Najsigurnije je na neprijateljskoj teritoriji (15)

image

Povodom Dana sećanja na žrtve holokausta objavljujemo feljton o ljudima koji su u Srbiji tokom Drugog svetskog rata spasavali Jevreje od logora smrti. Jevrejska opština Zemun objavila je nedavno knjigu i DVD pod naslovom "Pravednici među narodima - Srbija", čiji su autori Milan Fogel, dr Milan Ristović i dr Milan Koljanin. Prenosimo delove knjige koji govore o malo poznatim herojima koji su pod nacističkom okupacijom učinili sve što su mogli da spasu ljudske živote od holokausta

PRIČA SA DORĆOLA: Velika radost je bila u kući Bogoljuba Lunginovića, PTT službenika, i njegove supruge Lenke, rođene Rejna Demajo, kada se 1939. godine rodila Sofija. Sofija, lepo srpsko ime, ali neprikladno za svakodnevno obraćanje. Tepali su joj Sonja. Lenka je radila kao modni kreator u poznatom salonu Dankučević i dobila je zadatak da podučava učenicu krojačkog zanata, Veru Andeselić, mladu devojku sa kojom se veoma brzo sprijateljila.

Posle nemačke okupacije Kraljevine Jugoslavije stupili su na snagu antijevrejski zakoni. Iako je na venčanju promenila veru i Lenka je, kao i mnogi drugi Jevreji, dobila otkaz. Lenka nije imala sreće da joj okupatori i domaći izdajnici progledaju kroz prste, kao što su činili u nekim drugim slučajevima, kad je bio u pitanju mešoviti brak. Verovatno zbog muža komuniste, što je i sama bila, nije uživala tu privilegiju, koja je značila život. Smrt je već bila svakodnevna pojava.

Moša Pijade, braća Demajo (Sonjini ujaci) i ostali politički (komunisti) zatvorenici Kraljevine Jugoslavije
Photo: Pravednici među narodima- Srbija
Vremena su bila teška, Jevreji su terani na prinudni rad, rasčišćavane su ruševine od bombardovanja Beograda. Ni Vera Andeselić nije bolje prošla, dobila je otkaz i kao krojačica bila je na prinudnom radu u “Elki”. Vera je, ipak, uvek nalazila vremena da poseti svoju učiteljicu sa zanata i njenu kćerku Sonju.

Sonja je bila bolešljiva, imala je težak rahitis, a od koprivnjače nikako nisu mogli da je izleče. Od koprivnjače i češanja stvarale su se rane, tako da je iscrpljena Sonja izgledala kao da će svakog časa umreti. Bogoljub Lunginović je još pre rata bio komunista, a komunisti i Jevreji su bili na spiskovima za hapšenje i likvidaciju. Bogoljub je bio među prvima koji su odvedeni u logor na Banjicu. Odmah, posle hapšenja muža, Lenka je pozvala majku, Bukicu Demajo, koja je stanovala nedaleko od kuće u kojoj su u iznajmljenom stanu stanovali Lunginovićevi, da pređe kod njih. Lenka je bila pripremljena da njenog muža mogu da uhapse zbog komunističke delatnosti, ali nije ni pretpostavila da će tako okrutno stradati. Njena tri brata su sa Baruhovima, Ribnikarem, Mošom Pijade upoznali kaznione od Maribora, preko Lepoglave do Bileća, ali nijedan od njih nije bio u zatvoru ubijen. Kad su u Beogradu u akcijama pokreta otpora, avgusta 1941. godine, ubijena dva Nemca, Bogoljub je, prebijen da nije mogao da ide. Tako prebijenog, zajedno sa drugovima, njih dvadesetsedam, sa Banjice je odveden u Skelu kod Obrenovca. Tamo je čekala poveća grupa zatvorenika iz drugih zatvora i svi zajedno, za odmazdu, njih dvestotine su obešeni.

Lenkina mama, Bukica Demajo, dobila je poziv da se 10. decembra 1941. godine javi Specijalnoj policiji za Jevreje u ulici Džordža Vašingtona. Bukica je odvedena u logor koji se nalazio na Sajmištu. Za nekoliko dana, tačnije, od 8. do 12. decembra, većina Jevreja sa Dorćola je transportovana u logor, koji se nalazio na drugoj obali reke Save, u tadašnjoj Nezavisnoj državi Hrvatskoj. Logor je bio pod upravom Gestapoa iz Beograda. Samo nekim čudom Lenka i Sonja su ostale kod kuće. Lenka, kada je ostala sama, pozvala je Mariju Andeselić i njene dve kćerke da se presele u njihov stan. U porodici Demajo bilo je puno komunista. U Lenkin stan su dolazili komunisti, njeni i prijatelji njenog muža. Kada je jednog dana došla policija i uhapsila Veru zbog komunističke delatnosti, svi su se iznenadili. Vera je dala novčani prilog za komuniste, a onaj ko je skupljao pomoć veoma pedantno je zapisivao podatke o darodavcima. Spisak je pao u ruke Gestapovcima i Vera se našla među uhapšenima.

Vera i Marija stoje. Donji red drugarica, Sonja i Natalija (1943.)
Photo: Pravednici među narodima- Srbija
Kada su Nemci shvatili da Vera nema veze sa komunistima i da ne zna ni zašto, ni kome je dala prilog, pustili su je iz zatvora. Mir se prividno vratio u Lenkin stan, ali ne za dugo. Dana 19. januara 1942. došli su po Lenku i Sonju najozloglašeniji beogradski fašisti: Kosmajac i Banjac. Kod kuće su zatekli, pored Lenke i Sonje, dve mlade devojke i jednu sedu ženu. Počeo je pretres stana, bili su spremni za otimačinu, ali nisu našli ništa od vrednijih stvari; Lenka je, da bi preživeli, već skoro sve prodala. Natovarili su troje saonica knjiga, uglavnom komunističku literaturu i ruske pisce. Kad je Kosmajac uzeo iz ormana knjigu dr Ružića o odgajanju odojčeta, Lenka se pobunila:
- To nije komunistička literatura!
- Ali jeste jevrejsko vlasništvo, - odgovorio je Kosmajac i bacio knjigu na sanke.

Kosmajcu se žurilo da odvede u logor Lenku i Sonju. Lenka se polaka pakovala, a sve vreme je razmišljala kako da zamoli tetka Maru, tako je zvala Mariju Andeselić, da kod nje ostavi dete na čuvanje.

- Danas je Bogojavljenje, veliki srpski praznik, - obratila se Lenka tetka Mari, - ali, kad mogu i decu da vode u logor, onda Boga nema. Ako vi ne uzmete Sonju, ja nemam kome da je dam.

Tetka Mara je tešila i ubeđivala Lenku da je to samo privremeno, da će se oni vratiti iz logora, a Vera i Natalija su počele da plaču. Sklopljenih ruku molile su majku da zadrže Sonju.
- Hoćete li vas dve da je čuvate i brinete o njoj? - pitala je tetka Mara.
- Da! - u glas su odgovorile sestre.

Marija je prišla Banjcu.
- Gospodine, hoću li ja imati neke smetnje, ako zadržim ovo dete kod sebe? - pitala je tetka Mara.

Pogled prevejanog fašiste zadržao se na nejakom detetu. Iščešano lice, rane na rukama, Sonji su se videle samo izmučene oči ispod kape za glavu.
- Zadržite je, - rekao je Banjac, - to će noćas da crkne u barakama, a kod vas će živeti još nedelju dana.

Lenka je tek tada bila spremna da krene.
- Tetka Maro, - rekla je Lenka na rastanku, - ne dajte Sonji iglu u ruke, zbog igle smo celog života gladovali.

Sonja i Marija Andeselić (novembar 1944.)
Photo: Pravednici među narodima- Srbija
Lenka je odvedena u logor. Iz kamiona je mahala čvrsto stisnutom pesnicom, ostala je do kraja ubeđeni komunista. Vera je nekoliko puta uspela da Lenki i Bukici Demajo odnese hranu u logor, gde su se majka i kćerka ponovo našle zajedno. Prilikom poslednjeg susreta Lenka je rekla Veri da više ne dolazi.
- Sutra će hapsiti one koji dolaze u posetu logorašima, a možda i nećemo biti tu, - izmučenim glasom govorila je Lenka.
- Sonja će, možda, neki put biti nevaljala, nemojte je tući, - molila je Lenka. Lenka i njena majka Bukica zajedno su otišle na poslednje putovanje. Ugušene su sa drugim logorašima u specijalno konstruisanom kamionu gasnoj komori, “dušegupki”, na putu od logora na Sajmištu do Jajinaca, gde su svi bačeni u zajedničku grobnicu.

Kada su tri žene ostale same počela je borba za Sonjin život. Tetka Mara je skupljala na groblju lišće i kore od oraha, pravila je tople kupke u kojoj se parila mala Sonja. Kad je bilo lepo vreme, iznosili su Sonju na sunce da joj kosti ojačaju. Sonja, stara skoro tri godine, još uvek nije prohodala. Vera i Nada su na smenu čuvale Sonju, a tetka Mara je morala da putuje po okolnim selima da za štafir, koji im je spremila za udaju, nabavi malo hrane.

Komšije su znale da se u kući gde je tada živela porodica Andeselić nalazi jevrejsko dete. Niko nije rekao ni jednu reč, naprotiv, pomagali su koliko su mogli. Braća Šarić su držali za ruke Sonju i šetali s njom po parku, samo da što pre prohoda.

Šljiva džanarika u parku je bila pravo bogatstvo za izgladneli narod. Braća su se penjala na drvo i brala šljive za malu Sonju, verovali su da će šljive pomoći da brže ojača i poraste. U komšiluku je živela i jedna Nemica, nikada nije otkrila policiji da je Sonja preživela prognozu koju je dao Banjac.

Beograd je bio prvi otvoreni grad u Evropi, koga su Nemci bombardovali na početku Drugog svetskog rata. Pred kraj rata doživeo je novo bombardovanje, ovog puta od strane Saveznika. Ponovo je počelo trčanje do skloništa. Nisu to bila namenski građena skloništa, Andeselići su se sa Sonjom u prvom naletu skrivali u podrumu sa zazidanim prozorima, drugi put su trčali u sklonište kod Bajlonijeve pijace, koja nije bila tako blizu. Jednom prilikom nisu stigle da se na vreme sklone, bomba je pala baš na zgradu u kojoj se nalazilo sklonište. Strašna detonacija bacila ih je na zid kuće pored koje su prolazili. Skamenjene od straha, jedva su se okrenule i požurile nazad kući. Više nisu trčale ni u jedno sklonište, sklanjale su se na groblje, kakva ironija, da među mrtvima potraže spas. I nalazili su ga u kapelama bogatih pokojnika. Sonja je prohodala, koprivnjača je skoro sasvim nestala. Bližio se kraj rata i Sonja je počela da se druži sa bratom Vojkanom, sinom tetke Stele. Njen brat, vršnjak, živeo je sa mamom nedaleko od njihove kuće Sonjina familija Demajo je skoro sva stradala u ratu.

Sonja Lunginović, 1942
Photo: Pravednici među narodima- Srbija
Imala je Sonja i brojnu familiju sa očeve strane, ali oni su se borili za svoj život i život svoje dece, za Sonju nisu imali vremena. Istu sudbinu je doživeo i Vojkan, i on je bio iz mešovitog, srpsko-jevrejskog braka, njegov otac je poginuo 1944. godine u borbama za oslobođenje Beograda, a majka Stela je bila bolesna od tuberkuloze. Niko im nije pomagao od očeve familije. Brat i sestra su se zbližili. Ipak, Sonji je bilo malo lakše, odrastala je u toplom naručju Marije Andeselić i njene dve kćerke, Vere i Natalije.

(Marija Andeselić i kćerke Natalija i Vera proglašene su 1993. godine za Pravednike među narodima.)

NAJSIGURNIJE JE NA NEPRIJATELJSKOJ TERITORIJI: - Meni su pomogli dobri ljudi, - pisala je Ruža Lihtner. - Bojali su se za svoj život, ali su se bojali i za moj. Ruža je kao dete od četiri godine iz roditeljske kuće u Jajcu prešla kod tetke i teče u Negotin. Tetka Mira i njen muž Milan Stevanović, apotekar, nisu imali dece i Ruža je rasla u njihovom domu kao njihova rođena kćerka. Završila je škole i počela studije na fakultetu u Beogradu. Studirala je jugoslovensku književnost i uspešno položila ispite na prvoj godini, kada je iznenada umro teča. Ruža nije mogla da ostavi tetku samu i vratila se u Negotin.

Kad je 1941. godine počeo rat, Jevreji i komunisti prvi su se našli na udaru okupatorskih vlasti. Fašistička ideologija počela je da se sprovodi u praksi. Ruža je bila Jevrejka, ali do tada to nikom nije smetalo. Odjednom su tetka Mira i Ruža bile obeležene, morale su da nose žutu traku na rukavu. Više nisu mogle slobodno da šetaju gradom, a posle šest uveče više nisu smele da izlaze iz kuće. Nemci su postavili komesara koji je nadgledao rad u tečinoj apoteci, ali tečini pomoćnici, koji su nastavili da rade u apoteci, krišom su odvajali deo novca od dnevnih pazara i predavali tetka Miri. U Negotinu je Ruža imala puno prijatelja, bila je rado viđana u društvu. Tada je Ruža iznenada dobila priliku da vidi ko su joj pravi prijatelji, i nije se razočarala. U kuću su i dalje dolazile njene drugarice.

Druženje sa doktorom Brankom Milosavljevićem preraslo je u obostranu simpatiju. Jednog dana, polovinom novembra 1941, Ružu je pozvao na razgovor opštinski delovođa, koga nije poznavala od ranije. Strah se uvukao u Ružu, koja nije mogla ni da pretpostavi zašto je pozvana. Delovođa je bez okolišenja rekao Ruži da se sprema hapšenje Jevreja i da se brzo skloni iz kuće. Odjednom se osetila progonjena i potražila je spas kod njene drugarice u komšiluku. Kako se tih dana ništa nije desilo Ruža se vratila kući. Istinsko sakrivanje je počelo jednog jutra kada su fašisti iznenada došli da je uhapse. Apoteka se nalazila u kući u kojoj su živele Ruža i tetka Mira. Magistar Čeda je otvorio vrata njihovog stana i pozvao je Ružu po imenu, a rukom joj je pokazivao da beži. Ruža je u papučama i tetkinom kućnom ogrtaču, pobegla kod komšinice Slobodanke Janković - Pešelj. Slobodanka je bila udata i imala je malo dete, ali je, iako malo zbunjena, smatrala da je to sasvim u redu kada se Ruža pojavila na vratima njihove kuće i zatražila pomoć.

Dva dana se Ruža skrivala u njihovoj kući, a fašisti su počeli da obilaze komšije u potrazi za Ružom. Znali su da nije mogla da pobegne daleko. Ruža je morala brzo da napusti Slobodankinu kuću. Na preporuku doktora Branka primila ju je babica Mara i kod nje je Ruža bila skoro mesec dana. U međuvremenu je doktor Branko tražio sigurnije sklonište za Ružu. Tetku u to vreme još nisu tražili, jer je prilikom udaje primila pravoslavnu veru. Doktor Branko je sreo Ružinu drugaricu iz osnovne škole, Slobodanku Florojkić, koja je živela u kući na periferiji grada. Slobodanka je bez reči primila Ružu, ali Ruža nije imala sreće. Bugari, koji su zajedno sa Nemcima vršljali po Negotinskoj krajini, tražili su mesto gde da smeste vojničku kuhinju. Izabrali su baš šupu i jednu sobicu u Slobodankinom dvorištu.

Divna Kovanović
Photo: Pravednici među narodima- Srbija
Naredili su Slobodanki da brzo isprazni prostorije, a Ruža je morala dalje. Doktor Branko je smestio Ružu kod Boce Lazarevića, rođenog brata predsednika opštine. Kod Boce i njegove supruge Cvete ponovo je bila u sigurnosti. Ruži je bilo dosadno, nije smela nikud iz kuće. Izlazila je pred vrata kuće, ali sa šalom koji je prekrivao glavu i lice. Došlo je proleće 1942. i Cveta je počela da radi na njivi, a Ruža je ostajala sama kod kuće. Cveti je bilo žao da Ruža toliko samuje i predložila je da se preobuče u seljačku nošnju i da joj pomogne na njivi. Ruža je oberučke prihvatila ponudu. Nisu ni razmišljale o tome da neko može da prepozna Ružu dok pogrbljena okopava njivu. Ali, baš se to desilo. Srećom, niko nije prijavio okupatorima gde se Ruža nalazi, nego su obavestili domaćina Bocu. Boca je bio besan zbog njihove neopreznosti, ali se nije moglo natrag. Pozvao je doktora Branka i odlučili su da Ruža mora da ode iz Negotina.

Ljudska solidarnost se ponovo pokazala na delu. Velja Trtuš Mikulić, koji je radio u upravi sreza, obezbedio je za Ružu legitimaciju na ime Olga Ilić. Doktor Branko je ispratio Ružu na železničku stanicu i predao železničaru, koji je smestio Ružu, kao svoju ženu, u službeni kupe. Tako su stigli do Niša odakle je Ruža nastavila put prema Kragujevcu.

Pošla je da traži smeštaj kod kumova, tečinog dobrog druga sa studija u Gracu. Kada se Ruža pojavila na njihovim vratima, svi su bili iznenađeni. Kumovi, nenadanom posetom, a Ruža njihovim stanarom, nemačkim visokim oficirom, koji se i hranio u njihovoj kući. Ruža je dobro znala nemački i kumova priča o dugogodišnjem prijateljstvu sa Ružinim tečom bila je dovoljna da ručak prođe u najboljem redu. Ali, kad je ručak završen, Ruža je morala da potraži drugi smeštaj.

Na putu od Niša do Kragujevca, Ruža se u vozu upoznala sa ženom šefa stanice u Badujevcu. Simpatična žena, majka dvoje dece, pozvala je Ružu u Badujevac, bila joj je potrebna pomoć u kući. Ruža se zahvalila na ponudi, ali tada još nije znala da neće moći da ostane kod kumova. Kad je napustila kumovsku kuću, odmah se popela na voz, dve stanice dalje od Kragujevca, i našla se u kući žene koja joj je ponudila posao. Poznanica iz voza se obradovala i Ruža je dobila posao. U društvu železničara Ruža je bila lepo primljena.

Malo joj je bilo čudno što su neki od njih predlagali da pređe u njihovu kuću, ali je uskoro saznala i zašto. Jednu noć, dok je Ruža spavala u kuhinji, šef stanice je došao sa vulgarnim ljubavnim predlozima. Ujutro je Ruža, posle neprospavane noći, bez reči napustila kuću šefa stanice. Obratila se za pomoć železničaru Rusu i njegovoj ženi. I njima je bilo poznato ponašanje šefa stanice, ali posle tog događaja Ruža više nije mogla da ostane u Baduljevcu. Rus je odveo Ružu u Batočinu, kod bogate udovice Divne Kovanović.

Divna Kovanović je posle smrti muža Živote preuzela veliko imanje. Kuća je bila bogata, imali su auto, marke ford, i šofera. Na tako velikom imanju, i pored puno radne snage, koristili su i mehanizaciju, imali su svoju vršilicu. Ruža nije imala puno iskustva sa seljačkim poslovima, ali je Divna i za nju našla čime će da se bavi. Radila je uglavnom u kući sa velikim dvorištem, koje se nalazilo u neposrednoj blizini železničke stanice. Divna je imala dva sina, Žarka i Živu i kćerku Racu, koji su još išli u školu. Starija kćerka Biserka, bila je udata za Vladimira Mladenovića. Oni su živeli u odvojenom domaćinstvu, ali su skoro svakodnevno bili u kontaktu. U svojoj kući su skrivali Jevrejku Klarisu Levi. Za Ružu, alijas Olgu Ilić, mislili su da je izbeglica iz Bosne.

Vladimir Mladenović je pre Drugog svetskog rata učio trgovački zanat u radnji Klarisinog oca u Beogradu. Pred rat je Klarisin otac umro i Vladimir se vratio u Batočinu. Dok je Vladimir radio u očevoj radnji, između dve porodice razvilo se iskreno prijateljstvo. Kada se Vladimir oženio, porodica Divne Kovanović prihvatila je i njegove prijatelje.

Nemci su bez najave rata 6. aprila 1941. bombardovali Beograd, pogođena je i kuća porodice Levi. Kraljevina Jugoslavija je kapitulirala, a ubrzo je počeo progon Jevreja. Prvo u Beogradu, a pre nego što se proširio diljem Srbije, Klarisin brat je pobegao u Niš kod rođaka. Vladimir je znao šta se događa sa porodicom Levi, ali njegova pomoć nije bila potrebna, bar tako je mislila porodica Levi. Klarisa je pošla za bratom u Niš. U Nišu su bili obeleženi kao Jevreji i jednog dana Klarisin brat je odveden u logor Crveni krst na Bubnju. Klarisa nikad nije saznala kada je njen brat streljan. Kada je Vladimir čuo šta se dešava u Nišu, pribavio je lažna dokumenta na ime Melanija Marković i došao po Klarisu. Tako se Klarisa već nalazila u Batočini kada je u kuću Divne Kovanović stigla Ruža Lihtner. Divnini sinovi imali su društvo koje se povremeno okupljalo u njihovoj kući. Zabavljali su se uz pesmu i gitaru, dok su Divna i Ruža sedele ispred kuće. Jedna pesma je podsetila Ružu da je ne tako davno i ona uživala u svom društvu. Počela je da plače i otkrila Divni da je ona Jevrejka, studentkinja književnosti iz dobro stojeće kuće. “Slutila sam ja to”, rekla je Divna, “ali nisam htela da ti kažem. Prokleti da su Nemci i ovi što te gone. Ništa se ti ne brini, čuvaće tebe tvoja tetka Divna. Samo ovo nemoj nikom da kažeš, to samo ja znam”. Ruži je bilo lakše, poverila se nekom u koga je imala puno poverenja. Kao da su se posle tog događaja tetka Divna i Ruža još više zbližile.

Ratna idila nije dugo trajala. Bila je godina 1943, u Batočini je bio pazarni dan, mnogi su iz okolnih sela i Kragujevca došli da pazare na pijaci koja je bila poznata po dobroj snabdevenosti i niskim cenama. Preko puta Divnine kuće nalazila se železnička stanica. Seljaci, a i oni koji su došli da pazare, prelazili su preko tetka Divninog dvorišta da skrate put do pijace. Divni to nije smetalo, njih dve su sedele ispred kuće i posmatrale prolaznike, kada je Ruža odjednom prebledela. U nju je gledao major Dragojević, komandant garnizona iz Negotina.

Ruža nije znala da je major rodom iz Kragujevca; za vreme dopusta je došao u Batočinu da pazari na pijaci. Major Dragojević se nije javio Ruži, samo je prošao dalje, a Ruža je odmah rekla tetka Divni da ju je prepoznao. Tetka Divna je naredila da se upregnu konji i poslala Ružu u Prnjavor kod zaove Žane Kovanović. Nisu čekali dugo da vide šta će dalje biti. U Divnino dvorište su stigli Nemci u potrazi za jednom Jevrejkom. Sve devojke koje su radile kod tetka Divne postrojene su u dvorištu. Među njima se nije nalazila nijedna Jevrejka, devojke nisu znale šta Nemci hoće. Niko nije otkrio da je Ruža, neposredno pre dolaska Nemaca, otišla konjskom zapregom, za njih, u nepoznatom pravcu.

Posle nekoliko dana Ruža se vratila u kuću Divne Kovanović. Ovog puta radi dogovora šta da se radi. Nemci su počeli da pretresaju kuće, ugrožena je bila i Klarisa Levi, koja se krila u kući Vladimira i Biserke Maldenović. Jedno veče svratila je Divnina sestra, udovica izvesnog Milera, koja je radila u Gestapou.

Ona je znala da su Klarisa i Ruža Jevrejke, ali to nikome nije rekla. Posle dugog većanja, Divnina sestra je predložila da Ruža i Klarisa odu na rad u Nemačku?! Posle prvobitnog šoka, Ruža je procenila da je predlog veoma umesan. Ako prođu lekarsku kontrolu u Arbeitsamt-u, nemačkom Birou rada u Kragujevcu, a bile su mlade i zdrave, otići će u Nemačku, gde nikom neće pasti na pamet da su one Jevrejke.

Sutradan su Ruža i Klarisa stajale ispred zgrade u kojoj se nalazio nemački biro rada. Još uvek nisu bile sigurne šta bi trebalo da urade. Šta će se desiti ako Nemci otkriju da se iza lažnih dokumenata kriju Jevrejke? Klarisa je odustala, a Ruža je smogla snage i ušla u Biro. Posle razgovora sa službenicom sledio je lekarski pregled. Ruža je sa potpisanim ugovorom izašla iz Biroa. Mogla je da krene na rad u Nemačku, poslednja destinacija Berlin.

Biserka Mladenović
Photo: Pravednici među narodima- Srbija
Klarisa je teško podnosila situaciju u kojoj se našla, došlo joj je da se ubije. Bilo je jasno da Klarisa ne može ostati u kući Mladenovića i Vladimir se pobrinuo da se Klarisa skloni na sigurno mesto. Posle kratkog vremena koje je Klarisa provela kod njegove majke, Vladimir je odveo Klarisu u Grocku kod Beograda, gde je u potpunoj sigurnosti dočekala kraj rata. Ruža je iz Beograda otputovala na rad u Nemačku. Voz je zastajao na nekim stanicama gde su se ukrcavali ljudi, koji su kao i Ruža, krenuli na rad u Nemačku. Kad je voz zastao na stanici u Gracu, u Austriji, koja je tada bila deo nemačkog Rajha, Ruža se odjednom predomislila. Sa drugim putnicima koji su imali ugovor o radu u Gracu, sišla je sa voza. Posle silnih peripetija sa austrijskim službenicima, jer nije smela da pokaže ugovor u kome je pisalo da je upućena u Berlin, dobila je radno mesto u jednoj apoteci. U Gracu se upoznala sa drugim radnicima koji su došli iz Srbije, odnosno Jugoslavije. Nikome nije smela da kaže da je ona, u stvari, Jevrejka. Nikome, osim Ratku Cvetkoviću, koji je stigao u Austriju iz Kragujevca. Ratko je 1941. godine izbegao veliko streljanje đaka i građana Kragujevca i isto je, kao i Ruža, smatrao da je najsigurnije skloniti se na neprijateljsku teritoriju.

Njemu je poverila svoju tajnu, a on je od tad počeo da se brine za Ružinu bezbednost. Društvo u kome su se kretali primetilo je promenu i od tada ih je gledalo kao par. Ratko je na kraju obezbedio i jedan papir, kao neki ugovor o zajedničkom životu, koji je zamenjivao venčani list. Kada je Ruža na ulici videla jedan bračni par iz Batočine, sa kojima se upoznala dok je bila kod tetka Divne, Ratko je bio spreman da odmah napuste Grac. Preselili su se u malo mesto Bruck an der Mur. Tamo su imali svoju sobicu i posao. Kad je Ruža ostala u drugom stanju, Ratko je odlučio da vrati Ružu u Beograd, u stan kod njegove sestre. Ratkova sestra je jedva sastavljala kraj s krajem i Ruža je shvatila da će oni, kada se rodi dete, za nju biti veliki teret. Na ulici je srela Miću Todorovića, visokog četničkog oficira sa kojim je prijateljevala u Negotinu. Mića nije zaboravio staro prijateljstvo i odveo je Ružu kući kod svoje majke. Od tetka Draginje, Mićine majke, saznala je da su 1943. njenu tetka Miru, tetka Draginjinu dobru prijateljicu, odveli iz Negotina u logor koji se nalazio na Banjici. Tetka Mira nije preživela strahote logora.

Rat se bližio kraju i ponovo je počelo bežanje. Ovog puta zbog savezničkog bombardovanja Beograda. Tetka Draginja je pazila na Ružu kao svoju sestričinu. Sklonili su se u Rakovicu, a kad je došlo vreme, Mića je odveo Ružu u bolnicu da se porodi. Ruža je dočekala oslobođenje sa bebom u naručju.

(Divna Kovanović, Biserka i Vladimir Mladenović proglašeni su 1999. godine za Pravednike među narodima.)

*Nastavak u utorak 22. marta