Srbija, enfant terrible evropskog kontinenta

image

Do kraja ove godine na našem portalu pratićete dokumentarni feljton o izveštavanju beogradske “Politike” tokom 1992. godine. Ova najmračnija epizoda Miloševićevog huškačkog lista svesno je u Srbiji deponovana u zaborav: taj period se uglavnom ne pominje, postoji samo maglovito sećanje na tekstove koji su raspirivali mržnju i na pojedine autore koji su se svesno stavili na stranu šovinističke histerije. Za mnoge čitaoce, danas, 18 godina docnije, ovo štivo srpske novinarske sramote biće prvi susret sa miloševićevskom krvavom ideologijom koja se otvoreno pripremala za zločine. Baš zato, ovaj feljton valja čitati kao upozorenje i iskustvo ratne propagande bez paralela u poslednjih 50 godina. Tekstove iz “Politike” prenosićemo u celini, bez komentara

Izdanje dnevnog lista "Politika" od 19. avgusta 1992. godine

PUCANO U BRITANSKI AVION, SARAJEVSKI AERODROM ZATVOREN, PA OTVOREN (Sarajevo, 18. avgusta):
UNROFOR je danas zatvorio sarajevski aerodrom pošto je pre podne pucano na britanski vojni transportni avion kada je posle isporuke pomoći uzleteo put Zagreba, javljaju agencije pozivajući se na izjave funkcionera Ujedinjenih nacija koji rade na prihvatu pomoći.

Funkcioner UN je izjavio Rojteru da se incident rasmatra u sedištu organizacije i da može voditi vazdušnom napadu na položaje artiljerije, za koje se sumnja da pripadaju Srbima. Na avion se navodno pucalo sa brda na zapadnom kraju aerodroma.

Napadači su radarom nanišanili avion i verovatno pucali na njega, rekao je taj funkcioner koji nije želeo da se predstavi.

Avion je pokušao da izbegne vatru, objašnjeno je Rojteru, ali je ponovo "naciljan". Posada misli da je na njih pucano 20 mm protiavinskim topom.

Asošijeted pres u svojoj informaciji iz Sarajeva kaže, međutim, da nema potvrde da je na avion pucano.

Asošijeted pres, takođe, napominje da su i ranije radari "nišanili" avione koji dopremaju pomoć, ali se ovo prvi put dogodilo od kad su Ujedinjene nacije donele rezoluciju kojom se dozvoljava upotreba sile za dopremu humanitarne pomoći Bosni i Hercegovini.

Predstavnici UN u Sarajevu kažu, prema Rojteru, da će se u razmatranju odgovora na ovaj incident verovatno razmotriti tri opcije.

One uključuju pratnju lovaca bombardera za buduće humanitarne letove ili precizni, tzv. hiruški vazdušni napad na pozicije 20 milimetarskih topova.

Stariji oficir za vezu pri UNPROFOR-u u Beogradu gospođa Džini Piterson izjavila je juče Tanjugu da je sarajevski aerodrom do daljnjeg zatvoren za avione sa hunmanitarnom pomoći, ali ne i za letove UNPROFOR-a.

Predsednik Predsedništva Srpske Republike dr Radovan Karadžić izjavio je da na britanski avion nije pucala srpska strana. Glavni štab Vojske Srpske Republike saopštio je da je napad na britanski avion smišljena diverzija onih snaga koje zagovaraju vojnu intervenciju u BiH.

***

ČUVAJU MIR TAMO GDE BESNI RAT
Mirovna misija Ujedinjenih nacija, slažu se svi kompetentni sagovornici iz UNPROFOR-a, nikada se u svojoj istoriji nije našla u tako komplikovanoj i dramatičnoj situaciji kakva ju je snašla u Sarajevu.

Grad na Miljacki, prvobitno određen za sedište Štaba UNOPROFOR-a, kako bi se sa "neutralnog terena" dirigovala mirovna misija na hrvatskom ratištu, pretvorio se u međuvremenu u poprište najkrvavijih sukoba na tlu bivše Jugoslavije. "Plave beretke" poslate na zadatak "očuvanja mira" našle su se tako usred vatre na koju, ako se pridržavaju pravila, ne bi smele ni da reaguju.

- Oni nose samo lako naoružanje i dozvoljeno im je da pucaju tek u krajnjem slučaju - ako im je ugrožen život i u samoodbrani, više puta nam je potvrđeno sa najviših mesta misije UNPROFOR-a.

Sve su to ipak visoko profesionalni vojnici, pa se i sam Sedrik Tornberi, šef civilnog dela UNPROFOR-a, svojevremeno divio kako su "plavi" "ubijali" svoj profesionalizam žvakaćom gumom i semenkama dok su kontrolisani od strane neodgovornih i do zuba naoružanih tinejdžera na mnogobrojnim sarajevskim barikadama.

Misija UNOPROFOR-a u međuvremenu je proširena i na Sarajevo, mada su pri tom svi zažmurili pred faktom da se vodi žestoki rat tamo gde "plave beretke" "čuvaju mir". Za prvu pomoć iz sektora UNPAS-a u Sarajevo je poslat kanadski bataljon, a general Luis Mekenzi postavljen je za glavnokomndujućeg ovih snaga.

Nije prošlo ni mesec i po dana, a general Mekenzi se vratio prvo u Njujork, pa natrag u Toronto. Priče o njegovoj tihoj smeni dobile su krila kada je u nekoliko intervjua dao svoje viđenje sa terena. Ono je u bitnim detaljima odstupalo od preovlađujućeg mišljenja u svetskom političkom establišmentu. Mekenzi je gotovo uzrujano pokušao da skrene pažnju javnom mnjenju da je strana vojna intervencija u BiH potpuno promašena opcija.

U kancelariji za vezu UNPROFOR-a u Beogradu tvrde da "Mekenzijev odlazak iz Sarajeva nije nimalo iznenadan".

- Kanadski bataljon otišao je u Daruvar kako je prvobitno i predviđeno planom. Po pravilima mirovne misije glavnokomandujući naših trupa mora biti iz jedne od zemalja odakle su i trupe raspoređene na tom terenu. U Sarajevo su stigla dva bataljona iz Egipta i Ukrajine. Ovih dana za glavnokomandujućeg u sektoru Sarajevo stiže egipatski general Husein Ali Abdul Razek i tu će se sa bataljonima u prvom mandatu zadržati šest meseci. General Mekenzi postavljen je za šefa kopnenih snaga Kanade, što je jako visoka funkcija u njegovoj zemlji, kaže Džini Piterson, stariji oficir za vezu civilnog dela UNPROFOR-a u Beogradu. Egipatski general dolazi sa iskustvom mirovne misije u Angoli, dok se Mekenzi kalio u Gazi, Nikaragvi i na Kipru i tvrdi da bi sve te mržnje zajedno morale biti pomnožene bar sa deset da bi se izmerila mržnja u Sarajevu.

Funkcioneri UNRPROFOR-a u Jugoslaviji čekaju interpretaciju članova rezolucije 770 Saveta bezbednosti o vojnoj intervenciji sa strane. Priznaju da im je položaj delikatan i komplikovan, ako ne i kontradiktoran.

Da li će u slučaju vojne intervencije i "plavi šlemovi" učestvovati u vojnim akcijama iako su poslati da svojim prisustvom, a ne pucanjem spreče sukobe? Ili bi se eventualnim dolaskom neke strane vojne sile njihov mandat automatski okončao? Hoće li nastaviti da obezbeđuju neke novootvorene humanitarne koridore i da li će trupe UNROFOR-a učestvovati u njihovom otvaranju, kao što je bio slučaj sa sarajevskim aerodromom? Sve su to dileme koje, kako tvrdi gospođa Piterson, za sada ne muče mnoge pripadnike "plavih". Visoki oficir za vezu citira delove rezolucije u kojima se prednost daje političkom dogovoru. "Intervencija se predlaže tek kao poslednja i ekstremna mera", kaže gospođa Piterson.

- Nadamo se da do nje neće doći i da će naše trupe uspešno ispuniti svoj mirovni zadatak.

Za sva ostala tumačenja nisu zaduženi ovdašnji funkcioneri UNPROFOR-a već oni koji im šalju depeše iz Njujorka. (Zorana Šuvaković)

***

SPECIJALNO ZASEDANJE GENERALNE SKUPŠTINE O BIH (Njujork, 18. avgusta):
Grupa muslimanskih zemalja u Ujedinjenim nacijama, na osnovu odluke islamske konferencije, pokrenula je danas inicijativu za hitno sazivanje vanrednog zasedanja Generalne skupštine povodom rata u BiH, a i kao podršku bosanskim Muslimanima. Kako saznajemo, iz pouzdanih izvora, ciljevi ovog zasedanja bi bili zaštita teritorijalnog integriteta BiH, zahtev za primenu rezolucije 770 Saveta bezbednosti kojom se omogućava upotreba vojne sile za zaštitu konvoja za dostavljanje humanitarne pomoći i skidanje embarga na uvoz oružja u BiH.

Ambasador Senegala, koji predsedava ovom grupom, obavestio je o inicijativi predsednika Generalne skupštine. Prema pravilima procedure svetske organizacije, za sazivanje vanrednog zasedanja potrebno je da pokretači obezbede saglasnost više od polovine članica UN, što znači da je minimalni broj - devedeset. Islamska grupa ima 48 članica i posmatrača, što je samo malo više od polovine potrebnih glasova.

Photo: googlepages.com
Posle toga se zahtev dostavlja generalnom sekretaru UN, koji u roku od 15 dana obezbeđuje sazivanje skupštine, a najmanje deset dana unapred mora da obavesti sve zemlje. Postoji i mogućnost hitnog vanrednog zasedanja, koje se saziva samo u izuzetno teškim situacijama po svetski mir i tada je rok 24 časa posle dostavljanja saglasnosti devedeset država.

Nije, za sada jasno, za koju varijantu su se opredelili inicijatori ove akcije. Jedino što smo mogli da saznamo, iz dobro obaveštenih izvora, jeste da je želja muslimanskih zemalja da se skup održi pre londonske konferencije, pominje se ponedeljak kao poželjan dan, što bi moglo da ukazuje da će tražiti hitno zasedanje. Međutim, diplomati na Ist Riveru sumnjaju da će se za tu, veoma retko primenjivanu formu, izjasniti dovoljan broja zemalja članica i da je realnije očekivati specijalno zasedanje kroz deset dana.

Među posmatračima u UN se mogu jutros čuti mišljenja da je ovaj potez islamskih zemalja došao neočekivano, jer se pretpostavljalo da među većinom članica svetske organizacije preovlađuje uverenje da, pre bilo kakvog novog poteza u bosanskoj krizi, treba sačekati londonsku konferenciju, koja se održava sledeće nedelje. Stiče se utisak da bi organizatori nupravo želeli da preduhitre ovaj sastanak i stave učesynike u Londonu pred svršen čin, namećući im, pre nego što su pravi pregovori i počeli, neke zaključke koji, verovatno, neće biti prihvatljivi za sve strane u sukobu. Postavlja se i pitanje da li time Izetbegović unapred izražava nepoverenje prema sastanku na obalama Temze.

Povodom ove inicijative ambasador BiH u UN, Šacirbej održao je konfereniju za štampu na kojoj su bili i predstavnici svih islamskih organizacija u SAD koje predstavljaju oko šest miliona Muslimana, kao i predstavnik Muslimana iz Sandžaka. Doveli su i veoma bolesnog, bivšeg svetskog prvaka u boksu, Muhameda Alija, za koga je rečeno da je došao da bi izrazio podršku bosanskim Muslimanima. On nije mogao da odgovara na pitanja iz zdravstevnih razloga i ovlastio je druge da u njegovo ime daju izjavu podrške. (D. Pešić)

***

DVANAESTORICA ZA POJAČANU KONTROLU (Brisel, 18. avgusta):
"Predlog komisije (o dodatnim administrativnim merama kojima bi se pooštrila kontrola primene embarga protiv Srbije i Crne Gore) nije u celosti prihvaćen", izjavio je danas dežurni portparol izvršne komisije EZ na redovnoj konferenciji za štampu u Briselu. O tom predlogu, kojim bi se, pored ostalog, uvela "trostruka kontrola" za robu koja u tranzitu prolazi preko teritorije Srbije ili Crne Gore, juče je u Briselu raspravljao Komitet stalnih predstavnika evropske "dvanaestorice".

Na današnjoj konferenciji za štampu potvrđeno je da su "dvanaestorica" jedinstveni u oceni da je neophodno pojačati kontrolu, kako bi se onemogućilo kršenje embarga uvedenog krajem maja rezolucijom 757 Saveta bezbednosti UN. Izvesne razlike su, međutim, ispoljene u pogledu metoda kojim bi se to moglo postići. Prema informacijama iz briselskih diplomatskih krugova, neke zemlje su izrazile bojazan da će "zbog restrikcija u tranzitu šteta koju bi mogle pretrpeti ostale republike bivše Jugoslavije i pojedine susedne zemlje daleko nadmašiti korist od striktnije ekonomske blokade Srbije. Zbog toga je predlog komisije vraćen na doradu i dodatna usklađivanja u ekspertskoj radnoj grupi, koja se sastaje danas posle podne.

U briselskim diplomatskim krugovima ne isključuju mogućnost da bi se pitanje pojačane kontrole embarga moglo naći na dnevnom redu sastanka političkih direktora ministarstva inostranih poslova "dvanaestorice", koji će se u četvrtak održati u Londonu.

***

IZOSTAO STAV O LOGORIMA (Ženeva, 18. avgusta):
Jugoslovenska vlada je ponovo zatražila od Međunarodnog komiteta Crvenog krsta (MKCK) da iznese svoj stav u odnosu na neosnovane tvrdnje o postojanju koncentracionih logora na teritoriji SR Jugoslavije. Taj zahtev je ponovljen u pismu koje je jugoslovenska stalna misija pri Ujedinjenim nacijama u Ženevi danas uputila predsedniku MKCK Korneliju Somarugi.

Photo: Stock
"Kao što vam je potpuno poznato, Vlada SR Jugoslavije u nekoliko prilika je tražila od MKCK da jasno izjavi da li postoje ili ne postoje navodni koncentracioni logori na teritoriji SRJ - kaže se u ovom pismu. Čak ni na vanrednom zasedanju Komisije UN za prava čoveka koje je održano četrnaestog i petnaestog avgusta ove godine MKCK nije dao nikakvu izjavu o navodnom postojanju tih logora u SR Jugoslaviji".

Jugoslovenski ambasador pri Ujedinjenim nacijama u Ženevi Branko Branković, koji je potpisao ovo pismo, podseća gospodina Somarugu da je u svom govoru na tom zasedanju "izrazio želju jugoslovenske vlade da MKCK podnese izveštaj o tome u toku zasedanja. Uprkos tome, takav izveštaj nije prezentiran ni Komisiji niti javnosti".

***

DANSKI BROD SA BOSANSKIM IZBEGLICAMA PREKINUO PUTOVANJE (Bremenhaven, 18. avgusta):
Danske mornaričke vlasti naredile su danas jednom domaćem teretnom brodu, koji je prevozio 335 izbeglica uglavnom žena i dece iz Bosne i Hercegovine, da "iz bezbednosnih razloga", uplovi u najbližu luku.

Kako je saopštila nemačka humanitarna organizacija "Kap anamur", koja je zakupila danski brod, pomenuta naredba zatekla je teretnjak u atlantskim vodama, severno od Lisabona.

Brod je 9. avgusta krenuo iz Splita, a trebalo je u nedelju da stigne u Bremenhaven, na severu Nemačke.

***

ISKAZANA SPREMNOST VOJSKE ZA ODBRANU OTADŽBINE
Predsednik Vlade Savezne Republike Jugoslavije Milan Panić, koji je istovremeno i ministar odbrane, u okviru svojih redovnih aktivnosti, boravio je juče u Generalštabu Vojske Jugoslavije i razgovarao sa general-pukovnikom Životom Panićem i najodgovornijim starešinama Ministarstva odbrane, saopštila je Služba Generalštaba za informisanje.

Načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije i ostale visoke vojne starešine iz Ministarstva odbrane informisali su predsednika vlade o stanju u Vojsci i spremnost njenih pripadnika da po svaku cenu brane nezavisnost i teritorijalni integritet svoje otadžbine.

U dužem razgovoru razmotrena su aktuelna kretanja na međunarodnoj vojno-političkoj sceni i njihov mogući uticaj na bezbednost i odbranu Savezne Republike Jugoslavije, kao i neki problemi oko razvoja i finansiranja Vojske Jugoslavije.

***

GRANICE VOJNE OPERACIJE
Naglo zaoštravanje stava Sjedinjenih Država i zemalja "dvanaestorice" prema građanskom ratu u Bosni i Hercegovini usledilo je pošto su svi zapadni mediji preneli vest o navodnom postojanju srpskih koncentracionih logora za zarobljene Muslimane i Hrvate. Javno mnjenje, koje je izgubilo strpljenje pred svakodnevnim prizorima ljudskih patnji i kome se sistematski rat u Bosni sistematski predstavlja kao posledica "srpske agresije", počinje da vrši sve veći pritisak na svoje vlade da energičnim koracima, ako je potrebno i vojnom intervencijom, okonča ovo krvoproliće. Jednostavna, crno-bela slika rata u kome se sasvim jasno razaznaju "dobri" i "loši", oni koje valja pomoći i oni koje treba kazniti, postala je neizbežna udarna vest u svetskim medijima a time i nsasvim realna politička činjenica o kojoj mora voditi računa svaki ozbiljan političar.

U Sjedinjenim Državama, na primer, poodmakla predizborna kampanja učinila je rat u Bosni i Hercegovini neizbežnom temom nadmetanja predsednika Buša i demokratskog kandidata Bila Klinton. U situaciji kada ispitivanja javnog mnjenja ukazuju da us šokantne slike iz Bosne i Hercegovine učinile da više od 52%n anketiranih Amerikanaca danas podržava američku vojnu intervenciju u bivšoj Jugoslaviji, nijedan od predsedničkih kandidata ne može rizikovati da mu se prebaci da je ravnodušan prema jednoj od danas natragičnijih kriza u svetu. Iako ne može biti mesta sumnji da Stejt department i Ministarstvo odbrane nisu svesni složene realnosti građanskog rata u Bosni i Hercegovini, neizvesnosti moguće vojne intervencije i, naročito, njenih političkih konsekvenci po američke interese, gotovo je isključena mogućnost da bi američka administracija mogla, bez ozbiljnih unutrašnjih i spoljnopolitičkih posledica, dalje stajati na strani.

Zašto nas autiste niko ne razume: Predrag Simić obavlja pripremne radnje za mesto savetnika Vojislava Koštunice
Photo: www.mc.rs
Na drugoj strani okeana, zemlje EZ (ali i sve druge evropske zemlje) još su u težem položaju pred prizorima pokolja u Bosni i Hercegovini koji prete da postanu povod mnogo širim etničkim sukobima i to ne samo u prostorima bivše Istočne Evrope, nego i kod vlastite kuće. Nije teško nrazumeti rastuću nervozu Velike Britanije koja u Severnoj Irskoj već dugi niz godina ne uspeva da reši sukob između katolika i protestanata. Takođe, nije teško razumeti ni Žaka Delora, čoveka koji je tokom svog mandata na položaju predsednika Komisije EZ uspeo da Zapadnu Evropu prevede iz stanja "evropesimizma" u stanje "evrooptimizma" koje sve očigledniji debakl mirovnih napora EZ u Jugoslaviji preti ozbiljno da ugrozi. Konačno, sve masovniji angažman arapskih i drugih islamskih zemalja na "zaštiti evropskih Muslimana" (tj. Muslimana u Bosni i Hercegovini, Sandžaku i Kosovu) kao da nagoveštava jedan mnogo ozbiljniji i dublji sukob koji visi u vazduhu još od trenutka nestanka "sovjetske pretnje".

Za Rusiju, ova kriza je neprijatna jer se, ipak, radi o pravoslavnoj slovenskoj naciji koja je česo bila klijent Rusije tokom poslednja dva stoleća i stoga prepuštanje Srba i Crnogoraca njihovoj sudbini može izazvati nezadovoljstvo unutar Rusije ili umanjiti njen kredibilit kod ostalih potencijalnih saveznika. No, nagrada koju je Zapad stavio u izgled Borisu Jeljcinu, vidljiva iz njihove prepiske sa Džejmsom Bejkerom nedavno objavljene u Moskvi, deluje veoma primamljivo: postkomunistička Rusija je kandidat za ulazak u klub moćnih, makar i kao mlađi partner. Grupa 7 je na putu da preraste u Grupu 8 (što se dosta jasno vielo na samitu u Minhenu), reforme u Rusiji su gotovo nezamislive bez zapadne pomoći, itd. Tome valja dodati da nije potrebno biti dobar poznavalac istorije ruske geopolitike na Balkanu da bi se shvatile poruke spektakularnog ruskog priznanja Makedonije koje je B. Jeljcin objavio u Sofiji.

Posle pauze od nekoliko godina, Rusija je ponovo prisutna na Balkanu sa interesima i pogledima koji bude sumnje da San Stefano nije mrtav. Otuda je sasvim razumljiva bila prva reakcija ruskog ministra inostranih poslova Kozirjeva na nacrt rezolucije 770 Saveta bezbednosti UN kojom se odobrava upotreba sile u Bosni i Hercegovini a koji su zajednički pripremile SAD, Francuska i Velika Britanija, da je "Rusija iznenađena jer nije pitana".

Pri svemu tome, odgovor na krizu u Bosni i Hercegovini deluje zavodljivo jednostavno: krivac za sve je jedna mala, "nasilnički raspoložena nacija" koja "ugnjetava svoje susede" a pri tom je i "poslednji branilac komunizma u Evropi", ne pripada ni jednoj danas uticajnoj etničkoj, kulturnoj ili verskoj grupaciji, niti ima zaštitnika među vodećim silama posthladnoratovskog sveta. Vojnim porazom Srba u Bosni i Hercegovini kao i "nastojanja da se stvori velika Srbija" (DŽ. Buš) okončala bi se, prema ovakvom viđenju, jugoslovenska drama, pružila uverljiva lekcija svima koji bi mogli poći ovim putem i pokazati uverljivost političkih namera i vojne sile SAD (NATO) ili Evropske zajednice (ZEU).

Na vanrednom zasedanju Evropskog parlamenta nposvećenom zbivanjima u Jugoslaviji, Žak Delor nije ostavio ni trunke sumnje u pogledu svog viđenja i svojih namera u pogledu ove krize: "Evropa se mora boriti protiv smrtonosne i zarazne bolesti, skandaloznog traganja za etničkom čistotom, odbijanja drugih pored kojih se decenijama živelo." Ta epidemija se, smatra Delor, može proširiti na čitav kontinent ukoliko se na vreme ne zaustavi. Nosilac virusa je, naravno, Srbija "destruktivna i antihumanična ideologija režima u Beogradu", protiv koje se Evropa mora boriti u ime "univerzalne koncepcije nacije i pluralizma koja je sama suština demokratije".

Zaključak bi mogao biti da je Srbija danas enfant terrible evropskog kontinenta pa i samog "novog svetskog poretka", delikventna država na kojoj međunarodna zajednica a naročito kandidati za vođstvo u posthladnoratovskom svetu moraju pokazati moć vladavine prava u međunarodnim odnosima, snagu međunarodnih institucija i, i što da ne, vlastitu moć da druge navedu na poslušnost. Ukratko, Srbiju je danas moguće žrtvovati, nezavisno od njenih eventualno ranijih zasluga ili savezništava.

Na ovakvu perspektivu, međutim, senku bacaju odeđeni problemi. Iako nema sumnje da Srbija i Srbi snose odgovornost, možda i veću od drugih (jer su najbrojnija nacija), za smrtonosni virus nacionalizma koji je ubio Jugoslavija, možda jedinu pravu državnu tvorevinu evropskog tipa na Balkan, teško se mogu izgubiti iz vida albanski nacionalizam na Kosovu (koji je pokrenuo lavinu), slovenački, hrvatski, muslimanski i mnogi drugi nacionalizmi na Balkanu i širom nekadašnje Istočne Evrope. Besprimerna surovost i varvarizam građanskog rata u Jugoslaviji ne ostavljaju mesta ekskluzivnoj krivici ni jedne nacije na ovom prostoru.

Istini za volju, SAD koje su izrasle u moćnu naciju tek posle građanskog rata u kome je poginulo 600.000 ljudi i u kome je prvi put otvoreno pitanje ratnih zločina u modernom značenju, morale bi imati razumevanja za tragičnu stvarnost Bosne i Hercegovine i Jugoslavije iz koje nema jednostavnog izlaza. Ukoliko se insistira da su bosanski Srbi agresori, onda bi se morala revidirati i čitava istorija rata američkog Severa i Juga.

Drugo, za sve one koji razloge za raspad Jugoslavije traže u pravu naroda na samoopredeljenje i nidu čak dotle da u ovom slučaju primenjuju međunarodne norme nastale u procesu dekolonizacije u Latinskoj Americi i Africi valjalo bi podsetiti na istorijsku činjenicu da je Jugoslavija stvorena posle Prvog svetskog rata upravon da bi se time omogućilo južnoslovenskim narodima pravo na samoopredeljenje. Možda bi upravo stoga valjalo nsetiti se poznatih "14 tačaka" američkog predsednika Vilsona koje su realnost jugoistoka Evrope sagledavale mnogo oštrije nego mnoge savremene zapadne analize. Tako se, na primer, u jedanaestoj tački kaže: "Rumunija, Srbija i Crna Gora moraju biti evakuisane (od okupatorskih - prim. P. S.); okupirane teritorije obnovljene; Srbiji se mora dati slobodan i bezbedan izlaz na more a međusobni odnosi nekoliko balkanskih država određeni prijateljskom razboritošću duž istorijski postavljenih linija vernosti i nacionalnosti; moraju se dati međunarodne garancije političkojn i privrednoj nezavisnosti i teritorijalnom integritetu nekoliko balkanskih država."

Treće, u vazduhu lebdi pitanje za koje ciljeve bi u Bosni i Hercegovini ginuli američki, britanski, francuski ili neki drugi vojnici? Zvanično, odgovor bi mogao biti samo: za demokratiju, ljudska prava i slobodu, za ciljeve "novog svetskog poretka" i "slobodne i celovite Evrope" a protiv tiranije i genocida. U stvarnosti, istina je mnogo komplikovanija - političke posledice vojne intervencije SAD, EZ, NATO-a ili ZEU mogle bi biti potpuno drugačije od očekivanih - današnja Hrvatska je sve drugo do uzor demokratije, etničke tolerancije i ljudskih prava dok su ciljevi Alije Izetbegovića i njegove partije u Bosni i Hercegovini možda jasni i nesporni Turskoj i islamskim zemljama, ali ne i SAD i Zapadnoj Evropi, što bi vojnički poraz Srba u Bosni i Hercegovini i Srbiji moglo pretvoriti u novi geopolitički košmar Zapada.

Ukoliko bi Zapad bio spreman da uđe u vojnu avanturu na Balkanu i pri tom izbegne "novi Vijetnam ili Avganistan" onda bi morao biti svestan cene koju mora platiti i odgovornosti koju bi morao snositi za dalju sudbinu svih naroda nan ovim prostorima. Činjenica je da nemqa ni najmanjeg izgleda da posle mnogo prolivene krvi tri etničke zajednice u Bosni i Hercegovini u dogledno vreme uspostave kakve-takve normalne odnose.

Da li su, u takvim uslovima, UN spremne da u Bosnu i Hercegovini uspostave status sličan onome koji je posle Drugog svetskog rata nimala Sarska oblast? Da li bi SAD i EZ bile spremne da u oblastima koje su vojnim sredstvima stavile pod svoju kontrolu ulože napor kakav su SAD uložile posle Drugog svetskog rata pod rastućim sovjetskim pritiskom u rešavanju etničkih sukoba i drugih političkih prblema u svom taboru? Kakav bi bio odgovor trupa NATO-a ili ZEU na eventualnu eskalaciju sukoba u Sandžaku, na Kosovu i drugde, gde bi svi separatizmi dobili svoju šansu zapadnom vojnom intervencijom u Bosni i Hercegovini? Ne bi li neke susedne zemlje pokušale da izvuku "ratne dividende" od poraza Srba (takvih najava je u poslednje vreme suviše da bi se mogle prenebregnuti)? Da li bi tek vojna intervencija navela SAD i EZ da konačno definišu svoje interese i politiku prema Balkanu (upravo je nedosledna i često pristrasna i neprincipijelna politika Zapada slala zbunjujuće signale Jugoslovenima i time rasplamsava sukob)? ili bi, možda, posle trijumfalnog povratka kući američkih i evropskih vojnika balkanski narodi nopet bili prepušteni svojoj mračnojn sudbini na periferiji Evrope?

Londonska konferencija o Jugoslaviji morala bi imati odgovore na sva ova i mnogobrojna slična pitanja. (Dr Predrag Simić, direktor Instituta za međunarodnu politiku i privredu)

***

Trajković: NEMA RAZLOGA ZA ZABRINUTOST
Nedavna izjava jugoslovenskog premijera Milana Panića prilikom posete Tirani da će ukinuti vanredno stanje na Kosovu i Metohiji izazvala je različite komentare u javnosti, ali i bojazan srpskog i crnogorskog stanovništva u južnoj pokrajini da bi to moglo da znači, posredno, predaju ove teritorije Šiptarima u ruke, odnosno Albaniji.

Nema razloga za zabrinutost povodom najave da će se vanredne mere na Kosovu i Metohiji, koje inače formalno nikada nisu ni uvedene, ukinuti, kaže Momčilo Trajković, predsednik Odbora za Kosovo i Metohiju Narodne skupštine Srbije.

- Srbija je kao država konstituisana na celoj svojoj teritoriji donošenjem Ustava iz 1990. godine i sistematskih zakona. Nedavno sprovedeni izbori za opštinske skupštine ove pokrajine omogućavaju ujedno da odluku o uvođenju privremenih mera ili njihovom ukidanju donose organi lokalne samouprave - dodaje Trajković, uz napomenu da je ključni problem u stvari taj što pravna država još uvek ne funkcioniše u pravoj meri i to izaziva strah Srba i Crnogoraca da će se na vlast vratiti stari sastav kosovske skupštine i vlade.

Vanredno stanje, srpska šansa: Momčilo Trajković, kosovski božur
Photo: stock
Međutim, sprovođenjem izbora za pokrajinsku skupštinu koji su u planu varijanta o ponovnom dolasku na vlast raspuštene skupštine koja kruži među zastrašenim srpskim i crnogorskim stanovništvom bila bi otklonjena, smatra predsednik ovog skupštinskog odbora. "U izjavi gospodina Panića ne vidim nikakvu izdaju ili loše namere, ali treba da se zna da je Kosovo i Metohija teritorijalna autonomija u okviru Srbije a ne konstitutivni element federacije, pa prema tome sve je u rebuličkim rukama", napominje Trajković.

U nastavku Trajković podseća na činjenicu da je upravo Skupština Kosova sačinjena uglavnom od Albanaca, 1989. godine dala saglasnost na ustavni amandman 47 koji je po tada važeđem Ustavu SFRJ iz 1974. godine omogućio donošenje sadašnjeg Ustava Srbije iz 1990. godine koji važi na njenoj celoj teritoriji.

Donošenjem tog Ustava prestao je da važi Zakon o vanrednim merama na Kosovu koji je donet u julu 1990. godine - ističe Momčilo Trajković. (M. Pešić)

***

SRPSKA STRANA NIJE PUCALA U AVION
Povodom jučerašnjeg incidenta sa britanskim avionom, kada je, kako tvrde strani izvori, na njega pucano dok je bio u vazduhu, dvadesetak kilometara od sarajevskog aerodroma, predsednik Predsedništva Srpske Republike dr Radovan Karadžić dao je izjavu agenciji SRNA u kojoj je rekao:

"Ako je tačno da je na britanski avion pucano sa zapadne strane, kako to tvrde strane novinske agencije, onda to sigurno nije učinila srpska strana, jer mi ne držimo te položaje. Osim toga, svima je poznato da mi nismo zainteresovani za vojnu intervenciju, koja se može inicirati ovakvim i sličnim incidentima.

Jedina strana kojoj odgovara strano vojno mešanje jen muslimanska, a njene prljave igre su i razlog više što je danas srpska strana potpisala ugovor sa UNPROFOR-om o suspenziji naše artiljerije", rekao je na kraju dr Radovan Karadžić.

*Nastavak u petak 27. maja