Srbotomija: Omarska i Trnopolje nisu logori

image

Do kraja ove godine na našem portalu pratićete dokumentarni feljton o izveštavanju beogradske “Politike” tokom 1992. godine. Ova najmračnija epizoda Miloševićevog huškačkog lista svesno je u Srbiji deponovana u zaborav: taj period se uglavnom ne pominje, postoji samo maglovito sećanje na tekstove koji su raspirivali mržnju i na pojedine autore koji su se svesno stavili na stranu šovinističke histerije. Za mnoge čitaoce, danas, 18 godina docnije, ovo štivo srpske novinarske sramote biće prvi susret sa miloševićevskom krvavom ideologijom koja se otvoreno pripremala za zločine. Baš zato, ovaj feljton valja čitati kao upozorenje i iskustvo ratne propagande bez paralela u poslednjih 50 godina. Tekstove iz “Politike” prenosićemo u celini, bez komentara

Izdanje dnevnog lista "Politika" od 6. avgusta 1992. godine

SRBIJA NE PROTERUJE MUSLIMANE
Ima li paklenih igara u već dobro poznatom "slučaju" gotovo hiljadu izbeglica - Muslimana, smeštenih od pre mesec dana u Sportskom centru "Lagator" u Loznici, koji je pretvoren u izbeglički prihvatni centar još u aprilu, kad su prve kolone izbeglih iz Bosne stigle u Srbiju?

Da svim akterima ovog nemilog događaja, za koji dobro upućeni tvrde i da je podmetnuta "politička bomba", nije potrebno posebno naglašavati. Jer, mnogo je nezadovoljnih, još više nepoverljivih. U sve je uključen i predstavnik Visokog komesarijata UN za izbeglice od kojeg muslimani smešteni u "Lagatoru" traže da preuzme nadležnost nad njihovim "slučajem".

Šta se, u stvari, dogodilo u Loznici? S obzirom na to da je Loznica među prvima bila na udaru izbegličkog talasa iz Bosne, odlučeno je da sportski centar "Lagator" bude pretvoren u prihvatni centar za izbeglice. U njemu je petog jula ove godine utočište našlo 970 Muslimana - meštana Šepka, koji se nalazi naspram Loznice, s druge strane Drine. Pored njih, u "Lagatoru" su smeštene i 142 srpske izbeglice. Kroz ovaj prihvatni centar već su prošle desetine hiljada izbeglih lica, i Srba i ostalih, mnogi su odatle otišli u inostranstvo, a mnogi u izbegličke centre širom Srbije.

- Problema nije moralo da bude ni ovog puta - kaže Dobrica Vulović, srpski komesar za izbeglice - jer je i ova grupa ljudi dobila sve što smo obezbedili onima koje smo prihvatili pre njih. Čim su smešteni u "Lagator", mnogi od njih izrazili su želju da odu u inostranstvo, ali s obzirom na to da od uvođenja sankcija susedne zemlje neće da primaju izbegle iz Jugoslavije, mi nismo mogli da im ispunimo i tu želju. Pošto nas je Zavod za zaštitu zdravlja upozorio da od dugog boravka velikog broja ljudi može da dođe do epidemije velikih razmera, ponudili smo ovim ljudima da izaberu privremeni smeštaj - dok ne dobiju odobrenje i isprave za put u inostranstvo u jednom od četiri mesta: u Boljevcu, Novom Pazaru, Tutinu ili Sjenici. Na taj naš predlog oni su odgovorili sa dva ultimativna zahteva: ili da ih odmah odvezemo do mađarske granice ili da im obezbedimo da ostanu svi zajedno u Loznici. Prihvatni centar u Loznici, međutim, morali smo da zatvorimo iz sanitarnih razloga, pa je tako došlo do "slučaja". Zloupotrebivši poverenje poverenika za izbeglice u Loznici koji im je poverovao da sa pomenutim "dokumentima" mogu da uđu u Mađarsku, 450 izbeglica je u subotu autobusima krenulo put Subotice. Tamošnje vlasti su ih zaustavile i posle tročasovnog ubeđivanja vratile u Loznicu. Nadamo se da će nam u rešavanju ovog velikog nesporazuma - od kojeg muslimansko rukovodstvo BiH želi da napravi veliki politički skandal jer Srbija, navodno, proteruje Muslimane sa svoje teritorije - pomoći Visoki komeserijat UN za izbeglice, čiji je predstavnik otputovao u Loznicu - kaže Vulović.

Priča Muslimana izbeglica koji su naumili u svet, iako su jugo-granice zatvorene sa spoljne strane, razlikuje se od već ispričane srpske verzije, jer tvrde da im Srbija ne dozvoljava da odu kod svojih rođaka u Austriju, iako imaju sva potrebna dokumenta i garancije. O tome su pismom obavestili i gospodina Lorensa iz Visokog komeserijata UN za izbeglice u Beogradu, žaleći se na subotičke zvaničnike koji su ih, navodno, satima držali bez kapi vode, ne dozvolivši im, pod pretnjom vatrenim oružjem, da napuste autobuse. U tom pismu, koje su na volšeban način uputili Visokom komesarijatu od kojeg traže protektorat (nisu ga poslali ni sa jednog faksa koje su dosad koristili za komunikaciju sa svetom) tvrde da je "Lagator" zatvoren bez opravdanog razloga samo zato što su srpske vlasti naumile da ih "rasele" u manjim grupama.

Juče su predstavnici Visokog komesarijata UN za izbeglice boravili u Loznici, ali je rezultat razgovora ostao tajna za javnost, mada se nezvanično saznaje da su se svi koji su u tamošnjem Crvenom krstu seli za sto,pokušavajući da reše pomenuti "slučaj", složili da se izbeglicama ne može ponuditi ono što ni domaćini nemaju. (M. Kuburović)

Izdanje dnevnog lista "Politika" od 7. avgusta 1992. godine

Milan Panić: OVDE NEMA KONC-LOGORA (Subotica, 6. avgusta):
Iznenada, kada ga je malo ko očekivao, predsednik vlade Jugoslavije Milan Panić našao se danas u Subotici, odnosno na Paliću. Kako je izlazeći iz helikoptera, prilikom dolaska, Milan Panić izjavio, došao je u Suboticu, odnosno na Palić, da bi video da li tu postoje koncentracioni logori za izbeglice iz Bosne i Hercegovine.

Ni tragaa od logora, ovde su svi na koncentracionom kampovanju: Milan Panić
Photo: blic.rs
Ubrzo pošto je sa ciljem svoje posete upoznao prisutne novinare, predstavnike novosadskog korpusa (dočekao ga je general Andrija Biorčević), i rukovodioce Subotice, među kojima su bili i Dragan Božinović, sekretar okruga, i Jožef Kasa, predsednik opštine Subotica, Milan Panić je krenuo da vidi navodni logor.

Obratio se novinarima i rekao: "Ne verujem nikome, pođimo zajedno da obiđemo logor". Zajedno sa premijerom grupa domaćih i stranih novinara našla se u kampu za izbeglice. Tamo su predsednika vlade Jugoslavije dočekali predstavnici Crvenog krsta Vojvodine i Subotice koji su hteli da ga upoznaju sa stanjem u ovom izbegličkom kampu. Međutim, Panić je odmah zatražio da obiđe kamp i razgovara sa izbeglicama. Ulazeći u naselje, nije krenuo naznačenom maršutom, već se zaustavio ispred kampa gde je stajala grupa izbeglica.

Sejdo Majukić, rekao je: "Ovo je moja porodica i nalazimo se ovde već duže vreme. Dobro smo opskrbljeni, dobra je hrana, a niko nas ne maltretira. Možemo i da izlazimo iz kampa kad hoćemo".
"Da li vas Srbi maltretiraju", pitao je Panić.
"Ne ovi ljudi nam samo pomažu i o njima sve najlepše mogu da kažem" - odgovorio je predsedniku Paniću Sejdo Majukić.

Predsednik Panić obišao je zatim još neke vikendice u kojima su smeštene izbeglice i njih izričito pitao da li ih Srbi ili bilo ko drugi ovde maltretira. Od svih koji su mu odgovorili na ovo pitanje čuo je suprotne odgovore, a kako se ispostavilo, izbeglice su bile iz raznih krajeva Bosne i Hercegovine i to pretežno Muslimani. Ali, među njima bilo je i Srba, i Hrvata.

Đula Lošonc, sekretar Opštinskog odbora Crvenog krsta Subotice, informisao je uz put predsednika Panića da u Subotici, odnosno na Paliću u kampu, ili u odmaralištima više ovdašnjih radnih kolektiva (koji su, uzgred da napomenemo, vrlo luksuzno opremljeni) ima nešto više od 300 porodica izbeglica. Međutim, u Subotici i u još nekim sličnim odmaralištima ili porodičnom smeštaju ima još preko 5.000 izbeglica iz Bosne i Hercegovine i to različitih narodnosti.

Prilikom obilaska nekih vikendica uz jezero Palić u kojima su smeštene porodice izbeglica, predsednik Panić je nastojao da uveri okupljene novinare, a pre svega one strane, da i sam želi da nađe na Paliću neki logor sa izbeglicama, pa je čak u jednom momentu, podstaknut inicijativom jednog novinara, rekao: "Ja ću iz fondacije moje firme nagraditi sa 5,000 dolara onoga ko ovde na Paliću, ili bilo gde, pronađe koncentracioni logor, o čemu je obaveštena javnost".

U kraćoj izjavi za štampu Panić je na kraju rekao da se i sam uverio da na ovom području nema nikakvih logora, već da su izbeglice smeštene u vrlo dobrim uslovima i da im je pruženo maksimum onoga što se moglo pružiti. Kako je u Bosni i Hercegovini i da li tamo postoje logori za izbeglice, one ne zna, pošto je on predsednik vlade Jugoslavije, ali želi da uveri domaću i svetsku javnost da logori u njoj, odnosno u Srbiji, Crnoj Gori, a pogotovu oni zloglasni koncentracioni, ne postoje.

Dobro bi bilo da bar zbog onoga što su videli na Paliću, novinari, a pre svega strani izveštači, o tome obaveste svoju javnost. Sa svoje strane, istakao je Panić, on će i Butrosa Galija i Ujedinjene nacije obavestiti o neistinama kakve su one o postojanju logora u Srbiji i Crnoj Gori. (Luka Ivković/Radovan Pavlović)

***

NI TRAGA OD KONC-LOGORA (Prijedor, 6. avgusta):
Posle najnovijeg "otkrića" Hrvatske televizije da se u Omarskoj i Trnopolju kod Prijedora nalaze koncentracioni logori za Muslimane i Hrvate, u ovaj deo Potkozarja su pohrlili novinari iz mnogih evropskih zemalja, kako bi svetu otkrili istinu o navodnom mučilištu pod Kozarom. Ovde su došli novinari engleske televizijske kompanije Aj-En-Ti, kolege iz Rojtera, "Gardijana" i "Tajmsa".

Photo: mojprijedor.net
Predstavnici Skupštine opštine upoznali su najpre strane izveštače sa proteklim događajima u Prijedoru i predočili im niz dokumenata iz kojih se vidi da je SDA sačinila pakleni plan o likvidaciji Srba u prijedorskoj opštini. Ne pokazujući naročito interesovanje za to, engleski žurnalisti su očekivali izjave zatvorenika, pa su pohitali u Omarsku i Trnopolje. Ponuđeno im je da najpre snime objekte u kojima zatvorenici stanuju, ali ih ni to nije zanimalo. Nisu bili zadovoljni ni izjavama zatvorenika koji su tvrdili da su zadovoljni smeštajem i ishranom i postupcima istražnih organa prema njima. Novinari su tako videli i istražni centar u koji su privedeni muslimanski i hrvatski ekstremisti koji su na osnovu raspoložive dokumentacije pripremali krvavi obračun sa Srbima. (O. K.)

***

RATNI ZLOČINI GENOCIDA 1991-1992.
"Istraživanje genocida jeste jedno od ključnih i najvažnijih istoriografskih pitanja. Ako se nad jednim narodom vrši genocid, ako on gubi teritorije, ljude i zemlje, to sigurno utiče na njegov sveukupni razvitak. U srpskoj istoriji pojava genocida imala je značajno mesto. Srbi su narod koji je stalno bio izložen genocidu, nad njim su vršeni pokolji i deportovan je u nepoznatom pravcu, pa nas je danas ostao daleko manji broj nego da smo živeli i postojali na nekom manje trusnom području", rekao je akademik Radovan Samardžić, predsednik Odbora za istraživanje genocida Srpske akademije nauka i umetnosti, otvarajući juče u Svečanoj sali SANU trodnevno naučno savetovanje "Ratni zločini genocida 1991-1992."

Savetovanje, čijem je otvaranju prisustvovao i patrijarh srpski gospodin Pavle, uz veliki broj naučnika različitog profila iz svih srpskih zemalja, Srpska akademija nauka i umetnosti organizovala je zajedno sa Državnom komisijom za ratne i zločine genocida. Ono je otpočelo juče u znak sećanja na žrtve strašnog zločina nad srpskim narodom u Hercegovini koji je kulminirao 6. avgusta 1941. godine umorstvom više stotina ljudi u jami u Šurmancima, ali i u znak sećanja na pre dva meseca uništene spomen-kosturnice i pravoslavne crkve u hercegovačkim selima, među kojima i one u Prebilovcima i Klepcima, kao i manastira Žitomislić iz 16. veka. Ovo naučno savetovanje, međutim, ima još jednu izuzetno važnu ulogu koju naglašavaju gotovo svi učesnici pripremu dokaza i dokumenata o novom genocidu nad srpskim narodom u 1991. i 1992. godini, na teritoriji nezavisnih država Hrvatske i Bosne i Hercegovine, i to za londonsku konferenciju o Jugoslaviji koja počinje 26. avgusta.

Uvek su nas genocidirali: Radovan Samardžić, historik & histerik
Photo: Stock
Akademik Samardžić je govorio o genocidu nad srpskim življem od vremena Vizantije, preko pohoda raznih naroda u srednjem veku, turskih masovnih pogubljenja Srba i zatiranja srpskog naroda, danka u krvi, seče knezova, sve do austro-ugarskog genocida nad Srbima u Prvom, ustaškog genocida u Drugom svetskom ratu i savremenog istrebljenja Srba u prošloj i ovoj godini.

- Ovih nekoliko poslednjih godina naš je narod u stalnom podsećanju na stradanja koja su ga snalazila kroz vekove i koja ne prestaju da ga snalaze i danas - rekao je patrijarh srpski gospodin Pavle, blagosiljajući početak rada naučnog savetovanja u SANU.

- Obeležili smo šeststotu godišnjicu Kosovske bitke, tristotu godišnjicu Velike seobe, pedesetu godišnjicu stradanja u Drugom svetskom ratu i pogibije tolikog naroda... Da su to podsećanja na radosne događaje, na uspehe u graditeljstvu i na umetnička dobra uneta u riznicu svog naroda i u riznice sveta, pa bi i ona dosadila! Sva ova stradanja i nesreće za nas bi bile još strašnije da smo u njih dospeli zbog tlačenja tuđe slobode i ljudi samo zato što pripadaju tuđoj veri, narodu i pismu. To nismo uradili jer smo znali za reči svetog apostola Pavla da ne smemo činiti zlo da bi došlo dobro...

- Ali - nastavio je patrijarh Pavle - ima pojedinaca među pripadnicima našeg naroda koji su na neočekivane postupke druge strane odgovarali istom merom i time unižavali ime svog naroda. Verujem da će i ovo savetovanje biti u stanju da objektivno prikaže naša stradanja i sa jedne i sa druge strane i beskrupuloznu propagandu protiv nas.

- Danas moramo govoriti otvoreno, smireno, bez dramatičnosti, da bismo odgovorili na osnovno pitanje: ko je odgovoran za ono što se dešava, ko je odgovoran za tragediju srpsku, jugoslovensku i svih onih koji stradaju - rekao je dr Milan Bulajić, sekretar Državne komisije za ratne i zločine genocida, inače stručnjak za međunarodno javno pravo i jedan od najupornijih istraživača genocida kod nas.

Pošto je učesnike savetovanja uputio na elaborat u kome su, pored ostalog, pobrojane i sve aktivnosti Odbora SANU za istraživanje genocida od naučnog skupa u oktobru 1991. godine do danas, kao i odštampano pismo generalnom sekretaru Butrosu Galiju, Bulajić je konstatovao:

- Jedan od nespornih razloga za izbijanje i kretanje jugoslovenske krize jeste stalno kašnjenje u delovanju, a jugoslovenska konferencija u Londonu je poslednja prilika za sudbinu jugoslovenskih naroda. Od učesnika ovog savetovanja, od svih nas istraživača i naučnika, zavisi šta će državna delegacija biti u stanju da ponudi kao argumente na toj konferenciji pa tako ja ovo i ne shvatam kao naučni skup već kao pokušaj mobilizacije svih snaga na tom važnom poslu prikupljanja i prezentovanja dokaza, bez politizovanja.

Bulajić je govorio o kašnjenju i sa formiranjem Državne komisije za ratne i zločine genocida, koja je nastala tek 18. marta ove godine i to sa neodgovarajućim nazivom i sastavom, a onda "dočekana na nož" i to od strane mnogih državnih foruma i intelektualaca. Vrhunac takve nebrige i nesistematičnosti državnih organa, prema rečima Bulajića, dogodiće se 11. avgusta kada će u Saveznoj skupštini biti usvojen zakon o amnestiji, a da pre toga, do dana današnjeg, na dnevni red nije došao zakon o Državnoj komisiji za ratne i zločine genocida.

- Bitno novo, pravno i međunarodno pravno, stanje nastalo je 27. aprila ove godine, kada su se - formiranje Savezne Republike Jugoslavije - sva mesta zločina i stratišta genocida nad srpskim narodom našla van njene teritorije, pa se Državna komisija u svom radu mora pozivati na međunarodne ugovore, na Organizaciju ujedinjenih nacija, na različite vladine i nevladine organizacije - rekao je Bulajić. - O zločinima na jugoslovenskoj strani doznajemo preko Amnesti internešenel, organizacije koja govori o navodnim zločinima srpskih paravojnih formacija od kojih se ograđuje Jugoslovenska armija, ali do danas niko to zvanično nije demantovao, niti je pokrenut postupak ako je to tačno!

Bulajić je, zatim, citirao više izjava predsednika Savezne vlade Milana Panića i predsednika Republike Dobrice Ćosića, koji, takođe, govore o delovanju paravojnih formacija u BiH, osuđuju ih, dok ih Panić čak naziva "kriminalcima", ali bez držano-pravnog efekta kroz pokretanje postupaka protivtakvih formacija pa to - prema Bulajićevim rečima - "dovodi u pitanje kredibilitet srpskih žrtava".

- Prema nezvaničnim obaveštenjima koja imam kao sekretar Državne komisije, zločini se vrše na svim stranama - rekao je on. - Ali, dok hrvatska strana Međunarodnom sudu pravde i drugim organizacijama, a posebno svetskoj javnosti, dostavlja stalne prijave, jugoslovenska strana ne samo što ne dostavlja prijave već i ne demantuje česte lažne prijave druge strane. Zato nas je celi svet i osudio! Životno pitanje za nas je danas pitanje međunarodne odgovornosti za ratne zločine i ako se dokazi suprotnih strana ne razbiju mi ćemo ostati zemlja agresor koja ne samo što nema pravo na ratnu štetu, nego snosi i svu odgovornost!

Posle Bulajićevog izlaganja odvijala se živa diskusija. Batrić Jovanović je govorio o radu Odbora Narodne skupštine Srbije za istraživanje genocida. Odbor je, prema njegovim rečima, još prošle godine u ovo doba planirao dvočasovni film o genocidu NDH nad srpskim narodom koji je trebalo da bude sinhronizovan na više svetskih jezika i prikazan, uz zakup programa, na više značajnih televizijskih stanica. Drugi projekat bila je izrada višetomne studije na osnovu istraživanja genocida dr Milana Bulajića, takođe

Vreme je za mobilizaciju: Milan Bulajić
Photo: www.jerusalim.org
na više svetskih jezika, ali planovi, na žalost, nisu realizovani, kao ni televizijski filmovi o Prebilovcima, o tragediji u redu za hleb u Sarajevu.

Akademik Stevan Karamata je u prioritetne poslove izdvojio "bombardovanje sveta činjenicama", posebno o ratu u BiH, smatrajući da bi za to trebalo angažovati posebnu ekipu novinara i snimatelja. Profesor dr Novica Vojnović, poreklom iz Klepaca, predavač Univerziteta u Podgorici, rekao je da je svako ko kaže da je to prljav rat "zločinac srpskog roda", kao i "svako ko kaže da je protiv rata mirnim putem i rešenjima". "To je rat za istrebljenje srpskog naroda, verski rat, u kome se Srbi progone, ubijaju, vešaju, siluju, zatvaraju u logore... Samoodbrana je svugde dozvoljena! Molim Srpsku prvoslavnu crkvu i intelektualce da makar preystanu da se izvinjavaju zločincima za to što nas ubijaju", rekao je on. Profesor Vojnović je govorio o stradanjima svog kraja i srpskog naroda u Hercegovini u Drugom svetskom ratu, ali i o najnovijim događajima od pre nekoliko dana iz Klepaca kada je lekar obesio lekara - Srbina.

Profesor dr Milica Grković je govorila o želji ljudi da se angažuju u prikupljanju materijala i dokumenata o genocidu, a Đorđe Lekić o nastavnim i školskim programima koji su - s jedne strane - izvori genocidnih radnji, a - s druge - parališu odbranu od genocida.

Pažnju je izazvala i diskusija Vojina Dabića iz Informativnog centra Srpskog sabora. Ovaj centar je, upravo, dostavio šest dokumenata o logorima u BiH, a prema njegovom tvrđenju ne bi bilo progona Srba iz Zapadne Slavonije da je armija pružila efikasnu pomoć.

"Ima indicija da armija nije htela da pomogne tom narodu" - rekao je on. - "Mangupi iz Vlade Zapadne Slavonije negiraju i postojanje logora za Srbe u Marijinom Selu, a pobijene Srbe su prikazali kao žrtve agresije u borbi. Zašto? Isto se dogodilo i u Vukovaru: armija je blokirala istragu i samo zahvaljujući jednom hrabrom istražnom sudiji znamo za dvadesetak žrtava! Isto su uradili i sa zataškavanjem zločina nad vukovarskim bebama, a pustili su i zločinca dr Vesnu Bosanac...". Skup danas nastavlja rad. (Danica Đurđević)

***

SIGNALI TUZLI ZA PREGOVORE (Požarnica, 6. avgusta):
Skupština novoformirane Srpske opštine Tuzla poslala je onomad apel Organizaciji ujedinjenih nacija, KEBS-u, Međunarodnomkomitetu Crvenog krsta i na još neke adrese, apel za uspostavljanje humanitarnog prolaza od grada soli do semberijskog zaleđa. Najmanje pedesetak hiljada Srba i Muslimana, na obe strane fronta koji e na Požarnici drži mesecima, u tom koridoru nazire prvi uslov za oslobađanje od paklenog ratnog košmara.

Na srpskoj strani ponavljaju, uporno i ubedljivo, pozive tuzlanskim Muslimanima na razgovor, naglašavajući da ne postavljaju nikakve prethodne uslove.

Samo dvojica od ukupno devet odbornika Srpske demokratske stranke nisu uspela da se probiju na slobodnu teritoriju. Jedan od te dvojice Tomo Bogičević uhapšen je. Sve do pre petnaestak dana održavane su kakve-takve telefonske veze sa gradom. Otada se novosti mogu čuti samo od vrlo retkih prebega koji nekim čudom uspevaju da se provuku kroz gustu rovovsku liniju tuzlanske odbrane i kroz minska polja. Njima, kao i svim punoletnim ljudima, koji su napustili grad posle 10. aprila i poznatog masakra vojne kolone, po odluci hrvatsko-muslimanskog kriznog štaba oduzeta su sva građanska prava. Reč je o 12.000 ljudi, mahom Srba ali i drugih nacionalnosti.

Photo: Stock
U Tuzli je ostalo još petnaestak (po nekim procenama čak dvadesetak) hiljada Srba. U Skupštinu srpske opštine stižu uznemirujući podaci o njihovom tragičnom položaju, o nestašici hrane, o epidemiji bolesti sa nepoznatom dijagnozom (plikovi po telu). Naime, u Tuzlu se sručila i lavina od nekoliko desetina hiljada izbeglica. Srpski vojnici su se na požarničkom frontu, pre desetak dana, ipak nepotrebno čudili zašto muslimanska strana ne pušta kolonu izbeglica, svojih saplemenika iz Brčkog, prema gradu, nego je, ispraćena pucnjavom "zelenih beretki" morala da potraži privremeno sklonište u Semberiji. Šta se događa u Tuzli govore i svedočenja o domu siročadi sa mnogo srpske dece koja su ostala tamo...

Zbog svega toga, smatra se u vrhu Srpske opštine Tuzla, treba što pre razgovarati. Stigle su informacije da su Tuzlu preuzeli Hrvati sa izvesnim Perom Vasiljem na čelu. "Ako je to istina", kaže republički poslanik za ovaj kraj Milan Tešić, "onda se možda ukazuju neke šanse za dijalog".

Tuzlanski Srbi, čija opština obuhvata pet sela (Požarnicu, Kovačevo Selo, Čatlović, Simin Han i Kovačicu) sa oko 25.000 stanovnika, osim humanitarnog koridora, traže i otpočinjanje procesa razgraničenja. "Decenijama je izgrađivana industrija i infrastruktura, između ostalog i našim novcem, i zato predlažemo početak pregovora o deobnom bilansu. A granica bi išla maticom reke Jale do bivše zgrade vodovoda, onda preko brda Trnovac obuhvatajući srpsko groblje do bivše kasarne Soline, a onda prema brdu Tetima na Majevici..."

Muslimanski deo Tuzle, sa vrlo snažnom industrijom, ostao bi povezan sa područjem Banovića, Lukavca, Maglaja, Zenice. Ćutanje na drugoj strani Srbi tumače samo kao nespremnost za razgovore, odnosno kao iščekivanje povoljnijih rezultata na bojnom polju u velikoj ofanzivi koja i u ovom delu Bosne, po nekim procenama, preti da se razvije.

U međuvremenu, Srpska opština Tuzla, koja je dosad bila pod vojnom upravom, konstituiše se tako da će imati sve institucije, a razmišlja se i o oživljavanju privrede. Iz Tuzle je izvučeno dosta mašina i uređaja, i toliko autobusa da se može osnovati posebno preduzeće, barem za lokalni saobraćaj. Pored ostalog tu je i dvadesetak milicijskih vozila. U Beogradu i još nekim gradovima rade predstavništva tuzlanskih firmi, koja su - kako se ovde ističe - postala privatna prćija izbeglih direktora. To sve treba popisati kao opštinsku imovinu. Reč je o ogromnom kapitalu, smatraju (bivši) Tuzlaci, ne skrivajući nadu da on neće biti otuđen... Zalaganje za koncept saveznog premijera Panića - zaključuju u Požarnici - nije bacanje koplja u trnje; bez demilitarizacije nema mira. Ostaće vapaj u pustinji rata ako Tuzla ne prihvati pregovore. Nadu, međutim, pobuđuju pokušaji bijeljinskih Muslimana da preko svojih veza povuku prve mirotvorne poteze. (Radovan Kovačević)

***

KO SE SVE BIJE U BOSNI
Vest da je razoružano i uhapšeno 70 pripadnika paravojnih formacija u Zvorniku, reklo bi se, kuriozitet je za ove prostore. Zapravo, još 1990. godine, bivše Predsedništvo SFRJ počelo je sa donošenjem niza odluka o razoružavanju paravojnih formacija. Međutim, nikad nijedan "paravojnik", a još manje neka paravojna jedinica nisu zvanično identifikovani, a kamoli razoružani.

Pritisnut iz inostranstva, a pred međunarodno priznanje Hrvatske, Franjo Tuđman je svojevremeno uhapsio Dobroslava Paragu, pokušavajući da na taj način stavi pod kontrolu njegove "hosovce". No, Paraga je uskoro pušten, nijedan "hosovac" nije razoružan, a javnosti nije poznato kakav je sporazum sklopljen između Tuđmana i Parage...

I, evo, prvi put je, po zvaničnim izveštajima, MUP Srpske Republike Bosne i Hercegovine izveo je hapšenje "hajduka i harambaša". Taj postupak obelodanjuje dosta toga, najvažnije saopštava se i time da se Srpska Republika BiH konsoliduje: ako hapsi pripadnike paravojski znači da ima zvaničnu, regularnu vojsku. Zatim, ako Srbi u BiH hapse i razoružavaju svoje paravojske, podrazumeva se da Muslimani i Hrvati treba to isto da učine...

No, to, reklo bi se, teško da će se dogoditi, bar u dogledno vreme. Jer pre neki dan je komandant Izetbegovićevih snaga Sefer Halilović uputio apel "da svi naoružani građani, grupe i pojedinci nastave ofanzivu i ispišu najsvetlije stranice istorije". Ovakva javna poruka otkriva da Izetbegović i njegova vlast nimalo nisu "rezervisani" prema paravojnim formacijama, već da i pojedince pozivaju u oružani boj. Sa druge strane, pak, "Izetbegovićeva država" nema regularnu armiju. To što postoji, neorganizovano je...

U bosanskohercegovačkom "karakazanu" i dobro upućeni teško da mogu da razaberu šta je šta i kakvih sve vojski i paravojski tamo ima. recimo, više se ne krije da na tlu BiH operišu brigade regularne Hrvatske vojske. Zatim, tu su pripadnici ZNG koji su rodom iz BiH, a ratovali su kao dobrovoljci u Hrvatskoj, pa se vratili u rodni kraj. Ima takvih i "hosovaca", ali i onih koji su iz Hrvatske došli kao dobrovoljci. Ko su pripadnici "crne legije" i ustaških jedinica i, ko im komanduje, pouzdano se ne zna.

To pitanje "ko kome komanduje" u "hrvatskom kantonu" u BiH je krajnje složeno, a trebalo bi da je Mate Boban taj koji zapoveda "vojskama i paravojskama". Međutim, ne zna se da li ga Paragini "hosovci" slušaju. Zatim, valjalo bi predpostaviti da regularnim jedinicama Hrvatske vojske komanduje Vrhovni stožer iz Zagreba...

Logična pretpostavka bi bila da se uvid u delovanje paravojski može dobiti ako se prethodno analizira njihov nastanak. No, to je prilično složeno. A kako bi drugačije u BiH i bilo?

Kod nas se neko vreme "uvrežilo" shvatanje kako su paravojske u stvari stranačke oružane jedinice. To je tako u početku bilo. Začetke paravojski stvarale su SDA, HDZ, HSP, a kod Srba SDS. Sve je to bilo polulegalno, jer se predstavljalo da se "naoružavanje naroda" obavlja "pod kapom" teritorijalne odbrane, koja je zvanično jedina bila priznata...

Druga definicija paravojski bi bila da su to oružane jedinice koje ne pripadaju regularnoj armiji. A regularna armija u BiH bila je JNA. No, dogodilo se da je SDA baš Armiju proglsila za "najveću paravojsku" u BiH, pa su pre izbijanja građanskog rata u BiH muslimanske i hrvatske paravojske napadale objekte i ljudstvo JNA...

No, kakvo je faktičko stanje u Bosni i Hercegovini? Procenjuje se da muslimanske snage, u kojima su domaći Muslimani, ali i oni iz Sandžaka, pa takozvane "Kučanove zelene beretke", odnosno Muslimani iz Slovenije, zatim Durakovićeve "crvene beretke" i mnoge manje lokalne jedinice na čijem su čelu "handžar babe", broje ukupno oko 80 hiljada naoružanih ljudi. Takođe se procenjuje da u BiH ima oko 30 hiljada pripadnika Hrvatske vojske, a da naoružanih bosanskih Hrvata ima oko 35 hiljada... Tu su još, vele, "beli orlovi", "Mladi ravnogorci"....

Surovost građanskog, etničkog i veskog rata u Bih proizilazi i iz činjenice da tu deluje mnoštvo paravojski, koje ratuju protiv protivnika, ali i pljačkaju civilno stanovništvo...

PHOTO: Stock
Postupak Srpske Republike BiH kojim započinje eliminaciju paravojski na svojoj teritoriji i u tom smislu je pozitivan čin. No, treba reći da je taj akt naišao i na žestoku reakciju, recimo kod Omladinske organizacije Srpskog rojalističkog bloka. Saša Vučinić, komandant "Srpskih sokolova" izjavio je da među uhapšenima ima 48 pripadnika pomenute omladinske organizacije, odnosno članova odreda "Mladi ravnogorci". Rekao je i to da su oni nepravedno uhapšeni (u trenucima kad su čuvali srpske kuće), ocenjujući "operaciju hapšenja još jednom prevarom komunista, ovog puta u tandemu Milošević - Karadžić- Panić". Tražio je da se uhapšeni u roku od tri dana puste iz zatvora. U suprotnom, rojalistička omladina će pozvati sve svoje dobrovoljce da oni oslobode svoje ratne drugove. "No, to će ujedno značiti obajvu rata - Srbin na Srbina - koji će se najverovatnije proširiti na Srbiju i Beograd", preti Vučinić...

Reagovao je i SNO. Ova stranka smatra da nije potrebno da u BiH idu paravojne formacije kad Srpska Republika BiH ima svoju regularnu armiju, ali da ne treba "ni prinositi žrtve na oltar novog međunarodnog poretka".

Akciju razoružavanja paravojnih formacija na teritoriji BiH podržala je i Srpska radikalna stranka. "Zadnji je bio čas da se te razbojničke bande - koje su na ataru Zvornika harale, pljačkale, šikanirale stanovništvo i uporno pokušavale nasilno da smene lokalno stanovništvo - razoružaju i uhapse", rekao je dr Vojislav Šešelj, predsednik SRS. Uostalom, reče Šešelj, na tom području postoji i mora delovati samo vojska Srpske Republike Bosne i Hercegovine.

Da li će stopama dr Radovana Karadžića krenuti i Alija Izetbegović i Mate Boban, ostaje da se vidi. Početni korak načinili su Srbi, jer, kako reče prvi čovek srpskih radikala, u tradiciji srpskih vojnika nije haračenje, već viteštvo. (Stana Ristić)

*Nastavak u utorak 8. marta