo da brzo reaguje na izazov naglih kretanja i promena u društvenom in političkom životu zemalja Istočne i Srednje Evrope i nađe najprikladnije rešenje za izlazak iz krize. U situaciji u kojoj je socijalizam kao društveno-politički sistem tako reći preko noći nestao sa evropske političke scene, pošto se mirnodopsko nadmetanje tog sistema sa zapadnjačkim modelom parlamentarne demokratije i tržišne privrede završilo njegovim katastrofalnim porazom, srpski narod je jedini ostao zarobljenik socijalističke ideje. Doduše, više u smislu formalne privrženosti nego suštinskog opredeljenja. Nije umeo da odmah raskrsti sa teorijom i praksom izgradnje socijalizma u svojoj zemlji, kojoj je, inače, platio najskuplji danak od svih jugoslovenskih naroda koji su u njoj učestvovali, niti da se po kratkom postupku otrese svih nasleđenih komunističkih simbola, kojima se predugo naivno zanosio i zbog kojih je maltene bio gotovo potpuno zaboravio na svoj nacionalni identitet, već je po inerciji nastavio da se drži istog osnovnog smera. Previše je oklevao i odugovlačio sa reformama. Tako je postao sumnjiv celom svetu kao jedini evropski narod koji se i dalje kiti omraženom crvenom zvezdom, pa je čak i javno žigosan kao tobože najzatvoreniji boljševički narod.

Iako je srpski narod prednjačio u otporu socijalističkoj strahovladi na jugoslovenskom tlu, iako su upravo u Srbiji najpre uzdrmani temelji te strahovlade - i to kako na opštem teorijskom planu, tako i u sferi nacionalne politike - niko nije iz toga izvukao pouku, ni ondašnji ni sadašnji najistaknutiji politički predstavnici srpskog naroda. Svi su oni mislili pre na kratak nego na dug rok, brinući više uskostranačku nego opštenacionalnu brigu. Umesto da jednom najzad uistinu počnu da služe narodu, oni su ga, štaviše, u odsudnom času povukli na pogrešnu stranu. tako je došlo do strahovite pometnje. U opštem procesu demokratizacije, koji je nezadrživo uzeo maha posle sloma totalitarnog režima u Jugoslaviji, srpski narod nije dobro shvatio ni za koji oblik društvenog i političkog uređenja treba da se opredeli, pa nije uspeo da preuredi odnose u svojoj kući na način koji bi više odgovarao njegovim stvarnim potrebama i njegovoj bogatoj slobnodarskoj tradiciji. Kao da je predosetio opasnost građanskog rata, pa nije teo ništa da rizikuje, već se uklapao u poznatom i oveštalom. Poveo se za starom vlašću, koja je zakratko zadobila njegovo gotovo neograničeno poverenje time što je podržala očajnički pokret Srba sa Kosova i Metohije protiv šiptarskog zuluma, tako da je svojim pretežno pozitivnim izjašnjavanjem na prvim višestranačkim izborima posle tih za nacionalno otrežnjenje i osvešćenje čitavog naroda značajnih događaja, potvrdio i učvrstio autoritet te vlasti sa svim njenim nasleđenim i lako prepoznatljivim slabostima i nedostacima.

Photo: Beta/ Saša Đorđević

Ubrzo su događaji nezadrživo krenuli u pravcu sve dubljeg i oštrijeg podvajanja. Nezadovoljstvo se brzo raširilo na sve strane, trujući i razjedajući čitavo naše nacionalno tkivo. Zacarila je stranačka netrpeljivost i isključivost. Tome je znatno doprinelo produžavanje građanskog rata na njugoslovenskom tlu. Suočeni sa užasima tog rata, ljudi su još više podivljali. Iako se rat u Hrvatskoj u međuvremenu stišao, razbuktao se u još surovijem obliku u Bosni i Herecgovini. Nedoumice i kolebanja oko pružanja pomoći bosanskim Srbima u borni za goli opstanak postali su izvor dodatnih gloženja. Jaz između vlasti i opozicije je postao nepremostiv. A i u krilu same opozicije javile su se krupne razlike kako u gledanju na prava i odgovornosti zaraćenih strana, tako i u gledanju na krivicu stranig sila za izbijanje rata. Pretenje nasilnog rušenja postojećeg poretka postale su sve češće. U poslednje vreme se tim pretnjama čak neretko počeo pridavati prvorazredni patriotski značaj, jer su ih njihovi zagovornici prećutno ili izričito doveli u vezu s nedvosmislenim upozorenjima novih gospodara Evrope da za Srbiju neće biti mesta u novom poretku sve dok se ne smeni postojeća vlast.

No nije to prvi put u srpskoj istoriji da u narodu dođe do tako oštre podele, čak tako nepomirljivog razlaza. Ta bolest je kod nas endemična. Među Srbima nikad nije bilo previše sloge i sabornosti. Ni u onoj davnašnjoj, a kamoli novijoj Srbiji. Svagda je bilo više sporenja i osporavanja nego slaganja i saglašavanja. I to ne samo oko krupnih, sudbinskih pitanja, nego i oko sitnih i beznačajnih stvari. Jedan takav raskol nas je preskupo stajao u našoj nedavnoj prošlosti, a ovaj najnoviji nam je već skoro sasvim opustošio lik, slomio srce i zagadio dušu. neće se nimalo preterati ako se kaže da su podeljeni i zavađeni YSrbi, ne prezajući ni od najgorih mogućih podmetanja i opanjakavanja, naneli Srbiji mnogo više zla nego svi njeni današnji spoljni neprijatelji zajedno.

Ako je, dakle, uzrok svih naših današnjih nevolja i nedaća u nama samima, a ne izvan nas, ako je krivica do nas što smo dopali takve bede u kakvoj nikad do sada nismo bili, ako smo najpre mi sami izdali sebe, ponizili se i poništili, pa su nas drugi tek potom prikovali na sramni stub, onda, očigledno, moramo najpre pročistiti i preobraziti nacionalnu svest, i tako steći novo poverenje u sebe, nez obzira na to hoćemo li tako odmah ućutkati naše neprijatelje i povratiti poverenje svetske zajednice u nas. U sadašnjoj situacije je neophodan radikalan zaokret u vaspitnoj politici naroda, jer nam ništa drugo ne može pomoći nego potpuna izjava čitavog našeg načina mišljenja i ponašanja u vezi sa nacinalnim stvarima. Predugo smo bili razbaštinjeni, raskorenjeni, rasrbljeni, odvojeni od suštine naroda kome pripadamo. Nismo znali ni ko smo ni šta smo, jer smo uobražavali da smo građani sveta, olako nasedajući kominternovskoj propagandi. Pobrkali smo kosmopolitizam i internacionalizam. Nismo shvati da je ovo drugo samo iskrivljena slika, ako ne i lažna zamena za ono pravo, jer internacionalizam poništava svaki konkretan ljudski identitet.

Pod okriljem donedavna tako mnogo hvaljenog socijalističkog humanizma, kod nas se opasno namnožila jedna posebna vrsta ljudi, nadnacionalni nomadi našeg današnjeg sveta, među kojima počasno mesto zauzimaju tzv. nezavisni intelektualci i tzv. humanistička inteligencija. Za tu vrstu ljudi nema nikakvih tajni i prepreka, oni ne poznaju i ne priznaju istorijske oblike života, preko kojih čovek uistinu tek postaje svestan sebe kao konkretnog pojedinca, oni su nenadmašni majstori u veštini prilagođavanja svakoj situaciji u kojoj se nađu. Trebaće nam sigurno još dosta vremena da ublažimo i koliko-toliko otklonimo pogubne posledice tog plitkog i površnog, nazovirevolucionarnog programa izgradnje novog socijalističkog čoveka, i shvatimo da pravo humanističko obrazovanje ne briše i ne poništava nacionalne razlike i osobenosti, već ih čuva i oplemenjuje. Onon je velika škola rodoljublja u službi čovekoljublja. Upravo kao pristalice i pobornici klasičnog obrasca obrazovanja moramo znati da se ne može odgojiti nikakav univerzalni čovek koji nije predhodno osvešćen kao čovek određene nacije, određenog jezika, određene istorije.

Photo: Stock

Pravi i jedini način da osiguramo naš duhovni opstanak može biti, dakle, samo put prevladavanja postojećeg raskola srpskog naroda. U tom cilju moramo početi iz početka, moramo najpre vaspitati sam narod u nacionalnom duhu. Moramo, naime, kultivisati svest o tome da nacionalno spada u sferu najviše ljudske odgovornosti, da naciji dugujemo vernost i privrženost posebne vrste, da su nacionalna pripadnost i nacionalno osećanje izvorna, primarna ljudska obeležja, da nacionalni interes i nacionalno dobro uživaju neprikosnovenu prednost i preimućstvo pre svih ostalih zemaljskih interesa i obzira. Naravno, upozoravajući pri tom da nacionalno nije nikakavo bezuslovno metafizičko načelo, nikakav apsolutni autoritet, nikakva večna, nepromenjiva kategorija, već samo realna istorijska uslovnost svekolikog ljudskog postojanja, u najmanju nruku od XIX veka naovamo. Danas nam je svima nekako unapred jasno da bez nacionalnog identiteta nema pravog ljudskog lika, iako svi takođe dobro znamo da ta veza nije više tako čvrsta kao što je doskora bila. U izmenjenim uslovima savremenog načina života, u uslovima zahuktalog tehničkog i industrijskog razvoja, koji sve više uzima planetarne razmere, nacionalno je više smetnja nego zamajac tog kretanja, pa utoliko nema više epohalnu važnost, niti je njegova budućnost istorijski osigurana.

Zato je preuzimanje nacionalnog zadatka i zalaganje za obnovu nacionalnih vrednosti danas krajnje ozbiljan i odgovoran kulturni i politički čin. Ne možemo se naprosto vratiti velikoj prošlosti našeg naroda, ne možemo ne kritički prihvatiti sve oblike našeg nekadašnjeg života, ne možemo pasivno prisvojiti našu nacionalnu tradiciju. Moramo je osavremeniti, da bismo je doista posedovali. Vraćanje tradiciji nije mogućno bez njenog stvaralačkog preinačenja. Jer nacionalni duh ili karakter nije nešto unapred dato, jednom zauvek gotovo, završeno, uobličeno, već je vazda u procesu nastajanja, neprekidno se menja i preobražava, u skladu sa svagdašnjim usponima i padovima naroda u pitanju. Ako, dakle, uopšte hoćemo da nastavimo da postojimo kao narod, moramo prestati sa svim zloupotrebama nacionalnog osećanja, sa svim neodgovornim poigravanjima i trgovanjima nacionalnim interesima i nacionalnom neslogom, moramo shvatiti da nas zajedničko poreklo, zajednički jezik i zajednička sudbina obavezuju da uistinu povratimo izgubljeno nacionalno dostojanstvo. Samo će u tom sličaju naše nacionalno otrežnjenje i osvešćenje moći da posluži kao poziv i ponuda da srpskim nacionalnim iskustvom posredujemo univerzalnu ljudsku kulturu, ali i kao podsticaj i obaveza da dalje razvijamo i obogaćujemo naš nacionalni duh i karakter posredstvom univerzalnog ljudskog iskustva.

*Nastavak feljtona u petak 14. decembra