Jugoslaviju su srušili Nemci

image

Do kraja ove godine na našem portalu pratićete dokumentarni feljton o izveštavanju beogradske “Politike” tokom 1992. godine. Ova najmračnija epizoda Miloševićevog huškačkog lista svesno je u Srbiji deponovana u zaborav: taj period se uglavnom ne pominje, postoji samo maglovito sećanje na tekstove koji su raspirivali mržnju i na pojedine autore koji su se svesno stavili na stranu šovinističke histerije. Za mnoge čitaoce, danas, 18 godina docnije, ovo štivo srpske novinarske sramote biće prvi susret sa miloševićevskom krvavom ideologijom koja se otvoreno pripremala za zločine. Baš zato, ovaj feljton valja čitati kao upozorenje i iskustvo ratne propagande bez paralela u poslednjih 50 godina. Tekstove iz “Politike” prenosićemo u celini, bez komentara

Izdanje dnevnog lista "Politika" od 14. avgusta 1992. godine

IZREŽIRANO I PRIPREMLJENO UBISTVO AMERIČKOG NOVINARA (Pale, 13. avgusta):

Predsedništvo Srpske Republike optužilo je danas muslimansku stranu da je izrežirala i pripremila ubistvo američkog novinara Dejvida Kaplana prilikom današnje posete jugoslovenskog premijera Milana Panića Sarajevu, kako bi se našao povod za vojnu intervenciju protiv Srba u Bosni i Hercegovini.

"Svakom je jasno da je samo muslimanska strana prizivala vojnu intervenciju i da je samo njoj ovakva smrt nedužnog građanina SAD bila politički potrebna", kaže se u saopštenju rukovodstva Srpske Republike.

Novinar Ej-Bi-Sija Dejvid Kaplan ubijen je danas snajperskim hicem u trenutku kada se konvoj s pratnjom premijera Panića kretao sa sarajevskog aerodroma ka sedištu UNPROFOR-a.

Taj put vodi pored tri muslimanska, jednog hrvatskog i samo dela jednog srpskog naselja koje je, međutim, u okruženju muslimanskih snajperskih gnezda.

U saopštenju se ukazuje da 600 musimanskih snajperista mesecima seje smrt i da "ovo nije prvi, već stotinu i prvi put da muslimanska strana režira i inscenira masakre nedužnih ljudi prilikom svih važnih političkih pregovora i svake političke posete".

Rukovodstvo Srpske Republike energično zahteva da se odmah danas (13. 8. 92.) formira istražna komisija kako bi stvarni krivac bio pronađen i osuđen, ističe se u saopštenju.

Ujedno se ukazuje da su zvanični predstavnici UNPROFOR-a u Sarajevu dužni da formiraju tavu komisiju, jer je to "njihova obaveza i prema istini i prema međunarodnoj zajednici".

"Već nam je poznato da muslimanska strana pušta glasine o pucanju iz predela srpskih kuća, ali ovaj put nećemo dozvoliti da perfidna laž ostane na pripremljenim glasinama i svedočenjima plaćenika. Nasilna smrt Dejvida Kaplana biće bar unekoliko iskupljena istinom na kojoj ćemo insistirati bez obzira na cenu", kaže se u saopštenju.

Rukovodstvo Srpske Republike je uz žaljenje i ogorčenje zbog tragične smrti novinara Kaplana izrazilo i najdublje saučešće njegovoj porodici.

***

OGORČENJE ZBOG ZLOČINA
Ministarstvo za informacije SR Jugoslavije izrazilo je juče najdublje ogorčenje zbog mučkog ubistva u Sarajevu američkog novinara Dejvida Kaplana. U saopštenju Ministarstva kaže se:

"Svi putnici u misiji mira jugoslovenske vlade Milana Panića sa dobrodošlicom i nadom primili su u avion nove saputnike u Atini 10. avgusta. Bila je to petočlana ekipa TV mreže Ej-Bi-Sija na čelu sa Semom Donaldsonom. Jedan od članova tima bio je i Dejvid Kaplan.

Rat je do sada uzeo mnogo nedužnih žrtava među pripadnicima novinarske profesije. Međutim, u ekipi TV kompanije Ej-Bi-Sija nije bilo ratnih reportera. Posle naporne balkanske turneje, oni su u Sarajevo pošli sa predsednikom jugoslovenske vlade Milanom Panićem da se uvere da u Sarajevo stiže humanitarna pomoć. Nekoliko stotina metara po izlasku sa sarajevskog aerodroma, na koji je juče sletelo 30 aviona sa humanitarnom pomoći, na putu za sedište UNPROFOR-a, Dejvida Kaplana pogodio je snajperski hitac.

Ministarstvo za informisanje SR Jugoslavije izražava najdublje ogorčenje zbog mučkog ubistva američkog reportera. Ubistvo ovog novinara predstavlja atentat na mir, atentat na dobru volju da se konačno donese mir u napaćeno Sarajevo i namučenu Bosnu i Hercegovinu. Krivci za ovaj zločin su svi zastupnici građanskog rata u ovoj republici.

Upućujući izraze najdubljeg žaljenja porodici Dejvida Kaplana, njegovoj TV kompaniji, vladi SAD, kao i svim međunarodnim predstavnicima novinarske profesije u SR Jugoslaviji, Ministarstvo za informisanje poziva ih da ne odustaju od podrške naporima za uspostavljanje mira u Bosni i Hercegovini".

Ministar za informisanje u vladi SRJ Miodrag Perišić uputio je telegram sa izrazima saučešća šefu ekipe Ej-Bi-Sija Semu Donaldsonu.

Volim da izjavljujem saučešće: Dobrica Ćosić, il presidente
Photo: seebiz.eu
***

SAUČEŠĆE PREDSEDNIKA ĆOSIĆA
Predsednik Savezne Republike Jugoslavije Dobrica Ćosić povodom ubistva producenta američke TV mreže Ej-Bi-Sija uputio je predsedniku Sjedinjenih Američkih Država Džordžu Bušu telegram sa izrazima saučešća sledeće sadržine:

"Poštovani gospodine predsedniče, želim da vas obavestim o ogorčenju naroda Savezne Republike Jugoslavije i mom ličnom zbog mučkog ubistva američkog televizijskog producenta Dejvida Kaplana u Sarajevu.

Najlepše vas molim da porodici prenesete izraze najdubljeg saučešća".

***

SVI SU ODGOVORNI
Jugoslovenski premijer Milan Panić je izjavio juče da ga je šokirala smrt američkog novinara Dejvida Kaplana i istakao da besmisleno nasilje mora da se zaustavi.

U izjavi Panića kaže se: "Šokirala me je smrt dragoga čoveka, člana našeg tima, Dejvida Kaplana.

Gospodin Kaplan pridružio mi se u misiji traženja mira u Sarajevu, a umesto toga snašla nas je tragedija. Bez sumnje, bio je to napad na mene i na sve moje dosadašnje napore da se postigne mir u Bosni i Hercegovini.

Ovo besmisleno nasilje mora da se zaustavi. Ubijanje odmah mora da se prekine. Sve strane moraju da prime svu težinu odgovornosti za ovaj kriminalni čin. Smrt Dejvida Kaplana neće me zaustaviti u mojim nastojanjima i bez predaha ću raditi na zaustavljanju rata i ubijanja. I ovim putem izražavam najdublje saučešće porodici Dejvida Kaplana", kaže se u izjavi Milana Panića.

***

GRANICE NISU SVETINJA (London, 13. avgusta):
U britanskoj debati o bivšoj Jugoslaviji - nova pojava - sužava se prostor jednostrane dreke na Srbe, a iskazuje se veći smisao za malo ravnopravnije saopštavanje činjenica i objektivnije rasuđivanje o događajima. Štaviše, prvi put se pojedini politički stručnjaci i člankopisci dotiču kritički evropske "svete krave" - dogme koja kaže da granice bivše države nisu bitne, ali se Titove "granice" njenih naslednih surogata ne smeju menjati!

Smeju da se menjaju, odlučio je da brani svoje stanovište komentator Edvard Pirs juče. Ako postoji nacionalno i verski mešovita Jugoslavija, u takvoj Jugoslaviji može postojati i idealno harmonična Bosna. Nema više Jugoslavije, kako može biti verski i nacionalno mešovite Bosne.

Pirs je prvi zatražio da zapadna politika prestane da udara glavom u zid kontradikcija koje je sama uzrokovala.

Jugoslaviju nisu srušili Srbi. Srušili su je Nemci, o tome se sada naširoko raspreda u svim stručnim radovima Engleza. U Mastrihtu, Genšer je saveznicima u Evropskoj zajednici izneo nemački ultimatum, a ne ravnopravan predlog. Englezi su znali da je to pištaljka za početak krvave seobe, ratnog užasa i zločina, nad kojim se sada zgražavaju svilengaće "civilizovanosti" (u zalivskom pesku ti isti su zatrpali sedam hiljada živih Iračana buldožerima i objavili su o tome nekoliko redova, pet meseci kasnije!) okrivljujući samo Srbe.

Generalno, srpska "krivica" je u nespremnosti d se odreknu sopstvenog prava na nacionalno samoopredeljenje na teritorijama van današnje Srbije. To je uočio i izneo u jednom širem i zanimljivom radu ("Politika" će ga prikazati) i Džon Zametica, profesor jednog ovdašnjeg univerziteta, doskoro saradnik Instituta za strateška istraživanja.

Treći čovek koji javno skrnavi dogmu je Džonatan Ajl, direktor satudija na Institutu Rojal junajted sevisis. On danas piše kako Evropska zajednica od početka krize kaska za događajima. Dnevno je zaokupljena krizama od juče, ne uspevajući da parira na pravcu njihovog daljeg razvoja.

"U ovom času, dok se rat širi dalje, Evropa i SAD diskutuju kako da se olabavi blokada Sarajeva", piše jutros Ajl, "da se održi princip kako agresija ne sme uspeti". "To znači, povratiti bosanskoj vladi kontrolu nad celom teritorijom ne 'hiruškim udarima' (iz vazduha, prim. dop.) kakve trenutno odmerava iz fotelje svaki strategista, već zapadnom masivnom zemljanom silom. Kako se to i nadalje otpisuje, mora se uvažiti druga mogućnost: priznati da je sa prvobitnom Bosnom gotovo i da su šire zamisli srpske agresije ostvarene. U tom slučaju, Zapad će imati zadatak da pomogne u prepravljanju granica, kako bi se uspostavila funkcionalna muslimanska država."

Članak je naslovljen: "Lekcije balkanske stvarnosti". Trebalo bi dodati - lekcije političarima, "često ne onima na vlasti" (određuje Ajl aludirajući, ko zna, možda na Margaret Tačer, najglasnijeg protagonistu kampanje "bombardujte Srbiju"), jer oni "advokatišu sveopštu vojnu intervenciju"...

Photo: Stock
"A njihovi praktični izbori obično dosežu jedva malo iznad čina intelektualnog balansiranja između osećaja krivice i blaženog nepoznavanja balkanske stvarnosti."

Kaže Džonatan Ajl: "Rat u Jugoslaviji nije apokaliptična borba svetlosti i mraka ili komunista i 'demokrata'". To je konflikt s produženim istorijskim, etničkim, religijskim, teritorijalnim i ekonomskim zategnutostima, podložan više pažljivom usmeravanju nego jasnim solucijama. Čak ni sveopšta vojna intervencija u Bosni ne može preduprediti nagoveštenu konfrontaciju između Srba i Albanaca na Kosovu ili sukob Srba i Hrvata. U stvari, potpuno poražena Srbija imala je još manje razloga za kompromis, kako sa susedima tako i sa etničkim manjinama, i zahteva poseban pristup. Naučiti Srbiju pameti zvuči sjajno u principu, ali kako se to može postići. Niko ne sumnja u sposobnost Evrope da zdrobi Republiku i ponavljanje tvrdnje kako Zapad ima neophodnu opremu za bilo kakvu vojnu operaciju teško da su putokazne. Uništenje srpskih baterija iz vazduha može smanjiti, ali ne može ukloniti srpsku vatrenu moć. I bombardovanje linja za snabdevanje (u samoj Srbiji, prim. dop.) pre će prikovati nego pomeriti srpske okupacione snage u Bosni. Jeste, zapad može da poveća broj srpskih žrtava! Ali koja će zapadna vlada pravdati svoje postupke kada televizijski ekrani osvetle nezaobilazne prizore srpske dece ubijene u vazdušnim napadima? Nema bekstva od jednog zaključka - da je upotreba vojne sile posebno efektivna u postizanji kratkoročnih, jasno određenih političkih ciljeva. A u konfliktu u kojem nema jasnog političkog rešenja, nema možda ni vojnog rešenja takođe. Odvajanje zaraćenih strana u Bosni može biti cilj, ali to zahteva stotine hiljada vojnika na tlu. I, paradoksalno, može podrazumevati da u mešovitim zajednicama Zapad bude obavezan da obavi sopstveno etničko čišćenje, a kamoli da udaljava 'dobrovoljce' iz Srbije i Hrvatske, ako se ovi mogu naći. Ideja da su zločesti poitičari gurnuli šačicu ljudi da jedni druge tuku služi zadovoljavanju liberalne zapadnjačke fikcije, ali nema osnovu u stvarnosti Balkana.

Ovo britansko "novo razmišljanje" u priličnoj meri izražava donekle kontradiktorno stanje priprema za zapadnu vojnu intervenciju. Sada kada je rezolucija UN koja silama daje odrešene ruke da se posluže "svim neophodnim sredstvima" u Bosni pred izglasavanjem, kada je kampanja protiv Srba i Srbije na vrhuncu (Pošaljite svoje kamermane po svetu, oni će vam doneti hiljade istovetnih prizora takvog ratnog stradanja odgovorio je Alan Klark, bivši funkcioner britanske odbrane televizijskom voditelju na njegovo insistiranje da "snimci dokazuju") - iznenada manjka volja učesnika armade.

Snažan je utisak da će se i Srbi i Srbija braniti do kapi poslednje energije. Karakteristično, u poslednjem izveštaju iz Beograda, ovdašnja televizija je prenela i izjavu Slobodana Miloševića da Srbija neće pregovarati pod pretnjom oružja i izjave nekih srpskih opozicionih političara da bi oni izvršili pritisak na Srbe u Bosni - da su na vlasti.

Uz svu poznatu anatemu, s većim uvažavanjem se odmerava ono što kaže Milošević. Britanci, bez obzira na to šta u svojim poitičkim potrebama kažu javno, ne veruju da će se Srbi odreći svojih nacionalnih prava čak i da se promene ljudi na kormilu same Srbije.

Ovakva procena čini da nema mnogo dobrovoljaca za ekspedicioni korpus iako je ovlašćenje UN praktično tu.

Sinoć, četvri kanal (ITN) u najgledanijim vestima prvi put je dopustio da se čuje šta i Srbi, oni koji se tuku u Sarajevu, imaju da kažu. Prvi put se s manje negativnog podteksta govori o političkim inicijativama Beograda, a Pedi Ešdaun je još jedan britanski političar koji je, po dolasku iz Bosne, glasno rekao da ni Hrvatima i Muslimanima nisu čiste ruke u tom masivnom stradanju. Podsekretar Hog podvlači da ne dolazi u obzir akcija kojom bi se intervencionisti konfrontirali sa Srbima i oprezno, mada odlučno, govori kroz zube i o hrvatskom udelu u krizi. To su novosti kakvih nije bilo i možda nagoveštaj pokušaja da se batinom razmahuje ali da se ipak pregovara. (Petar Popović)

***

KAKO SU SRBI DOSKOČILI SANKCIJAMA
Dovitljivi "jugovići, kako smatra novinar Frans-presa i o tome izveštava svetsku javnost, pronašli su hiljadu i jedan način da doskoče sankcijama. U jučerašnjoj rubrici tvrdi se da su nikle firme u Iloku i Vukovaru (pod srpskom kontrolom) i u srpskom delu BiH, kao pečurke posle kiše već u maju kad su sankcije UN uvedene. Ako je firma registrovana u Beogradu, ona ne može legalno da uvozi ili izvozi, ali u Sarajevu ili Vukovaru može sasvim nesmetano to da čini. Kao rezultat uvozni delovi za raznorazne mašine i drugi proizvodi mogu se lako naručiti preko manje-više fiktivnog preduzeća u Hrvatskoj pod srpskom kontrolom.

Jedan od načina da se izbegnu sankcije, piše novinar Frans-presa, koji za svoje sagovornike kaže da su insistirali da ostanu anonimni, jesu uvozno-izvozne kompanije u Makedoniji, koja nije međunarodno priznata, ali više ne pripada Jugoslaviji.

Photo: Stock
"Nastavljam da izvozim hemijske proizvode u Grčku i Mađarsku, hvali se jedan srpski biznismen iz Beograda. U Makedoniji mi se samo preprave papiri i promene registarske tablice na kamionu. Moji srpski proizvodi, postaju makedonski, za oko 700 dolara po kamionu.

Ali Jugosloveni nisu jedini koji krše embargo.

- Holandski i nemački kamioni proteklih dana su dolazili u Srbiju da natovare ovdašnje voće, rekao je jedan diplomata iz jedne od zemalja EZ novinaru Frans-presa.

Napominje se da lekovi stižu iz Slovenije preko rumunskih švercerskih kanala. Nije teško, mada košta basnoslovno, pronaći u Beogradu italijanski deterdžent, austrijsku čokoladu, izraelski voćni sok i francusku kozmetiku.

Najavljeni dolazak kontrolora u Rumuniju uznemirio je, kako javlja Frans-pres, ovdašnje duhove, s obzirom na to da je nafta iz Crnog mora stizala do sada, bez mnogo problema u rafineriju u Pančevo. (Z. Š.)

***

VLADA SRJ PRIZNALA SLOVENIJU

Na jučerašnjoj sednici savezne vlade, predsedavao potpredsednik Oskar Kovač, doneta je odluka o priznavanju Slovenije.

Kako saopštava Savezno ministrastvo za informisanje, ovu odluku savezna vlada donela je polazeći od stavova deklaracije koju je Skupština Savezne Republike Jugoslavije usvojila 27. aprila 1992. godine i tada izražene spremnosti na puno uvažavanje prava i interesa bivših jugoslovenskih republika koje su proglasile nezavisnost.

Pri donošenju ove odluke savezna vlada polazi od interesa građana i privrede Savezne Republike Jugoslavije i Republike Sloveinije.

Razmotrivši otvorena pitanja u odnosima Savezne Republike Jugoslavije i Republike Slovenije, savezna vlada ocenjuje da neposredni pregovori dveju država mogu da doprinesu njihovom bržem rešavanju. Savezna vlada ima u vidu sporost rada konferencije o Jugoslaviji i smatra da će ova odluka istovremeno podstaknuti rad ove konferencije. Zato je vlada Savezne Republike Jugoslavije odlučila da predloži Republici Sloveniji uspostavljanje diplomatskih odnosa i otpočinjanje pregovora o privrednoj, saobraćajnoj, energetskoj i drugim oblicima međudržavne saradnje.

***

ODOBRENA UPOTREBA VOJNE SILE (Njujork, 12. avgusta):

Kasno večeras Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija je posle dvodnevnih konsultacija usvojio rezoluciju kojom se aktivira glava 7. povelje i, kao krajnja mera, odobrava i upotreba vojne sile za obezbeđivanja dostavljanja humanitarne pomoći Sarajevu i drugim gradovima u BiH. Za rezoluciju je glasalo 12 članica visokog foruma UN a uzdržale su se tri: Kina, Indija i Zimbabve.

Za drugu večeras predloženu rezoluciju, o zaštiti ljudskih prava i osudi postajanja koncentracionih logora u BiH glasale su sve članice Saveta bezbednosti.

Objašnjavajući uzdržavanje ambasador Indije je istakao bojazan da tekst rezolucije ne predviđa dovoljnu kontrolu Ujedinjenih nacija nad eventualnim budućim stranim vojnim operacjama u Bosni. Ovim dokumentom ovlašćuju se pojedine nedefinisane države i grupe država da primene vojnu silu po svom nahođenju pozivajući se na rezoluciju i proglašavajući da štite dostavljanje humanitarne pomoći. Ujedinjene nacije i Savet bezbednosti mogu da budu dovedeni u ulogu posmatrača. Indija prihvata osnovnu ideju dokumenta da se humanitarna pomoć mora obezbediti, ali naglašava da je potrebno da Ujedinjenen nacije obezbede za sebe najneposredniju kontrolu i komandovanje što u ovom tekstu nije učinjeno. Slično mišljenje izneo je i ambasador Zimbabvea. reč je o građanskom ratu, rekao je on, i postoji opasnost da dođe do jednostranog mešanja sa strane i podrške pojedinim stranama u sukobu, pod okriljem ove rezolucije što bi samo dovelo do pogoršanja situacije.

Photo:Stock
Ambasador Kine, koji i predsedava Savetom bezbednosti u avgustu je ponovio da je Kina principijelno protiv primene vojne sile u ovakvim situacijama i smatra da se rešenja jedino mogu pronaći putem pregovora dugim i strpljivim diplomatskim radom.

Predstavnici zemalja koje su podržale rezoluciju isticali su da se primena sile omogućava kao krajnje sredstvo, ali da treba i dalje istrajavati na traženju političkog rešenja. Ruski predstavnik, koji je ujedno i kosponzor rezolucije smatra da je teskt dovoljno izbalansiran i da se na svaki način mora omogućiti dostavljanje humanitarne pomoći. Istovremeno ukazao je da se u poslednje vreme javljaju i nade da se mogu postići i sporazumna rešenja i naveo je pozitivne napore premijera Panića čije su inicijative unele nove dimenzije u čitavu situaciju.

Britanski ambasador je istakao da ova rezolucija odobrava primenu vojne sile ali je ne preporučuje. Dosadašnje teškoće u obezbeđivanju humanitarne pomoći i stalno kršenje sporazuma u prekidu vatre od strane zaraćenih strana dovelo je do potrebe da se povuče i ovaj potez. On je naglasio da je predstojeća londonska konferencija velika šansa koja se ne sme propustiti.

Američki ambasador bio je znatno umereniji u kritikovanju srpske strane nego ranije. On je istakao zabrinutost svoje vlade zbog stalnog pogoršanja situacije i izrazio spremnost da se podrže zahtevi bosanskog rukovodstva za pomoć ugroženom stanovništvu. Isto tako, kaže on, najhitnije se moraju obustaviti varvarski metodi zatvaranja i mučenja građana. Neće se tolerisati nasilno zauzimanje teritorije niti menjanje granica. Objašnjavajući da su Ujedinjene nacije najbolji okvir za sve buduće inicijative, ambasador SAD je pozvao sve zaraćene strane da odmah obustave neprijateljstva i priđu pregovorima. Ukoliko se to ne dogodi biće primenjena danas usvojena rezolucija.

Svi sagovornici su isticali da međunarodna zajednica ne može i neće tolerisati kršenje ljudskih prava u BiH. Prvi dokumenat je vrlo kratak. U preambuli se pominju poznati principi o neophodnosti traženja rešenja pregovorima i izražava duboka zabrinutost što i pored brojnih rezolucija Saveta bezbednosti do toga nije došlo i situacija se iz dana u dan pogoršava.

Takođe se oštro osuđuju kršenja ljudskih prava nad civilima "zatvornim u logorima, zatvorima, sabirnim centrima..." Na osnovu svega toga, traži se puno aktiviranje glave 7. Povelje Ujedinjenih nacija koja odobrava i upotrebu vojne sile kada se za to ukaže potreba.

Osnovni paragraf koji određuje sadržaj i domete odluke glasi: "Pozivaju se sve države da individualno ili preko regionalnih organizacija ili drugih aranžmana primene sve raspoložive mere potrebne da se olakša i omogući, u koordinaciji sa Ujedinjenim nacijama, dostavljanje humanitarne pomoći u Sarajevo i svuda u Bosni i Hercegovini gde je to potrebno..."

Termin "sve raspoložive mere" sadrži i vojnu intervenciju, a širina spektra mogućih učesnika, od individualnih akcija do regionalnih i drugih organizacija, pokazuje kakve se sve mogućnosti otvaraju za one koji žele da iskoriste prava koja daje rezolucija. Obaveza da se akcije koordiniraju preko Ujedinjenih nacija tumači se kao obavezna kontrola svetske organizacije nad svim što se događa, ali ima i shvatanja koja inspiraciju nalaze u sličnom rečniku prisutnom u rezoluciji uo Iraku da se ta kontrola, ponekad, svodi samo na informisanje.

U tekstu rezolucije se, dalje, traži neometan pristup svim logorima, zatvorima i centrima za okupljanje, predstavnika Međunarodnog crvenog krsta i drugih relavantnih humanitarnih organizacija i da se, za sve zatvorenike, obezbede zadovoljavajući uslovi života i medicinska pomoć.

Savet bezbednosti poziva sve države da redovno obaveštavaju generalnog sekretara o merama koje preduzimaju u koordinaciji sa Ujedinjenim nacijama. Istovremeno, rezolucija obavezuje generalnog sekretara da razmatra i kontroliše sve druge potrebne korake za sprovođenje ove odluke.

Veoma značajna je po nekim mišljenjima čak i značajnija od prve, druga rezolucija koja se bavi problemom kršenja ljudskih prava u Bosni i Hercegovini i koja će takođe biti večeras usvojena. Utešna okolnost u vezi sa prvom rezolucijom mogla bi da bude činjenica da nijedna zemlja još nije pokazala spremnost da uputi svoje trupe na bosansko ratište, tako da će pripreme za eventualnu primenu sigurno potrajati izvesno vreme.

Međutim, kada je reč o ljudskim pravima, tu će akcija biti oštra i neposredna. Dokumenat je u najvećoj meri inspirisan sve češćim informacija i televizijskim reportažama o postojanju koncentracionih logora na svim stranama, "ali najviše na srpskoj" kako je rečeno. Zbog toga je stvorena klima da je neophodno hitno reagovati, sprečiti dalje zloupotrebne i sve krivce izvesti na sud.

Dokumenat ne govori nijednoj strani poimenično i konstantuje kršenje ljudskih prava na čitavom jugoslovenskom prostoru. Naglašava se zabrinutost zbog "prisilnog iseljavanja, deportacije civila, njihovog hapšenja i zadržavanja u koncentracionim logorima..."

Zatim piše: "Zahteva se od svih vlsti na teritoriji bivše Jugoslavije da odmah prestanu sa kršenjem međunarodnog prava..."

Traži se da se odmah odobri slobodan pristup predstavnicima Crvenog krsta u logore. Generalnom sekretaru se stavlja u zadatak da prikuplja sve informacije o kršenju međunarodnog prava i dostavi ih Savetu bezbednosti i predlaže odgovarajuće mere. U tekstu se, takođe, govori da na osnovu ženevskih konvencija treba utvrditi i ličnu odgovornost krivaca za kršenje ljudskih prava.

Potvrda očekivanjima da će ljudska prava na jugoslovenskom prostoru, posebno u Bosni, doći u centar pažnje međunarodne zajednice vidi se i iz podatka da je pokrenuta inicijativa za vanredni sastanak Komisije za ljudska prava Ujedinjenih nacija, uz zahtev da se formira međunarodni sud za ratne zločine. (Dušan Pešić)

***

POGINULO 36 NOVINARA
Jučerašnjim ubistvom Dejvida Kaplana (45), producenta američke TV stanice Ej-Bi-Sija, na putu koji povezuje sarajevski aerodrom sa sedištem mirovnih snga Ujedinjenih nacija, dosadašnji crni rekordan broj poginulih novinara na prostoru bivše Jugoslavije ponovo je premašen. U toku devetomesečnih borbi, neslavni, čak svetski rekord ubijenih novinara na jugoslovenskim ratištima (od juna 1991. do sredine ovogodišnjeg maja, porema podacima kojima raspolažemo), ubijeno je 35 novinara.

Dejvid Kaplan je 36. žrtva, i to snajperista, koji su pucali na konvoj koji je pratio jugoslovenskog premijera Panića ka Sarajevu. Ej-Bi-Sijev veteran sa više od dve decenije staža je, kako je izvestila agencija AFP, prebačen odmah u inprovizovanu bolnicu UNPROFOR-a, i podvrgnut hiruškoj intervenciji, koja, na žalost, nije uspela.

Profesija reporter, ili, novinar, postala je, upravo u jugoslovenskom slučaju, profesija najizloženija opasnosti, ili bolje rečeno - smrti. Garancije za njihove živote ne može više niko da pruži - ni zvanični državni organi, ni vojska, ni Međunarodni crveni krst, niti mirovne snage Ujedinjenih nacija... Dokaz da je tako, jeste i ova poslednja novinarska žrtva prljavog i surovog jugoslovenskog rata.

Ni prizivanje zvaničnih institucija da zaštite novinare sigurno da u ovom času gotovo ništa ne znači, u trenutku kada oko njih, na sve strane, lete meci. Puščani, ili snajperski, svejedno. Tu, kako pokazuju činjenice, tužne i sasvim dokučive, u žrtvama i njihovom tragičnom rekordu, ne pomažu ni međunarodni dokumenti ni konvencije. Iako je zaštita novinara u opasnim misijama stara isto toliko koliko i samo novinarstvo.

Od 1896, kada je donesen prvi zvanični kodeks o etici i zaštiti profesije - donela ga je austrijska sekcija novinara -do sada, usvojeno je na desetine akata, kodeksa i dokumenata. Od UNESKO-a, Američke konvencije, Finalnog akta KEBS-a malo je šta ostalo za poštovanje u slučaju bosanskog uzavrelog ratnog lonca.

Najnovija novinarska žrtva pala je ovde, u trenutku kada je novinarski konvoj pratio jugoslovenskog premijera u Sarajevo koji je, uz ostalo, želeo da otvori put humanitarnoj pomoći ljudima u sarajevskom paklu. "Sedma sila" na žalost, gubi polako ali sigurno, na ovim našim bivšim prostorima, svoju jačinu. (B. Mikić)

*Nastavak u utorak 3. maja