Važno je da su stigli živi (16)

image

Povodom Dana sećanja na žrtve holokausta objavljujemo feljton o ljudima koji su u Srbiji tokom Drugog svetskog rata spasavali Jevreje od logora smrti. Jevrejska opština Zemun objavila je nedavno knjigu i DVD pod naslovom "Pravednici među narodima - Srbija", čiji su autori Milan Fogel, dr Milan Ristović i dr Milan Koljanin. Prenosimo delove knjige koji govore o malo poznatim herojima koji su pod nacističkom okupacijom učinili sve što su mogli da spasu ljudske živote od holokausta

NE PITAJ KOD KOGA SE KRIJEŠ: Miroslav Kirec, trgovački pomoćnik, i njegova sestra Zlatica živeli su u Beogradu, na Čukarici u Radničkoj ulici. Kao trgovački pomoćnik Miroslav, koga su drugovi zvali Mirko, pre Drugog svetskog rata se pridružio radničkom pokretu. Bio je u direktnoj vezi sa Brankom Tasovcem, organizacionim sekretarom KP Mesnog komiteta partije u Beogradu i Jovom Ćorovićem, sekretarom III rejonskog komiteta. Radio je u Beogradu, a zadatak mu je bio da na Čukarici objedini trgovačke pomoćnike u jednu organizaciju, koja bi se borila za bolje uslove života i skraćenje radnog vremena. U rasturanju radničkog nedeljnika, proučavanju napredne literature, organizovanju štrajkova trgovačkih pomoćnika, kao grom iz vedra neba, 25. marta 1941. godine, stigla je vest da je Kraljevina Jugoslavija pristupila Trojnom paktu. Mirko je istog dana sa drugovima i drugaricama krenuo na demonstracije u centar Beograda. Dva dana kasnije digao se ceo Beograd protiv saveza sa Hitlerovom Nemačkom.

Miroslav Kirec
Photo: Pravednici među narodima- Srbija
Pala je vlada, a Hitlerova osveta je stigla 6. aprila kada je bombardovan Beograd. Jugoslavija je ubrzo kapitulirala, a nemačka vojna uprava sa kolaboracionistima je uspostavila vlast u Srbiji. Početkom juna 1941. počeo je organizovani rad SKOJ-a na Čukarici. Organizaciji su odmah priklju-čeni Mirko i njegova sestra Zlatica. Mirko i drugovi su imali sve više posla, počeo je progon Jevreja i komunista. Čukarica se tada nalazila na periferiji Beograda i odatle je vodio jedan od puteva u partizanske jedinice. Mirko je dobijao sve odgovornije i odgovornije zadatke. Kroz stan u kome su živeli Zlatica i Mirko defilovali su beogradski komunisti na putu za partizanske odrede. U partizane su odlazili i Jevreji. Tri brata Baruh, komunisti, od prvih dana rata nalazili su se u partizanskim odredima.

Kada je decembra meseca 1941. počelo najmasovnije odvođenje beogradskih Jevreja u logor koji je bio smešten na Sajmištu u Zemunu, sestre Baruh, Sonja i Bela, i majka Bulina dobile su poziv da se jave Specijalnoj policiji za Jevreje. Baruhovi su već znali šta to znači; deportacija u logor smrti. Nekoliko dana pre nego što su sa lažnim dokumentima napustile stan, Sonja je od sestre Šeli saznala za tragičnu sudbinu braće. Brat Isidor je krajem avgusta 1941. poginuo u borbama za Užičku republiku. Josif je bio ranjen u borbi kod Bajine Bašte i od zadobijenih rana umro je u Užicu oktobra iste godine.

Bora je bio u Užičkoj republici zadužen za propagandni rad. Na povratku iz Sandžaka je uhvaćen i prebačen u Beograd. Sonja je tek posle rata saznala da je Bora 7. jula 1942. streljan u Jajincima. Za samo nekoliko meseci muški potomci porodice Baruh izbrisani su iz spiska živih. Šeli nije krila od Sonje istinu, tada su se sestre videle poslednji put. Šeli je sa mužem, posle jedne nesreće koja se dogodila dok su pravili ručne bombe, uhvaćena i odvedena na Banjicu gde je streljana sa mužem.

Sonja Baruh
Photo: Pravednici među narodima- Srbija
Sonja je od 1938. godine bila član sportskog društva “Polet”. U stvari, “Polet” je bio mesto gde su okupljali mladi ljudi sa naprednim idejama, koji su 1939. godine osnovali prvu SKOJevsku organizaciju u Beogradu. Kada su drugovi saznali da su Sonja, njena mlađa sestra i majka ostale same, preuzeli su brigu o njima. Majci Bulini niko nije smeo da kaže ni jednu reč o tragičnoj sudbini njenih sinova. Drugovi su obezbedili lažna dokumenta sa kojima je počelo mukotrpno sakrivanje Baruhovih. Prelazile su iz stana u stan, često ne znajući ni imena onih kod kojih su se skrivali. Zbog eventualne “provale”, bolje je bilo ne znati previše, a njihova pomoć im je vraćala veru u ljude. Ponekad rastavljene, nalazile su sklonište u napuštenim šupama ili ruševinama, koje su ostale od bombardovanja Beograda. Tako je to bilo do marta 1942. kada je u Beogradu došlo do velike “provale”. Mnogi komunisti i članovi SKOJa, koji nisu uhapšeni, morali su odmah da napuste Beograd. Sonjina “veza”, bila je na spisku provaljenih.

Došlo je vreme da i Sonja napusti Beograd. Za majku i sestru su preuzeli brigu drugovi koji su ostali u Beogradu. Sonju je preko Čukarice i Rakovice vodio put u Srbiju. Tako je Sonja stigla u stan Mirka i Zlate Kirec. Tih dana su pojačane racije u celom Beogradu. Tražili su komuniste i skrivene Jevreje, koji su izbegli odvođenje u logor na Sajmištu. Nekoliko dana Sonja nije smela da napusti stan porodice Kirec. Njeno ime se nalazilo na crnoj listi, spiskovima traženih.

Kada su Mirko i Zlatica procenili da se situacija malo smirila, Sonja je prešla u drugo sklonište u Rakovici. Posle oktobarske provale 1942. godine, više nije imala izbora, prvim vozom je otputovala u Jagodinu. Sonja je bila spašena. Tek kada je rat završen Sonja je saznala da joj je majka živa. Drugovi su majku prebacili u selo Drugovac kod Smedereva i brinuli se za nju do kraja rata. Sestra Bela nije imala sreće, ostala je samo u uspomenama sa svojom braćom i sestrom Šeli, koji su dali život za neka bolja vremena.

(Miroslav Kirec proglašen je 1990. godine za Pravednika među narodima.)

VAŽNO JE DA SU STIGLI ŽIVI: Arslan Reznići, trgovac iz Đakovice, povezao se 1932. godine sa cenjenim jevrejskim trgovcima iz Skoplja i Soluna. Stvoreno međusobno poverenje dovelo je, na zahtev trgovaca iz Skoplja, do proširenja saradnje. David Koen, Rafael Natan i Arslan su 1937. započeli ortačke poslove. Arslan je proširivao poslove u pravcu Dečana, gde je imao porodičnu kuću.

Trgovci iz Skoplja su pomno pratili šta se dešava u Nemačkoj. Bili su među malobrojnima koji su na vreme shvatili kakva sudbina očekuje Jevreje. David Koen i Rafael Natan su pitali svog partnera u poslu, Arslana, da li mogu da se na neko vreme sklone sa porodicama kod njega u Dečane. Arslan je bio spreman da ih primi i garantovao im je bezbednost. Imao je veliko imanje, ali malu kuću.

Predložio je partnerima da mu daju pozajmicu da za njih napravi novu, mnogo veću kuću od kamena. David i Rafael su pristali, a njima se pridružio i Salomon Konforti iz Soluna. Kuća još nije bila gotova, kada se početkom 1940. David Koen sa porodicom preselio u Arslanovu staru kuću. Kada je kuća sazidana, u rekordnom roku, za četiri meseca, Koenovi su prešli u novu kuću, a ubrzo su im se pridružile porodice Konforti i Natan.

Arslan je pomagao drugima, ali kad je na Kosovu i delovima Makedonije buknula epidemija tifusa, nije mogao da pomogne svojoj porodici. Troje članova njegove familije je umrlo od tifusa, a sin Mustafa i kćerka Nadjarija bili su zaraženi. Nalazili su se na lečenju u Đakovici, ali su lekari mislili da se radi o malariji i pogrešno su ih lečili.

U to vreme u Srbiji je profašistička vlada potpisala pristup Trojnom paktu. Posle martovskih demonstracija 1941. godine, kada je narod odbacio pakt sa Hitlerovom Nemačkom i silama osovine, novoj vladi u Beogradu je bilo jasno da je rat neizbežan. Ubrzano je vršena mobilizacija, ali je već bilo kasno. Usledilo je bombardovanja Beograda, 6. aprila 1941. godine, a potom napad na Kraljevinu Jugoslaviju. Jugoslavija je ubrzo kapitulirala. U Makedoniji, tada Južnoj Srbiji, takođe je izvršena mobilizacija. Među mobilisanima je bio i poznati skopski lekar dr Haim Abravanel. Njegova jedinica je prebačena vozom od Skoplja do Peći, a odatle su autobusima stigli u Đakovicu. Salomon Konforti je video dr Abravanela i odmah uputio Arslana da zatraži od njega pomoć za svoju bolesnu decu. Dr Haim Abravanel je pregledao bolesnike i posumnjao na tifus. Mladi su dobili novu terapiju, iako rezultati analize krvi iz Skoplja nisu nikad stigli.

Naime, počeo je rat i cela jedinica u kojoj se nalazio dr Abravanel bila je zarobljena. Kad je Arslan stigao kolonu, Nemci su sprovodili zarobljenike iz Đakovice u Peć. Pokušao je da ubedi dr Abravanela da pobegne s njim, jer je nemačko obezbeđenje kolone bilo veoma slabo, ali je dr Abravanel odbio ponudu. Arslan se vratio kući i ispričao Salomonu šta se desilo. Salomon je predložio da zajedno odu u Peć i ubede dr Abravanela da pobegne iz logorskog kampa. Posle dužeg ubeđivanja dr Abravanel je pristao da pođe s njima, ali pod uslovom da povedu i dr Jovanovića iz Subotice, koji je zarobljen s njim. Arslan je pristao i kolege lekari su se ubrzo našli u Arslanovoj kući.

Dr Abravanel se iznenadio kad je u Arslanovoj kući zatekao tri jevrejske porodice, ali nije bilo vremena za priču. Abravanel i Jovanović su preobučeni u albansku nošnju, a njihove uniforme su spaljene u dvorištu iza kuće. Dr Jovanović se žurio da se što pre vrati u Suboticu. Situacija je još uvek bila opasna, ali se dr Jovanović, posle četiri dana boravka u Arslanovoj kući, uputio na dalek put. Dr Abravanel je ostao u Dečanima. Ubrzo je postao poznat u Dečanima i okolini. Lečio je ljude od raznih bolesti, ali nikad nije hteo da uzme novac. Govorio je da ima sve što mu je potrebno. Arslan i njegova žena Fatima brinuli su se za doktora i ništa mu nije nedo-stajalo. Sin Mustafa je bio važna veza sa spoljnim svetom.

Porodice Koen, Natan i Konforti su se u Dečanima već potpuno odomaćile. U kuću je dolazio profesor Bećir Kastrati da devojčice Suziku Natan i Ivetu Konforti podučava francuski. Jedino je Haim Abravanel bio zabrinut. Njegova supruga Berta ostala je sama u Skoplju.

Mustafa Reznići prima medalju pravednika
Photo: Pravednici među narodima- Srbija
Prošlo je tri meseca od kako je dr Haim Abravanel boravio u Dečanima i situacija je svima već bila jasna. Italijanski okupatori su podelili vlast sa novostvorenom Velikom Albanijom i dr Haim Abravanel je zamolio domaćina da mu pomogne da se vrati u Skoplje. Smušna su to bila vremena i Arslan je poveo jednog čuvara koji će ih pratiti. Naravno, nije bilo govora o tome da se krene najkraćim putem. Dr Abravanel nije imao nikakva dokumenta sa kojima bi mogli da prođu silne kontrole na putevima. Krenuli su preko Đakovice za Prizren. Na tom terenu su bili još uvek sigurni. U Prizrenu su noćili, a sutradan su preko planine Šare stigli do Tetova.

U Tetovu su proveli još jednu noć, a treći dan su se obreli u Skoplju, u dvorištu dr Abravanela. Osvrtali su se da vide da li je kuća pod prismotrom bugarskih okupacionih vlasti, ali nisu nikog primetili. Pošto je dr Haim Abravanel bio obučen u albansku nošnju, Arslan je predložio Haimu da slobodno zakuca na vrata, i ako vrata otvori neko nepoznat, kaže da mu je potrebna doktorova pomoć. Kada je Haim tako i učinio, Berta nije htela da otvori vrata.

Rekla je nepoznatom da sumnja da je doktor još uvek živ. Haim je na to zazviždao na Berti dobro poznat način. Vrata su se otvorila i uskoro su svi putnici bili u kući. Celu noć su Haim i Berta pričali o proteklim događajima, a ujutro su se zahvalili i ispratili Arslana i njegovog čuvara. Arslan i njegov pratilac su se istim putem vratili u Dečane.

Dr Haim Abravanel više nije bio u opasnosti. Kasnije, u Makedoniji, u vreme najvećeg progona Jevreja, marta 1943. godine, lekari, medicinsko osoblje i apotekari, bili su pošteđeni. U Srbiji je bila druga situacija. Nacisti su odmah po okupaciji 1941. počeli progon Jevreja. Među Jevrejima se brzo proneo glas da Italijani ne sprovode Hitlerovu politiku istrebljenja jevrejskog naroda. Na okupiranim teritorijama od strane italijanskih fašista Jevreji jesu bili maltretirani, ali im život nije bio u opasnosti. Oni Jevreji koji su uspeli da se dokopaju Kosova i Metohije, prebacivani su u Albaniju, a odatle je jedan deo uspeo da se prebaci u Italiju, još dalje od balkanskog pakla. Arslanova kuća u Dečanima uskoro je postala privremeno pribežište za mnoge jevrejske porodice, koje su tražile spas na putu za Albaniju. Arslan Reznići je u narodu bio cenjen kao pošten čovek. Mnogi su bili spremni da mu pomognu u ulozi u kojoj se našao. U tim vremenima je bilo veoma važno garantovati bezbednost Jevrejima na putu za Albaniju. U pomoć su priskočili Halim Spahiu, trgovac, i njegov ortak Hasan Rema. Njihova pomoć je bila od izuzetne važnosti kad je septembra meseca 1943. kapitulirala Italija, a Nemci preuzeli vlast na Kosovu. Ponovo je počeo lov na Jevreje i odvođenje u logore smrti.

Porodice Koen, Natan i Konforti bile su primorane da napuste Arslanovu kuću i potraže pribežište u Albaniji. U pomoć je priskočio i Pashuk Biba, čiji je brat Kolja u to vreme bio ministar unutrašnjih poslova u vladi Albanije. Uz Koljinu pomoć Jevreji su prebacivani u Italiju. Kada su Arslana posle rata pitali koliko je jevrejskih porodica prošlo kroz njegovu kuću, odgovorio je da ne zna broj, ali da je za svakog ko je izašao iz njegove kuće dobio potvrdu da je stigao živ tamo kuda je bio upućen.

(Arslan Reznići proglašen je 2008. godine za Pravednika među narodima.)

Petar sa roditeljima Evom i Gezom Kon i ujakom g. Komlosem
Photo: Pravednici među narodima- Srbija
DVE NEPOZNATE ŽENE - DVE MAJKE ISTOG DETETA: Eva Komloš, udata Kon, 6. februara 1944. godine, rodila je u Novom Sadu sina Petra. Radost bi bila sigurno još veća da njen suprug, Petrov otac Geza Kon, nije odveden na prinudni rad u Mađarsku. Konovi su uspeli da izbegnu Novosadsku raciju 1942. godine, u kojoj je stradala većina Jevreja iz Novog Sada i okoline. Ponadali su se da je najgore prošlo, ali mesec dana pošto se rodio Petar, marta 1944. godine, nacisti su okupirali Mađarsku i ponovo je počeo progon Jevreja. Eva je bila jedinica u majke i u Novom Sadu nije imala kome da se obrati za pomoć.

Petrov deda po ocu, Mozes Kon, i njegova supruga Roza, rođena Viner, doselili se u Suboticu početkom XX veka. Roza je rodila četiri sina i kćerku Margitu. Sin Geza je rođen u Bečleju, u Mađarskoj, a školovao se u Subotici. Po završetku studija dobio je posao u Novom Sadu. Tamo se nalazio i jedan njegov brat. Kad je okupirana Kraljevina Jugoslavija, u Subotici je, ubrzo, u porodičnoj kući ostala sama njihova sestra Margita. Roditelji su umrli pre rata, a njena dva brata iz Subotice oterana su na prinudni rad. Eva, kad je i ona ostala sama u Novom Sadu, spakovala se i sa tek rođenim detetom preselila se kod Margite u Suboticu.

Ana Maćašović i Petar Kon
Photo: Pravednici među narodima- Srbija
Nacisti, iako su bili svesni da se bliži kraj rata, žurili su se da sprovedu svoj monstruozni plan o uništenju Jevreja. U Subotici je u maju mesecu 1944. otvoren geto za Jevreje. Čitave porodice selile su se u ograđeni deo grada u Paralelnu ulicu. Smeštaj je bio privremen, u kućama je živelo više porodica zajedno i svima je bilo jasno da je geto samo usputna stanica za nacistički logor. U geto su morale da pređu i Eva sa sinom i Margita, kod koje je Eva mislila da je našla spas. Zatočenim Jevrejima su govorili da će biti transportovani u radne logore. Eva se zabrinuto pitala kako će moći da radi sa malom bebom pored sebe, ko će se brinuti za Petra dok ona bude na radu.

Petar je imao samo četiri meseca kada je u geto stigla Ana Maćašović da poseti prijateljicu Glueck Bozi. Ana je sa mužem Ištvanom živela u Budimpešti. Nisu imali dece. Lekari su rekli da Ana neće moći da rodi. Bozi je znala da njena prijateljica želi dete, a znala je i u kakvoj situaciji se nalazi Eva sa bebom u naručju. Predložila je da Ana usvoji Evino dete i da tako spasu Petra od logora. Dve mlade žene su se veoma brzo razumele. Ana je preko podmitljivih stražara uspela da iz geta iznese malog Petra. Kada su preko Bačalmaša Eva i Margita stigle u Aušvic shvatile su da Eva nije pogrešila. Žene sa malom decom odvajali su u stranu i odmah ubijali u gasnim komorama. Zahvaljujući Ani Maćašović Eva je spasla i dete i sebe. Petar je bio u sigurnosti u domu Ane i Ištvana Maćašovića u Budimpešti.

U logoru su Eva i Margita bile nerazdvojne. Zajedno su išle na prinudni rad, spavale su u istoj baraci, delile dobro, ako ga je uopšte bilo, i zlo, koga je bilo na pretek. Jednog dana podeljena je grupa u kojoj su bile Margita i Eva. Jedna je odvojena na levu, druga na desnu stranu. Margita je bila u grupi koja je odvedena u gasnu komoru.

Ištvan i Ana Maćašović
Photo: Pravednici među narodima-Srbija
Eva je preživela nacističku torturu logora Aušvic i 1945. obrela se u kući Ane Maćašović. Ana je bila srećna što je Eva preživela rat, ali je bila duboko uznemirena kada je shvatila da Eva želi da uzme nazad svoje dete. Geza, Petrov otac, se posle seljenja iz logora u logor vratio kući. Mali Petar je imao sreće da su mu oba roditelja preživela u najstrašnijim logorima smrti. Majka u Aušvicu, a otac na poslednjoj stanici pred oslobođenje, logor Dahau. Majka i pomajka su napravile čudan dogovor. Eva je bila svesna da je Ana spasla Petra i prihvatila je da dete šest meseci živi kod nje, a šest meseci kod druge majke.

Ko zna šta se sve dešava u ljudskoj duši i telu u kome je duša smeštena. Ana je nakon nekog vremena ostala u drugom stanju. Dve majke su mogle da se posvete svojoj deci, a Petar, kad je već odrastao, i dalje je Anu zvao Ana-Mama. Iz poštovanja prema Ištvanu i Ani, Petar je zadržao prezime svojih spasilaca Maćašović.

(Ana i Ištvan Maćašović proglašeni su 1988. godine za Pravednike među narodima.)

(Kraj feljtona)