Kapor: Nikšićanin uhvatio živog Kurda

image

Do kraja ove godine na našem portalu pratićete dokumentarni feljton o izveštavanju beogradske “Politike” tokom 1992. godine. Ova najmračnija epizoda Miloševićevog huškačkog lista svesno je u Srbiji deponovana u zaborav: taj period se uglavnom ne pominje, postoji samo maglovito sećanje na tekstove koji su raspirivali mržnju i na pojedine autore koji su se svesno stavili na stranu šovinističke histerije. Za mnoge čitaoce, danas, 18 godina docnije, ovo štivo srpske novinarske sramote biće prvi susret sa miloševićevskom krvavom ideologijom koja se otvoreno pripremala za zločine. Baš zato, ovaj feljton valja čitati kao upozorenje i iskustvo ratne propagande bez paralela u poslednjih 50 godina. Tekstove iz “Politike” prenosićemo u celini, bez komentara

Izdanje dnevnog lista "Politika" od 30. avgusta 1992. godine

DOK SU FLOTE MIRNE
Još ima pokušaja da se afere iz bivše JNA uhodanom informativnom dinamikom "nalepe" na Vojsku Jugoslavije. Izgleda nelogično, ali je tako: preobražaj armije bivše države u vojsku nove, odvija se uz neotklonjivu senku nekadašnjih skandala. I pored svega, "slučaj Vasiljević" više nema razornu dinamiku senzacije, naprosto zato jer javnost ne može predugo da ima za miljenika policajca koji je jednom postao progonjen. "Cvećara je nesigurno utočište penzionerskog lobija ali i elitni stambeni kvart koji je odavno lišen aure nedodirljivosti. Čini se da bi svi najradije otuda utekli, čak i ako ne bude doneta očekivana odluka: da "kuće u nizu" budu prodate po tržišnim cenama.

Vojnici govore samo o svojoj struci, o nivou sposobnosti da se odbranimo od neke varijante vojne intervencije. Umesto ideoloških, stavovi su patriotski (ili rodoljubivi). Iznenada je u javnost došla sumorna slika o socijalnom statusu oficira: umesto sladunjave priče o "nezamislivim privilegijama", saznalo se da je preko 40.000 vojnih izbeglica (oficira i njihovih porodica) bez stanova. Više od 15.000 smešteno je po beogradskim šupama i podrumima. Piloti u Podgorici stanuju pod šatorima. Srbija je obećala nekoliko hiljada stanova, i to obećanje je čudo za sebe, ali u informativnom smislu: niko to nije komentarisao sa očekivanim nivoom zluradosti. To je dokaz da javnost u Srbiji najbolje razume odnos između afere i stvarnosti.

Vojska Jugoslavije se našla između teške hipoteke prošlosti JNA, potrebe da brzo postigne nivo operativne sposobnosti i elastičnosti da primi i vrati udare, i da se njeni pripadnici istovremeno psihološki prilagode na nove dimenzije teritorije Jugoslavije i nivo sopstvene profesionalne odgovornosti.

Ključno pitanje, naravno, je iščekivanje vojne intervencije. Svaka razumno organizovana vojska se priprema za najgoru soluciju, odnosno, nalazi se u stalnom iščekivanju moguće vojne intervencije. Predviđanja u tom smislu prilično su egzaktna. Nema razloga za vojnu opciju prema SR Jugoslaviji, ali to ne znači da se ništa neće dogoditi. Srpsko-crnogorska država Jugoslavija psihološki je već prevladala fenomen oružane pretnje. Njena vojska u tom smislu već ima razrađenu modernu logiku, zasnovanu na visokoj proifesionalnoj odlučnosti. Dakle, moramo se navići na prisustvo moćne flote najmoćnije zemlje u našem komšiluku i na činjenicu da to samo po sebi ne izaziva strah. Pobednička atmosfera, koja se stvara u vojsci, nije nastala na poučnoj pouci o rezultatima mitske borbe između najsnažnijeg i najslabijeg, već na realnoj proceni borbenih resursa. "Udari sa distance" i u modernom ratu postaju besmisleni ako ne mogu biti eksploatisani. S druge strane, odnos SR Jugoslavije prema stradanjima Srba u Bosni i Hercegovini, ako bude doneta odluka o odmazdi nad njima, nije pitanje odluke Vojske, već njene države. Kakve bi snage bile potrebne za kompleksnu vojnu operaciju na Balkanu? Računa se na brojku između 300 i 500.000 vojnika, uz sve ono što takvu glomaznu ratnu aparaturu prati. Prema aktuelnoj dinamici "odziva" država zapadne alijanse, dinamika prikupljanja takve armade potrajala bi godinama, jer na osnovu prvih rezultata pribiranje vojnika za balkanski kazan ni izdaleka nije praćeno euforijom koja je predhodila donošenju odgovarajućih rezolucija. Priče o "novim oružjima" koja onesposobljavaju tehniku a čuvaju ljude (antipod neutronskim oružjima), svedene su na legendu o neshvatljivoj tehnološkoj premoći neprijatelja.

Da uključimo Šestu flotu u turistički program, pa da nas bog vidi: Ljubodrag Stojadinović, praktičan
Photo: Stock
Vojska Jugoslavije ima relativno dobru tehniku i naoružanje. U toku su veoma uspešni koraci na inovacijama koje neutrališu bitna preimućstva "mogućeg agresora" u elektronskom ratu. Problem je što nema dovoljno para da bi se držao korak. Analitičari smatraju da je naša ključna prednost u stanju patriotskog duha i u činjenici da potencijalni protivnici nikako ne mogu da predvide kako ćemo se ponašati, inače intervencije bi već bilo. Karikatura g. Ranka Guzine u tom smislu je tipična: komandant Saratoge telefonira nadređenima" "Alo, Pentagon, šta da radimo, ovi se kupaju". Taj obrt je sindrom stanja duha i odbrambene moći. Jer, zaista, verovatno je da us oni predviđali sve osim prebukirane crnogorske obale. Turistički radnik iz Herceg-Novog još je ubedljiviji, jer je na televiziji sasvim ozbiljno govorio o Šestoj floti, ali kao turističkoj atrakciji:"Za našeg gosta bio bi vrhunski doživljaj da se popenje na Saratogu". Umesto da beže i da premiru od straha, Crnogorci su flotu jednostavno uključili u turistički program.

Naravno, ne bi bilo zdravo praviti beskrajne dosetke na račun sirove sile. Odgovor duha, samo je najbolji način da se preživi. Ako bude drugačijih postupaka, ima i drugih odgovora: "Branićemo se sa obale. Imamo dovoljno raketa. Naši pametni ljudi uspeli su da usavrše četiri sistema navođenja za naše rakete. U svetu su poznata dva, dva su naša tajna" (general Panić prilikom obilaska Ratnog vazduhoplovstva i PVO).

Dakle, sprdnja ima smisla samo dok su flote mirne. Istovremeno, otvorenost Vojske JUgoslavije, nasuprot uverenju javnosti, ima svoje granice. Pokazali smo ono što je poznato. Ono što je samo naša tajna - ne. (Ljubodrag Stojadinović)

***

KURD
Trinaeste nedelje blokade na Londonskoj konferenciji svet je pao na popravni ispit iz istorije.

Naš novi predsednik savezne vlade iz Kalifornije oslobodio je posle mnogo vekova Srbe preteškog tereta istorije i porekla.

"Ne pitajte me samo o istoriji! - uzviknuo je besno na konferenciji za štampu. - Dosta mi je nje! Meni uopšte nije važno šta je bilo 1389. ili 1301. Svet počinje danas!

Jedan penzionisani profesor istorije pokušao je da izvrši samoubistvo, jer se ispostavilo da mu je čitav život bio uzaludan.

Đaci pali na popravne iz ovog predmeta oduševljeno su pozdravili ovu predsednikovu izjavu i odbili da izađu na avgustovske ispite.

Predsednik koji je iz Los Anđelesa stigao u naše divlje krajeve bio je u pravu - sve što je starije od Paje Patka, ne postoji.

Istorija počinje sa Diznilendom!

Pitam jednog mudraca iz Gacka, šta misli o novom predsedniku? On najpre, ćuti, zatim lizne cigaru, zaškilji na levo oko, pa kaže:

"To ti je to, brate, ko kad presadiš kalifornijsku palmu na vrh Volujaka! Zalivaš je, đubriš, okopavaš i obilaziš, pa se čudom čudiš što se ne prima, a vukovi se o nju češu..."

Gačanin se zatim, iskašlja, pa zapeva koliko ga grlo nosi:

"Volujače jadijače, Lebrčniče nesrećniče! Teško nama među vama, u zlu dobro čekajući..."

Gosti iz kafea "Mocart" razbežaše se ko bez glave.

Našao sam se u nemogućem položaju: predsednik iz Kalifornije ma čupa iz istorije sve sa korenjem, a Marko Miljanov me vuče duboko dole, u "Primjere čojstva i junaštva". "Bojim se - rastrgnuće me tako raspetog između stripova i priča sa ratišta, koje zapisujem kao i ovaj hrabri i plemeniti vojvoda iz Kuča pod kraj prošlog stoleća...

Nikšićanin uhvati živog Kurda ali ga nije dao u zarobljenički logor.

Uzeo ga za roba.

Kurd je bio plaćenik u Hrvatskoj vojsci.

Zvao se Ali.

Nikšićanin ga je zarobio u junu 1992. na hercegovačkom ratištu.

Kurd se pre toga borio u brdima rodnog Kurdistana protiv Turaka i Iračana.

Posle toga su ga unajmili da guši pobune u Transilvaniji, pa je ratovao u blizini ukletog dvorca grofa Vlada Drakuleskua.

Ništa drugo i nije umeo da radi, sem da se bori...

Nije imao kuda da se vrati.

Hrvati su ga plaćali starim nevažećim novčanicama koje je ušivao u postavu uniforme.

U Hercegovini se osećao kao kod kuće u Kurdistanu, samo što je jagnjetina imala drugi ukus. Nisu je punili pirinčem i suvim grožđem.

Palio je kuće bez osvete, ubijao bez mržnje, silovao bez strasti.

Kad ga ja Nikšićanin, inače, bivši bokser poluteške kategorije, oborio na zemlju i razoružao, zaklopio je oči tamne kao izvori Eufrata i Tigrisa i čekao smrt.

"Alahu ekber!" procedio je kroz stegnute zube.

No, Nikšićanin ga nije ubio. Poštedeo mu je crni život.

Kada su hteli da mu oduzmu Kurda i odvedu ga u zarobljenički logor, izvukao je bombu-kašikaru i kazao:

"Moj je! Ja sam ga pošteno zarobio, meni će i da služi. Ko ga takne - mrtav je!"

Tako mu ostaviše Kurda kao neku vrstu posilnog.

Pratio ga je nečujno kao senka crne mačke.

Prao mu je i uniformu, čistio čizme, nosio minobacač, pripremao postelju...

U bitkama mu je Nikšićanin stojeći gađao sa ramena, kao sa živog postolja.

Ali metak ga nije hteo.

Ćutljiv i crn kao telefon, Ali je znao samo dve reči našeg jezika, koje obično nauče svi stranci kada dođu u ovu nesrećnu zemlju:

"Nema problema!"

Kada su ostali hteli da mu se svete, Nikšićanin bi potezao pištolj na njih i govorio:

"Kada ufatite svoga Kurda, činite mu šta vas je volja! Ovome sam ja gospodar!"

Nije ni sanjao koliko je tada ličio na svog čukunđeda, kada je na Skadru zarobio svog prvog Turčina...

Dok Nikšićanin pije po kafanama, Ali mu stoji iza leđa uvek spreman da dolije čašu i pripali cigaretu.

Kao da su već dovoljni sami sebi, sve više se osamljuju...

Kad padne sumrak, Nikšićanin uči Kurda srpski.

Kad nešto ne nauči ili ne izgovori dobro, povremeno mu lupi šamar teškim bokserskim dlanom.

"Jesi li došao da na nama zarađuješ crni Arapine?"

"Nema problema!" odgovara ovaj trepćući.

Pošto je meka srca, Nikšićanin ga onda časti pivom.

Vodi ga da slušaju čuvene guslare. Daje sto nemačkih maraka da mu otpevaju "Kraljević Marko i Crni Arapin".

Svi su se već navikli na belog i crnog momka...

U bici na surom kamenjaru, Nikšićanin je s leđa zadobio teške rane u obe noge.

Kurd ga je natovario na leđa i satima vukao preko visoravni, sve dok ga nije doneo do prvog prihvatilišta za ranjenike, a zatim je nestao bez traga u gužvi, otišavši verovatno da pronađe neki novi rat u kakvoj još nesrećnoj zemlji... (Momo Kapor)

Izdanje dnevnog lista "Politika" od 31. avgusta 1992. godine

Muharem Durić: Sarajevo kojeg više nema
SAN RAZBIJEN KAO OGLEDALO

Ovog leta nad tim prostorom letele su granate. Pogođeno je i dopisništvo "Politike", smešteno u prizemlju solitera. U komšiluku su bili apoteka, frizerski salon i prodavnica pilića. U blizini je bila blagajna za naplatu kirije. Najredovnije platiše bili su penzioneri. Čim poštari raznesu penzije, oni stanu u red za plate. Plašili su se uvek stariji ljudi dugova. Ne znajući šta su i kome toliko ostali dužni, sada moraju da plaćaju ovaj strašni ratni ceh.

Poznata je pesma Duška Trifunovića o bratu koji ustaje svako jutro "u pet do pet", pa se posle, kasno, vraća ta "teška industrija" na biciklu, noseći u grudima veliko srce svoje, a pod miškom hleb.

Kako je krenuo rat u Bosni, pokrenule su se mnoge i razne mašinerije, među njima i medijska.

Preko talasa sarajevskog radija "furaju" se poznate sevdalijske melodije i pesme sa novim stihovima. Zaboravljena je ona pesma "Ej, teško meni jadnoj, u Sarajevu samoj..." Stare reči su "izvetrile". Kao, na primer, iz one pesme koja je zaboravljena još pre rata. Malo ko ih je znao: "Viš' Hiseta, prema Bjelavama, u konaku age Odobaše, samovala lijena Uzejfa, a pitala siv-zelen sokola, s kojim aga lovi po planini..."

Nije sada, naravno bitno ko je ta lepotica sa tako retkim imenom kao što je Uzejfa, ni ko je taj aga Odobaša. Ali zato, nema Sarajlije koji ne zna gdje su Bjelave, naziv celog jednog kraja, odnosno mahale, o kojoj su se pevale pesma i o Morićima.

U vreme zimskih olimpijskih igara, među mnogima dolazili su i Beograđani Marija Janković, Vladimir Logunov i drugi iz sveta umetnosti i biznisa. Sedelo se i sejrilo u restoranu "Bujrum", čiji je vlasnik neki Džadžo, komšija iz detinjstva Stjepana Kljuića, novinara, a kasnije i političara, jednog od prvih hadezeovaca i člana Predsedništva BiH.

Kljuiću su u detinjstvu roditelji zamerali što se druži s tim Džadžom, jer je bio loš đak, a kasnije je, po nekim svojim procenama, Kljuić uvideo da bi bolje prošao kao pajdaš Džadžin, jer bi, u krajnjem slučaju, imao svoju kafanu.

U toj kafani, na Bjelavama, pojavili su se i prvi sarajevski "troprstaši". To, međutim, nisu bile preteče, Srpske demokratske stranke čiji je pozdravni znak tri uzdignuta prsta, a ni stranka SDA i HDZ, sa dva prsta.

To su bili oni koji su hleb ili, još bolje, somun umakali u soft nekog od brojnih gurmanskih jela i zalivali to "mehkom" rakijom.

Kad se silazi niz Bjelave jednim od sokaka, dolazi se na Mejtaš. Misli se da ime ovom delu Sarajeva potiče od grobljanskog kamena, pošto je tu nekada bilo groblje. Niže je Ulica Nikole Tesle, koja se zvala Petrakijina, koji je jedno vreme bio uticajan Sarajlija. Došao je iz Albanije i ostao i umro u Sarajevu.

Na vrhu Petrakijine ulice, ili Ulice Nikole Tesle, bilo je lepo zdanje američkog konzulata, a kasnije je tu bio Muzej 16. ZOI. Glavnu reč tu je vodila slikarka Planinka Mikulić, kćerka komunističkog lidera Branka Mikulića. Nije bilo dileme da li je to zbog njenih umetničkih dosega ili zbog tatinog visokog političkog položaja. U visinu su, pisale su novine, zbog kćerkinih umetničkih dela, poleteli i vojni helikopteri.

Odatle vodi stepenište i spušta se do tramvajske pruge i u ovome ratu poznatih "Markala" u čijoj je blizini, u Ulici Vase Miskina, došlo do ono stravičnog masakra ljudi koji su čekali u redu za hleb.

Nedaleko je odatle i kafana koja je dobila ime po čuvenom nosonji, mačevalcu i pesniku Siranu de Beržeraku.

I u "Siranu" se okupljalo mnogo sarajevske raje, koje više nema. Nedaleko odatle, preko Miljacke, bila je Pozorišna kafana i restoran kod "Dva ribara".

Odatle, Miljacka teče dalje, kao i priča o sarajevskoj raji koje više nema. Kao ni Vijećnice u čijem je zdanju Snežana Bogdanović, naga poput nimfe, blesnula jedne noći, posipajjući se belom tečnošću kao mlekom u predstavi "Feničanke" Euripida.

Sarajevo je tada iz godine u godinu bilo sve bliže ratu, a da niko nije hteo da spozna istinu koja je bila sve ogoljenija. Ali, ne kao razgolićene lepotice iz erotskog kviza "Kolpo groso", koji je na sarajevskom kanal SA 3, naglo prekinut. To je nadomešteno domaćim erotskim kvizom sa glumicom Jasnom Beri i rokerom Rambom Amadeusom. Uz sva svlačenja, malo ko je hteo da prizna da se Sarajevo zaodeva u ratničko ruho.

Samo u toku jedne noći Sarajevo se preobratilo u ratni pakao. Vatra je proždirala grad, njegove ulice i kuće su porušene. Glad i žeđ su umorile i ono malo sarajevske duše.

Većina Sarajlija otišla je iz ovog grada. Pri odlasku, bilo je potresnih prizora, kao što je onaj na aerodromu, kada je na pisti ostalo dete na koje se niko nije obazirao i koje je, najzad, među poslednjima uneto u veliki vojni transporter. Da li će se bar to novorođenče, ratno, jednog dana vratiti u Sarajevo u kojem je vredelo živeti i umreti, a i roditi se.

Mnogi sarajevski momci ostvarili su svoj "američki san", a sarajevski je nedosanjan, razbijen je. Kao ogledalo.

***

Ispravlja se shvatanje o uzrocima jugoslovenske krize
ETNIČKO ČIŠĆENJE POČELA JE HRVATSKA (Pariz, 30. avgusta):

Današnji "Mond" objavljuje članak o etničkom čišćenju na prostorima bivše Jugoslavije ističući da je takvu politiku prvi počeo Ante Pavelić u toku Drugog svetskog rata, za vreme pronacističkog režima u Hrvatskoj.

List, takođe, navodi da je, prema popisim iz 1948. i 1981. godine, "osipanje" srpskog stanovništva nastavljeno tako da je njihov broj u ovom periodu smanjen u Hrvatskoj sa 14,5 na 11,5 odsto.

Pavelićev ustaški režim je, kako piše "Mond", etničko čišćenje promovisao u zvaničnu politiku, otvoreno zagovarajući da od 600 hiljada Srba jednu trećinu treba iseliti, drugu pokatoličiti, a treću pobiti. Pri tome su, dodaje list, stradali i Jevreji i Cigani.

List piše da je i Tuđmanov režim od prvog dana nastavio sa ovakvom politikom podsećajući da je "nestala polovina od sto hiljada Srba koji su do građanskog rata živeli u Zagrebu". "Mond", takođe, kaže da su u zapadnoj Slavoniji hrvatske vlasti primenile politiku etničkog čišćenja, paleći i minirajući srpske kuće. Pozivajući se na beogradsku "Borbu", francuski list priznaje da sličnu sudbinu "doživljavaju i Srbi u Sarajevu" iz kojeg ih proteruju ili, još gore, likvidiraju.

Photo: EPA/Anja Niedringhaus
U izveštaju iz Beograda "Mond" pominje Memorandum Srpske akademije nauka i umetnosti u kojem se, prema oceni lista, nalaze začeci politike etničkog čišćenja, s druge, srpske strane. U tom kontekstu pominje se i ime sadašnjeg predsednika SRJ Dobrice Ćosića koji je u vreme pisanja Memoranduma, što list i navodi, bio - samo pisac. Istina, list priznaje da, kada je reč o etničkom čišćenju, Čosić "nikada nešto nije ni izjavio ni tražio". Što se Memoranduma tiče kaže se da je reč samo o skici, a ne o gotovom dokumentu.

List na kraju, ipak, tvrdi da je Hrvatska, nakon što je postala "nezavisna", prva počela etničko čišćenje u Slavoniji i Krajini. Međutim, to priznanje da je politiku etničkog čišćenja prvi počeo Pavelić, a zatim nastavio Tuđman, može da posluži kao neka vrsta "objektivne ravnoteže" za pominjanje Memoranduma Srpske akademije nauka i imena Dobrice Ćosića.

***

Pisanje britanske i turske štampe
"MUDŽAHEDINI" I TURCI BORE SE U BOSNI (London, 30. avgusta):

Samoproklamovani muslimanski parlament u Londonu je u subotu otvorio registar za dobrovoljce koji žele da pomognu "svojoj braći u Bosni", saznaje Tanjug iz pouzdanih izvora.

Prethodnica internacionalističke "muslimanske armije" kojom komanduje vođa "mudžahedina" u Bosni Abu Abdel Aziz, već je imala žestoke okršaje sa Srbima u Sarajevu, Visokom, Zenici i Jajcu - javlja danas dopisnik "Sandej tajmsa" iz Zenice Endrju Hog.

Ovim raportom Hog je potvrdio ono što se do sada uglavnom nagađalo. Potvrdio je to i komandant Hrvatskog veća odbrane (HVO) u Zenici Živko Totić, rekavši da su "arapski borci iz zalivskih zemalja, Alžira, Sudana i Turske neprijateljski raspoloženi prema Hrvatima".

Predhodnica "islamske armije" ima više stotina fanatičnih boraca, stigli su početkom avgusta, ali se zna da su već osmorica ostavila kosti u Bosni, dok ih je najmanje deset ranjeno. Bore se na "potkovičasrtom frontu od Visokog do malog mesta Karaula u blizini Jajca.

Prema "Sandej tajmsu" glavni cilj im je da sa bosanskim snagama stvore koridor od opkoljenog Sarajeva prema Hrvatskoj i Jadranu, kako bi lakše dopremali teško naoružanje i dobrovoljce iz islamskih zemalja. Abu Abdel Aziz tvrdi da se "neće mešati u unutrašnju politiku Bosne", ali dodaje da "u Bosni ima dve dužnosti", prva je "džihad", a druga "dava" (podučavanje pravog islama).

Samo u Travniku, piše londonski list, juče je na front protiv Srba krenulo 80 Arapa. U njihovom zeničkom štabu se vijori velika crna zastava sa stihovima iz "Kurana". Pridružuju im se mladi bosanski muslimani, kao što je Rizo Isaković koji kaže: "Srećan sam među "mudžahedinima", jer musliman je musliman".

Turski list "Milijet" tvrdi da se u Bosni i Hercegovini, zajedno sa muslimanskim snagama bori najmanje 1.300 "mudžahedina" iz arapskih zemalja i Turske. Najviše je avganistanskih "mudžahedina" koji su godinama ratovali protiv Rusa, ali je znatan broj i iz Alžira, Katara, Bahreina, Kuvajta, Irana te Ujedinjenih Arapskih Emirata.

Photo: Stock
"Milijet" prvi put otkriva da se na strani muslimanskih snaga u Bosni i Hercegovini bori i 160 turskih državljanina i tvrdi da su njihove glave Srbi ucenili na 20 hiljada nemačkih maraka.

Među Turcima je pala i prva žrtva. Radi se po "Milajetu" o izvesnom Selami Jurdanu koji je poginuo boreći se na hrvatsko-muslimanskoj strani kod Visokog zajedno sa još osam arapskih "mudžahedina" i dva muslimana. Sahranjen je na vlastitu želju u Visokom kako to i fotografija "Milijeta" pokazuje.

***

Ponašanje Turske posle londonske konferencije
PODRŠKA BOSNI ZA VOJNU INTERVENCIJU I ORUŽJE (Ankara, 30. avgusta):

Ministar inostranih poslova Turske Hikmet Četin najavio je da će Turska nastaviti sa diplomatskom podrškom Bosni ukoliko se principi londonske konferencije ne budu poštovali i sukobi nastave.

Četin je današnjoj turskoj štampi precizirao da će turska diplomatija biti prvenstveno okrenuta međunarodnim forumima sa zahtevom da se ukine odluka o embargu na isporuke oružja u Bosni.

Turski ministar je istovremeno ponovio stav svoje zemlje da je londonska konferencija "poslednja šansa srpskom agresoru da se mirnim putem reši rat u BiH" i da bi u suprotnom jedina alternativa bila vojna intervencija.

Ministar Četin izražava nezadovoljstvo zbog izostavljanja vojne intervencije u londonskim dokumentima i kaže da će Turska dobro izvagati da li će prisustvovati ženevskim razgovorima o BiH.

***

Prema izveštaju Srpske novinske agencije
SRPSKE VLASTI RASPUŠTAJU LOGORE

Kako javlja Srpska novinska agencija SRNA, šef misije Međunarodnog crvenog krsta primio je danas predstavnike Srpske Republike koji su ga obavestili o spremnosti srpskih vlasti da u skladu sa odlukama londonske konferencije pristupe jednostranom raspuštanju logora na svojoj teritoriji.

SRNA saznaje da će u najskorije vreme biti raspušteni logori na Manjači, u Botkovićima kod Bijeljine i u drugim mestima.

Isti izvor tvrdi da muslimanska strana u BiH krši jednu od glavnih odredaba londonske konferencije i stvara etnički čiste teritorije. S područja Goražda, javlja SRNA, prekjuče je prisilno iseljeno oko 2.500 stanovnika srpske nacionalnosti. Ovaj egzodus praćen je paljenjem napuštenih sela i ubijanjem onih kojima je predhodno obećan slobodan odlazak iz opštine Goražde.

***

Saopštenje predsednika vlade Republike Srpska Krajina
Zdravko Zečević: PANIĆ NIJE ZASTUPAO INTERESE SRBA

Predsednik vlade Republike Srpska Krajina Zdravko Zečević, u današnjem saopštenju za javnost, ocenio je da je na nedavno završenoj londonskoj konferenciji, jugoslovenska delegacija, "izuzev Milana Panića", zastupa interese Srba u RSK i Srba u Srpskoj Republici.

Zečević navodi da je "gospodin Panić ušao u nekakve pregovore sa predsednikom Republike Hrvatske gospodinom Tuđmanom. Svedoci smo da je imao ozbiljnu nameru da prihvati papir gospodina Tuđmana o državnim granicama Hrvatske, odnosno da prizna Hrvatsku u tzv. avnojevskim granicama i time dovede u pitanje sudbinu i budućnost srpskog naroda u Srpskoj Krajini".

Igra za Krajišnike: Prepoznajte Milana Panića
Photo: stock
"Ukazujemo da niko nije ovlašćen da u ime srpskog naroda Republike Srpske Krajine vodi takvu vrstu pregovora i da ne možemo dozvoliti da gospodin Panić, naivno ili lukavo, u direktnim pregovorima sa tim fašistom i srbožderom dovede u pitanje sudbinu našeg naroda", navodi se u saopštenju.

"Ovim putem zahtevamo od Skupštine SR Jugoslavije da preduzme sve što je u njenoj moći da pregovore takve vrste onemoguće".

***

Čehoslovačke manipulacije sa izbeglicama iz Jugoslavije
ANATEMISANI SRBI (prag, 30. avgusta):

Pod naslovom "Svedočanstvo o genocidu", vodeći češki dnevnik "Lidove novini" objavio je priču "građanina Gacka, policajca Taleta Čampare", koji tvrdi da "u koncentracionim logorima u Kalinoviku i Bileći ima i čehoslovačkih građana... posebno žena".

Na stranu to što je inače ugledni list, koji drži da je nešto kao ovdašnji "Mond", priču gospodina Čampare primio zdravo za gotovo: da su "srpski četnici (u Gacku) pucali i silovali nekoliko žena", da je "prolazeći pored Kalinovika, nedaleko od koncentracionog logora video tri stotine mrtvih"... Ovaj list je prihvatio kao celu istinu i njegovu tvrdnju da je "u koncentracionom logoru u Bileći smeštena i jedna čehoslovačka građanka - Ivana Talovič (udata za Muslimana), dok za sudbinu njenog muža i troje dece - ne zna".

Na osnovu toga, "Lidove novini" pozvali su sve Ivanine rođake i poznanike da im se jave, kao i "sve ostale čehoslovačke građane čiji rođaci žive u Bosni i Hercegovini, a o njima nemaju nikakvih vesti".

Priča se za vrlo kratko vreme pokazala izmišljenom: Ivana Talovič sa decom već je bila - ne u Bileći, "u koncentracionom logoru" - već kod svojih, u Čehoslovačkoj.

Uz opis njenog stranstvovanja - od Bileće, preko Kosova i Makedonije, do svoje prve domovine - list objavljuje i njeno "svedočanstvo o genocidu" koje su počinili, kako ona tvrdi "Beli orlovi", zajedno sa lokalnom policijom. Nema, međutim, izvinjenja zbog "omaške" o "čehoslovačkim građanima u srpskim koncentracionim logorima", mada je reporter "Lidovih novina" na zvaničnom mestu saznao da takvih nema.

Na pitanje reportera ovog lista - da li je za vreme posete bivšoj Jugoslaviji "sa srpskim i bosanskim predstavnicima razgovarao o sudbini čehoslovačkih građana koji se nalaze na teritoriji Bosne i Hercegovine" šef čehoslovačke diplomatije Jožef Moravčik je odgovorio da "nije naišao ni na jedan takav problem".

Uopšte nije potrebno da se "naročito traži" da ne samo "Lidove novini" nego i ostali češki listovi, u većini, primenjuju dvostruki aršin u izveštavanju o situaciji u bivšoj Jugoslaviji: Srbi su, svugde, po pravilu, grozni, genocidni narod, dok su Hrvati, a posebno Muslimani - ili sasvim nedužni ili obavezne žrtve.

Svih ovih meseci gotovo da nije bilo dana da neki list ne zabeleži stradanja muslimanskih i hrvatskih izbeglica "u susednim zemljama" ni jednom rečju ne pominjući da su iz Bosne izbegli i mnogi Srbi - istim strahotama i zverstvima.

Ovih dana, listovi brinu brigu i "izbeglih Jugoslovena" na češko-nemačkoj granici.

"Tek što su žitelji Rozvadova (grada blizu najprimetnijeg graničnog prelaza prema Bavarskoj) odahnuli od beskrajnih kolona kamiona... a već su suočeni sa kalvarijom građana bivše Jugoslavije izbeglim pred strahotama rata, koji nastoje da uđu u Nemačku", piše "Rude pravo", priznajući da "niko tu, na graničnom prelazu, nije od veselja".

Dnevno se, prema zvaničnim izveštajima, na ovom prelazu nađe od 20 do 50 izbeglica, koji čekaju da im rođaci i poznanici u Nemačkoj pošalju papire na osnovu kojih bi mogli da budu pušteni preko "linije blagostanja i sigurnosti".

Photo: Wikipedia
Iako su čehoslovačke vlasti proklamovale veliku spremnost da pomažu izbeglicama i da se humanitarno angažuju, ovi stradalnici faktički nemaju nikakvu ni pomoć ni razumevanje:

"Tu sam tri dana i tri noći. Kako drukčije, nego na zemlji, spavam sa torbom ispod glave" - priča, prema listu "Mlada fronta dnjes" Hakija Aleksinac iz Srbije. Otac i majka su mu "preko puta, samo petnaestak kilometara iza granice, ali nema načina da s njima stupim u vezu. Na pitanje reportera da li su Rozvadovljani spremni da pomognu, Hakija se osmehuje:

"Sve je ovde na prodaju, najčešće za marke. Kad bi bar bilo telefona da se javimo ili faksova, da nam pošalju papire sa pozivom, da možemo da uđemo u Nemačku" - vajka se mladić. "Za pomoć molimo vozače naših kamiona, ali svi oni su nervozni, jer gube vreme".

To su dva lica jedne humanosti: velika briga za one koji su daleko, netrpeljivosti prema onima pred sopstvenim očima.

"Jugosloveni? Oni strašno smrde" - komentariše jedna mlada prodavačica suvenira na graničnom prelazu Rozvadov ovu novu najezdu, misleći valjda da su teški kamioni bili podnošljiviji. (Branko Stošić)

*Nastavak u petak 9. septembra