Beži u moju kuću (10)

image

Povodom Dana sećanja na žrtve holokausta počinjemo sa objavljivanjem feljtona o ljudima koji su u Srbiji tokom Drugog svetskog rata spasavali Jevreje od logora smrti. Jevrejska opština Zemun objavila je nedavno knjigu i DVD pod naslovom "Pravednici među narodima - Srbija", čiji su autori Milan Fogel, dr Milan Ristović i dr Milan Koljanin. Prenosimo delove knjige koji govore o malo poznatim herojima koji su pod nacističkom okupacijom učinili sve što su mogli da spasu ljudske živote od holokausta

NA PADINAMA KOPAONIKA: Polovinom novembra 1941. u Kuršumliju je iz Beograda stigla jevrejska porodica Rahamima - Rake Rubena, foto-reportera dnevnog lista Politika. Krenuli su za Albaniju, ali tada je granica već bila zatvorena; sišli su sa voza i našli se u nepoznatom gradu. Obradovao se Raka kad je na stanici sreo svoje stare poznanike Miku “Smederevca” i Pesaha, vlasnika bioskopa Takovo. Mika “Smederevac”, svaki dan je sačekivao voz iz Beograda i pomagao izbeglim Jevrejima da se smeste. Raka im je ispričao da u vagonima nije bilo svetla, putovalo se noću, i kad je jednog momenta kresnuo šibicu ugledao je mnoga poznata lica. Toliko se iznenadio da je uzviknuo: “Pa ljudi, ovaj vagon je pun Jevreja”. Kada su čuli od Rake da je voz pun Jevreja, predložili su da se Raka sa suprugom Florom i kćerkama Rahelom i Bojanom, i ostalim putnicima, smeste u hotel Evropa, koji držao Živorad - Žika Arsenijević.

Kuršumlija je bila pod bugarskom okupacijom i u to vreme je, za Jevreje, tamo još uvek bilo bezbednije nego u Beogradu. Svaka porodica imala je svoju potresnu priču o stradanju Jevreja koje je počelo odmah posle nemačke okupacije Beograda. Jevreji muškarci odvođeni su na prinudni rad, a iz logora, gde su bili smešteni, odvođeni su na streljanje ili, ne retko, smrt su nalazili pod vešalima.

Kuća u kojoj su živeli Rubenovi pogođena je prilikom bombardovanja Beograda i više nije bila za stanovanje. Raka je pred rat mobilisan u Drinsku diviziju i poslat u pravcu Šapca, a Flora se posle bežanije po okolnim selima vratila u Beograd i sa kćerkama sklonila na mansardu u Molerovoj ulici. Morali su da se prijave vlastima, dobile su žute trake i svaki dan su odlazili na prinudni rad. Raka je u kratkotrajnom aprilskom ratu zarobljen i peške je kroz Beograd sprovođen prema Pančevu, odakle je trebalo da bude transportovan u nemačke logore. Nemački oficir nije znao put prema pančevačkom mostu i dugačka kolona kretala se u krug. Kada su drugi put prolazili ulicom Kneza Pavla, Raku je prepoznao kolega sa posla, tipograf Politike.
- Rako, beži u moju kuću, - doviknuo mu je tipograf, koji je stajao na kapiji i posmatrao šta se dešava na ulici.

Raša Nikolić
Photo: Pravednici među narodima- Srbija
Raka se za trenutak dvoumio, ali kad su drugi vojnici zaklonili pogled nemačkog vojnika iz pratnje, utrčao je u tipografovu kuću. Tipograf je presvukao Raku u odelo nekoliko brojeva manje, Raka je bio krupniji od tipografa, ogrnuo mu je kaput da se ne vide raskopčane pantalone i košulja, i Raka se uskoro našao sa porodicom. I Raka je dobio žutu traku i svaki dan je morao da radi na raščišćavanju ruševina. Na ulicama Beograda bilo je sve manje Jevreja. Bilo je pitanje dana kada će i Raku odvesti u neki od beogradskih logora.

Rubenovi su bili predratni prijatelji sa dr Đorđem Marinkovićem, hirurgom na Ortopedskoj klinici u Beogradu i njegovom suprugom Stankom, koja je bila instrumentarka na istoj klinici. Kada se Raka obratio za pomoć dr Marinkoviću, on ga je odmah primio na kliniku i stavio mu zdravu nogu u gips. To je bilo privremeno rešenje, ali se dobilo u vremenu. Stanka je u međuvremenu preko svojih prijatelja uspela da obezbedi lažna dokumenta za Raku i porodicu, svi su dobili srpska imena. Rakina legiti-macija na ime Radovan Rosić bila je dosta dobar falsifikat i Raka je u poslednjem momentu napustio bolnicu. Nemci su počeli da odvode Jevreje iz bolnica.

Okupatori su se tek spremali za konačno rešenje jevrejskog pitanja, teranje preostalih Jevreja u logor Judenlager Semlin, Sajmište, među kojima je bilo najviše žena i dece. Do tada njih nisu dirali i Flora je sa decom bila kod kuće. Raka nije smeo da ode kući, prenoćio je u Isakovoj napuštenoj radnji i sutradan su se po dogovoru našli na železničkoj stanici. Stanka je peške dopratila Floru i devojke i na stanici je porodica ponovo bila na okupu. Legitimacija je izdržala prvu proveru. Naime, iako su svi imali falsifikovana dokumenta, Nemca žene nisu interesovale, tražio je Jevreje i komuniste koji su bežali iz grada. Radovan Rosić nije bio na spisku traženih.

Tako je porodica Ruben stigla do Kuršumlije i smestila se u hotel Evropa. Ali, već krajem 1941. i početkom 1942. godine, u okolini Kuršumlije vodile su se teške borbe između partizana i četnika. Nemci su krenuli u pomoć četnicima koji su gubili vlast. Zbog nemačke kaznene ekspedicije, iako je Kuršumlija bila pod bugarskom okupacijom, Jevreji iz hotela Evropa morali su brzo da nađu novo prebivalište. Počelo je povlačenje prema Kopaoniku. Razbacana sela na planini obećavala su koliko toliko veću sigurnost.

U Kuršumliji, rodom iz sela Konjuva, nalazio se i Raša Nikolić. Raša je pre rata radio u Beogradu kod jednog Jevrejina u Narodnom bazaru na Terazija-ma, bio je lepo primljen i sada je bio spreman da uzvrati, da pomogne ugroženim Jevrejima. Porodica Ruben je u to vreme već napustila hotel Evropu i smestila se u jednu sobu, u krovinjari u blizini stočne pijace. U vazduhu se osećala opasnost od predstojećeg progona Jevreja koji su našli utočište u Kuršumliji. Raša je povezao celu grupu Jevreja sa Predragom Vasićem iz sela Dankoviće. Počela je trka sa vremenom. Pre nego što su bilo šta mogli da preduzmu, tridesetsedam Jevreja, među kojima su bili i Rubenovi, bilo je uhapšeno; za isti dan naručen je vagon kojim je trebalo prebaciti Jevreje u logor Crveni krst u Nišu. Predrag Vasić je organizovao grupu da oslobode uhapšene Jevreje. Moralo je da se radi brzo, jer je u narednih osam sati trebalo da krene transport za Niš. Odlučili su da ubiju čuvara, iako su se plašili da će prilikom pucnjave stradati i neko od uhapšenih. Na sreću, bio je već mrak, i čuvar je otišao na večeru. Razvalili su vrata, a jedan od spasilaca je povikao:

- Ustajte Jevreji, došao je Mojsije da vas vodi u Svetu zemlju!

Od sve muke spašeni su se nasmejali. Predrag je celu grupu odveo u svoju kuću u selo Dankoviće. Iako je bio iz bogate srpske porodice, njegovi su imali veliku kuću, toliko ljudi jedva se smestilo po sobama, hodnicima, čak se spavalo i u ostavi. Mesec dana su se Jevreji hranili o Predragovom trošku. Iako se živelo u velikoj zajednici, ipak nisu svi Jevreji koji su bili kod Predraga Vasića znali da je on sledećih dana prihvatio još oko šezdesetak Jevreja iz Beograda.

Naime, dr Pijade je počeo iz Beograda da šalje Jevreje na njegovu adresu, ali pristigli Jevreji nisu hteli da se zadržavaju u selima na Kopaoniku; po svaku cenu želeli su da stignu do Albanije. Veze su bile prekinute i Predragu je trebalo nekoliko dana da uspostavi novu. Dok je tražio poverljive Albance, pristigle Jevreje je smestio po okolnim selima. Na kraju je našao dva Albanca iz okoline Podujeva, koji su se prihvatili zadatka. U grupicama, ili jednog po jednog, za nekoliko dana svi Jevreji su putevima znanim samo Podujevčanima prebačeni u Albaniju.

Čuvao je Predrag “svoje” Jevreje, ali krenula je nova nemačka ekspedicija. Dankovići selo su samo četiri kilometra daleko od Kuršumlije i grupa je morala da se rasturi i hitno krene dalje na planinu Kopaonik. Svako je izabrao svoj put, a Rubenovi su se uz pomoć Raše Nikolića našli u Preskoćama, zaseoku sela Konjuva.

Iznajmili su kod pijace kuću Ljube Nikolića i tu ostali do jeseni 1942. godine. Tada su Nemci ponovo krenuli u potragu za Jevrejima i komunistima, a Rubenovi su krenuli dalje, prema selima u opštini Blace. Nekoliko meseci su menjali prebivalište dok se nisu ponovo vratili u Preskoće. Raka Ruben nije pripadao bogatim Jevrejima, ali je sa sobom poneo foto opremu. Slikao je ljude za lična dokumenta, lažna i prava, sahrane i svadbe i svaku sliku naplaćivao šajkačom žita. Ali, pone-stajao mu je foto materijal. Flora, odavno preobučena u seljačku nošnju, odlazila je u Beograd, kod Rakinih kolega iz Politike i molila za pomoć.

Predrag Vasić sa suprugom
Photo: Pravednici među narodima- Srbija
Čika Diša Stevanović sa sinom Miretom i snajom Vidom, zatim Jure Isakov i drugi saradnici Politike, nesebično su pomagali preživljavanje porodice njihovog kolege Rake Rubena. Dok se spremao foto materijal za Raku, Flora je bila u stanu Stanke i dr Đorđa Marinkovića. Izgleda da je šofer iz Politike prepoznao Floru i prijavio policiji. Počela je velika potraga za Florom. Stankina drugarica koja je radila na železničkoj stanici javila je Stanki da je cela stanica oblepljena Florinim slikama. Flora je morala brzo da napusti i Stankin stan i Beograd. Otišle su na Topčidersku železničku stanicu i Flora je bezbedno otputovala u Kuršumliju.

Ipak, gestapovci su se ubrzo pojavili u Stankinom stanu. Stanka je tvrdila da kod nje nikad nije bila nikakva Jevrejka, ali su je ipak odveli na saslušanje. U stanu nisu nađeni nikakvi tragovi koji bi upućivali da je tu boravila Flora, a Stanku su tek posle dugotrajnog, teškog mučenja pustili kući.

U leto 1943. godine, 7. jula, bugarska policija je uhapsila Floru i njene dve kćerke. Dva Žikina prijatelja požurila su u hotel Evropa i obavestila Žiku o proteklim događajima. Kada su došli bugarski žandarmi Raka nije bio kod kuće, a Flora je sa kćerkama završila u bugarskom zatvoru. Bugarski oficiri, Dičev i Bakalov, svakog jutra su svraćali u Žikinu kafanu. Žika i njegova žena Živka, koja se vremenom sprijateljila sa Florom, tražili su načina kako da izvuku Floru i decu iz zatvora. Konačno je Žika otišao do Dičeva i rekao:
- A, bre, Dičev, tija ljudi što si ih doterao...
- Znam, - prekinuo ga je Dičev, - ti ih čuvaš.
- Mi Srbi imamo staru izreku, - rekao je Žika, - dobro čini, dobro ti se vraća, čini zlo, zlo će ti se vratiti.

Dičev i Žika su zajedno otišli u zatvor. Dičev je otvorio vrata i rekao:
- Ajde, gubite se da vas moje oči više ne vide.

Flora se sa decom vratila u Preskoče. Posle tog događaja Rubenovi su shvatili da više nisu sigurni u Preskočama. Ponovo su krenuli prema opštini Blace i 14. oktobra 1943. zaustavili se u selu Grgure. U kuću ih je primio Sava Bradić. U kući je živelo petnaest duša: Savina supruga Jovana, devetoro dece i starci. Porodica Ruben je dobila jedan krevet i svi četvoro su spavali zajedno, ali pod čika Savinim okriljem bili su sigurni. Čika Sava je bio vrstan tesar i napravio je od dasaka savršenu mračnu komoru.

Raka je na kutiju montirao objektiv od foto aparata i na prozoru je preko dana, na jakom suncu, eksponirao papir, da bi uveče, kada svi legnu, razvijao slike. Za to je bilo potrebno puno čiste vode i deca su preko dana odlazila po nekoliko kilometara od kuće da sa izvora donesu čistu vodu.

Početkom 1944. godine četnici su u potrazi za Jevrejima i komunistima stigli u blizinu Grgura. Raka je odlučio da krenu dalje, ali je čika Sava stao pred njega i rekao:
- Rako, vi nikud ne idete, u ovoj kući ste sigurni, prvo će morati da ubiju mene i moje devetoro dece, pa onda vas.

Četnici su stigli i do čika Savine kuće, znali su da se tu kriju neki ljudi, iako ih iz sela niko nije izdao. Tvrdili su da su to partizanski simpatizeri i tražili su od čika Save da im kaže gde se nalaze, da ih preda, kako bi ih oni poveli sa sobom.

- To možete samo preko mene mrtvog, - rekao je čika Sava. - Ovo je jedna poštena porodica koju smo mi primili kao rod rođeni i spremni smo da ih po svaku cenu zaštitimo, od svakog, pa i od vas.

Čika Sava nije znao da su ranije Bojana i Rahela od padobranskog platna šile rublje za Drinku Pavlović, narodnog heroja, koja je 1943. posle teškog mučenja u zatvoru na Banjici, odvedena u Jajince i streljana. Kad je na Kopaoniku u proleće 1944. godine počela nova nemačka potraga za komunistima i Jevrejima, čika Sava ih je prebacio kod svog kuma u zaseok Muadžere. Tamo su Rubenovi bili mesec dana i vratili se u Grgure. Kod čika Save su Rubenovi dočekali kraj rata. Veliko prijateljstvo koje se razvilo za vreme rata krunisano je u oslobođenom Beogradu, kada su se prijatelji okumili. Čika Sava je bio kum na Bojaninom venčanju, a Flora na Milanovom i njegovog mlađeg brata Tomislava. Flora je bila kuma i Milanovoj kćerki, kojoj je dala ime Olga, u spomen na sestru koja je streljana na Bubnju u Nišu.

(Predrag Vasić, Jovana i Sava Bradić proglašeni su 1994. godine za Pravednike među narodima. Raša Nikolić proglašen je 1995. godine za Pravednika među narodima. Stanka i Đorđe Marinković proglašeni su 1996. godine za Pravednike među narodima.)

ISPOVEST MILORADA TOŠIĆA: “Pre rata sam bio rojalista, spreman život da žrtvujem za kralja i otadžbinu”. Odatle bi mogli da pratimo ispovest Milorada Tošića, koji je napad Hitlerove soldateske dočekao u Beogradu. “Bio sam rojalista, ali nisam bio ekstremni nacionalista, moja supruga je bila Jevrejka. Naravno, i njeni roditelji, Klara i Julius Gutman. Još u julu 1941. godine prebacio sam Gutmanove kod mojih roditelja, koji su živeli na periferiji Beograda, ali, sve više se stezao krug oko progonjenih Jevreja i novembra 1941. odlučili smo da Klaru i Juliusa prebacimo u Budimpeštu. Obezbedio sam im lažna dokumenta i zaobilaznim putevima prebacio u Budimpeštu.

Mogli su da odu i vozom, ali su se oni plašili da će biti lako otkriveni. Prvi kome sam pomogao de se vozom direktno iz Beograda prebaci u Budimpeštu bio je naš porodični prijatelj Josef Eingenacht. Početkom juna 1941. nabavio sam konduktersku kapu i tako odveo Josefa na stanicu. Tamo nas je sačekao moj prijatelj koji je radio u spavaćim kolima, spremio mu je ležaj i Josef je bezbedno stigao u Budimpeštu. Stigao je istog dana kada i Fon Ribentrop, ministar inostranih poslova Rajha. Mora da se Josef upitao kuda sam ga ja to poslao?!”

Milorad Tošić je od prvih dana okupacije pripadao pokretu otpora. U julu 1943. otkrivena je njegova delatnost i našao se u gestapovskom zatvoru.

Samo sam se čudom izbavio iz zatvora”, seća se Milorad, “Došlo je vreme i da drugi pomognu meni, i pomogli su. Supruga i ja smo se odmah spakovali i prebačeni smo u Budimpeštu. Pridružili smo se njenim roditeljima, koji su u Budimpešti živeli u ilegali, kao i mnogi drugi Jevreji. U Budimpešti sam se sreo sa Ilonkom Kemenj, koju sam početkom progona Jevreja u Beogradu smestio zajedno sa porodicom u jedno selu u blizini Beograda. Kada su fašisti počeli da obilaze selo prebacio sam ih svojim kolima na železničku stanicu; pre toga sam obezbedio za sve njih falsifikovana dokumenta i poslao ih za Budimpeštu. U Budimpešti se Ilonka srela sa svojim ocem Isakom Sandorne. Isak me je kasnije pitao zašto toliko pomažem Jevrejima, skoro sam svakodnevno bio u opasnosti da me uhapse, odgovorio sam: ’’Brutalan progon Jevreja pokrenuo me je da uzmem na sebe praktično spašavanje’’. I tako je i bilo, još pre nego što sam napustio Beograd pomogao sam i Ilonkinom ocu da napusti Beograd, zatim Aldaru i Olgi Oranj, Vilmošu Tilbergeru, ne mogu da se setim svih imena, sedamnaest njih je dalo izjavu da sam ih spasao; ne samo iz okupiranog Beograda, nego i iz Poljske, Slovačke i drugih zemalja, koji su našli utočište u Budimpešti. Kada je Ferenc Salaši, profašistički opredeljen, postavljen za predsednika mađarske vlade počeo je žestok progon Jevreja. Gutmanove sam odveo u brda gde su dočekali kraj rata, a ja sam se angažovao na spašavanju Jevreja preko švajcarskog konzulata u Budimpešti. Ne znam koliko sam pomogao, 430 hiljada Jevreja je za kratko vreme transportovano u fašističke logore smrti. Da li sam bio zadovoljan kada sam spasao i samo jedan život? Verovatno jesam, inače to ne bih radio. Još jednom sam pomogao Ilonki Kemenj i njenoj porodici, dobili su švajcarski zaštitni pasoš i sklonili se u Švajcarsku. Za njima su otišli i Margita i Miška Kertes, ako kažem da su mnogi našli put spasenja preko švajcarskog konzulata, to ne bi bilo pošteno prema onima koji-ma nije pružena takva prilika”.

Photo: logorbanjica.mediana.se
Milorad Tošić je dočekao kraj rata u Mađarskoj. Gutmanovi su se 1945. vratili u Beograd, i Milorad. Njegova supruga sa detetom je ostala u Budimpešti, nove vlasti u Jugoslaviji nisu joj dozvolile povratak. Milorad, umesto da bude slavljen za dela koja je učinio kao predratni rojalista zaglavio je u zatvor. Tek 1953. pošto se njegova majka, čiji je muž poginuo u Drugom svetskom ratu, obratila sa molbom predsedniku Titu, Milorad je uslovno pušten na slobodu. No, nije se dugo radovao slobodi. Agenti UDBE su tražili od Milorada da sarađuje sa njima, odnosno da radi kao špijun, doušnik za njihovu službu. Milorad je odbio, ali je uspeo da u Švajcarskoj dobije politički azil. Nikada se nije vratio u Jugoslaviju.

(Milorad Tošić proglašen je 1978. godine za Pravednika među narodima.)

*Nastavak u utorak 29. februara